Употреба речи нико у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но да ми нико у роду са другог злочина не буде осуђен... Беше Велики четвртак 1849. године.

А, међутим, опет изгледаше као једна једина породица којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без

— Дакле, вечити боли, вечите муке! И молери их молују, и списатељи пишу, и људи чују — али се нико противу насиља не диже!

1871. СИРОТА БАНАЋАНКА Три дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.

Чујете ли ви? Ја сам упропашћен човек! Шта стојите! Ја ћу звати полицију у помоћ... Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за

зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати. Буди ми пријатељ, о добри човече!

Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати... Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!

али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво

али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у

падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим. А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо... Али све беше бадава!

Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету? Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. Решила сам се да идем служити. Одох једној мајсторици. Добра жена, имала је двоје-троје дечице.

Све је то покрила сива магла. Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Но нико није тако показао достојинство басне како Христос, Спаситељ наш, уподобљавајући њу царствију небесному, ибо причта није

добродјетељ хоће да другима помажемо и добро творимо; а здрави нам разум крепко налаже да се здраво чувамо да нам нико зла не учини, и баш ако би и хотео, да нипошто не може. Ово је најбезбедније и безбрижније.

” Наравоученије Ова басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју.

Што други вредни и паметни чине, зашто не би и ми чинили? Ако ли нам се пак што противно случи, нико паметан неће нам се ругати. Предострожност и разум нека свачим управљају. Ти учини све што надлежи, пак се уздај.

јошт једно: у свим немачким и росијским владјенијам нико се добар, ни христјанин ни Турчин, солдата не боји, но гледа у њему чувара свога; а у турској земљи, колико је даље од

Кад се обаче до чести или какове нибуд важне вешти тиче, нико паметан неће другому за зло примити што се ласно у што не упушта док здраво не расуди и све окресности посла добро не

Зао човек међу добрима ништа друго није него курјак међу овцама, којему нико конака не ваља да дâ, но како га гди упази, „курја!” нека виче.

Пакостан и сасвим зао човек, ако ће не знам у какву невољу пасти, и ако ће се колико смирити и молити — нико се у њега не уверује и сваки га се одвраћа и гнуша.

ми црни, а ради би бити бели, може ли он само мајсторски доказати да смо ми и од лабуда бељи, — то је памет, и ако баш нико то неће веровати; хоћемо ми јер нам је то драго; то је нами доста, он нас вара како ми запевамо.

Шта ли би могли бити? Али ко ће ово једном народу или општеству дати? Нико него њихови управитељи и поглавари. А кад |ће они то дати?

Ови му каже своје намјереније. „Е, мој брајко”, — одговори му курјак — „нико више не путује од мене, пак ме видиш какав сам ти.

” „Нико му је од мене неће боље чувати”, одговори курјак. И тако пођу. При освитку упази курјак да је псу огуљен врат.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

како се обара у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара станоје од два месеца спава у колевци од земље њега нико не памти родио се крајем јесени умро почетком зиме мезимче међу мртвима његов плач не може да се препричава његова

С чорбом по прслуку, са шталом у глави, знам ја, винопије, како вам је било! Не може нико ко наши винари од бољега грожђа горе вино!

дрво из дрвета прогнано, заглибљени већ до рамена кроз разливена гацамо блата; ни из небеског блеска ни из чамца нико нам руку не пружа; тону градови, планине, тону цркве, за прамен магле дављеник се хвата.

Широм ових шума и ливада, по јаругама и по јендецима, Нико не зна колико хиљада и хиљада погинулих има. Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке

и сипају га прехлађеним џелатима; које издајницима рукавице плету, и паликућама лампу над вечером пале; којима нико није толико грешан да га не окупаш, не нахраниш, и не огрејеш, И нико толико моћан да му не помогнеш, И нико

паликућама лампу над вечером пале; којима нико није толико грешан да га не окупаш, не нахраниш, и не огрејеш, И нико толико моћан да му не помогнеш, И нико толико туђин да га оставиш у невремену пред вратима.

нико није толико грешан да га не окупаш, не нахраниш, и не огрејеш, И нико толико моћан да му не помогнеш, И нико толико туђин да га оставиш у невремену пред вратима.

МРКЛА ЈЕСЕН Не може да се дише од мрака. Нико се не нада ни шибици на истоку, а камоли звезди или зори. Само домаћица, скупивши сукњу међ колена, клечи пред

Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула.

Погледај му ширину и висину! Погледај како је чврсто налегао тесани камен на тесани камен! Овом бедему не може нико ништа: ни топовњаче са Дунава и Саве, као ни топови са околних брда!

И ту су моруну запленили и однели! Књиге запалили, моруну однели! Боље би ти било да о томе ћутиш! Нико ме више неће ућуткати! Ако треба, викаћу и с вешала! Ако треба, говорићу и с коца!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

слушају што ти најмудрије говориш; они ће те зато слушати што си њи̓ов попа, и што си мој син, и кад што погрешиш, нико ти неће казати: није тако, али сваки ће помислити.

И то могу слободно казати да у нашој нурији, — сва села која цркви у Бранковину иду — нико на какав други суд није ишао нити је кавге било.

И дворили су по обичају Аганлином, јер пред њим нико није смео сести, па и сама улема, тј. старци с белим брадама морали су свагда пред њим стајати.

— „То му — рече — кажи, да ни он и нико од моји одсада Турцима не верује.” Поведу и̓ на погубленије, и као што су ми после тога млоги и Срби и Турци казивали,

А Турци сви вичу: „Вала није од нас нико у Врачар изишао, вала била, није наш нико!” Ђипа Катић између седећи̓ Турака и Немаца, рекао би се помами, ватра му из

А Турци сви вичу: „Вала није од нас нико у Врачар изишао, вала била, није наш нико!” Ђипа Катић између седећи̓ Турака и Немаца, рекао би се помами, ватра му из уста сева.

” —, и јоште громовитије по трећи пут: „Олмаз! (не може) — рече. „У нашега цара земљу не сме се нико мешати; у нашега цара доста има верни̓ Турака који ће му казати ко буде крив.” Пођемо скуту и одемо.

Однео сто ока дуката, у Шапцу на баиру одсекао 70 глава, јербо се нико није надао. И онда су посекли Радомира оца Павла Радомировића. То је било 6. августа 1804.

— Слуша његов ортак Никола, па каже: „Проћи се, Петре, човека, ти си се упознао”. — „Нисам, Нико, нисам. Него, прото, зашто своје име кријеш?

Георгије на пут; а кад му је и Чардаклија доказао, да нико мени на пут ништа дао није кроме стриц мој Јаков 50 дуката, а друго су моји сопствени, онда је веровао али је опет

— Веће је свануло; из јендека нико побећи не сме, јербо је поље: који побегне, тога Турци онако у пољу убију. И тако је и Јаков и Катић вас дан стојали у

А и мога су оца посекли, и на смрти је аманет оставио да му нико његов Турцима не верује, али сам ја његов аманет заборавио, но то из нужде и за народ жертва, и сваки час погледам кад

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама?

— Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив! — Треба ошинути обешењаке. Хтедоше да ми поморе онолику живину... Начинили читаву епидемију!...

Газда Рака погледа тамо и амо по гостима, па се тек извуче; нико га ваљда и не опази осим Ђуре и Спасоја. Они бајаги попише још по једну чашу, нађоше некаку махну вину, проинатише се

— Јес̓, богме, господине! — потврђују остали. — Нема ти данас ни берићета — ништа! Изопачио се и овај свет. Нико ти ту не поштује старијега, ни чиновника, ни попа, никога... Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву...

Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме, и по неко руно и ћилими или јагње... А сад нико ни да се пошали. Нема, нема — браћо ништа; прошле су оне старе године кад је било берићета...

Најпосле, што и да мари, кад му нико не може наудити. Човек богат, може му се; он је госа — његова се свакад и свуд боље меље.

Кад први пут чује нешто, па било то истина или не било, он прими сасвим за готово и више га нико не може обавестити да није тако како је чуо.

И тај дан хтео је ћир Трпко из коже изићи што му нико неће да верује да у Космају има хајдука и курјака. Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би пред вече,

Случајно се није десио ту нико други од сељака. Ћир Трпко хода по механи, узврдао се; нит му се седи ни стоји. — Ћир-Трпко!

Околина само рече: »Хвала богу, кад га однесе ђаво!« Нико није знао ни куд ће ни како ће... Чак после виђали су га људи час у једној, час чак у деветој паланци.

Адвокат га стишава. Тако је Пупавац дочекао у Смедереву и 25. мај. Нико не зна шта ће ту и шта чека. Знаду само да му је име Пупавац и виђају га кашто с адвокатом.

« Нигде нико га нема напољу; све се склонило игде што живо било. Само поп Вујица узео под пазухо требник и петрахиљ, па перја

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Кажу да је мајка тако тужно нарицала да нико ко ју је чуо не могаше заборавити њене запевке. У запевци назвала је отоку „Црном Баром“, а окôна села назваше и сам

све. Нико није познавао Црну Бару као он, и нико није познавао, чак и поименце, дечурлију сеоску као он. Стоку, колико ко чега

све. Нико није познавао Црну Бару као он, и нико није познавао, чак и поименце, дечурлију сеоску као он. Стоку, колико ко чега има... све! Он је све знао.

— Као браћа. — Би ли се они могли завадити? Маринко поћута. — Н... не могу!... Не би их могао нико завадити!... Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њиx завадио! — рече он одсудно.

— Хвала ти, честити ефендија!... Кад урадим, видећеш. Ја не радим за паре. Твоју љубав не може ми нико платити! — Иди, Маринко, иди!... И нека је са срећом! Маринко опет удари „темена” и изиде из одаје.

Није пуштао ни зрачка светлости да падне на душу његову да је осветли... И мислио је: нико о томе н зна! А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му

– Па и много је! — рекоше неки. — Из места онолико скочити — То је слота! — Даље не може нико! — рече Лазар. — Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. — Мањ ти? — повика момчадија. Лазару писнуше оба ува.

— А куда ћеш онда? — У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!... И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!... Она само може моја бити!... — А отац, а мајка?... Он погледа. Врата на кући отворена.

Он се реши у гору, али најпре да убије Лазара... И, чудновато! Од тога часа он беше други човек. Нико више није могао раскварти намеру његову. То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица...

— А је ли?... Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати.., Он не знаде шта да мисли...

— Коме је живот омрзнуо, нека ме свеже! — рече строго. Нико се не маче с места. То више не беше Станко, то беше млади див, снажан као гром а оштар као сабља...

Сви гледаше и видеше како замаче у луг, али нико не покуша да га заустави. Кмет Јова се загледа у Алексу. Затим погледа по народу, па рече: — Хајдмо одавде!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико, Ветар месечином засипа и веје; Спи небо и земља; и не дозна нико Ту паганску љубав сред мртве алеје. НОВЕМБАР Раширило се у немој висини Јесење небо, оловно и празно.

је не разбије, И пепео свети ветар не раздува — Музо, зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојникâ мили? Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô.

Све је утонуло у тишину вечну. Ни шума, ни гласа; само једнолико Избија часовник ког не чује нико. ЛЕТО Из дубровачке Жупе Окићену лозом и цвећем од мака, Срео сам је једном, једног врелог днева.

А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије.

Тад се јави ехо непамћеног јада, И бол неке давно преболеле ране... Но како је срцу, нико не зна тада, Задоцнела суза кад пође да кане. ПЕСМА Пренуће се опет моја душа сетна...

Рука ти је бела мека као цвеће, А моја остаде сва окрвављена. Откуд си и ко си, нико знати неће: Љубав или мржња, судба или жена.

Њен чар да је моје велико откриће; Да мирно присуство те чудесне жене Не разуме више нико осим мене, Осим моје вечно очарано биће.

Плетем своје гнездо високо над вама, А још нико не зна место тога гнезда — Оно иде као што над обалама Путује у небу изгубљена звезда.

И кад паднем, најзад, нико неће знати Мој очаран задњи осмех да прочита; Лицем победника разблудно ће сјати Сунце заробљено у зрцалу штита.

Глас му тече као свилен нит, полако, Певање је дете учило од виле; Но нико не влада златним ножем тако, У облаку стреља утве златокриле.

на руци што клону Од младих госпођа љубљена толико; И давно се више не чу на амвону Он, ког сви гледаху а не слуша нико.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца.

Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему. Када се здраво наљути, а он псује алилуј.

— А ко те тера? — Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати, ако тако и даље радиш. То је занат од бога проклет! — Ама ја сам теби сто пута казао да

А оно ништа! Па после још иде мирно као буба! Али нико други није умео с њом као ја. Калфа Видак ишао једанпут по бакар на Саву, а она само овако — он опет тури главу међ'

— Тата! Та ево ме! Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу. Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом.

После Матије и Радојке још је члан кућевног савета најстарији син ђедин, Благоје, отац Арсенов. Осим њих трога нико се ни за шта у кући не пита, него све лепо слуша и покорава се.

А ко не послуша — „убио га бог!” Еј, бре, јесте ли чуле? Боже мој! Баш је човек неки пут гори од живинчета. Нико не рече ни речи. У све је ушао неки страх, а поврх свега ђедине речи: „Убио га бог!” Арсен побегао чак на гумно.

Ти ћеш ме, сестро, укопати! Метни ми доста босиока. Загризи и једну јабуку, па тури у сандук! Нико ме више не воли до тебе! — Ћути, лудо моја, како те не воли? Сви те воле! — Јок, јок, знам ја!

Ђеда с безазленим достојанством погледа по свима Сиромах, сиромах старац! — А њој нико да полије? Сви потрчаше кови. — Сад пошто ја кажем. Сад волим и сам поливати. Деде, сине, умивај се!

Цијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу. Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он, опет, са своје стране није ни сањао да његова ријеч најалово прође,

Могао је он ићи у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио. Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред

Неће бити моја штета. Не зна нико, па ни он сам кад се родио. У оно доба гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Било је батина, па, богме, и разбијених глава. И од тога доба мање их дирају. Особито у селу ни за живу главу нико то не сме да спомене; штавише, сад још хвале место да је суво и оцедно, и да му и не треба тротоар.

жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола атара колико је грлат. Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија која су после кише онако радо и весело газила по бари, ни она га нису

Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно случај код њега — тера свакога да пева песму: »А-а-а,

Господин-попи опет најугледније место. Седе сви и једу. Нико ништа не говори, него ћуте и једу и пију погружено, како правој тузи и жалости и приличи. Пију за покој душе.

И сви тресу жалосно главом и хвале покојника. Износе многе врлине његове, од којих за многе нико живи дотле није знао, а највише зна да приповеда каква Вавика или Бетика, каква Швабица, која се ту нашла и била на

— завршила би шапућући поп Ћириница. Но иако је то госпођа попадија говорила, зато ипак не треба нико да помисли да су се они, не дај боже, мрзели.

Али се нико није одрекао свога потписа; »каква су да су — што каз’о Нóва бистош — моја су«. — Па не само људи, него и толике жене

бијен од њега, али је сваки то подносио, јер је знао да се то клони добру његовом; иако су мештани били осветољубиви, нико му се није светио, на пр. да му запали кућу или одведе чилаше.

Једном речи, то и није била она права биртија, него пулгерска кафана, где се мало говори а мало и попије. Још нико у селу није запамтио да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога

). Све је ту мирно, фино и пулгерски, а и како би друкчије било кад ту нико и не пије из бокала или холбе, него из оног геџавог и жебрачког сатљика.

и силне брзине петама у леђа, оде да се похвали друговима (јер добити три крајцаре уједаред — то није доживео још нико у селу), а нови учитељ се упути журно цркви на вечерње, које је по његовом рачуну морало још трајати.

То кажу, али нико јој није то урадио; сваки је више волео да је уштине за образ или чак и пољуби, и пошто се она није никад отимала, па

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Увек би по неки нов надошао. Нико не би знао одакле је, који, тек би почео да се виђа међу остале и вуче се онако као други, ту око клисарнице, реке,

А опет нико од њих у само гробље, међ гробове, није као смео да уђе. Сви су бежали. Сем неких, обично суманутих, који су нарочито,

просјака, она би га прво корела да седне негде истакнутије где може штогод да се напроси а не тако, у крај, где га нико не види.

Али, не само што му у то нико није дирао, још мање крао, већ су му и сви давали. Чак и просјаци. И они, од онога што напросе, одвајали су и давали

Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио. А он једнако нуди, плаче и моли пролазнике: — За

Само кад иде, иде згрчено, кријући се, све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач. Нико не зна одакле је, тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте.

Нико не зна одакле је, тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте. Док је био дечко нико за њ није знао ни да постоји.

А одакле је? Чији је? Нико не зна. Ако га о томе упитате. — Отуда, отуда, батке... — Још уплашеније почне да вам се правда, показује на суседне

Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.

И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те. — Не, — брани се она. — Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град...

Браћа му, богата, од чије богаштине и силине цео град стрепео да их нико не види, затворени у својим кућама и собама, плакали су због њега... Чак, млађи му се брат са женом развео због њега.

И као увек почели да га тихо, крадом уносе да нико од укућана а нарочито ко од браће му не види, јер знају колико је то за њихове газде јад, срам...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака! Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може.

Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира. Али, нико му се тако не чуди као господар Белкић.

Љуба је контен, и готов је онамо са чика-Гавром. — Дакле, хајд’мо, чика-Гавро! — Хајд’мо! — Али рад сам да нико не зна куда идемо.

— То не сме нико видити! Сад и Чекмеџијић седне, па фрајлицу због писма задиркује. Видило јој се из очију да се Паулина једи, и само

— А ако, опет, не би хтела, а она би се развенчала, па би пропало и моје и њено. Нећу — нећу! — Па добро, нико те не сили; ал’ тек ниси се кајао што си дошао; бар си се са нобл фрајлом забављао. — Шта ми је до тога!

Као да га овде нека особита судба чека. Уђу у кућу. Никога нема. Куцну на собна врата, нико се не одзива. Чика-Гавра отвори врата да види има ли кога у соби. Марта ђипи са канабета. — Добро јутро, фрајлице!

Чекмеџијић броји дане; све се боји, све мисли да ће му и то когод покварити. Али неће му то више нико покварити; јер нико се тој женидби не радује као госпођа Гледићка, што ће Марту с врата скинути, па ма ко шта говорио

Чекмеџијић броји дане; све се боји, све мисли да ће му и то когод покварити. Али неће му то више нико покварити; јер нико се тој женидби не радује као госпођа Гледићка, што ће Марту с врата скинути, па ма ко шта говорио против Чекмеџијића,

му не смеју праг прекорачити, не да Мица, па цео свет приповеда како је Рогозића зауздала Мица, но он је неприступан, нико му не сме то спомињати. Рогозић живи за посао, а Свилокосић му је подручан као какав адвокатски калфа.

Лепа храна, фино пиће, гостољубива пријатна домаћица! Одлази он и у Ћирковићеву кућу. То му нико не забрањује, па ни сама госпођа Мица; штавише, воли — бар јој се тим повод даје да може пред светом Алку боцкати, а

— Док сам ја жив и имања имам, тебе нико затворити неће, — рече озбиљно Јефта. — Па шта је Јефто, са тепсијом? Мориц ти обрече да ће ти је доставити, а сад ни

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

ама јел'те ко сте ви? Ви лажете! Ви уносите забуну! Ко је овај тип? — Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо.

Ви лажете! Ви уносите забуну! Ко је овај тип? — Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо.

И сви тврде да све оне конце дипломатске држи у својим рукама министар председник, који сад није ту, и да нико живи не зна његову политику.

Сад се ови медиокритети нешто зноје и петљају без њега ,а време пролази и опет нико неће знати шта ће све из овога да произађе. Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи.

И све ће ићи по старом. А нико нас ни о чему неће питати, као што нас ни до сад није питао. Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то

и због онаквог његовог држања у последње време, шаљу и одређују на све ризичнија места и да би он једнога дана, пошто нико краја не може сагледати том страшном разрачунавању, најзад морао платити главом. То је сигурно.

То је сигурно. А ово ће се све лепо удесити тако да нико и не посумња и баш је сад згодна прилика да се она одлука приведе у дело.

Батерија је остала далеко, а овде је човек изложен пешачком зрну и нико ону претпоставку несме ни чинити, а камо ли помишљати на какву оптужбу или истрагу.

и вредноћа његове збуњене жене, која се сваки час кокетно и некако значајно смешила на нега чим се уверила да је нико не посматра, све то вређало га је, и дирало ружно и непријатно, љутило и исмејавало до бола, који је за њега дотле био

и одушевљавају се оним победама, што их општински добош објављује, и тако се њима поносе као да су их баш они, и нико други, задобили.

по мало, понављајући ово исто много пута, он је био потпуно убеђен: да се баш тачно тако ствар десила, а то, у осталом нико није видео и тако ће то увек остати да се прича. Срушена црква у Б.

и Христић је то од њих и чуо кад око ватре, тамо на фронту, причају о томе како се продужује боловање, а мисле да их нико од старешина не чује. Онда је он од њих дознао и како се вештачки добија жутица.

Африка

кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни неумесним. Црни луди увијају се у плаштеве, машу нам рукама, смејући се одлазе у ноћ.

још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења. Од Дакара сам сасвим сâм у кабини, пространој, пуној вентилатора.

По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа. Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду. Табу је чувено са својих атлетских сељана, који су

Разговор са једним господином који баш узима свој туш иза заклона. Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледају у његовоме гласу, преливаном шумним слаповима.

Топао, меки и звучни смех урођеника за све што их занима, што их обрадује или узбуди. Нико не би рекао да тај свет који се смеје по цео дан, има у ствари узбудљив живот због свих оних неизвесности и опасности

Очајан сам да не успевам пронаћи младиће који су ми синоћ нудили маске. Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два.

Ни са једним нисам везивао своју мисао. за нова неба и нове земље, и никада ме нико није оставио овако насред друма по чијој се ситној црвеној прашини јасно види траг пантера који су прошли.

Највероватније је да се властима нико не би жалио, а да ли је један црнац мање или више на свету тешко је утврдити у Басаму а скоро немогуће у Зегелу.

Они у планини живе у тајности; нико их не сме видети, нико за њих знати. Тек после те три године породице сазнају да ли је њин млади члан још у животу или

Они у планини живе у тајности; нико их не сме видети, нико за њих знати. Тек после те три године породице сазнају да ли је њин млади члан још у животу или не.

Страх и трепет и поштовање које он улива црноме народу беспримерни су. Нико никада не помишља да сазна ко је њаму; одакле он долази, зашто виче.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Но овде нека нико не помисли да је моје намјереније хвалити се (премда су гдикоји баш овим поводом то исто напомињали), но из тога

Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа... ЈУЦА: Тако нико не говори ко има девојку на удају. ЈАЊА: Што удају? Катица је дете. ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак?

Тесерес хиљадес то — и десет хиљада у банку. Збогом, ви други мои срци! (Смеши се.) Оћим да вас затворим да вас нико не дира (Затвори сандук.) Е, сад да носим на кир Диму и да иштим облигација. Охо! Има више банку! (Опет изброји.

Нема људи новци. То не можи да буде. Нећи нико да дâ ниједну фенику. МИШИЋ: Ево, хвала богу, скупљено је већ хиљаду форината.

О, талас его!⁸ Да си отвори земљу, да ми гута код тако неваљало жена! ЈУЦА: Па не морате дати, забога! Не може вам нико отети. ЈАЊА: Видиш алопу!

Да разгласимо једно јутро да су нас похарале пустаије; пак онда, кад се прочује по вароши, сваки ће вас жалити, и нико вам неће долазити да вас узнемирава... ЈАЊА: Пи, пи, пи! То је мајсторско план!

(Трчи.) Убием си! (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ДРУГО ПОЗОРИЈЕ 1. ЈУЦА, (мало зашим) КАТИЦА ЈУЦА: Ово чудо јошт нико није видио; онде се циганише и штеди гди је највећа опасност.

Колико сам се пута дивила мајоровици како лепо оди. Благо мени, сад ме неће у овом нико претећи. ЈУЦА: Видиш, што је воспитаније. К воспитанију принадлежи и лице.

Сад, ако оћеш кога да погледиш, а ти тако гледај да ти очи к носу иду. С отим си добила, прво, живе очи; друго, нико те не зна јеси ли заљубљена или ниси, зашто увек заљубљено издају; а треће, целој персони особито одликују.

Тако за кукуруз дају му људи лепо пет форинта. Аја! Он оће шест. Међутим, није га нико надгледао док се није уплеснивио, те је јошт морао плаћати да га изнесу. МИШИЋ: Но, чујем да у кући лепо живи.

МИШИЋ: (Овај је луд!) Баш зато и јесте тако велика цена тој масти, што је од царства строжајше запрећено да се нико под живу главу не усуди марву своју убијати, јер би се тако коњи, који су на велику ползу људма, умалили.

Сад да сакриим кључ, да нико не узми моји лепи новци. (Чује се лупа на врати.) ЈАЊА: Ко-ј то? ЈУЦА (иза сцене): Отворите! ЈАЊА: Што ћиш?

Црњански, Милош - Сеобе 2

БАГРЕМА 279 XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА 293 XВ УМ ЧОВЕКОВ НЕ МОЖЕ ТО ВИШЕ ДА СХВАТИ 308 XВИ НИКО НЕ ЗНА ЈОАНА ТЕКЕЛИЈУ 322 XВИИ ОДЕ ИСАКОВИЧ ИЗ ЦАРСТВУЈУШЧЕ ВИЈЕНЕ 327 XВИИИ БИВШИ СРБИН А САД РУС 366 XИX СЕЛЕ СЕ,

Разрогаченим очима прошао је, још једном, пред њима и рекао им да сад могу ићи, кући. Био је сигуран да нико неће ни ланути.

Његово се име налази на списку ђенерала Шевича и однето је у Росију. Не може, вели, њега нико, више, овде, премештати, и то у пехоту. Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке?

На та егзерциришта био је дошао као млад официр, а са тих, зелених, утрина треба сад да се врати у Беч где га нико његов не чека.

са раскреченим ножурдама, у ставу мирно, стајало је три стотине и седамдесет и осам људи, у црвеним гуњевима. Нико се није мицао међу њима. Била је толика тишина, да се у даљини чуло једно звоно, ситно, ситно.

ошинуо коње и кад су коњи, пропевши се, повукли тешка кола, гомила је само викала за њима, али их је пропустила. Нико није потрчао за колима. За тили час стигли су до капије Евгенија Савојскога.

Кад је видео да га нико не дира, да га нико не убија, Гарсули је искочио из кола и осврнуо се да види, шта би са осталима.

Кад је видео да га нико не дира, да га нико не убија, Гарсули је искочио из кола и осврнуо се да види, шта би са осталима. Сви су већ били стигли до њега.

Над њим је био цео Темишвар, толике тврђаве, касарне, толики људи, коњи, али нико чак и не зна где је, а да му дође, и да хоће, не може.

Желео је да нико, ко је био присутан томе, не може рећи да је пошао погнуте главе. Док су му, код профоза, скидали мундир, а везивали

У мислима је видео себе, како стоји пред Гарсулијем, који се шепури, и како се нико не усуђује да Грку нешто каже. Чинило му се да чује, како му Ђурђе шапуће: „А шта си имао да лајеш, коме си се царству

Роде су се биле и населиле на њему. Са тих пушкарница, далеко се могло догледати и нико није могао ни прићи Темишвару, ни према западу изићи, да га стражар одатле не угледа, и види.

Теодосије - ЖИТИЈА

Тај споменути муж, благочастив и богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, и свима добрима на земљи у срећи веома изобилан, а уз То врлином, безлобношћу и правдом, милошћу и кротошћу

Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету Гору, јер су још отпре знали за његову жудну да тамо оде.

тисућнике и сатнике и остале благородне, а уједно и мале са великима, одредивши нарочити дан за сабор, заповедајући да нико не може изостати, јер велики савет хоће да одржи.

И тако отпусти свакога од њих у ћелију, заповедивши да му до ујутру нико не долази, јер је већ била ноћ. И одмах у последњој старости изненада младићки са одра устаде, и као да је чекао да

Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао разумети. Дошавши до краја псалма, рече јасно ово: „Свако диханије да хвали Господа“!

Како их је било много, нико их није могао све искупити, а разбојници говораху: или ће све заклати, или нека све откупе.

Јер варљив је, рече, овај живот, и склона је паду природа људска, и нико се неће удостојити да га страсти никада не дохвате и да нема учешћа у пороку — осим Бога јединог!

сада на крају векова дође ред, да по вољи Божјој дођем к вама, мојим људима, да вам објавим истиниту веру, без које нико неће угледати Господа, коју ако примивши сачувате спашћете се, јер због вашег спасења прибројаћемо се и ми реду старих

Свети се подиже и док је брзо ишао свом брату, Стефан још брже изишавши из живота Господу отиде, а нико није смео да га удостоји иночкога образа, чекајући светога.

и неизменљив у доброти, који познаје и чува оне који га увек љубе, и као што својим ученицима повика „Ја сам са вама и нико против вас!“ — био је и овоме помоћник на спасење и покровитељ од оних убица.

И сви нашавши се у невољи од, страха умираху. Јер ова нада на спасење остави их. и нека нико не помисли да је случајно и без Божје љубави оваква скрб близу смрти наишла на светога, јер и овим је Бог, како ја

И нико се други од другога колена не огосподи међу Србима, само од племена њихова, отац сину и син сину краљевство предајући.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Кола, па чак и двоколице били су тамо потпуно непознати. Преносило се само на коњима и магарцима. Нико не може живети у овоме удаљеноме крају Полуострва осим правих печалбара или сточара са стадима.

Али је знатно да нико од Јужних Словена није дао толико. дрворезачких творевина колико Мијаци. По многим кућама се виде столице, наслони од

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ех, шта ли је сад ово? — узвикну непознати и застаде сасвим близу мене. — Биће, канда, неки џак, а? Нико му не одговори. Непознати онда гурну џак ногом, дохвати мене управ у слабине и гласно се насмија: .

— Ура, тако је! — повикаше мишеви. — То је заиста мудар савјет. Да није јуначких ногу, нико од нас не би остао жив. Живио наш војвода!

У мишјој скупштини настаде ледена тишина као да је на њу пала сјенка некаквога огромног мачка. Нико се није јављао за тај посао. — Ето кад се договорите ко ће то радити, дођите па ми јавите — рече бијели миш.

Идем да се код мишева за њ пропитам. Читав дан и ноћ Миш пророк пропитивао се за мачка Тошу, али му нико ништа не знаде о њему казати.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

некога богами не Отварају им отварају груди Све док у једног срце не открију И у срцу украдену ружу ИЗМЕЂУ ИГАРА Нико се не одмара Овај стално премешта своје очи Стави их на леђа И хтео не хтео пође натрашке Стави их на табане И опет

све брже и брже А онај се игра својом главом Хитне је у ваздух И дочека је на кажипрст Или је уопште не дочека Нико се не одмара ЈУРКЕ Једни одгризу другима Руку или ногу или било шта Ставе то међу зубе Потрче што брже могу У земљу

КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и жена му ништа Шта ћемо им ми Остарили су без кости су Бићемо им ко рођене ћерке ВИИ.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА: Ви нисте ништа чули? СПАСОЈЕ: Не знам шта бих имао чути? РИНА (Анти): Како то, господин-Анто, нико сем вас није чуо? АНТА: Ја нисам чуо, ја сам видео. СПАСОЈЕ: Шта си ког ђавола видео? АНТА: Рећи ћу ти.

) XВИИ ПАВЛЕ, ПРЕЂАШЊИ ПАВЛЕ (улази и погледа по свима): Добар дан! СВИ (нико му не одговара, нико не окреће главу. Остају у ставу у коме су били).

) XВИИ ПАВЛЕ, ПРЕЂАШЊИ ПАВЛЕ (улази и погледа по свима): Добар дан! СВИ (нико му не одговара, нико не окреће главу. Остају у ставу у коме су били). ПАВЛЕ (дужа пауза, он их посматра и најзад понавља): Добар дан желим!

СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу.

Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу. Нико као он, кажу, не уме тако од црнога да направи бело, а од белога црно. СПАСОЈЕ: Хоће ли доћи?

СОФИЈА (улази): Молим! СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина. Кад он буде дошао, бринућете се да нас нико не узнемирава. Ма ко био, реците да нисам код куће. СОФИЈА: Разумем, господине! (Одлази и враћа се.

ПАВЛЕ: Да, сећам се, јер пре но што сте присвојили ово имање, ви сте били нико и ништа. СПАСОЈЕ: Разуме се да сам био нико и ништа. ПАВЛЕ: Да, да, сећам се.

СПАСОЈЕ: Разуме се да сам био нико и ништа. ПАВЛЕ: Да, да, сећам се. СПАСОЈЕ: И сад разумете ваљда зашто се ја буним против ваше изјаве и зашто не могу

АНТА: А што ти мени помињеш? СПАСОЈЕ: Друго сам ја, а друго ти. Заклео си се криво, па шта? Ко си и шта си сад! Нико и ништа, имаш у џепу колико ти треба за трамвај, и то ти је сав капитал.

СПАСОЈЕ: Господо, опомињем вас, будите спремни на све! XВИИ МАРИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРИЋ (улази и клања се. Нико га не отпоздравља. Обраћа се Спасоју): Ја сам дошао по вашем нарочитом позиву.

(Погледа их, али они не дижу поглед. Са горчином и болом.) О, колико много неваљалства, а колико мало храбрости; зар нико, нико зар не сме да каже: је ли то истина, је ли све то истина?

Са горчином и болом.) О, колико много неваљалства, а колико мало храбрости; зар нико, нико зар не сме да каже: је ли то истина, је ли све то истина?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

А зашто бих? Нико неће цркавати због тога што ме нема. Окренуо сам се и погледао на сат, али сам, мирне душе, могао и да се не окренем.

- Припази на старку и џукца! - шапнух у пролазу, али он рече да њих нико неће украсти. Шапнух му, такође, и да буде лаф, али он то није хтео да буде н тако смо сат или два гацали између

Рашида је и даље жвакала загрцавајући се и ја јој рекох да је нико не јури. Она рече да зна, али да је то из навике: у њиховој кући, ако не једеш брзо, рачунај да ниси ни јео.

Можда и због тога, тек она се труди да ми буде као мајка, само што је то претварање. Нико никоме не може да буде мајка ако га није родио, или бар подигао од киле меса.

” Ту нико никоме није у стању да помогне! Сунце је поигравало по углачаном бакарном посуђу и кухиња је била пуна бакарне сањиве

У лопти с двоструким зидовима он је преносио дроге с континента на континент и нико се није сетио да посумња. Написао сам то, а онда схватио да је бућкуриш последње врсте.

уста да им се не виде социјални зуби које је пијани зубар правио увек пола сантиметра дуже, тако да с његовим зубима нико није могао да затвори уста, док не би отишао у његову приватну ординацију.

Међу њима била је једна млада, али још нико од гимназиста није успео да је заустави и разговара с њом дуже од два минута.

Шта мислите? - ишао би по кући и хватао се за главу чим би му неко од нас поменуо новац за свеске. Новац за биоскоп нико и није тражио од њега. То сигурно не би ни добио.

- Рекла ти је да куцнеш три пута. - Рашида ми је стегнула длан. - Куцни! Куцнуо сам, али се на прозору нико није појавио, иако се унутра чуло лако комешање и повлачење ногу по поду.

Чекају га на ручак, рекао је. Још једном нам је махнуо и испарио. Ја нисам имао извињења. Мене нико није чекао на ручак и нико се неће изненадити ако не дођем. Помакао сам се мало и ухватио Рашидину руку.

Још једном нам је махнуо и испарио. Ја нисам имао извињења. Мене нико није чекао на ручак и нико се неће изненадити ако не дођем. Помакао сам се мало и ухватио Рашидину руку.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Је л’ био когод, Милане? — У дућану сам продао неке ситнарије, игле и конце, друго ништ’. — А вина? — Није нико тражио. Сад господар Софра уђе у механу, погледи у бокал, нема штрикле што је кредом превукао, види се да нешто фали.

— Још једаред ако те ухфатим, отераћу те, знаш! Господар Софра био је строг, али праведан према млађима. Није се нико могао потужити да је гладан, но није трпно бирање у јелу.

Рђаво, нема гласа о путницима. Опет пишу, нико се не одзивље, јер пишу само напамет у Кракову, а они богзна куд блуде, и шта им је стало.

Лако ће их познати. Од никуд се не одзива. Дају се цркви молитве читати, дају се службе, — ништа не помаже, нико се не јавља, нити ко пише. Госпођа Сока са кћериме плаче; тако исто и Кречарка.

Опет дође првим колима. Чамча пружи главу, али је умотан да га нико позвати не може, па почне са армицијашем пољски говорити.

У жагору и певању, без сваке замерке, једе се виљушком, кашиком, како који хоће, стојећи, и то нико не примећава. После ручка многи се разиђу, многи остану, но и сам господар Софра са друштвом препоручи се и опрости

Откако је отишао, није још писао. Додуше, у Кошици мислио је писати, како је из чарде отпутовао, али је заборавио и нико ме то није у оној забуни после чарданске битке пало на ум. Сад седне па пише. Пише и Чамча, и Кречар.

То је дугачак пут, али се господар Софра не дâ преломити, јер што он једаред у своју главу усели, то му не истера нико. Забележио све станице које на тај друм воде у Галицију. Путују врло лагано и врло дуго.

Лепог узраста и лица, понашање без сваке замерке. Где се пијанчи и бекрилук тера, ту га нико није могао видети. Није био ни карташ, нешто мало „виста” и „тарока” то је све, наравно у отменијем друштву.

— А како то? Дед реци и мени, па да станемо у компанију. — Ту не треба компаније; само треба умети. То још није нико пробао, али ја ћу први. — Па говори! Да чујем. — Давно већ ја то премећем у глави, али сад ћу да изведем. — Смеје се.

Сад се латов и Пера на коњу поделе. Пера му је дао педесет форинти, а нико још не зна за целу ствар; разгласиће каквог лепог коња је купио њему на очиглед за две стотине форинти.

На њему фини фрак и панталоне црне, марамица на врату тако удешена, машлије тако израђене као што нико не може, само Шамика.

Црњански, Милош - Сеобе 1

њима, два Циганина, скоро сасвим гола, са конопљом на грудима, покушаваху да оглођу неколико опрљених папака, које нико није хтео да понесе.

Ништа. Понеки међутим упадали су и у куће. Кад би се појавили, на разваљеним вратима, они би весело урлали нешто што нико није могао да разуме.

су се после споразумевали и мешали са укућанима, тек они су причали, окупивши све живо у кући око ватре, и, мада им нико ни речи разумео није, сви су им одобравали главом. Тако, разбудивши све, никоме не дадоше да спава.

Туркињу којој су висили очни капци и која беше при заузећу Београда пребегла, па чак и две Влахиње, сестре, за које нико није знао ни чије су, ни шта су.

Не мислећи, као Аранђел Исакович, да је лепа као нико, она је знала шта вреди. Стопалом својим, које се њему чинило као у снажног анђела, она није била нимало задовољна.

Једва га извукоше, већ укоченог. Кад су га донели дома, настаде такав врисак и лелек по кући, да се нико и не зачуди кад она тихо, помодрелим уснама, нареди да га пренесу у њену одају, на велику пећ, крај које беше

Друго би било да је био негде напољу, у Земуну. Овде, унутра, у својој кући, чинило му се да је потпуно безбедан. Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати. А све ће се догодити некако као у сну.

Аранђел Исакович храбрио се, и по стоти пут, мислима да то нико неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати и, пошто јој је годинама лизао, у сновима, руке, понизно као куче,

како би вриснуо ма ко да их види кад буду заједно заспали овде, он осети, како је тих полумрак око њих и како их нико не види, између ова четири зида Напољу је завијао ветар, пун лавежа паса, и шумела је вода, коју је и он чуо,

Све што је напољу, остаће напољу, а она, ту, остаће ту, крај њега. Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати. Опојна нека радост се јави у њему.

Што се Аранђела Исаковича тиче, њему се, збиља, чинило да ће померити памећу. Нико му ово није прорекао, никако то није предвидео.

година, кад је пребивао под тврђавом Осека, или најтишу тишину вечери, под градом Варадином, где се беше населио, нико га за то није питао. Ни тамо, ни онамо више не води његов пут, него на сасвим другу страну, по туђој вољи.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

угледа наказу, најбоље је да брзо руком додирне земљу или да у себи изговори заштитну магичну формулу: „Само је он и нико више“⁵⁴, како би се избегла опасност по дете.

³² Среда се у народу замишља као светица (св. Среда), односно као жена која вечито жали. На тај дан се нико не весели, строго се пости, а жене се уздржавају од својих уобичајених послова, односно не стрижу овце, не месе хлеб,

(...) овакво рођење сматрало се онда (а и данас) као неки особити догађај; па о томе нико није смео причати, да Турци не би дознали и дете погубили.

⁶⁷ Кум, у сагласности са родитељима или без ње, даје име кумчету на крштењу. Ово име, осим попа, не сме да чује нико други.

А овај надимак често сасвим потисне право име, па нико, чак и од најближих пријатеља, не зна какво је право име особи коју зна једино по надимку.

(... С овим хоће да се каже, што је од мајке рођено то је исто и мотика закопала, нико се не предругојачи већ исти онај па био зао, па био добар.) (К-Љ, НБ, 1888, бр.

(ЛМС, 1861, књ. 103, бр. 225) — Старост — слабост и болест. (ЛМС, 1861, књ. 103, бр. 395) — Нико старост не воли. (А. Ш., НП, 1976) — Еј, старости, погано оружје. (А. Ш.

Ко се сâм не труди, нему нико не може помоћи („Док се човек чува, и Бог га чува“; „Лијеном Бог не помаже“). Па ипак, о личној делатности нема тако

Узалудно је да се чувамо и пазимо јер од судбине нико не може умакнути („Испред Божје силе никуд и никамо“; „Коме није вијека није му ни лијека“).

кући, захваљујући подели рада и бројности чланова, сви послови су могли бити добро и на време обављени а да се нико од чланова не премори.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

На којој реци коњи царски угасе жеђ, нека на њој још годину дана нико жеђ не гаси, нека себар до новог кукурека, до нових роса и слана, нека себар чека још годину дана док потеку реком

судбине, за унапред знане невоље њине кад стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану санте што их нико не отопи, не премости, за оне којима су само ласте под стрехом гости.

За младога који мисли да човечанство, да лепота коју му очи виде, настаје кад он је на свет настô, да нико није волео слично, да велика светковина људског живота тек с тим поста. За свачије мишљење детињасто и јеретично.

ПОМИЛОВАНЕ Тражим помиловање са сужње, царе, помиловане који гледају увек преда се ма куд да пођу и кораче, с којима нико неће да стане и кад их невиним опет огласе, и кад плате цару хараче.

За помиловане робијаше којима нико конака не да, којим хлебар неће хлеб да прода, с којима ни у цркви људи не воле да читају заједно оченаше, с којима

За човека који руком показује охлађени димњак свога крова и травом зараслу стазу до прага, а нико му неће да посведочи да је проводио тамо дане.

се каменом на грешницу баци, нека зажмуре страже и џелати, нека пусте да осуђена бежи куда је воде кораци, нека нико не трчи да је врати.

За дете ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац штита, за нахоче коме нема нико да двори, нико да мости, нико да тепа, самилости!

За дете ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац штита, за нахоче коме нема нико да двори, нико да мости, нико да тепа, самилости!

ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац штита, за нахоче коме нема нико да двори, нико да мости, нико да тепа, самилости!

О ПРАШТАЊУ Ја нисам бог. Само је он моћан толико да прашта, само о њему не говори нико да је слаб кад опрости и да је кривцу саучесник, да је бабун кад помилује бабуна, само кад он подиже свргнуте и мртве

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Однела га нека Циганка, са осталим старим стварима, у замену за ћурку. Да нисте случајно негде видели мој џемпер? Нико ништа не зна о њему. Шта да радим? Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи.

докле су стигли, где су доспели и колико значе другима, али даме поново бирају и овај пут су то заиста даме, па више нико не може бити сасвим сигуран, као некад, због чега је изабран.

капута, разболех се од упале плућа и једва сам извукао живу главу, јер смо били у завади са околним народима па нам нико није продавао лекове. Добро је што Одри Хепберн никада није сазнала ништа о томе. Имала је, јадница, и својих брига.

смо за неким потпуно другим, недостижним девојкама које нас нису хтеле — Вера је ублажавала наш љубавни јад, а да се нико никада није запитао пати ли можда због тога што се не заљубљујемо у њу.

Не, нисам себичан: волим да сви виде филмове који су ми некада били драги, али мислим да није у реду што за то више нико не плаћа дугим чекањем у реду и неизвесношћу хоће ли бити карата када се најзад стигне до стакленог отвора благајне.

Млада жена и млади човек растали су се давно због неког неспоразума којег се више нико и не сећа. ЖУЖИ Добили смо сто до стола у пештанској »Хунгарији«, тако да сам целе вечери могао да гледам тај лепи

« Казала је. Сада је време да човек опрезно погледа око себе да ли га је неко видео како се љуби са Жужи. Није га нико видео сем мене. Чему путовати овако далеко када је све исто? Свугде је све исто.

Ноге које умеју свашта да изведу! – Ма, дајте! — рече стјуардеса. — Нико неће знати! Као да је то толико важно? – Не можете унутра! — понови мирно калуђерица. – Ели, Ели, лама азавтани!

и човек нешто шапутали, па човек извади из џепа новчаницу од десет хиљада и стави на сто, поцрвеневши при том. Нико је није такао. Новчаница је лежала на столу чезнући да је неко подигне. Али нико је није узео. Седели су ћутећи.

Нико је није такао. Новчаница је лежала на столу чезнући да је неко подигне. Али нико је није узео. Седели су ћутећи. – Колико је сати? — упита човек, тек да нешто каже. – Не знам — рече калуђерица.

Плаже су опустеле, поново ничије, јахте су дигле сидра и отпловиле за Ђенову и Малту, преко трга не наилази више нико занимљив, а и престоничке новине почеле су да стижу нередовно.

Било је то као у неком сну — ја често сањам тај град, пролазим његовим улицама, а нико ме више не препознаје, ослушкујем разговоре,а не могу ништа сам да кажем: онда све нестаје без трага и ја се будим—

Матавуљ, Симо - УСКОК

Али му свијетли образ и лијепо име, ваистину, нико не оте довијека! — Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех очију.

Сад је ухваћена вјера, али видиш да је танка, видиш да не сађе нико да за благе дане штогод набави, осим нас шаке сусједâ градских! — А ко би те поче? — пита Марко.

?“ Сви се насмијаше. Син му Рако рече: — Прећера, тајко! Не би нико рекао оно, што је сувише далеко од истине! — А колико је далеко, грдове?

— На што друга?! Напојали смо се бога од прије зоре досад! — Бјеху ли у цркви сви из куће? — Нико осим кнеза. Пристав је имао посла око пецива. Ја сам им ове године полажајник. Сутра иду женске. Хајд сад умиј се.

Одредише да се тај новац купи о Малом госпођину дне. Кад дође први рок, не дâ нико ни аспре! „Не дамо харача!“ рекоше Црногорци. „Ако ћемо га давати, даваћемо га Турцима, па с њима у миру живјети!

— Вјерујемо кад погоде! Онда се свак сјети плећа и погађача, а ако се ништа не обистини, онда их се нико и не спомиње!... Женске запјеваше. Људи заћуташе и закурњавише.

— А од Брђана не дође нико? — пита владика. — Нико! — рече ђак. Владика се замисли. Након дуга мишљења, нареди да се отворе двери, па с крстом

— А од Брђана не дође нико? — пита владика. — Нико! — рече ђак. Владика се замисли. Након дуга мишљења, нареди да се отворе двери, па с крстом у руци изиде на амвон.

Међутијем дотле му нико не помену штогод о вјери, а камоли да би му ко о њој поповао. И тога часа први пут му се истаче широка, невјеровна

— Мораш, ваистину, кад господар иде. — Ко ти је то рекао? — Нико. Сâм то знам. — Дакле, ти си мој ђак, Ко те је поставио? Милун се збуни али се брзо прибра: — Ђакон.

Како они нпр. знају да су међу Поборима били умијешани Црногорци кад их нико не може разликовати од тијех Примораца? Какве доказе има будванска власт да је убијени пао од црногорске руке!?

Сутрадан гладан и озебао побјегох зором! — Чујеш ђавола! — рече Црмничанин. — А да то ти нико вјеровати не може, јер се свуда каже: „Ко ће дочека, нека иде на Цеклин!“ — Браниш их, јер сте као и они!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то! Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе.

МЛАДОЖЕЊА: Она се мени врло допада. ПРОВОДАЦИЈА: Е, пак шта ћемо ту млого, то јест, распитивати. Срећу нико не нађе са свећом. Дајте девојку да је дарујемо. (Младожењи.) А? МЛАДОЖЕЊА: Како знате, (лагано) гледајте за новце.

ДЕВОЈКА: Јесте ли били с татом? ПРОВОДАЏИЈА: Он све зна, то јест. Само док видите, то јест, каруце; нема такве нико у вароши. Видићете, то јест; све се не може ни избројати. А ко би другоме могао избројати што има, то јест, по кући?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

онемогућавајући му тако, заувек, да се приближи том себидовољном апсолуту који нико и не покушава да ограничи каквом функционалном ознаком, и који се зове Књижевност.

, и на те се строфе данас нико не обазире. Осредње песништво Милете Јакшића ( 1869- 1935), незанимљиво чак и у односу на његове срећније тренутке,

тренутку кад се довршавала моћна експлозија класичног епа, ово, споредно одвајање могло је да прође, и прошло је, а да нико на њ не обрати посебну пажњу.

Ону прокажену, површну, дидактичну дечју поезију нико никад није озбиљно бранио. Њу су, просто, писали полударовити појединци, уверени да се деци треба тако обраћати, све

Дечја песма учвршћује она стања и осећања које лако и с радошћу препознајемо, а нико их, на том степену, не исказује.

од разлога што се Змајев одвећ једноставан и отворен таленат окренуо деци, то јест дечјој песми, као облику о којем нико није водио рачуна, где се могло бити и наиван и поучан, и примењен и разговорљив.

) Деци, као ни примитивним народима, не иде у главу појам ауторства; лепу песму нико није написао, нити она може бити нечије власништво.

Страшни рожданик слеповође Малише овакву судбину прориче сељаку: Големо ће бити страдање његово, а нико то неће ни чути, ни знати, ни разумјети.

Сад блесне добро уочен карактер, сад засја опис посла или занимања, или се истакне појединост коју нико пре њега није ухватио и забележио.

И кад једном ослушне и провери реч, кад је уклопи у фразу, онда је из тог живог ткива нико више не ишчупа; из добре Ћопићеве реченице ни једна се речца не може избацити.

јасно, па, ако хоћете, и потресно: А кад је умрла госпођа Клара, чудна и стара, врло стара, -јастуке од жуте свиле нико није прао, на доручак нико није звао, а ловити мишеве нико није знао!

А кад је умрла госпођа Клара, чудна и стара, врло стара, -јастуке од жуте свиле нико није прао, на доручак нико није звао, а ловити мишеве нико није знао!

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Прекрасно! ЖУТИЛОВ: Људи су батинама били натеривани да вуку камен за калдрму. Сад је слобода, нико се ни на што натерати не може. Дакле, да се камен прода, и новци да се такођер поделе измеђ прави патриота.

Но ја би реко да се претрпимо, док нам не дође помоћ. ШЕРБУЛИЋ: И ја сам тако казао. ЛЕПРШИЋ: Дакле, нико неће са мном? СМРДИЋ: А шта је вајде данас да метнемо, сутра ће га скинути.

Ове, како су најпре изабрали, тако се могу сутра променити, па нико неће осетити никакву штету. ШЕРБУЛИЋ: Да се манемо тога; него кажите ми шта ћемо радити кад дођу солдати?

ШЕРБУЛИЋ: То је ништа. СМРДИЋ: Да није за протоколе, видили би шта би добили. ГАВРИЛОВИЋ: Нико није ништа искао. ШЕРБУЛИЋ: Е, није искао! Мађарони би се радовали кад би ко од родољубаца био обешен.

НАНЧИКА: Ми се не можемо тући. ЗЕЛЕНИЋКА: Тући? То нико од нас не захтева; премда жар родољубија може потпалити и њежне перси краснога пола. Примјера има доста у историји.

Међутим, ми умемо и предосторожне бити, да нико не примјети, куд се наша намјера клони, а за бољи успјех позваћемо у наше друштво погдиког од официра, који су млађи,

Ако се нешто на лицитацији прода, те новце нико не види; ако се марва закоље, од коже и лоја нигде рачуна. Кога оћете, затварате; који вам што да, онога пуштате.

“ СМРДИЋ: Већ ако Власи не подигну народ српски, неће нико. ШЕРБУЛИЋ: Ја Вла? Еј, зашто сад нема Сервијанаца, да му покажем, коме ће се подсмевати.

СМРДИЋ: То би добро било. ЖУТИЛОВ: И тако нам млого којешта квари. ШЕРБУЛИЋ: Већ ако он није мађарон, онда нико није. ЖУТИЛОВ: О том нема сумње. И они су магарци били који су га изабрали.

на рачун твој обогатили, беже; а што ће бити с онима који не могу бежати, који су стари, слаби или болесни, о том се нико не брине. Тешко теби, народе: ти страдаш, а они се радују; ти пропадаш, а они се богате!

Забога, да се скупимо и дамо штогод на сиротињу. Није право да изгине. ШЕРБУЛИЋ: Богме, нико не даје ни мени. СМРДИЋ: Од толиког времена седим овде на трошку; на банкнотама морам да губим, па откуда ћу?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Епској поезији, на којој дотле готово нико није радио, обраћа се нарочита пажња. Историјске драме и трагедије, са предметима из народне историје, почињу се

и 1840, друге две у Новом Саду, 1844. и 1847. Мушицки је почео певати код Срба када готово нико није певао, и у српску поезију уводи нов правац, псевдокласични, који се у Европи стао ширити после Обнове, и какав је

Али он има књижевно образовање као нико пре њега у српској књижевности, он познаје велике узоре страних књижевности и има их на уму, нарочито Молијера (његов

у очинском дому, несрећан у брачном животу, рђаво прошавши у чиновничкој каријери, одбачен у једно мало место где га нико није разумевао, у тешком добу после угушене буне, у последњим годинама и у материјалној невољи, нарочито болестан — он

комедија и утврдили му стари глас »оца српске драме« но истакли у њему најбољег комедиографа српског кога ни данас још нико није претекао, »првог нашег модерног литерата у правом смислу те речи«.

Цењен, признат у страном научном свету више но иједан Србин пре њега, слављен као нико до њега у младом нараштају, дочекавши да види готово пуну победу својих идеја за које се толико борио, Караџић је

Он је почео сувише млад, и требало му је времена да се развије. Али у то доба, сем Јована Суботића, нико није радио на новели, и читалачка публика је била жељна радова те врсте.

Он је нарочито осетио и умео пренети заносну лирику босанских севдалинки, и нико боље од њега није обрадио севдах народне поезије. Циклус сонета Ох јесте ремек-дело те лирике на народном основу.

који је у толико потпуној мери био романтичар, сав у осећању које кипи и прелива се, и у машти која нема препона. Нико до њега у српској поезији није био толико дескриптиван, није уносио толико и боје и слика у своје стихове.

И та његова неодмерена, пуста фантазија, та жеља да буде што оригиналнији и да говори како нико не говори, да што више запрепасти обичне људе у презреном табору филистара, тај коров пусте реторике и махните

Он је ушао у тај свет који ниједан српски писац пре њега није описивао, и осетио лепоту онде где је нико није хтео видети. Он је тај свет волео, дружио се са њиме и са љубављу био његов сликар.

Он је једини српски писац који је уметнички сликао сувремени црногорски живот, и у томе га нико досада није претекао. Његово сликање Београда, сложеног, разбијеног, помућеног београдског живота, није успело.

Милићевић, Вук - Беспуће

од сирових дрва која се димила и дим гризао за очи, причао нешто болешљивим гласом: очевидно се тужио на времена, што нико није слушао.

И касније нико нити имађаше воље нити се усуђиваше да га тужи. Он је остао увијек исти, силан и јак, да показује своју снагу и да

И осјети како је нешто умрло у њему за увијек. Нико га није видио кад га је нестало из села. Тек послије петнаест дана допутова неки ситан и ћосав Шваба, откључа кућу и

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико не позове, а ја се онда осећам некако усамљен и заборављен.

Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био,

се, наиме, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у овом гуравом свету управо нико и није поштен! Вешто је изводио.

могао познати где се здрави и мирбожа са осталима и хвали своју печеницу, и клади се да тако јевтине и добре печенице нико у вароши нема, јер он сам је купио, сам је шурио, сам пекао и на мраз обесио, и не би је, вели, данас оставио па да га

Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене! У том селу, на брдашцу лежи школа. Ја нисам ревизор, па је баш и не морам описивати каква је; каква

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују. Нико тебе не ћеде помоћи, Роде мили, у претешкој ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па довати руком мрак тај густи,

су тада пале главе, Угледô се један на другога, Попадао један код другога, Та рад оне красне домовине Не жалио нико да погине.

“ један другог кори, Живо с' ради, ал нико с' не мори, Гледни само после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, Та тек што се свирац чује, Већ у колу с'

“ Ал ко ја те рад не имô нико. Данка бела нестало већ давна, Све покрила она нојца тавна, Небеса су свуд звездица пуна, Ал' месеца јоште нема

И тако ће док је века бити, Једно грабит, друго доносити, Ал' што зима уграби менека Не поврну нико ни довека. Даничићу!

У потаји ружа млада цвала, У потаји па је и опала; За мирис јој нико ту не знао, Све нестало, а трн је остао, Па забô се у срдашце моје, Тужни оче, и у оно твоје; Љута нама, нама

је удри стрела, Затрепета мома бела, На колена о тле паде, Па ми студен кам постаде, Студен камен, красан, бео, Нико бељег не видео.

света, Полутину већ измерио дан, Ја с њоме онда на поље ишета, Свој лисни гај ди шири сунцобран, Ди играјуће нико нас не смета, Ди гласне тице саме држе стан, Ди вире око види жубореће И лепошарно дино расте цвеће. 18.

Ал' тамо један са коњица скочи, Ка њему свију упреше се очи, И свако пита: Ко ли је и шта је? Ал' залуд пита, нико г' не познаје. И један само одговори на то: Да лице то му није непознато, Негде га виде, али де — не знаде.

О ноћи тавна, ти некима веро. Некима веро, а неким неверо, Не кажем да те рад не има нико, Ма ја те немам, самрти права слико.

Са сви је већ страна злотвор и оптекô Два-трипут је већ: „Предајте се!“ рекô. Но нико од њи за то и не знаде, Та де ће правда кривди да с' предаде.

Шта ће рећи ко те спази, А туд силан свет пролази.“ 36. „Ајде са мном, злато моје, Нико т' видет ту не море, Поред стуба врата стоје Одма како с' попнеш горе; Туд у избу ја улазим, Кроз ничију не

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У нашој кући, откад се зна и памти, никад нико није имао сата, нит је ко знао да по њему чита вријеме. Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио се

Пропитивао се за њ у вароши, на сточној пијаци, на црквеном сабору, али од побратима ни трага ни гласа. Те јесени нико га под Грмечом није видио.

Рајски живот за нас: нико те не смије тући, гледаш необична путника како из браде говори, каве се пеку, па је згодација за крађу шећера, а и

Ја сам већ отпрве, свим срцем, био на страни овога занимљивог придошлице, али како мене нико ни за шта није питао, остало ми је само да позорно слушам како се стриц Ниџо инати и одбија чак и да преговара с

богоугодника којима се одвајкада зна годишње доба и дан када ће доћи, а шта тек да кажеш за једног оваквог коме нико не зна ћуди и навике?

Сви су буљили у слику насред софре, а нико и не погледа у аутора, брадоњу, као да он с читавим тим послом нема баш никакве везе.

Очита Сава своју литанију глатко и рјечито како се нико не би надао, поново ћокну дједа у судланицу и с капом у руци кротко се упути према авлијским вратницама.

Све се разријешило напречац и онако како нико није очекивао ни мислио. Опет као у некакву сну, чинило се забезекнутом Дани.

— Свакојако се напатисмо уз пут, и гладни и жедни — причао је дугачки Зекан као да се ради о двојици људи. — Не да нико под кров, боје се да нијесмо какви лопови. Ја понекад од муке и запјевам, а дорат ћути, није ти он од тога посла.

У љето, једне чисте ивањданске вечери, нашег коња нестаде с оближњег пашњака подно саме наше куће. У почетку се нико нарочито не забрину због тога, наћи ће се негдје у комшилуку, ваљда су га дјечурлија у игри одвела.

— И још он мени петља и лаже да није наверсао ону спрдачину против краљевске владе. Он и нико други. Сад сам ја њему намирисао његову антидржавну душу.

Пита се само пушка и опасач, а цивила нико не зарезује као да га мајка ни родила није. У нашем штабу, опет, баш и нема кога вјештог судским пословима.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГИНИЦА: Знам ја какве сам рукаве прала! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Што нико није морао, он је морао. Крв коју теби не би ни понудили, он је морао да прима као почаст!

А ко је успео да заведе ред? ЈУСУФ: Ништа није опасно као успех. Поготову тамо, где нико није успео. Кажем ти, ако вратиш Хасанагиницу, од много чега ћеш бити миран и сигуран. ХАСАНАГА: Шта би ти тео?

Па им се чини да су својом несрећом нарочити међу људима! Па, као, они знају оно што нико живи не зна! Могла би ти да будеш мало скромнија, и да престанеш да се заносиш. Боље да седнеш и да узмеш Куран...

Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула.

Нисам ни ја мутан и наиван. То Хасанагиници на памет није пало! Много је њој до детета! То је смислио бег, нико други, то је лично његова политика. Мора да је видо муке да је натера! А мош ли ти да погодиш што он све ово?

Ноћас сам снажан, свемоћан, и слободан по другим законима! Како сам само леп у часу кад ме нико не види! Туђи ми погледи мењају лице, дају ми други облик, трпају ми други језик у уста!

А ни Имотски није далеко, чуће се. Боље да ја гледам своја посла. Нико ме не вуче за језик. Мој Ахмеде, прави се ти луд, ако си паметан!

МУСА: А ја све време мислио да је нека политика... ХУСО: Човече, онаква жена! МУСА: Да није умрла, нико јој не би верово. АХМЕД: То јој је тако записано и суђено још оног часа када је бег обећо Имотском кадији.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

“ А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен. Имао је велику, дугуљасту главу са меснатим ћошкастим лицем, дебелим устима и сивим, округлим, без израза

— Нека, нека — прекида је мати. — Нека спава. Уморила се. Седи, Маријо, одмори се... Седи, дома нема нико да те чека. И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа. После отпочну разговори.

прође кроз твоје руке и наслага се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушкама, које ти кришом гураше, да нико не види. А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута, тебе не беше. — А Стана?...

Отац Стојанов беше прек и суров човек. По натмуреном и косматом лицу из гледаше да нико од њега није чуо благу и нежну реч. Са женом и Стојаном, који му беше јединац, поступаше као са осталим слугама.

Беше он благ, миран, тих и раден као нико. Ах, ти дани! Оду на њиву, да филизе1 дуван. Корење их покрива до појаса, под босим но гама крши се и рони суха

Ни с ким се не препире. Отац му да побесни. Једном га истукао на мртво име и истерао. Отада нико није смео његово име у кући да спомене. Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама.

Једном се стрина разболе. Стриц беше на путу, те немаше нико да се брине о деци и кући. Тада Станоја узе све на себе.

Поче и поболевати онако „с ногу“, али јој нико не обраћаше пажње. Али једног дана паде у постељу, и не диже се више! Беше јесење вече. Захладнело је.

Били смо у свађи. Посвађали смо се пре неколико дана, кад је долазила код нас, на бунар, а од мојих нико није био. Тек што је била почела да вади кофу из бунара, а ја, као увек, дошао сам и тобож донео јој моју тестијицу

Није могла више. дохвати тепсију и поче да игра. Никад то нећу заборавити. То беше нешто! Знала је да нас нико не може видети, па је играла, вила се, цикала, и превртала као да јој је од тога богзна како слатко долазило.

А она? Недељу дана како не седа да руча или вечера. Цела је кућа на њој. Нико воде да јој донесе, а камо ли што друго помогне. Растргла се од посла.

је почеле да сврбе гледајући кроз капију на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни. А од свуда, са свију страна, по комшилуку песма, свирка, веселе.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

клетва та, најмањи је бар, знадем, благослов — животом ти се кунем, побро мој, најбоља ти је та још критика, — и боле нико не написа још; у њојзи само замерити је тај хумор што га одвећ осећа у очима сав читалачки свет.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати. Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?

Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш-Челика

А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га ко је, откуда је и куда иде. Цар се на то јако расрди и заповеди те га одмах окују и баце у

цар и њега запита ко је и откуда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син и да нико нема власти питати га ко је и откуда је и куда иде. Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу.

кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, — док букнуше страшне ријеке, те се замало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле

нађе да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико учинити за своју главу.

наћи, него знади: кад узидеш онамо, стануће вика и граја около тебе велика од хиљаду људи, а никога нећеш виђети, и нико те неће ни прстом такнути, а камоли убити, али немој да се обазреш за собом без свога чуда, јер ћеш се на оно мјесто

погоди на онога истог старца, п он јој све каже, како је и што је, и стане је одвраћати, да онамо не иде: „јер се нико одонуда — рече — није вратио, па кад се људи оружани препану, како неће ђевојка као што си ти?

Уљегоше у град, кад тамо нема никога. Пођоше мало даље и дођоше до једних великих кућа. Уљегоше унутра, ал' у њима нико не бијаше него једна жена, па их упита: — А знате ли гдје сте дошли? Грбо одговори: — Знамо.

Онда он стане па јој рече: — Казаћу ти, али сам бог да ми помогне, други ми нико не може помоћи. И приповеди јој све шта га је снашло и шта му је цар заповедио.

Сељак постане богат. Заима се, огради дом, ожени се, купи стоку и сермију, нико бољи од њега у селу. Али једне године баш пред бербу, дуне нека олуја, а из облака оспе градушка, као кокошје јајце,

Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме ни да запита пошто је.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Кад не спремам, опет псујеш. МАКСИМ: У моје послове да ми се нико не меша. Ено сте ми и перо забацили. СОФИЈА: У фиоки је. Оставила сам га да се не изгуби. МАКСИМ: Тако.

ЈЕВРЕМ: Пст! Субалтерн не сме рећи „али“. Што командант заповеди, мора да се изврши. Смрт или живот, о том нико не води бригу. — К оружију, непријатељ се приближује! 2. МАКСИМ, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ: Но, како је било на балу, Максо?

КУМ: То би, али не зна зашто; него само цичи од љутине; јер је за злу жену највећа мука, кад нико неће да пристане с њоме у свађу. НИКОЛА: Па шта је после било с бабом?

Мој куме, најбоље би било, да се нисмо ни женили. КУМ: То право кажеш; али што ћу, живио сам као нико, нити има ко да растреби, нити да скува. Један пут навалиле стенице, те нисам мого целу ноћ спавати.

Најпре је жртвовала рођено дете за љубов свога мужа; затим се на захтевање његово раставила од њега и страдала као нико њен; најпосле се сама жртвовала за њега. МАКСИМ: Хо, хо, хо! гола лаж, измишљотина! НИКОЛА: Зашто, то може бити.

МАКСИМ: Ту част неће нико други добити, него моја Сока. КУМ: Како би моја ту славу другоме уступила! Или она, или ниједна!

Потпишите само, ако сте о доброти ваши супруга уверени. А за друго, ја ћу већ лако свршити. КУМ: Ајде, кума Нико. (Потпишу.) СВЕТОЗАР: Е, сад да идем. (Софији) Желим да коцка на вас падне. СОФИЈА: Кад нисам лепо обучена.

(Намешта је.) Овде мало изео мољац; али ништа, само кад није све пропало. СОФИЈА: Браца Нико, и ви канда нисте задовољни с браком? НИКОЛА: Волио би да је Мага као ти. СОФИЈА: А ви, куме?

др М. Спасића, извађени од части из Земљеопописанија његовог, од части из други његови саставака. Но притом, нека нико не помисли да је карактер докторов копиран с карактера г.

МАНОЈЛО: Само через разумну душу. ДОКТОР: И мој разум да се изгуби? Ко је улазио у собу. ИСАЈЛО: Нико, него нам је један човек казао да се неки провлачио кроз прозор. Тако је кад сте тврди, па нећете да метнете гвожђе.

Како би било, кад би потражили по вароши, ваљда се неће нико отимати за ваш разум. ДОКТОР: Стани, идеја је добра! (Отиде на страну и почне писати.

нисте описали како изгледа, какве је боје, величине, силе итд. ДОКТОР: Ја сам зато пропустио, што сам држао да други нико није таку ствар изгубио. Но, ако је нужно, ја ћу додати да је мој разум помален, четвороуголан, крут и несавитан.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Да сам нека друга жена, да му с оним стаклетом расцопам главу. СТЕВАН: Мени јошт није нико главу расцопао. СУЛТАНА: Одговараш? Сад ћу се заборавити шта сам, па ћу ти зубе избити, угурсуз један што си ти!

СУЛТАНА: да ме којекакве несреће са сокака псују и руже, то је чест код тебе! ТРИФИЋ: Тебе јошт нико није обешчестио. СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж!

(Смотри једне рукавице.) Аха! Чекај мало. (Узме, па и навлачи.) Мало тесне, али зато ништа, сад неће нико видити какве су ми руке. Фала богу, постадо и ја великом госпођом.

СРЕТА: Море жено, а видиш ли ти тко сам ја? Оћеш и ти да побесниш као она аспида. СУЛТАНА: Побеснио ти, кад нико не бесни. Не видиш да сам ја графица Трифичка? Персида, Стеване, куд вас је враг однео. Персида, ти!

СРЕТА: Пело, данас морају бити чизме господину готове. СУЛТАНА: Јао, тешко си га мени, нико не мари више за мном. СРЕТА (показује каиш): Пело, ајде кући!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

сладолед од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још

Молим? Осећам се некако свечано, како да вам кажем... Као да сам и ја једна од ваших! Најгоре је што ме нико познат из школе неће видети како седим са вама и изигравам зверку! Не љутите се што сам вам пришла на улици?

Мислим, шта ће ми све то? Хоћу да кажем: више волим да седим у некој кухињи где ме нико не види. Да седим с пријатељима и клатарим ногама, ево овако (не, нећу пасти, не плашите се), па да после десетке

Јао, кад сутра будем истркељисала у улици с ким сам клопала старог кечупа! Најгоре је што ми нико неће веровати! Зашто ме тако гледате? Је ли вам зло? Ах, то! Нисам вас упозорила да мажњавам пепељаре где год стигнем?

— Па шта онда? — одговарам. — Без везе. — Нико те није чак ни интервјуисао! — Брига ме за интервјуе! — Нико ти није ништа поклонио!

— Па шта онда? — одговарам. — Без везе. — Нико те није чак ни интервјуисао! — Брига ме за интервјуе! — Нико ти није ништа поклонио! Мислиш ли да се уопште сећају кад си се родила? — Ко им клацка коске!

— Нико ти није ништа поклонио! Мислиш ли да се уопште сећају кад си се родила? — Ко им клацка коске! — Нико ти неће приредити свечани променадни концерт са потпуријем из оперета Франца Лехара.

— Ко им клацка коске! — Нико ти неће приредити свечани променадни концерт са потпуријем из оперета Франца Лехара. Нико се неће осврнути на твој досадашњи живот и дело. Нико те неће одликовати поводом осамнаестогодишњице живота.

Нико се неће осврнути на твој досадашњи живот и дело. Нико те неће одликовати поводом осамнаестогодишњице живота. Ниједан краљ ти неће послати том приликом телеграм желећи ти

Уз сами западни врх налази се сасушена и смрзнута лешина једног леопарда. Нико није разјаснио шта је леопард тражио тако високо.“ —Ваш цвет? —Онај који се украде са гробља у поноћ. —Ваше пиће?

Била је огрнута старим, очигледно већ преврнутим, зимским капутом. Испред ње су били поређани каталози које нико није желео да купи, и улазнице, али била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто

Најпре вас тако науче да вам је отаџбина најлепша на свету, онако, потпуно без везе! Мислим, нико их не бије по ушима да се сами уваљују у то.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Статуе, капе, кипови. Нигде се нико не спрема. У снегу леже шипови под окном које не дрема. Простире Бела сметове о црне куће брестове, где језа с

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Очи, коса, аљине ход, стајање, седење, нокти, све је то по моди, само што нико по моди не умире. Но гле, ја забрбљао, а не питам те како си досад животарио. МИТА: Како?

Алекса: Да ви прави Сербин јесте, о том неће нико сумњати; но из тога не сљедује да ја Сербин нисам; понеже сам ја вјежества приобрјео, вкус изобразио, чувства утончао.

ЈЕЛИЦА: Не може нико да украде? АЛЕКСА: А, то се не краде. Ја сам хотео купити један камен за спомен, ал ми рекоше да се скидати не може,

Јелица: Јесте ли и ви били с њиме у Месецу? Мита: Свуда сам га ја пратити морао, јер нико не познаје његову нарав тако као ја. Марко: Пак шта сте видили у Месецу?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Звао је Мачак, узалуд вико, јер му се није јављао нико. . . . . . . . . . . . . . . . . . . У зору Мачак нађе на коси просуто перје, киша га роси.

“ „Погађам ко је! — бака се сјети, у дворе корак управи свој — Крадљивац који с неба лети нико је други, већ унук мој.“ Прилази бака кревету тајно и гледа лице злаћано, сјајно, у плавој коси звјездани прах.

Човјека човјек од срца воли, не плаче нико, никог не боли у земљи Врапца Црвеног. Ту поноћ вози сребрне санке, а вјетар гуди успаванке, и звијезде клизе низ

Стигосмо најзад ријеци без брода, пред нама пјени зелена вода, нико је досад прешао није, јер по њој безброј вртлога врије, путника вуку у загрљај. Ово је виле водене крај.

“ Једног дана, кад се натраг вратим, к'о туђинац, уозбиљен тмурно, већ ме нико дочекати неће ни у сусрет потрчати журно. Са пашњака, замуклога муком, нико неће домахнути руком.

Са пашњака, замуклога муком, нико неће домахнути руком. А ја, ипак, предати се нећу, искитићу, као бајку стару, сјетну причу о цурици плавој и о

О Бихаћу да ти нешто причам? Не видиш га од силних дућана. Људи врве тамо и овамо, смутила ме гужва непрестана. Нико нема говеда ни овце, нит шта раде, само броје новце.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела.

Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.

идеје Једнакости и Слободе успевале да окупе читава човечанства, али онда су одмах губиле свој полет и као да никад нико није разумевао више у чему је једнакост и у чему је слобода.

“ А овај млади Енглез, у своме чистом срцу, мислио је да му је част уништена и није се сетио да нико од његових кастиљанских пријатеља, ни људи из Толеда у то не би поверовао.

Час скаче са звонаре, час револвером, час се отрује; чак сече и жиле. А нико га никад није видео. — Што је са вашим братом? — О, тај је преживео гадан тренутак.

— О, говорило се да Кампосов дух седи сваке ноћи у барци. Нико није смео да оде са њом ноћу. Арманду је било страшно жао што се тако говори о Кампосу, чије је тело на Сијера Невади.

Ако ико упита: где идеш, ја не бих могла доћи. И нашто! — Ви ћете доћи ако вас нико ништа не упита, нико не види кад прођете. Ја ћу вас чекати и цео сат, и после ћу сићи с друге стране на језеро.

Ако ико упита: где идеш, ја не бих могла доћи. И нашто! — Ви ћете доћи ако вас нико ништа не упита, нико не види кад прођете. Ја ћу вас чекати и цео сат, и после ћу сићи с друге стране на језеро.

— Је ли то врло опасно за вас? — Ако ме ко види, можда ће бити врло опасно. — Надам се да вас нико не може видети. У случају да ме неко види међ маслинама, ја ћу отићи пре но што дођете. — Не знам.

Да ли могу да напишем то једном сад и више никада? Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија.

У даљи губе се брези И круже видокруг тавни. У селу влада мир. Још нико устао није, А будан петао већ, живахно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом Тај мир у часу

Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати мог'о, И од овог тужног дана протекло је врло много. — На тичарском равном пољу, где протиче хладна

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ГОВОР КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не

Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у самоћи зборим.

Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем. Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до пролећа плода дуги су векови чекања.

Зидине с именима нашим падоше, река их однела. Војске и путници преко нас пролазе, нико да к нама дође. Хеће више лепих градова бити на земљи нашој.

и погледај доле те трке лудих шума и звери бешње од ветра, на пустошном видику народа нема ни витких здања, још нико ту није стигао, још ништа ту није створено, ни сабор гласова, ни реке!

Па то ми нико није реко! Зашто се са мном праве спрдње? Пошаљу ми зликовца најгорег, па после кажу: беше то брат праведни и

Ал нико не запева на путу, цркве зимују на дну језера, а ноћу видим ватру љуту на врху Велебита и два џелата дувају у прсте

и кад се сећам свог кратког, голобрадог живота, смешан сам, и кад се ничега и никога не сећам, и кад ме, као сада, нико не гледа: новајлија који се зноји на коленима и сриче дугачке псалме. Одметник у празно.

Но нико од нас не воли да се огледа у мраку и мислимо како је најважније да постојимо. Опет се чује једно отегнуто нееееее, мал

једном чуше одозго а сад га више не разумеју али понављају литанија древног уздисања као лек који више не лечи јер нико не зна да га справља а ипак док је бившег лека Биће и будућег здравља.

за сваког полазно место даха земља је најлуђа прерађевина има нежно лице за сваког лудака и мртваца што труне ког нико да погледа неће она нежно узима у недра земља је највећа покровитељка увек пристаје да буде одоздо ал њен пол је

неке велике речи и почне да пати од увеличања плавет постаје масна као кожа кита и слова небеског наслова више нико не може да прочита шта им је кртица се помамила па изврће облаке и чиније а птице певачице пале су ниско по

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу. ПРОКА: Па нико није... Покојник није волео да му се дође. ГИНА: Није трпео фамилију. САРКА: А тетку трпео.

– Не знам! – Колико соба има? – Не знам! Како је намештена? – Не знам! ВИДА: Па ја мислим, нико нам не брани да обиђемо и да разгледамо. ТАНАСИЈЕ: И ја мислим, Агатоне. Зашто да не обиђемо и не разгледамо кућу?

АГАТОН: Па можемо, не кажем да не можемо, али под једним условом: да пођемо сви заједно и да се нико не одваја и завлачи по собама, него сви заједно... ПРОКА (увређено): Не мислиш ваљда...?

САРКА (која још увек седи на будилнику, устаје): 'Ајде, боме, јер ја се нажуљих као нико мој. (Разилазе се свако у своју собу.) ПОЈАВА ИВ МИЋА, ДАНИЦА МИЋА (силази низ степенице долазећи из своје собе).

АГАТОН: И тебе нико не признаје! ТРИФУН: То је пљачка! МИЋА: И та је пљачка против мене уперена! ГИНА: Хоће човек кућу и дућане!

ТАНАСИЈЕ: Не знам зашто, кобајаги, ја нисам непосредни наследник. АГАТОН: Ниси, Танасије, па шта ћу ти ја. Није нико од нас. Ето узми ову Сарку, је л' она непосредна; није, и она је посредна. САРКА: Шта сам ја? АГАТОН: Посредна си.

АГАТОН: Ето, то ти сасвим паметно каже Симка. Припитај Сарку, нико ти боље то неће рећи од ње. А нас остави, не можемо ми разговарати с девојком коју презиремо.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Затим се окрете онима који су стајали напољу: — Нека уђу још двадесет... И нико да ми није изишао из вагона! Почеше нови да улазе; стари се померају, неки седају, да би што пре заузели место.

А било их је које нико није испраћао. Седели су они тужно пред шатором, посматрали чеЖЊИВО ове испраћаје, мислећи на своје и родни крај...

има их више, и већ замичу у шуму. Негде у даљини припуцаше пушке, али они и даље иду. Сигурно их нико не гађа. А пред нама лево и десно одјекује топовска паљба. Подне је. Из влажне земље бије нека тешка успарина.

Војници се кришом подгуркују, али нико не смеде да погледа Крсту, бојећи се његових огромних руку. — Овам’ те, ’тицо, овам!

Примакосмо се врху да видимо где је пешадија. Патроле се не виде, али стрељачки строј наступа обазриво. Нико не заостаје. Десно крило прескаче неку врзину, те мало заломи. Центар наиђе на шљивар.

Да ли од досаде или глади?... Комора нас није стигла. Али ипак, нико се не жали. Стижу и предњи делови главнине пешадије. — Куда, друже?... Где си запео?

У даљини се повремено чују пушке. Нагађамо где смо отприлике сада. Ноћас смо ишли све неким пречицама и стазама и нико није уочио важнији објект помоћу кога бисмо се оријентисали на карти.

Строго је наређено да се из логора нико не удаљује. Због тога је мрмљао потпоручник Александар. — Ја, чувају нас као „инштитутке“.

— Капетан Станојчић се наједном уозбиљи, јер угледа команданта. — На своја места! Тек око десет часова кретосмо. Нико више и не пита на коју ћемо страну. Са нама трапуља полако и пешадија у бескрајној колони.

Стално их опомињемо да не заспе. Наслоњени на штитове, у стојећем положају, дремали су. Нико не зна правац, ни циљ овога напорнога марша. А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу.

Припуца и митраљез. Ројеви челика су пиштали око главе онога несрећника који је бесомучно бежао. Али нико га не погоди и он се изгуби међу кукурузе да јави страшну вест. На нашој обали је весело расположење.

Војници преморени. Пуна два дана, и ово је већ друга ноћ како су на ногама. Полегали су око топова и спавају. И нико се не помери када наиђе однекуда једна чета пешадије и кад пешаци почеше да се саплићу о њихове главе...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

»Ако ми се још и овај наврзе на главу, имаћу муке. Ту ми нико не поможе: одмах ће појурити у министарство тужбе, доставе... Хај-хај да горка хлеба!... Али опет ваљда ће Бог помоћи.

— Дивљаци. Као да нису досад видели човека. Али шта је ово те нико не доводи децу од своје воље ? — Научени су. До сад су учитељи уписивали само по десетину нових, тек да имају и први

Полако... биће времена да све видите и да се у свему разочарате. — Али за Бога, ваљ’да нико не дира оне који се не мешају у политику?

Хо-хо-хо... Љубица се сад тек сети посла, сети се да је још давно децу оставила иза школе, па о њима нико не води рачуна. Она се нервозно диже и рукова са писарем, правдајући се узгред: — Ах, извините, молим вас.

Али се то све заврши оним стереотипним и малодушним узвиком: ех!... »И нико је не присиљава да седи са њим. Што, зар не може она устати и рећи : извините, или већ тамо...

А ја око Љубице... тамо-овамо, док се венчамо... После већ добијемо боље место, неко лепо усамљено село, где нико не долази, па«...

— Шта си радио?! Викну пренеражена Љубица. — Ха-ха... ти се плашиш?... Ама рекох ли ја теби, да нам нико ништа не може... Нико!... Разумеш!...

! Викну пренеражена Љубица. — Ха-ха... ти се плашиш?... Ама рекох ли ја теби, да нам нико ништа не може... Нико!... Разумеш!... Послаћу одговор министру у име капетаново, и онда ће онај смрад бити кажњен за лажну доставу...

Па одмах треба да шмугнеш овамо, да те нико не опази. Разумеш ли ?... — Како не бих разумео, лијепи братићу... Још ми бриде и глава и леђа, колико се испребијах,

— Надлагује се свет, море, рече један одборник. — А ’нако вели... настави ћата, министри су весели, нико и не сања о промени. — Јок, одсече председник.

Јес, то су она два ока, што их само он зна и нико други... Гле и лице се види, ено оне огреботине, још се црвене и кваре изглед лица. Но гле, шта је ово?...

Гојко поцрвене, саже главу, па промуца: — Сви кажу да је он сила у срезу, да му нико ништа не може... Сад дође ред на капетана да поцрвени и обори главу. — Хм... којешта !... А шта сам ја овде ?!

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

9. Сиње море и дубине твоје, Нико тебе препливат’ не море, Веће вила на коњу љељену. Коњиц вили ти’о проговара: “А ти вило, по Богу сестрице!

Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.“ Она мисли нико је не слуша; Слушао је овчар од оваца: Рогозом јој снопље повезао, Од леске јој ладак начинио, И донео лађане

“ 134. “Селе Јеле, што се не удајеш?“ “Брале Нико, кад ме нико неће. Кога хоћу, а он мене неће, Кога нећу, а он мене хоће.“ 135.

“ 134. “Селе Јеле, што се не удајеш?“ “Брале Нико, кад ме нико неће. Кога хоћу, а он мене неће, Кога нећу, а он мене хоће.“ 135.

“ 207. Вишњичица род родила, Од рода се подломила, Нема нико да је бере, Него момче и девојче; Стидње момче, нег’ девојче, Испод стида проговара: “Дај, девојко, једно око.

У винограду џардини, А у џардину наранча, А под наранчом постеља, А на постељи млада спи Малахним чедом на руци. Нико је не см’је будити: Ни мила мајка, ни тајко, Ни мила браћа из лова.

капу и од орла крило, И на капи свакојака биља, А највише дјевојачког смиља, Да ми будеш јунак за женидбу, Да те нико урећи не може! Спавај, спавај, сан те преварио, Прије тебе него твоју мајку. Сан у бешу, а несан под бешу.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МИЛУН: Сви тамо украј! Уза зид! Ко ти је казо да спуштиш руке? Украј, чујеш ти, и нико да ми није ни писнуо! Имате ли аусвајс, или немате?

ГИНА: Како могу да кажем да га познајем, када муку којом га муче не познајем? ДАРА: Досад га нико никаквом муком не мучи! Треба њима Секула жив и здрав! ТОМАНИЈА: Мисле да може много да им исприча!

СОФИЈА: Не видим зашто се ругате! ВАСИЛИЈЕ: Глумац је једно у животу, а друго на сцени, и то нико паметан никада не меша! СОФИЈА: А где је, у ствари, граница између живота и позоришта?

МИЛУН: Треба да рескирам, чујеш ти, да ме пошљу на фронт! ГИНА: Ништа нећеш рескирати! Замотаћу ти лебац у ћебе, нико неће ништа видети! МИЛУН: Сит сам ја фронта! ГИНА: Само да му дотуриш нешто топло! БЛАГОЈЕ: Добићеш флашу љуте!

ЈЕЛИСАВЕТА: Као члан путујућег позоришта, па још као лудак и сметењак, могао је да се креће по целој Србији, и да нико ништа у њега не посумња! СОФИЈА: Мислиш да смо му ми служили само као параван. ВАСИЛИЈЕ: Зашта параван?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити.

И оставља драгану за успомену две три капи љубичасте крви. ПУТНИК Идем слободно, нико ми није однео да љубим тужну моћ. Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ.

Ал никад нисам због тебе плако, нити сам нашо у љубави пако, ко отров у цвету тамном. Глава ти је бледа и чиста, нико не зна како тужно беше, кад си ми дошла, бледа а страсна, вита као дете, и пречиста.

Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља. Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама. Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт.

ЉУБАВНИЦИ Нико нас неће поделити више, на добре и грешне. Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише.

ПАРИЗА Живот ваш и телеса још су тврда а зидања кривудава, неопрезна, но ја вас мирно гледам са брда и знам што још нико не зна. Тела ће вам се изгубити и крв бити све тања и тања; занемели ћете љубити врхове цветних трешања.

Међутим, после атентата, Беч се расељавао у бање, према обичају XИX века. Све се из Беча разишло у летовалишта. Нико није ни сањао шта нас чека.

Аустрија је тада била потучена, до ногу, у Србији, и нико више није био слат у Србију. Рањеници и болесници слати су, што дубље, у Аустрију.

Долазило је и до истраге, било је и страховите дреке, преко телефона. Сваки би се дерао на свакога, и нико није хтео да саслуша мирно никога. На крају крајева, вук би појео магарца.

Све су то зрна песка у мору патње нашег народа. А сем тога, и да сам о томе рекао више, нико ми данас не би веровао. Хтео сам само да кажем да ову песму, ове патетичне стихове, нисам исисао из прста.

Оног што хвата за дугме. Ту досадну службу нико није волео. Међутим, који је официр на реду, сазнавало се при вечери, кад нам донесу пуковске заповести, на

Узалуд их железничари опомињу да ће код првог тунела изгубити главу, ногу, или руке. Нико не напушта заузето место и никаква сила не може да их скине.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Људи, поданици његови, много су се бојали свога цара. Он је убијао кога је хтео и остављао у животу кога је хтео. Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио Богу.

Отрчаше, дозваше врачаре и гатаре, лекаре и бајалице; али мушицу не могаде нико да истера из носа царева нити да му заустави кијање.

Ако је то истина, онда најпосле нико неће ни долазити да купује од мене хлеба... Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега.

је старац дошао у Рим, о цару, његовим сјајним дворовима, о његовом неизмерном богатству и о његову небројеном благу нико више није говорио, нити се народ скупљао да гледа и да се диви свечаностима које је приређивао цар, да би му својим

! — узвикну газда, разрогачивши очи. — Да... Ја сам хтео да те обрадујем па да ти купим магарца каквог нико нема: с пауновим репом — одговори мудри слуга. — Ама, јеси ли ти при себи?...

Он је сретне И сажали се на њу... И, да је склони, узе је, метне На цвет пустињски украј пута, Цвет што је нико из песка жута. А када жега дневна мину И паде вео ноћи црне — Бубица с цвета прне — И као бледа варница сину.

— шапће и стрепи... Ал каква оно утвара бледа Међ народ ступа? Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна нити познаје.

наћи ћу ја њега!... Госпођа у црнини: Не иди, чедо!... Снег је дубок... нико га тамо не чисти... ноге упадају преко чланака... путање нема... спотакнућеш се, пашћеш... смрзнућеш се...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал'

Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада Нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита...

Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор. — Што не лајеш? — викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша

Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.

тога истог дана већ су се у новинама могле читати многобројне резолуције донете тога дана на родољубивим зборовима. Нико није изостао а да не похита земљи у помоћ.

Једним словом, нико није изостао. Све су резолуције у једном духу, све оштре и одлучне, у свакој има оно „дубоко потресени”, „најоштрије

је ту своју напраситу нарав, како сви мисле, добио читајући многе свете књиге, те се његови испади правдају, и чак му нико и не замера.

У тим важним питањима нико није хтео попустити и ствар, малопомало, дође дотле да један другог нису могли гледати. Министар, да би своме

— нареди председник. Устаде њих неколико. Секретар изброја седам. — Куд је осми? — пита председник. Нико се не јавља. Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!

— Не знам. — Јесу ли сви ту? — пита председник секретара. — Сви. — До ђавола, па мора неко бити! Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, џа чак и онај кога проказаше. — Нека се јави који је!

Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, џа чак и онај кога проказаше. — Нека се јави који је! Нико се не јави. — Ти си, што не устајеш? — рече председник ономе осумњиченом. — Он је, он је!

На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. — Докле ћемо се ми овако састајати и напразно разговарати?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Разуме се да о томе нико и не мисли, сви му се »понизно клањају«, а он, горд и задовољан, пун кипеће страсти, још издалека наслађава се

— Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао. Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други! — Ама причај нам, славе ти! — 'Оћу, брате, како не бих; да ви'ш само, да поцркате од смеја.

С једне стране их је заклонила рпа, с друге Анђа и жене, али с треће и четврте нико, а отуд је баш највећа опасност: велика гомила меке и мирисне шаше... Но већ и цуре се умирише.

или се понека снаша узврпољи, слушајући шалу момачку, па подвикне радницима да не залудниче, но кад види да је нико не слуша и она ућути; руке са кукурузом падну јој на крило, а она се примакне, па слуша и гледа, како се све друштво

одсечан прелом у његовим навикама и животу, али се дознало само толико, да му се у том мору раскалаша јавила идеја!.. Нико му није могао докучити суштину саме те идеје, али су њене последице биле врло јасне: од необузданог ветрогоње постао

мишљаше он. Зар је то баш тако страшно, да човек мора оволико трпети? Толики се свет жени, па се нико не покаја. И зашто баш и он да се каје? Зар то није његова заветна жеља, његов идеал од најраније младости?

Држим да ћете их ту затећи. Само пази да се свежеш десно с Даросавцима, а лево с Бањанцима. Без твоје наредбе нико да не пуца, а ти пази — к'о што сам ти казао.

Али ко сме заостати иза друштва!... Бар да срце не бије овако јако. И то смета ходу. Ноге се спотичу, али нико не осећа умор; сваки граби да је напоредо с друштвом, и има само једну жељу: да се што пре пројури овај простор, који

се чини да је окренут баш право на њега), из кога ће сваког тренутка да плане ватра и да покоси једнога од нас. Нико се и не сећа Ђокића, већ сваки вели у себи: »Сад ће... Сад ће!« Наједаред учини ми се да загрме крај мене гром.

све њене добре и рђаве стране, ма ових првих беше више, те донесмо решење да је врућина корисна, али, у себи, нико не жељаше да се она и сутра понови.

Капетан већ то зна, а видимо да је и он рад да се почне разговор, па му чисто неповољно што не уме нико од нас да нађе почетак, одакле бисмо могли полако прећи на главну ствар. И ту се Митар први досети.

Причеках још мало, па кад видех да ме нико не зове, а време се раду примиче, дигох се и, док би ударио длан о длан, обукох се и изађох из куће.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Него шта су? ДАНИЦА: Ја знам да нису. ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја. ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива?

ЈЕВРЕМ: И ти мислиш? СРЕТА: Ја мислим, брате и пријатељу, да ћеш ти и нико други бити народни посланик! ЈЕВРЕМ: И то баш... овај... онако, да будем изабран? СРЕТА: Па изабран, дабоме!

То је засад још тајна, још није свршено. СПИРА: Па право да ти кажем, и треба. Из наше фамилије још нико није био посланик, а толика фамилија. СПИРИНИЦА: Па дабоме, кад си се ти затутуљио па не умеш да макнеш!

ПАВКА: Како, забога, зар не видиш како се све тумбе обрнуло! Остави што ми се од куће направи кафана и што већ нико у кући ни о чему другом не говори него о томе — него и ова опозиција у кући. ЈЕВРЕМ: Која опозиција, Ивковић?

Сад је, видиш, последњи час. (Гледа на сат.) Још мало па ће се затворити капије на општини, и онда нико нов не може ући. Оно што се затекло у дворишту гласаће.

СПИРА: Ето, тако. Не можеш да му ухватиш крај, па то ти је! ЈЕВРЕМ: Побогу људи, зар нико ништа не зна? Ама, зар може то да буде да нико ништа не зна? Зар председник није објавио кроз прозор, као пре?

Не можеш да му ухватиш крај, па то ти је! ЈЕВРЕМ: Побогу људи, зар нико ништа не зна? Ама, зар може то да буде да нико ништа не зна? Зар председник није објавио кроз прозор, као пре? СПИРА: Није!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Кад би изашао који његов рад, он би га онда, ако нико не чита, по неколико пута прочитао. Тада није ништа из новина читао, само оно његово.

Сви гракнуше ка’ из једнога грла на њ: »Ти чича-Милисаве, и већ нико други!« — Пхи! Баруштина! Вандеја. И нико ни да пише, да протестује!! — Шта велиш?

Сви гракнуше ка’ из једнога грла на њ: »Ти чича-Милисаве, и већ нико други!« — Пхи! Баруштина! Вандеја. И нико ни да пише, да протестује!! — Шта велиш?

сељаци нису веровали ни ћир-Ђорђу ни грчким историјама, јер таке бркове могао је само наш Краљевић Марко да има и већ нико више на свету. — »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?!

Он Заца постаће ћир-Ташула, и тада га неће нико више од дуга времена, као сад, питати: одакле је, нити му се смејати, кад уситни, па онако пргаво цинцарски каже: »Из

А она узме тако плетиво, па седи у механи и води рачун од потрошеног пића. Док је она ту, нико није хтео, а није ни могао онако муфте попити и однети што, јер она је чувала газда-Ђорђев мâл као свој.

Али, бога ми, прву годину-две, далеко је то било још од газде, јер кад је дошао у село, не би му, вала, нико за сав еспап дао више од двадесет и пет, реци и тридесет, гроша.

— Е, доиста, нико згоднији од њега! А знаш посигурно да никад није служио у војсци? — А-ја! — рече Макса и баци цигару па леже опет.

Немој да се млатимо овђен, а ево смо се дигли у глуво доба, па ка’ вампири! Напољу запеваше други петли. — Он и нико други! — вели Срета. — ’Ајде, сутра ћу одмах до њега, да се споразумемо. А за данас је доста!

му отворим књишку па му кажем: »Чети си, господин-капетан, што пише у ову књигу у параграфос једанаести што пише: да нико не сме да дâ своју зграду да се употреби за механу ако неје добио месно право; и па други параграф, параграф двадесет

А поред ње се прочула и ћир-Ђорђева Љубица. Њу не сме писац да цитира зато што је била исувише опширна, нико жив не може до речи да дође, а писцу је жеља да буде што краћи и што пре да приведе крају приповетку.

« — А-ја, кмете, велим му ја, знаш чистио ону чкољу па ме лепо удави она ђечија прашина, па сад ти крхам ка’ нико мој.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

о сунцу као о лепој причи, Која се дуго преноси и кроз сећања множи; На мангупску фуруну сунце личи, Стално гори, а нико га не ложи. Џон Хохохонд је отишао на вашар коња, у правцу Џорџије. Мама, поред прозора, плете и нешто певуши ...

— Висока улица против Љешке! Успорио професор корак, тако да нико не види. Гледао би и он утакмицу, али се нечега стиди...

Блиста сребро, сева злато, све крцато, све богато. А бисери а бисери — то већ нико не измери! Судопера врат свој криви: Боже, ал се овде живи!

А преглед соба? А васпитачи? Како им је промакло? Шта то значи? Чудите се што нико није приметио Да је Жуња отишао у ноћ бајну? — И ја бих се чудио, Кад не бих знао тајну.

им одговори као из пушке: „Слобода је да певам, кад ми се пева, ко Елвис Присли, Слобода је да мислим онако како нико не мисли, Слобода постоји онда кад може да се говори Без обзира на оно што се мисли у Штабу и у Комори, Постоји

А теретњаци? Њима је бар лако: чим замакну Иза високе планине, где их нико не види, где је уснуло поље, Белу заставу сна на топлом димњаку истакну, И спавају, заједно са железничарима, до

Одбијала је да се умеша у злочине, Нико је на убиство не могаде навести, И пустише је, на крају, да отпочине У малом музеју, спокојна, чисте савести.

Берите, једите, — ко вам даје! Та данас, данас — недеља је... Дуго је она, дуго звала Ал нико не прозбори ни једног словца.

Сунце тад огрне бунду, и слично је старом учи На кога се нико не осврће више. Увече иза плота, може се видети где чучи, И дуго, пред смирај, суши се од кише.

Јесен је стигла. Тезга пуна паприка И ситног арпаџика Чека Да се Наслика. Просто брдско цвеће: Ај, нико га неће! А бундеве жуте Десет сати ћуте. Ћуте, недирнуте. Сунце гледа У теглу меда.

Донеси Микеланђеловог Мојсија, нико се на њ Обазрети неће. (Шта он ту тражи, ког врага?) Стави коцку шећера, ил прегршт мрва на пањ: За пола сата, све

Природа, то су вам кал и јал, бува и уш, Блатиште које још нико није превесло! А град: купатило, топла вода и туш Под којим се препородим, душевно и телесно.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Јегуља се од вајкада сматрала као живи створ коме нико не зна ни почетка ни крај. Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту

Мистерија је толико узбуњавала свет да се, кад се видело да о њој не може нико ништа да каже, створило мишљење да је она недокучива, људском разуму за вечита, времена неприступна и да залази у

Међутим, нико живи и никад од Адама и Еве није видео ситну јегуљицу, онакву каква би била рођена од својих предака, нити је ко икад

Очевидно је да то не може бити другојаче но непосредним стварањем онакве каква је, а то не може чинити нико ко нема могућности и силу божанства.

бара и река, и то непосредно онаква каква је, не водећи ни најмање рачуна о процесу којим би то могло бити остварено. Нико никад није видео младу јегуљицу другојаче до у блату, са којим је изгледала као срођена и у коме ју је било тешко и

Такве је трагове нарочито Сиреви доцније, 1874 године, добро проучио. Међутим, никад нико није у то време, као ни пре тога, у копненој слаткој води нашао полно зрелу јегуљу, као ни ситне јегуљице које би ту

Ту је крај свадбеног пута и у тим се дубинама одигравају сцене које до сада нико живи није посматрао ни непосредно ни ма на који начин посредно, а у којима се, по свој прилици и завршава романтични

Експедиција је на путу пропала и нико се жив није са ње вратио. Остаци буром разлупаних њених бродова нађени су тек 1827.

Али, као што је речено, нико, никад и нигде на свету није ухватио јегуљу, ни живу ни угинулу, пошто је већ стигла на своје плодиште и задовољила

Биб и Бартон су из њега посматрали подморске призоре које никад и нико жив није био у могућности да посматра. Необични морски организми, чудновате рибе, које никад нико није видео,

Необични морски организми, чудновате рибе, које никад нико није видео, дефиловали су испред апарата, у светлости рефлектора који је лепо осветљавао неколико метара простора пред

и на оно које је, нешто доцније, после свога дугог путовања учинио истој Академији француски научник Ла-Кондамин, није нико обраћао пажњу. Године 1750.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И нико неће видети да сада Промениле се улоге: Сирано Говори, пева, плаче, клечи, пада, — Но ја му речи шапућем лагано...

И нико, и никад, не дотаче вреле Усне твоје, нити реч ти нежну зачу. Само, ко две сестре у безгласном плачу, Две су душе наше

Таква је судба! Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену нашем да смо, као мати, Нов језик с новим осећајем дали.

ИИ Родисмо се, драга, под суморним небом, Мрачног зимског јутра, кад ветри застуде; Не дочека нико нас сољу ни хлебом, Ко туђини пасмо међу браћу људе.

Свршиће се. Али нико неће знати Шта све с нама паде у отменом болу, Ни кол̓ко се чезне, ни колико пати, Пре но гракну вране у пустоме долу.

СИМОНИДА (Фреска у Грачаници) Ископаше ти очи, лепа слико! Вечери једне, на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи!

Трепери само, о јасико! Тај тамни нагон што те креће Разумео још није нико, Разумети га никад неће. Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

То се могло све љепше казати, да му тако ране не вријеђаш и грком га не отрујеш тугом. СВИ МУЧЕ НИКО НИ У НОС. КОЛО Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане

СВИ МУЧЕ НИКО НИ У НОС. КОЛО Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.

Оли челе хватат у капицу да уљаник у гори заметнеш? Нико меда отле јести неће. — Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи.

ВЕЛИКА ГРАЈА И ПРАВДАЊЕ МЕЂУ ТУРЦИМА И ЦРНОГОРЦИМА, НЕГО МУДРИЈИ РАЗДВАЈАЈУ ДА СЕ НЕ ПОКОЉУ. СВЕ УМУЧА, НИКО НИШТА. КОЛО Три сердара и два војеводе са њихово триста соколовах, соко Бајо су тридест змајевах мријет неће док

Тешко земљи куда прође војска!“ КНЕЗ ЈАНКО Трговац ти лаже са смијехом, жена лаже сузе просипљући; нико крупно кâ Турчин не лаже!

Сав протрнем, да их Бог убије, кад помислим за оно страшило. Нико жалит не смије никога, а камоли да му што поможе.

Мало стаде, они отидоше, а за њима други изидоше. Такве бруке, таквијех грдилах нигђе нико јошт видио није! Носине им по од кварта бјеху, истрештили очи као тенци, а зинули кâ курјаци гладни; а дрвене ноге

Те ми опет сјутрадан на игру, кад у кућу нигђе нико нема, но је пуста кућа затворена. И јошт ћу ви једну спрдњу причат (а знам чисто вјероват нећете): видио сам људе у

Па се народ цио помутио, нико не зна што хоће да ради; помрзјело све једно на друго. На чудо смо и на јаде били раздвајући да се не искоље.

КНЕЗ ЈАНКО Па послијед што се од вас ради? БАБА Купимо се на мједено гувно, — нико не зна до нас ђе је оно. На вратила о марчу јашемо, договоре кријући чинимо какво ћемо зло учинит коме.

бабо, све ти вјерујемо: може бити и мједено гувно, јахати се може на вратило, ма за лађу и весла сребрна, то ти нико вјеровати неће, ер је сасма преништава лађа. БАБА Истина је, мој миле, душе ми!

Научи ме све како ћу радит, и рече ми, душа му проклета: „На тебе се нико ставит неће, јер ти често идеш међу њима.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов да је, и нико сем њих не сме у њ да уђе и одстоји службу.

Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ — када је овај

И никад се из њихове куће није чула, као из осталог комшилука, свађа, бој, или писка деце. Чак се нико није могао похвалити да је могао чути да се код њих каква ружна реч изговорила гласно.

Па и у тој магази никад нико од њих није био, већ увек њихов главни момак. Још мање их је било на чивлуцима и виноградима.

А по ношњи, облачењу највише су се познавали. Нико од њих није понео дубоке ципеле или чизме већ увек плитке, лаковане.

као и дете, од своје бабе, матере и осталих тетака и стрина могла да начује, кад су оне биле насамо и мислиле да их нико неће чути, још мање се бојале да ће то Софка, онако мала, разумети, а камо ли упамтити; или, што је и сама, кад је

Била више мушко него женско. Вижљаста, сува и црномањаста. И нико се није могао надати да ће из ње каква лепота изићи. Али не преварило то њега, ефенди-Миту.

И ако би тада почео да пада мрак, доле код матере нико од посетилаца не остао, он би онда почео са њоме да се игра. А највише би, мећући је на миндерлук, клечећи испред ње,

И сутра настали би тако исти срећнији дани. Колима би одлазили у Доње Врање на чивлук. Али нико више сем њих троје и Магде. У колима, на прво место седао би он.

Он, Тоне, имао је само да њему донесе новац и да то нико не дозна а све остало било је споредно. Али после ослобођења дошли су судови и парнице.

Ништа и нико код ње није могао да изазове злобу и пакост. Јер, виша од свих и зато задовољна собом, особито том својом јединственом

Лица и очију нежних, кадифених, да нико не би помислио да су то кћери њихове, особито по оцу им, који је био буцмаст и једнако тамна, дебела, препланула,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Сад вас носе тужно, а нико вас неће Спомињати некад, колевко уздања! На носила ваша бацају сад цвеће — Последњи и први знак општег признања.

А ти нам ипак дајеш видно Једине часе који вреде, И све што није ниско, стидно, И успомене чуваш бледе. Мада ти нико ништа не да, Ти рађаш својим лепим врењем И горду Мис’о што те гледа С осмехом и са сажаљењем.

А оргије бесне џелата и хуља. Ко капије наше и светиње чува? — Нико, сем Поноћ равнодушна, глува; Наше реке теку пуне тешког муља.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Својим крупним грахорастим очима гледаше расијано; видило се да се нешто дубоко замислио. Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега. Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај.

и лијеву мишицу превјеси преко кољена и оста тако не мичући се, мало зинутијем устима и гледајући нетрепимице у огањ. Нико не проговори, нити се маче, но све очи запеле за њ.

“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави: „Али, посад неће!

Његуши га заволеше још боље, видећи како је чврст и окретан. До ноћи упознао се са свијема, као да је одавно ту; нико га друкчије није звао но како га је сердар крстио: ускок Јанко.

вјештац што никада у цркву не иде, о коме се свашта причало — како очима може устријељити и марвинче и човјека, како нико му никада није видио дима из димњака но га храни ђаво итд.

Тај Павле чији је двор тамо на хумку, коме се нико не примиче нако његови кметићи и то у гомили кад раде. Света Богородице!

Цијело љето, по два-три сата на дан, састајали су се та три чудна друга и увијек у шуми. Нико за то знао није, јер сложно кријаху своје трагове.

У дому им нико се не стављаше за њихове тајне путеве, нити о големој измјени њихова понашања, које биваше с дана на дан трезвеније.

Они сви то лијепо разумјеше, али ипак нико се не маче, толико бјеху радознали да и они чују. Сви обрнуше главе пут кревета, на коме лежаше Јанко.

Послије онијех сердаревијех ријечи нико не проговори. Он исти гледаше замишљено у огањ, држећи одигнуту напуњену лулу, коју заборави приждити.

“ „Је...ст Господару!“ одговори момче запањено од чуда... „за то нико знао није!“ „Јест Бог!“ рече Владика оштро. Сви браственици, у највећем чуду, окомише очи на Владику.

Бјеше то очајнички поглед. И лице му бијаше блиједо и растројено, тако да се дјевојка нехотице трже. „Не!... не зна нико до Бога, како ми је овога часа!“ рече он жалосно. „Камо срећа да нијесам преболио.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

ИИ ПОСЛОВИЦЕ А) ПРАВЕ ПОСЛОВИЦЕ (прозне) О СВЕТУ — Свету се не може угодити. — Нико не може целом свету колача намесити. — Свиту нит’ надроби, нит’ насоли.

— Нико не може целом свету колача намесити. — Свиту нит’ надроби, нит’ насоли. — Нико не може наткати махрама, да цијелом свијету уста повеже. — Кому вашар капу купује, онај ће ићи гологлав.

— Учећи другога и сами себе учимо. — Без муке нема науке. — Пример је најбољи учитељ. — Нико се није научен родио. — Младо се дрво савија. — Добар поп до смрти се учи.

— Чисту образу мало воде треба. — Док се човек сам не осрамоти, не може га нико осрамотити. — Страх образ каља. — Што поштен човек рече, не порече. — Обећање свето дуговање.

— Боље је икад него никад. — Није толико далек дан, да брзо не дође. — Кратак је дан, али је дуго годиште. — Нико не зна што носи дан, што ли ноћ. — У час се згоди што се у вијек не згоди. — На хипу се вријеме врти.

— Ако враг није разбио колевку, разбиће гроб. — Смрт је чаша поредуша. — Од двије смрти нико не гине. — Смрт рока не стави, али не чека. — Умреће и ко се још родио није. — Што даље све ближе смрти.

— Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети. — Свакоме злу смрт је лек. — Нико се смрти није отео. — Не бојим се смрти, него зла живота. — Боље је добра смрт, неголи зао живот.

сија, трава клија, на све стране птичице кличу, док народ ради и пјева; а теби кише и снијегови падају, вјетрови душу: нико од зиме ни носа не смије на пољу помолити! — Е мој Ђурђу! — пасмија му се на то свети Митар.

не ваља уз пост јести јаја, да о Ускрсу не би премањкало. Њу не може нико виђети кад у кућу уљезе, зашто она не улази кроз врата, него се крадимице кроз умар провуче, па кад ’оће претвори се у

се расрде, и када сједну „репићем“, те добро испруже руке стиснутих прама земљи шака, могу полетјети у „аер“, да их нико ни не види. У „аеру“ остану све дотле док их мине љутина, јер да остану на земљи, могли би починити много зла.

кад хоће коме да науди, он зна које од овијех мађија ваља саставити и на каково зло намијенити (и зато игле без ушију нико неће узети кад је гдје нађе).

капу и од орла крило, И на капи свакојака биља, А највише девојачког смиља, Кад ми будеш момак на женидбу, Да те нико урећи не може. Спавај, спавај, сан те преварио, Прије тебе, него твоју мајку. Сан у бешу а несан под бешу.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

58 8. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН. 60 9. ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА. 63 10. ОПЕТ ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА. 65 11. КОМЕ БОГ ПОМАЖЕ, НИКО МУ НАУДИТИ НЕ МОЖЕ. 68 12. ЗЛАТОРУНИ ОВАН. 71 13. УСУД. 74 14. КО МАЊЕ ИШТЕ, ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ. 78 15.

Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице у царску

па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице).

твоја крава убола моју краву.“ — „Па ко је крив, море! је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е! вала, море! марви нема суда.“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија!

(Коме Бог помаже, нико му наудити не може), 12. (Златоруни ован), 17. (Очина заклетва) и 35. (Опет маћеха и пасторка) послао ми је Лазар

нађе да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико учинити за своју главу.

Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме ни да запита по што је.

Ни њу не ће моћи нико купити, а мајстор ће мој доћи, и платиће штогод зацениш. Али не шали се не даји му кључеве у руке, него кад новце

11. КОМЕ БОГ ПОМАЖЕ, НИКО МУ НАУДИТИ НЕ МОЖЕ. Био човек и жена, па имали три сина. Најмлађи био најлепши и одвећ добар, па су га друга браћа

Онда он стане па јој рече: „Казаћу ти, али сам Бог да ми помогне, други ми нико не може помоћи”, и приповеди јој све шта га је снашло и шта му је цар заповедио.

Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве | зачује се

се поче једна другима говорити: „Знате ли, друге, да се огубала у краља ђевојка; краљ је сазвао све љекаре, али је нико не може излијечити.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И у отпусне дане године тако имајте. СЛОВО 5 О светој литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити, опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем Треба рећи и о

Треба да бива и уобичајено читање на обедима, по обичају, нико да не ропће и не мете се, нити да омета ону корист световним разговорима и празнословљима, осим самога игумана ако би

Јер седења ради нико да не каже: трпим. Господу да буде угодно, братија да живи по Богу и никако да не завиди због седишта, угледајући се

И од зла ако не одступају, да се казне. ГЛАВА 24 Да нико нема у ћелији јела, нити пића, нити воћа нити до једног новчића Ако неко стиче иметак преко заповести манастирске,

А ово све на игумана полажем: да ако ко еклисијарха не буде послушао, да га игуман поучава. ГЛАВА 29 О томе да нико не кува засебно нити да једе у ћелији После овога и ово вам пред Богом и самом Владичицом нашом Пресветом Богородицом

(Мт. 11, 12) Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући свог ратног противника победио, него они који

Овде, дакле, да нема области нико, ни епископ, ни други ко. Ову заповест дајем вам од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и од Пресвете Владичице

и што је писано у златопечатној повељи његовој, а још је и у цркви написано на зиду, и са клетвом и са обавезом да нико не измени његова предања, као што слушате и у књигама овим напред о томе реч.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СКИТНИЦА: Немам појма! ИКОНИЈА: Па јесте л ишли на ту економију, после? СКИТНИЦА: Ишо сам лане, али се нико не сећа. ИКОНИЈА: Лане? Баш сте се рано сетили! И сад на основу чега да је нађете? После толико година, еј!

ИКОНИЈА: Не знам шта да мислим! СКИТНИЦА: Нема ту шта много да се мисли. Нико човека не лаже ко сам себе. Него, колко је код вас сати? ИКОНИЈА: Саће десет.

Него једно ми кажи. Ко те онако крвнички издевето? (Скитница одмахне руком и одлази без одговора) ИКОНИЈА: Нико то не може дизмисли, ни у роману, како то уме живот да ти замеси! СТАВРА: Лепа прича!

Него пребацује, а није, вала, ни чудо! Ако си до синоћ био све и свја, а јутрос нико и ништа, није чудо ако и повантрзаш! СТАВРА: Неће то бити то, друга је ствар у питању.

СТАВРА: Неће то бити то, друга је ствар у питању. Кад те задеси несрећа, ко да прогледаш. Видиш и оно што нико не види! ИКОНИЈА: Ја и кажем да човек повантрза! СТАВРА: Није, него се освести, дође себи.

Погледајте! СТАВРА: Шта вреди, не видим! Није то твоја грешка! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ако их не види нико осим мене, испашће да са мном нешто није у реду... СТАВРА: Мислиш да си ти, који видиш, луђи од нас који не видимо?

Кажи шта ћеш да попијеш! Брате рођени, пропо ми пут под ногама! Нико и ништа, а каква је то била каријера! ПРОСЈАК: Свему има лека...

Ко да му детлић извирио из главе! А уво расцепљено, расцопано, крв само липти! Нико не може дудари онако како уме дудари најрођенији!

Крију се, иако их нико не види. Посебну пажњу обраћају на Просјака.) МАНОЈЛО: Јесам ти ја реко да ће се чудо показати?

А ујтру? Ујтру сви устали здрави као дрен! Нико ни једне огреботине! Мртви, а устајемо као да смо живи! ПРОСЈАК: То сам ја све у моје тело примио!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се? МАРИЈА Нико њу не мрзи, нико је попреко не гледа, али нећу ни да може то да... ЈОВЧА Ах, ти, ти!

ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се? МАРИЈА Нико њу не мрзи, нико је попреко не гледа, али нећу ни да може то да... ЈОВЧА Ах, ти, ти!

И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље. Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други... Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није. По механама, са девојкама, момцима, тамо је увек.

Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе... ВЛАДИКА А Васка ти је, нека је, хвала Богу, жива и здрава, што нико нема. Гледам: израсла је, развила се и под небом мучно да је такве има. ЈОВЧА (тронут): То ми је, дедо, све.

Сигурно од суза. Сигурно, кад на вуче на главу јорган, он, пошто зна да га неће нико видети, плаче тада, и отуда свако јутро нађем ја онако јастук, где су му очи биле, влажан од суза...

АРСА Бут. Ништа он неће знати. Казаћеш: одвукли је, ваљда, други Цигани, арнаутски. И нико не сме знати. ТОМА Само Стојмену, одмах чим дође, казаћеш и послаћеш га к нама. С њим ћемо заједно.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Да сам кадар сав трошак сам учинити, чини ми се да нико не би био веселији и срећнији од мене. Даћу повод и приклад возљубљеној јуности српској, коју промисал неба сподоби

добре хвале|ћи, а зле похуждавајући, уздам се да ми се неће за зло примити обличеније злоупотребљенија человеческих. Нико не може се исправити не знајући у чему и како погрешава; а ко се може похвалити да је без слабости и погрешке?

Толико сам мален остао по оцу сирота, да једва га памтим, но растећи, кога сам год чуо о њему говорити, није га нико без уздисања спомињао, колико Србљи толико и Власи, добрим братом Ђуком називљући га, жалећи што је млад умро, и

новце, пазаре и купују, на добри коњи или се возе или јашу, | почео сам размишљавати сврх речи бáбе Николе да се сад нико не калуђери да се посвети. Јошт к тому један особити случај дао ми је много мислити сврх калуђерскога чина.

” Нико није се могао од смеја уздржати на ови Маленичин одговор. И сам епископ, по дугом смијању, окрене се к домаћину: „Је ли

Упамтите ви моју реч. Мало ће времена проћи да ће српски архијереји јести месо, како год и гречески једу, и Нико се томе неће чудити ни соблажњивати. Шта је год обичај увео, то ће обичај и истребити.

а навластито увери ме да у Фрушкој Гори има таки[х] долина и пештера да се човек може сакрити у њима да га никад нико жив не нађе; и не само да се може посветити, него да може и чудотворац постати.

нам било до спавања, него за разговарати се и саветовати како ћемо се измаћи и како ћемо учинити да се барем први дан нико не досети да смо очистили. Све се то метне у ред и намести. Ко ће нам сад брже зору донети?

Изиђем из града; нађем Нику: „[Х]ајде, брате Нико! Све нам иде по жељи! Срећа нас за руку води!” | ПОЧЕТАК МОЈЕГА ПУТОВАЊА Шта је човек кад га каква страст преузме!

и он би дошао био, не да ме натраг врати, него само да ме нагледа; да он већ види како сам ја тако наумио да мене нико не задржа, а да је од све невоље млого боље да се у нашем мирном вилајету гди покалуђерим, него куд у Турску да одем;

И заисто, ако би за вером стајало, мене у то доба нико жив није могао надверовати, јер сам ја све што год кажу пролози, житија и отачници, слепо, без никаква двојеумија и

Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше сакривати и оправдавати? Нико се неће ва век века исправити и побољшати друге укоравајући.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Не само по жупама св. Фране, него чак и у Зврљеву, нико никог не зове правијем презименом ни правијем именом, него свако чељаде има надимак.

Бакоња, гром те убија! Ти ћеш зло свршити, на вишалима ћеш свршити, кâ нико твој! Ти си приличнији за ајдука неголи за редовника, ти кâ да си по сто пута од ришћанске крви!... Несритно дите!

— Живија! — узвикнуше Јерковићи. — Ко ће напити кâ он! — вели Ркалина, машући главом. — Нико кâ он! — Виру му његову, да је учија, каква би то глава била! — Ја сам му мало коју рич разумија! — А ја баш ништа!

ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати има нико вриме!... — Хм! Та-а-ко! Чагаљ се значајно накашља, што учинише и сви његови.

Мати отклони дјецу, испричавши му шта је било са Чмањком. — И то му је стрина Цонтрона даровала. Нико нег она! Бакоња на то уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто.

Кењо их плахо погледа и поче муцати. — Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ? — Украли сте га ви... Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро.

— А теби ће бити најтеже, јер остали, кад одлеже нико вриме, отићи ће кући, а тебе ће отправити у солдате. Кењо поблиједи.

Готово сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад отац и син прођоше, али се нико не јави, нити се учини вјешт тој ствари. Кушмељ и Кушмељић стигоше у ручано доба ка води.

Заиста се преко воде разгласи како се ђакон потенчио, те се не ћаше нико ослободити да се ноћу дошуња, па да би знао е ће благо „приватити“.

(Показа му руком пут нове мађупнице, откуда се чула велика граја.) Нико то од фратара не слути, а слуге нас не смију одати, јер им није у интересу. Дакле, у памет се!...

— Ми смо сви слуге светога Вране. Оно, да речемо, нисмо сви једнаки, јер ни прсти на руци нису једнаки; нико је мисник, нико дијак, нико измећар; али, јопет, сви смо један другоме потрибни. Је ли тако, браћо? — Тако је, тако!

Оно, да речемо, нисмо сви једнаки, јер ни прсти на руци нису једнаки; нико је мисник, нико дијак, нико измећар; али, јопет, сви смо један другоме потрибни. Је ли тако, браћо? — Тако је, тако! — заграјише сви.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето. То значи: живот! Опет смо наги крај воде. Али стојимо дуго, а нико да каже — доста И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!) Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде.

О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб. Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред

Залуд је тражиш по трави. Она је у твојој глави: Уз друге ствари већ стаде. Нико је видео није. А ни ти: само си чуо Туп пад, за леђима, труо (И знао си шта пад крије).

Пред огледало залуд ми је стати: У твоме оку била ми је слика. Већ пола мојих ствари с тобом труле. Нико ме сада не зна, нит ће знати: Из мене зјапи рана место нуле.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Јесам слуга, а радим шта хоћу. Сем Аћима, нико ми не заповеда, а његова вола мој је поводник. Када ме је пре десетак година са залеђеним чакширама ноћу увео у кућу,

Тврде, бесловесници, да сам мајстор што прави сребрне динаре неком справом смештеном у подруму, у који нико, сем мене и газде, не улази.

који је побио неколико среских капетана и официра, побегао са стрељања и склонио се код радикала, у крај у којем га нико не познаје, и постао ,,бајаги слуга''.

— Теби као мило што мени ноћас пропустише главу? — Нико није ни претио твојој глави. Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали. — Не лажи.

Кад немаш, ништа кад немаш! — Престани ноћас! — Ја... сиромах к сирће. Нико ми ништа не може. Ни Бог, ни зима, ни ракија, ни хајдуци, ни ти... Ћутим. да се кладимо даје мушко.

„Види колико су тешки.“ Узео је њену руку и њоме благо мешао гомилицу. „И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.“ Уплашено је потврђивала главом. „Не знаш ти шта су они. Могу да певају као птице.

„Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело турско, а, знате већ, Турке нико на свету не вољи“, правдао га он. — „А за што ће да изучи тамо?

Не само због мраза што пред сутон окива пртину. Жели да га нико од селака не препозна, заустави или нешто упита. Узалудно покушава да савлада радозналост очију упорним гледањем у

— Не, поћи ћу и ја... Волим божићне обичаје. (Глупо се понашам. Сасвим глупо. И збуњено.) ... Нико не устаје. Са свеће, пободене у преломљен колач, капље восак. Слушају како капље и као да због тога ћуте.

уморена батргањем и виком, смири у отегнутом јечању, које га је подсећало на неку зверку што се чује само ноћу и коју нико дању није видео, Тола отворених уста звера по соби, загледа у оџак низ који силази, да згази и њега и ватру, ледена,

Томе, мајци, неће се ниједна отети. Миражџику неку дебелу он ће да здипи. А овом левом, Ђорђе, левом не може нико ништа. Ни ти, ни Бог. Поделило се на два, а погледај какав је! Три дана је стар, а главоња, какву враТину има.

Не би ли и они прихватили, он запева сам, из свег гласа: Јечам жњела, јечам жњела Гружанка девојка... Његову вику нико не прихвати. Кафана и дале трешти од забрањене песме и удараца кривих ножева о врата и столове.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Јорхе Луис Боргес Сину Александру НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ ЗЛАТОПРСТА Девојчицу, нађену у мочвари, нико није желео да прими у свој дом. А како и би?

— Време је да Златопрста пређе у моје царство — рече једнога дана Царица Источног царства, с чијом се моћи нико није могао мерити. Владарки 3емље Сребрних Бреза не преостаде ништа друго него да Златопрсту пошаље супарници.

Репатих и рогатих биће убрзо толико да на тебе нико неће ни обратити пажњу. Слободно иди! — Поглавица му спусти чичак на длан, упозоривши га да пази: налети ли чичак на

Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио. Али зато је сусед суседу смишљао како да подметне пожар.

Али број унесрећених је растао. Шта сада? Дође грађанима до памети да је чичак узрок невоља, али нико није имао храбрости да га ухвати и уништи. »Можда неће баш на мене?

Ко је мислио на сутра? Ђубре је већ до колена допирало, а нико ни прстом није мицао да га уклони. — Репати и рогати? Свашта! — смејали су се путници из далека.

На сва питања старица је, осмехујући се, слегала раменима и настављала да живи вечито сама као да је пала с неба. Нико јој ни године ни право име није знао. А и чему би?

На леђима јој је вечито иста врећа, увек пуна. У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни.

А онда, као крилата, полете и Татага и, док су суседи три корака направили, нестаде у дубинама неба. Више је нико није видео.

— Јесте ли видели Сребрну ружу? — питао је и ветрове и птице, и луде и облаке, без успеха. Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода.

Нарочито су му се деца радовала. Али, када су се луди прозлили, он је ишчезао и нико га више никада није срео. Једино још Месец тврди да га виђа како скакуће са звезде на звезду, за ноћ обигра читаво

Мораш бити здрав кад дође... — Па дошао си! — дете се срећно осмехну и утону у сан, а Златоусти нестаде. Више га нико није срео, нико чуо.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

и многе већ разрушене а доскоро моћне џамије, чији су се остаци и те како видели у овом крају, као што се већ готово нико није сећао где се тачно налазио конак дахије Кучук-Алије, чувен са удобности, који је у првом устанку, пошто је

Изгледало је да више нико није био склон да трпи самовлашће. Тако је мислио Вучић и све је то могла бити истина, али да ли баш сасвим цела?

Усамљеном Кнезу нико није, тада, хитао на поклоњење; сви су хитали Вучићу а он је, на Врачару, чекао да му дође и Господар Јеврем.

Није му сметало што је, до јуче Господар, сад нико и ништа, са неизвесном судбином: одједном се осетио некако ближе тлу, и слободнији.

Нишлију, плач и појање су се стапали са густом топлином преподнева, заударале су воде из јарка код Стамболкапије, нико вије нарицао, чиновницима се, испод цилиндара, цедио зној, јата крупних рода и дивљих патака кружила су брзо, над

година, али јесте један почетак), сандук са мртвим Симом терџуманом испустили су на утабано тле, поклопац се померио, нико то није ни приметио, људи су се, сви, разбежали, и роде, и дивље патке, само је Сима Нешић, мирољубиви терџуман кога

Али, од оних које је он упознао, нико није био тако једноставан а зебња је разарала све. Мржње су ницале лако и скривале се дуго, сумње су увек биле ту.

Кад је излазио на мегдан неком од турских силника, нико се није сећао да је он бивао и трговац марвом, а кад су га слушали на скупштинама, мало је ко у њему препознавао

“ Очигледно да Стојана Чупића, Змаја од Ноћаја, нико није надговорио, али се већ од његове младости говорило да је он дете среће.

вођа већ се спремала за бекство; узалуд је Петар Молер, својом крвљу, писао позиве за помоћ Карађорђу и Совјету, нико се није одазивао. Стојан се ипак надао.

Причало се да је тело мртвог Змаја од Хоћаја данима лежало на ђубришту иза зворничке тамнице, наго. Нико се није усудио ни да му се приближи. ЕПИЛОГ. Онај из Орана, у Алжиру, један је млад официр.

Истина, вода више не истиче, ни чесме више нема, али посетиоци које више нико не може да примети долазе готово свакодневно. Обично се мимоилазе, јер свако стиже у свој час. Не мари.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало! Амо и ти, танано гудало!

“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори. Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке! Та тек што се свирац чује Већ у колу с'

Млоги те је у звездице ков'о; Млоги рече: „Ао рајска слико!“ Ал' к'о ја те рад не им'о нико! .............................. .............................. .............................. .........................

сузе не лију, И молио сам прси, Да тако не бију, И преклињ'о сам љубав, Та да ме не куша; Ал' љубав, очи, срце, Нико ме не слуша. А један цветић што га Најлепши роди мај, Чуо је што сам крио Најтајниј' уздисај.

Ј. Јовановић 3мај XXXИ СПАЉЕНА ПЕСМА Преврћући прашне књиге, Прашне књиге и хартије, Нађох песму забачену, Што је нико чит'о није.

Ми смо мале, Ал' смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти - Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце

Ми смо мале, Ал' смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти - Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је

Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа... - На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа, ил' је име светло, Ил' су дела која се не

Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело - нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.

зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојника мили'? Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, а ја да сам плак'о!

И у томе часу са гранчицом крина, Анђео се спусти са рајских висина. Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање - па се тихо свија; Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

У даљи губе се брези, И круже видокруг тавна. У селу влада мир. Још нико устао није. А будан петао већ, живосно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан, и звучним ремети гласом Тај мир у часу

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Радимости ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може; али своје цјељи постић неће, јер вјековах мати безбројнијех има лакша него сјенка крила.

свуда своју владу раширило, и његови наказни ликови улазаху у поља небесна (те грдобе и тијех изродах до ја нико вообразит не зна), само што се свештенојзи гори и мом трону примаћ не смијаху, јер их моји пламени погледи са

Попа, Васко - КОРА

пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Они закуцаше - нико се не одазва. Закуцаше још једанпут. - Иза врата се чуло само цвркутање птица. „До сто ђавола!

„А када ће се вратити?“ „То нико не зна, па ни сам Платон. Опраштајући се са својим ученицима, рече им да се нада да ће за годину две опет доћи кући“.

„Сад ми је јасно!“ „Није, дакле, права наука, учење о материјалним стварима, већ учење о идејама. Нико не може без претходног знања геометрије стећи такву науку.

„Ви нећете да ме разумете! Чините се невешти!“, узвикну нестрпљиво Зенодотос. „Не бојте се, говорите! Нико вас не слуша“.

Али ћеш ту своју одлуку саопштити команданту брода тек кад будете имали Родос иза леђа, јер нико не сме знати куда си отишао.

„Правда захтева да се кривац казни, а недужан поштеди. Ко ће ми моћи казати да ли је и у колико је Диоклес грешан? - Нико други но ти, Архимеде. Изведи ми ту ствар начисто!

„Славна толеданска школа преводилаца! Шта би од ње било без Мардохаја? Изван толедских градских зидова не би нико за њу ни дознао. Ја сам јој прибавио посла и пара и разнео њену славу по целоме свету, ја и моји сплеменици“.

Коперник се устезаше да се са њиме сагласи, а опат испразни своју чашу, па кукаше даље: „О, мој драги Монте Касино, нико се више не осврће на твоја издања!

Он је - што нико пре њега није утврдио - размрсио клупче епицикала и открио везу тих епицикала са хелиоцентричним системом.

„Али ја нисам учен човек, и нико ме неће као таквог признати, Не бих ни умео да о својим опитима пишем научничким стилом“.

„Нико не може служити два господара“, говорио би он, понављајући речи што их је његов ујак о Божићу прочитао из Светог писма.

Њутнове мисли одлетеше до њега. Он се запита: „Да ли дејство теже сеже до самог Месеца?“ Нико пре Њутна није се усудио да постави ово питање.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше среће од моје. — И вечерас ти то исто понављам.

сопственом признању, с једне стране, и богаташа, ратног по томе што то није порекао, с друге стране, а који као да нико није желео сем крезубог студента дрског понашања, нема некакве нарочите везе са ово м причом; али он ипак има неке

крило војске Миратове, открио нешто што је значило подвиг велике војничке вредности, откриће чију важност, уосталом, нико из Врховне команде никад није хтео признати. Маршовала је дивизија ка Иверку.

отвара очи, гледа око себе, трепће и изговара једну једину реч, гадну и непознату ван ове вароши, а на коју се не љути нико, јер се сваки њоме служи да другом затвори уста. — Порав... — Циде. — Циминајца.

То можеш само ти, и нико други; теби само може бити свеједно да се још десет година потуцамо по туђем свету. — Па добро, оца му, и ја нисам

“ Па јест, и каквог, ђавола, доказа човек може имати — мисли пуковник — ми овамо, они тамо, ради ко шта хоће, нико о другом не зна. И оно, ја сам био свиња. И јесам и ја био свиња.

— Ево ти на: нико се не труди да разуме овог човека. Само онако тек да се каже: зашто си плакао? То питају човека који четврти Божић

Он је мегаломан, болује од дéлире деѕ грандеурѕ, и он је бездушан као нико, најбездушнији створ под небом. Довољно вам је то: да један сам Немац може одједанпут уништити пет стотина људских

ниједну реч и једини осећај што га обузе био је: да је сасвим сам, страшно изгубљен, без помоћи људи, да не постоји нико ко би га спасао од нечег ужасног. — Петроније Свилару, размисли се добро; сви су, ето, твоји другови признали.

Али нико није приметио зашто се стропоштао Петроније Свилар и само је брада иследникова наједанпут задрхтала, па је, избезумљен

! Па је обема рукама шамарао редом по оним подбулим образима и онда је некакав поп, међу њима, казао ко је он, да га нико никад није тукао и да би волео да га убију те се тресао у стиду и грозници и брада му раскрвављена дрхтала.

А кад се вратио одвојили су га насамо па су му окове ћутећи откивали и баш као да нико ниједну реч није пред њим смео да изусти.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Свануо је и дан, протекло је и јутро, а још се нико није рјешавао да мајци каже истину. Сви су се измицали тој непријатности, скривали се за разним изликама.

виолине или другим недаћама и недаћицама сличног реда), на концу конца сама по себи извући ствар на добар пут. Нико није био сретнији од мене што су мој учитељ и „оно нешто” преузели на се сву одговорност.

Чепукајући по благоваоници, у часу кад га нико не гледа, хитрином камелеонског језика уграбио би коцкицу шећера из дозе и затим је полако отапао у устима, сав унесен

Срдило ме што нико у кући ништа од свега тога не примјећује. А моју срдњу примјећивао је само он, жупник. Отуд подмукла игра непрепознавањ

Зато и стојимо још ту, управ зато што смо такви па се нико не потруди ни да се сагне и да нас истргне. Нас ће заорати нова бразда, на прољеће. А дотле — „живјети се мора”!

Има ствари у животу о којима нико никога не пита, те зато никад право не знам колико други о њима знају. И тако се догађа да и веома искусни, па чак и

Или бар зашто се ти комплекси и те ојађености не испољавају у таквим формама? На концу, нико не постиже оно што је замишљао.

Због тога му нико неће моћи да предбаци знатније одступање од властитих начела. У таквим двострано обвезним односима, дакле, нека без

Он, наравно, није знао. (Кад год видим то цвијеће, увијек питам како се зове, али то никад нико не зна.) Преко дрвеног мостића на потоку рустична црквица усред вијенца старих топола.

А нека се због помањкања воље нико не погружује: он, сасвим сигурно, мјесто ње има нешто друго. јер Дјед-Живот сваком дјетету доноси понешто на поклон:

Једини недвојбено утврђени факат послије тог часа је тај да га нико више није видио. Фамилија је ишчекивала са зебњом. Јер тужно је то имати негдје у свијету неизвјесног мртваца.

— ... који је свакако израз „повишеног животног тонуса”. Ако је тако, нека буде! Нико задовољнији од мене. Радо ћy вјеровати том бољитку, смјерно као сељак, чак и не питајући је ли то дјело аспирина или

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће.

куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.

После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? — Покојни Вуксан га је видео па умро. Он је казивао чилу да личи на лисицу.

прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.

Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од

Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење

Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела

окови!... Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!... Само да ме нико не види. Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници.

Попе се на њега и осети се као да је на пољу. Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће.

Како би било да спавам?... Јес’, ко ће ти сад заспати !« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.

»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом. Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном.

— Оно знаш... мука је то. Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико. Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети; папучу кад обујеш,

Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи. Петар сад запита старца: — Па где је та земља?

Ко би у ту земљу отићи могао, тај не би никад остарио нити умро; али тамо не може нико отићи, јер који год је досад у ту земљу одлазио, сваки је главом платио.

— Прођи се, бога ти, старијех бабетина! — стаде га жена разбијати, а он јој вели: — Хећy ја да нико прође мимо моју кућу гладан ни го. Кад је мени бог дао, што ја не бих сиротињи?

— А знаш ли гдје ноћива? — Знам, ноћива у ашчиници. — А ноћива ли још ко с њиме? — Јок, нико, само што има штене и мачку. — А знаш ли ти што за овај прстен? — Па јој извади прстен и показа.

У млађег нема поговора, него бошчу под пазухо па побратиму у ашчиницу. Кад је њему све казала, нико срећнији од њега, — обуче се у женске хаљине, па полагано за робињом те жени у одају.

Цар је толико слуга намучио и посјекао, ама све узалуд: неће нико да укабули оно што није учинио. Најпослије цар зовне ону исту баџу, па ће њој све казати, а она ће њему: — Имадеш у

Ако коме бог помаже, не може му нико наудити, те тако би и њему. Кад га бацише у јаму, не овариса на дно, но се устави на једном опећку и мало сколони, док

Сељак постане богат. Заима се, огради дом, ожени се, купи стоку и сермију, нико бољи од њега у селу. Али једне године, баш пред бербу, дуне нека олуја, а из облака оспе градушка, као кокошје јајце,

Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати, Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да откуд дођу?

Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш-Челика

Кад тамо, али красни цареви двори, а нигдје се нико не види. Једна соба отворена, и тамо далеко на крају види се златни кревет.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Умираху боје, С њима душе људи и гробови њини: Сазреваху звезде, ал' да их опоје Не остаде нико, ни ноћ у црнини. И неста планета и животу трага; Изумире и смрт.

Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар... И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди.

Док она сања и мирно се креће У тајне, с драгим, кроз срећу и цвеће, У ложу мисли — нико и не слути, Блажено дете што толико ћути. Ал' дуго срећна занела се она Уз мирис жеља!

Ал' дуго срећна занела се она Уз мирис жеља! И дођоше луди; Сад плете венце, нико је не буди; Осмехом дише, ударају звона; Разгледа небо, спушта се опело; Сад броји звезде, узимају тело: Живи што

О, ал' ја ћу сада Будућност своју, јаву стару, бону, Заклонит тобом и носити небо — Постељу твоју, моју васиону. И нико никад ни слутити неће С киме се дружим у тамници јада, Коме се молим, за ког берем цвеће.

Све је сад прошлост; њу нико не чува; Пуст ветар мени око главе дува. И моја љубав, и она је вани: Без мене, тихо, удаљена труне; Не чује моји кад

мука Ја сам се наш'о у земљи пропасти С престола тајни и снова и звука, Ја сам дошао без бола и жуди Ту, где за небо нико нема вида, Ту, где и мртве убијају људи, Ту, где је жена појава без стида, Ја сам дошао без бола и жуди.

Ја знам да скора слобода ће ићи Кроз све крајеве да откупи жртве: Ја знам да скоро нико неће дићи Нараштај мртвих и сузе за мртве, Јер лепе речи свуд не знају стићи. 1914. ПРОЛЕЋЕ 1915.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

би пуковник ставио на мој тањир неки повећи комад, тетка би га зграбила и узрујано се обратила мужу: ”Пази шта радиш. Нико је веома нежног здравља.

Тада нико није ни помишљао да постоји и најмањи изглед за успешну реализацију таквог уређаја. Несрећа је у томе што сам у патенту

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Америци такве вредности да ће ми се дозволити усељавање, па сам се прилично изненадио када сам приметио да на мене нико не обраћа посебну пажњу када сам се искрцао.

Стари и млади, људи и стока, сви се усредсређују на жетвене радове. Али нико не ради толико колико српски во. Он је свуда највернији и најважнији слуга српског сељака, а нај више у Банату Он

Али нико не зна да су и функционисање и њено име вукли порекло од српског гајдаша кога сам слушао неких двадесетак година пре

На та питања Кос није хтео да одговара. Нимало чудно! Ни данас нико не може да да сасвим задовољавајући одговор на питања која су у вези са зрачењем светлости.

На пут сам пошао са једним оделом на себи, неколико кошуља и једним турским црвеним фесом који нико није хтео да купи. И зашто да човек лупа главу око топле одеће када иде у Њујорк?

Помислио сам да је то сигнал за општи напад, али нико ме није нападао и нико се није мешао у наш обрачун. Понашали су се као непристрасни гледаоци, којима је било стало да

Помислио сам да је то сигнал за општи напад, али нико ме није нападао и нико се није мешао у наш обрачун. Понашали су се као непристрасни гледаоци, којима је било стало да виде бољег као

- Нико, добаци Кристијан, бунећи се због ове очеве примедбе и додаде - А ко не би помислио да ти ниси још увек стари немачки ”

То никога није дирало колико мене, јер га нико није тако добро разумевао као ја. Кад је увидео да се ја искрено дивим његовом знању и да ме веома интересује његова

То је била једина његова забава и био би задовољан када би знао да га нико не слуша. У томе сам ја био једини изузетак.

године - бивши бруцоши, оповргавали су ово на најпровокатнији начин и зато је непријатељска атмосфера лебдела око нас. Нико није обраћао пажњу на мене, нико ме није познавао јер сам дошао из припремне школе која није припремала студенте за

Нико није обраћао пажњу на мене, нико ме није познавао јер сам дошао из припремне школе која није припремала студенте за Колумбију.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Што би? — упита сестру. —Овај ми вели хоћу ли у њега на радњу. —Можемо, вала, обоје! —Не треба нико него она... Други не може да издржи, па се надуши смејати, као помаман. —Ругају се, бона не била! — брат ће сестри.

Није се хтео покрити, иако га је мајка непрестанице нуткала и мирила. После га спопаде бљуватање. Нико му није могао помоћи, јер су били у тами. Свеће нису имали.

—А куд је Перо? — напокон брижно упита и загледа се у чељад. Сви замукоше, нико не мрдну. Она претрну, наслути нешто тешко.

Њу у грудима љуто жицну, као да јој је ко заринуо нож у срце. Часом се уздржи и упиљи поглед у чељад. Нико не трену оком. Тај подмукли мир увери је о несрећи. Горко зарида: —Перо, хранитељу, куда оде?

Бог никога не запушта, неће ни тебе! —Од чега умује? — Цвета каза као за се. —Познајеш га: радиша као нико у селу. И, онако неорну, не даде му се стати прекрштених руку. Оде у гору да насјече дрва.

У часу се одлучио што да уради: „Злочин је учињен, убојице су пред њим, а за убиство нико није поднио казну: није друге, ваља га предати закону” . Неимар их поведе к браћи.

с војницима и с њима говорио, и долазио је до самих тврђава, а за рђава времена заклањао се у војничке бараке, и нигда нико није му ружне ријечи казао.

—Нијеси ти за ме! — понови он одлучније— А и што ћеш ми? —Што говориш? — зачуди се Лазо. —Чуо си... Ма нећу да ме нико куне. Наћи ћу јој посла... Биће јој боље но откуд је дошла...

дођите да вам покажем стари манастир.. Антица се диже, па пође преда мном. Идем за њом, а друштво гледа за нама; нико се не миче да нас испрати: сунце је освојило шкољ, а маестрала још нема, па је вруће, а рибарима није ни мило ходати.

— И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!... — Али, човјече, дај се разлогу! Нико вам не креће у свеца... — Онда ча је било и потриба метнит другога на његово пристоље?

на тле своју кошарицу, рече, као да се хоће ради нечега да оправда: — Дошла сам доље да ми ово робе не покисне... Нико јој не одговори; сви се, слушајући олују, забавише својим мислима; само онај свештеник у по гласа моли свој „официј”.

— вели потише, оборивши очи. Илија се диже и, не рекавши ни речи, изиђе в куће. —Касно је! — понови Павлова жена. Нико јој не одговори, као да не чују. —Оде жени, — вели Тома Јелић. —Боже, ама рећи: зна ли он?... —Е, не зна...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ни песму на којој ћемо се овде задржати нико досад није анализирао, ни посебно, ни узгред. Премда су је помињали, на њу су се освртали и неки од најбољих наших

И учинио је то на јединствен начин у нашој поезији. Јер нико осим Матића није тако и толико реактивирао свест о границама стиха и о потенцијалноме двосмерном читању између тих

исти структурни образац: (1а) шта су хтеле те речи без тежине (2а) без тишине (3а) исте а друге (4а) на трагу где нико никог не чека (1б) шта су могле те речи без тишине (2б) без тежине (3б) друге а исте (4б) на прагу где свако

Црњански се није придржавао ни књижевних конвенција ни језичке норме. Напротив, нико као он није унео толико новина у нашу синтаксу, нити је ико толико променио интонацију, ритам и темпо наше реченице.

могао да нарушава ту стабилизовану синтаксу: ритмички је прерасподељивао реченицу и њену прозодију чинио мобилном као нико пре њега.

Црњански је близак њима. Али код Црњанског нико није ближе разматрао религијске слике, библијску и посебно хришћанску симболику.

У нашем језику с нама говоре и наши умрли преци: у њему су оставили трагове свога искуства. Нико то не осећа колико песници, а нарочито модерни песници, који више не раде само на језику, него и у језику самом: они у

Свако се придржава неке своје теорије и једино му је до ње стало. А ако ћемо право, нико од нас нема изграђену сопствену теорију, која би била вредна да је и други прихвате.

Остао сам дужан да напишем целовит, прави рад о косовској усменој лирици. Нико се од нас не може потпуно одужити свом ужем завичају, као ни своме народу.

веће књиге, за нешто већи џеп, које су после рата штампане о руским писцима, рецимо о Белинском, Чехову или Горком. Нико их на селу није хтео да узме и чита, па су се убрзо нашле у мојој библиотеци.

изазивали померања и преокрете, али је, зрело оформљен, традицији и култури описао место у књижевном развоју које више нико трезвен не може озбиљно оспорити.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није криза, а ја, несрећница, збунила се као нико мој; те трипут солим јело, те сипам зејтин у лампу, те обучем преврнуту чарапу, и све тако.

Прилепила се за фијакер као таксена марка, па мисли нико је не може одлепити. Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру.

ЧЕДА: То би лепо било због симетрије. ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио? ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић. ЖИВКА: Је л' рекô да ће доћи? ЧЕДА: Јесте.

? ЖИВКА: Јеси, ал' то ћемо да избришемо. Зар не видиш и сама да он није прилика за тебе? Нико и ништа, човек коме је једино занимање: зет. ДАРА: Он је чиновник, мајка! ЖИВКА: Море, какав чиновник!

АНКА: Ако се млада госпођа наљути на мене? ЖИВКА: У овој кући једино ја имам права да се љутим и нико други. АНКА: Па добро, најзад, ако је ваша воља... ЖИВКА: А надате ли се да ћете успети?

како да кажем... да одскочи, брате, да се чује, да се види и да се прослави. Зар толика фамилија па нико, где би то било! Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин.

ЖИВКА: Таман, где ћу ја толико њих збринути! ВАСА: Немој тако, Живка; слушај ти мене што ти кажем. Јер, упамти ово: нико те на свету не може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може наградити и олајати као што може фамилија.

Јер, упамти ово: нико те на свету не може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може наградити и олајати као што може фамилија.

Добро изгледаш: ту, ту, ту (пљује) да ми те не урекну!... ПАНТА: Е, Живка, да знаш, нико ти се није тако обрадовао срећи као ја. ЈАКОВ: Ја сам, Живка, долазио, али била си некако заузета.

ВАСА: Е, па ко ће ако неће фамилија! ДАЦА (пакосно и више за себе): Нико никог не олајава ако нема зашто. СОЈА (узбуди се): Па јест што кажеш, тетка-Дацо, ето зар би твоју кућу олајавали да

ЖИВКА: Нека се чупају, шта ме се тиче. Уморила сам се као да сам цео дан копала. Идем да легнем мало, гледајте да ме нико не узнемирава. (Оде.) АНКА (долази на задња врата и одшкрине па гледа шта се збива напољу.

знам како ти је! ЖИВКА: А знаш ли ти, Васо, шта ја мислим, која ме је змија ујела? ВАСА: Не знам. ЖИВКА: Нико други него госпа Ната. Руку бих у ватру мет'ла, ако то није њено масло. ВАСА: А што мислиш да је она?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

За увођење, дакле, служи темпорални поступак у компоновању. А не уводи нас нико други него дечак Миле. Окружен члановима своје породице, која је очигледно и Станковићева породица, он одлази у

Развојни лук који је нову српску књижевност довео до високог степена уметничке утанчаности нико није, чини се, тако сажето а тачно описао као што је то на подручју лирике учинио Богдан Поповић.

у рану зору одлази од ефенди-Мите после прве посете, а тада је и Софку први пут видео, потпуно је сам, и зна да га нико не гледа. Али чим примети да се приближио својој кући, цело се његово тело у магновењу укоућује.

оног језгра породичне среће између четири кућна зида у које нас - као што је то у првом поглављу показано - не уводи нико други него један дечак: приповедач Миле из Старих дана.

Али се приповедно време у Нечистој крви - које досад нико није пажљивије испитивао - почиње убрзавати и одмах после свадбе, па још више после газда-Маркове погибије, а већ

детињству, а почиње од превремене очеве смрти, кад јунак, преузевши одговорност за породицу, видљиво мења и понашање. Нико га у промени понашања не подстиче тако, ни подржава толико као баба Стана, која је и раније, за очева живота, „била у

заједном с очевим ауторитетом, високом хаџијском самосвешћу: „виша од свих и зато задовољна собом”, она је налазила да нико није њој „раван и достојан ње”.

Такав је, рецимо, Бранка Лазаревића суд, изнесен 1910. године у приказу Нечисте крви, да нико није „дао тако сирове и сурове млазеве живота као овај дивљи и велики варварин”.

Штавише, међу ранијим српским прозаистима нико није колико Станковић - и ретко је ко после њега - понашање књижевних ликова, њихову психологију, повезао са толиком

Све је, дакле, испосредовано и околишно, а у исти мах и свима разумљиво. Нико се не збуњује нити вређа, мада се конвенција слаже на конвенцију, знак на знак. Други је пример узет из ИИИ главе.

Ваљда нико није са језичке стране осветлио тако општу а тако темељну разлику између стиха (поезије) и прозе (романа) као што је

како би вриснуо ма ко да их види кад буду заједно заспали овде, он осети, како је тих полумрак око њих и како их нико не види, између ова четири зида”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Скићу по печалби од мора до мора и далеко преко Дунава, носећи у мекој тугованки носталгију за родним кршем као нико из нашега племена.

“ Нико не зна да је он једва у ћемеру набиљушио педесет дуката да обави сунетско весеље, но све зинуло да види чуда од злата и

Помолио се Богу, поклонио Светому Петру, па сад повраћа душу и од заморна пута и од дугих петровских поста... Нико нема пушке, нити за њу мари. И жене су им слободније и природније; једу и пију без лажне сељачке стидљивости.

Пољаци су остављали своје сламне колибе н нико није имао право да се пожали на потру или крађу ни преко пушке ни преко суда...

Заиста Мустава и нико његов! — Богдана!... Не стрављуј то дијете! — промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски.

Задруга му је велика и јака, стриц најмоћнији у крају Арнаутин, први беговски наушник. Јаблана неће смети нико ни попреко погледати. Вера божја; она тврда, арнаутска, јака као дин турски... Није лагао Арслан Кошутан.

Сутрадан му рекли да иде својој кући: нико му ништа не сме учинити докле су они живи и на броју!.. Али Арслану преко ноћи жена проказала страшну бесу, те овај

што није човек да би се могао убити: гле, како се крваво претвара као какав љути Арнаутин чије сузе за породом још нико не виде!.. Вујана снажно прозбори: – О, Каримане побратиме, не омрзни се!.. Ти да си здра– во! Буди јунак!..

Па и глобе он харамбашама неће да даје. Ако га когод уцени, он нађе другога, два пута му више плати, али зато не може нико да се похвали да га је гло– био. Узели га на око сви. Имао је два сина. Једнога му Турци позвали у војску.

Кад дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“... Али аге и Арнаути хоће његову земљу. Прете му, нуде откуп, дају велике новце.

Ће остане пуста земља. А њу жалим. Притиснуће је душманин, па ми је тешко да умрем, а нико мој да не дочека мајку Србију, те где ми се родија дедо и татко, где смо сви плакали и молили Бога — ту да је дочекамо.

Но, ето, и овде некако чудо. Дрежде озебли и уморни. лупају и вичу. а нико се не одзивље. Изгледа да је тако суђено.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Стале очи и краљу и свима. Дивна мома, јесте, анђô прави, Лепше нико нит’ виде нит’ снева, Рајска радост кроз лице јој зрачи, На уснама љубав се осмева.

СТРУЧАК ПЛАВЕ ЉУБИЧИЦЕ Стручак плаве љубичице Међ’ травом је пупољао; Мирисаће у свом куту, — Ма га нико не узбрао. Опази га једно момче: „Ех, кад бих га драгој дао! Ал’ ја срду молит’ нећу, — Ма до века јадовао“.

Стручак плаве љубичице Већ се пуно расцветао; Мирис му је све на свету, — Ма га нико и не знао. Узабра га старац седи Па га мртвој ћерци дао: „Оживи ми, јединице, — Ма ја раја не гледао!

“ — То изгледа роматично, Можда и јест — ко би знао! Али песма оста песма, — Ма је нико не читао. »Отаџбина« 1892. ПОРОДИЧНА СЛИКА (Од Анаст.

Да ничје чело Није погнуто — Нит’ би им црно, Нит’ би им жуто, Нит’ би им меко, Нит’ би им љуто — Не би им нико Слободу спутô. Ја барем чврсто Верујем у то. КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН О преносу Бранкових костију 10 јула 1883.

“ — „Хоће л’ нас, мајко, страх ил’ глад уморит’?“ Под мутним небом невољници ћуте; Нико не виче: помагај нам, свете Ал’ срца ваљда не траже јауке: Дарежне руке нек’ се саме сете.

И свак би ћутнô да га облеће Рајска топлота духа голема, Признô б’ да Срби имају нешто Што нико други нема. Постојмо дуго над гробом овим И вратимо се с уздањем новим!

Путуј путе изагробне, Гледај сунце како сија: Онде ће ти руку стиснут’ Текелија. Там’ те неће нико питат’ За живота шта си био, Већ: уради л’ што си могô, Калдрмџијо? Сиротињу често води Племенита, виша мисô.

Ми бадњак волемо — Али не можемо... Тако, то је било искрено речено! Што не може бити нико не захтева. Та Божић не тражи да пећи рушимо, Та Божић не тражи да патос кидамо: Божић само воли светлости и зрака,

А пастира? А пастирку? А на руци њено чедо? — То гледати Бог ти не дô! Ал’ то не зна свет далеки: Муке њине нико не чу — Црногорци не јаучу.

Себи мâли, друге храни По маленој својој снази, А кад даје, тако даје Да је нико не опази. Хвалисавац размеће се — Тиме само себе вара. Виш’, оваки дарак само, ’Ваки дарак рај отвара.

шта је И на дну бокалу, Па од старих јада Да збијамо шалу; На староме жару Да се загрејемо — (Не види л’ нас нико И плакати смемо). Руковат’ се с тобом, Тог сам жељан јако! Промисли па реци: Када, где и како.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Мислиш ти да је он гурбијан као ти? ЈОВАН: Ајде, видићемо. ФЕМА: Неће њему више нико ногу скр’ати, (показује канапе) ту је њему место. Пропопо, Јохан, донећеш ћилим да простремо овуда (показује астал).

Но ево, фала богу, и тога си достао. Сад можеш бити мој зет. ФЕМА: Шта, твој зет, а мене нико не пита кад се моја кћи удаје. МИТАР: Е, ти си од велике фамилије, ко се сме с тобом мешати.

МИТАР: Е, ти си од велике фамилије, ко се сме с тобом мешати. Само филозофи се могу с тобом разговарати, други нико. ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице. ФЕМА: Мајсторица, ниткове, ваљда сам ти коже чинила. МИТАР: Него ниси.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

воде проденута кроз уши боља је него црв Отишао Изашао на врата којих нема у свим водама зелени пси ме траже Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема крвожедна тишина коју

уши боља је него црв Отишао Изашао на врата којих нема у свим водама зелени пси ме траже Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема крвожедна тишина коју својом љубављу хранити

) Неиздвојен појавом још нико није Открио себе, свете, у твојим призорима Врати ми дан ако га негде још има Земљо поново непозната кад у лобањи легу

пламену ко да га открије Трава расте из његовог имена и спас Једини је будан а само је глас Чули су га ал га нико видо није.

њихове су смрти најдивнија сазвежђа на југу неба земља мирише на мртве зеленгоро чујем те ушима свога срца и њих ту нико није умро ко је умро звездо моје крви и њихове зеленгоре ВИИИ За оне који су искористили смело могућност умирања за

Ко птицом исцели Понор пролећу безазленост преда. Ружом погрешно и нежније казана ватро, Пролеће прође и нико се не стиди Да преостале дане као будућност види, Коју прелетају гмизавци с птичјом маштом.

Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије Свако у свом мраку изгубљене битке. А кад зид лобања све време опчини Нико неће знати је л рано ил касно За љубав за пут ил смрт док сунце јасно Кува одбеглу горчину у висини.

да издвојим мало чистог времена — песму ама не свет онакав какав је празно у пуном песма коју сви знају и да је нико не испева да се нико не издвоји да ниједан град не буде престоница другим градовима не, нема разлога да пишем

времена — песму ама не свет онакав какав је празно у пуном песма коју сви знају и да је нико не испева да се нико не издвоји да ниједан град не буде престоница другим градовима не, нема разлога да пишем песме ако умем да

Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати Да замени пољубац што пепео одмара. Ал нико после нас неће имати Снагу која се славујима удвара Кад исто је певати и умирати.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином у мисао коју још не мисли нико, у празно место, у пену када с празнином помеша се море и огласи риком.

се окреће истина мења место Онима који остају верни остаје само лаж Ал на истинитом месту је хладно На истинитом месту нико не диже дом Ледена птица ватре је једино знање О камену који жваће свој пепео О пепелу који уговара нову наду О нади

Краков, Станислав - КРИЛА

На камену сред његовог згужваног одела лежала је пушка. Кратак нож је натакнут на цев. Сигурно је био стражар. Нико се није одзивао. Голи је погледао стидљиво своје мршаво тело, и загазио у хладну воду. Стресао се.

А најгоре, ноћас је уснио аван у коме су туцали његове поломљене зубе. Говорио је Душку да ће погинути. Нико у батаљону није сановник имао. Ипак је то морало смрт да значи.

— Пољуби... ту... и ту.. Већ је била ноћ када јој је говорио како ће је извести из куће. Он неће да је нико плаћа. — Ти си дрхтала под њиме? Зизи се сулудо смејала.

Чу се како клокоће течност кроз засушено грло. Потом чутурица пође и у друге руке. — За покој наших душа. Нико се не насмеши. И у мраку се осећало како су сва лица укочена и залеђена.

Куршуми рију сунцем испечену земљу, и бацају облачке прашине увис. Узаман вапију и јече остављени рањеници. Нико се не обзире на њих. На запаљеној пољани има само људи који себе спасавају. — Коњица, коњица... И паника заврхуни.

Причали су да га је Сарај крстио. Играле се карте и пушило. Војници још нису имали ваши, па се нико није биштио. Потом се трупама делило поуздање из штабова.

Ужас када премаши јачину има сасвим необичан учинак на живце. Тако се тада војници сулудо кикотали. Ипак нико није говорио. Можда се бојали да говор не привуче гранате. То је као затварање прозора и врата кад громови ударају.

Осетио је радост због спокојства, јер је овде све било тако мирно и чисто, али му је само било чудно што га нико не пита где је рањен. У његовој соби је био само још један пуковник.

Сирене су плашљиво пиштале. — Цепелини, будили се рањеници. — Аероплани, тврдили су други. Но нико није чуо експлозију бомби. Настала је поново над градом тишина. Пробуђени су поново поспали.

Душко је био горд због своје ране и жене са собом, и било му криво што су уличице пусте, те их нико не може да види. Њихове су стопе остајале девички читаве по прашини. Нико није улазио у њих.

Њихове су стопе остајале девички читаве по прашини. Нико није улазио у њих. За тренут би се под њима кроз какав пролом расуо цео Солун, и они су гледали како гмижу прљаве

Он се плашио дрвећа, али је волео жуто лишће плећатих платана. Под платанама још нико није погинуо. Опет су промицали прљави турбани и масни фесови.

Петровић, Растко - АФРИКА

кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни неумесним. Црни луди увијају се у плаштеве, машу нам рукама, смејући се одлазе у ноћ.

још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења. Од Дакара сам сасвим сâм у кабини, пространој, пуној вентилатора.

По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа. Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду. Табу је чувено са својих атлетских сељана, који су

Разговор са једним господином који баш узима свој туш иза заклона. Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледају у његовоме гласу, преливаном шумним слаповима.

Топао, меки и звучни смех урођеника за све што их занима, што их обрадује или узбуди. Нико не би рекао да тај свет који се смеје по цео дан, има у ствари узбудљив живот због свих оних неизвесности и опасности

Очајан сам да не успевам пронаћи младиће који су ми синоћ нудили маске. Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два.

Ни са једним нисам везивао своју мисао. за нова неба и нове земље, и никада ме нико није оставио овако насред друма по чијој се ситној црвеној прашини јасно види траг пантера који су прошли.

Највероватније је да се властима нико не би жалио, а да ли је један црнац мање или више на свету тешко је утврдити у Басаму а скоро немогуће у Зегелу.

Они у планини живе у тајности; нико их не сме видети, нико за њих знати. Тек после те три године породице сазнају да ли је њин млади члан још у животу или

Они у планини живе у тајности; нико их не сме видети, нико за њих знати. Тек после те три године породице сазнају да ли је њин млади члан још у животу или не.

Страх и трепет и поштовање које он улива црноме народу беспримерни су. Нико никада не помишља да сазна ко је њаму; одакле он долази, зашто виче.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Аја!... И све баш да мора онако бит као што ти заповедаш!... Као да си ти најпаметнији! И као да се нико неће твоме марифетлуку досетит!... Е, лепо!... Синоћ смо га и којекако утопили, ал’ де, како ћеш га вечерас извући?...

се стране грозно викало; И сто машала часом плануше, Узбунио се низам, п’онда ерлија, Трче по граду као махнити; А нико не зна куда одосмо!

Ал’ сад се жур’те да што брже до чамца доспете, може и друга потера доћи... То нико не зна, а, богме, ту ти не помаже молитва!... Хајд’ хајд’, хајд‘!... Чамац вас чека, хајд’!...

А сада слушај, верни Ћериме! Два’ест момака узми са собом, Па јоште сутра крадом полази; На путу да те нико не види, То добро пази!... Све до Паланке... А онда ће га звати муселим, Кога у свему мораш слушати.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво, дечица набрала стра' па плачу, жене окају (вичу, кукају), нико не разбира што се прави, а Турци зашли па кољу. У мој се дом набуташе (нагураше) петшест, ни саг не знам како.

сам да сем голога мотљања по Житковцу данас неће бити ништа више, стога могу слободно и не бити уз штаб — неће ме нико ни тражити. Мало после престаде борба око Тешице и наша це војска повуче. И то је још срећа!

Изненадна појава турских колона с косе, откуда им се нико није надао, рашила је судбу овога дана. Како ми сад звоне оне јутрошње Комаровљеве речи: »Ми смо предузели све мере,

У војсци нису ретки случајеви да војници пред бој траже извор куражи у крепким напитцима. А међутим нико лакше не погине од пијана војника. Он се обада, кочопери и срља, док сам не налети на какав куршум.

Вика, кукњава, неописан урнебес. Све се ово десило у тренутку, тако изненадно, тако неочекивано, да се готово нико није умео наћи y овој збрци. Истина, куршуми лете у шанац, али где је непријатељ што их шаље?

Ђенерал заповеди да се свира прекидање паљбе, те да се види шта је. Трубач свира, свира, али га нико не слуша, (и цпећа је што га нису послушали).

Заузети борбом с фронта нико и не опази каква се олуја спрема шанцу с бока и леђа. Но то су опазили наши с Рујевице, у најкритичнијем тренутку, кад

од њега и продужи своје псовке и проклетства: — Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји це планови намерно кваре. Нико не слуша, а сви резонирају.

ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји це планови намерно кваре. Нико не слуша, а сви резонирају. Проклети резонери!

уведу у бој хиљаде, изведу стотине; што је погинуло — погинуло, што је остало — остало, зато никоме не одговарају, нико их не пита и не испитује да ли за погибију каквога нашег одељења нису баш они криви.

Таласан овим осећајима наш се ланац живо провлачио кроз густо шибље, расплећући рукама сплетено грање и павитњак. Нико није говорио ни речице; чуло се само шуштање од корачања по лањском лишћу и пуцкање под ногама опалих сувих гранчица.

»Бућкало« је лако рањен у главу. Шта је било с »Трбом« нико не зна, тек с нама не беше кад изађосмо изван домашаја турске унакрсне ватре. Турци нас нису гонили.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

И преклињô сам љубав Та да ме не куша, Ал’ љубав, очи, срце, Нико не слуша А један цветић, што га Најлепши роди мај, Чуо је што сам крио, Најтајниј’ уздисај.

Викне л’ време да скидамо Старе окове, Неће требат’ нико да ме Двапут позове. Моја љубо, верна љубо, Мила си ми ти, — Ал’ се онда заборави Љубит’, грлити.

XЛ Хоће да се и насмеју, Што на теби нема злата; Нико не зна тајни бисер, Што га носиш око врата. Кад си рекла, бисер да је...

ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не зна, Нико не чује. Макар да га боли љубав, Он је негује; Ох, како је љубав дивна И кад тугује.

ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не зна, Нико не чује. Макар да га боли љубав, Он је негује; Ох, како је љубав дивна И кад тугује. ЛXІ Заспала си.

“ А весело друштво не мисли се дуго: „Нек њих двоје секу, нико неће друго!“ Кад полише колач вином, Па сркнуше, кâ шта треба, Застадоше, збунише се, Душа им се усколеба.

Светиња грозна тог смртног часа Паде нам на душу, паде нам на груди, И нико нема ни речи, ни гласа, Нико с’ не усуди Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве, Заталасат’ ваздух око мртве главе.

Светиња грозна тог смртног часа Паде нам на душу, паде нам на груди, И нико нема ни речи, ни гласа, Нико с’ не усуди Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве, Заталасат’ ваздух око мртве главе.

Питање једно дрхта нам на усти, А ни то не сме нико да изусти, Ове две-три речи, пуне вечна јада: „Шта ћемо сада?..

XВИИИ Преврћући прашне књиге, Прашне књиге и хартије, Нађох песму забачену, Што је нико читô није. Та је песма излив срца, Излив душе срећних дана, У њојзи је моја цпећа, Љубав моја опевана.

Ми идемо загрљени Посред бела света, А нико нас и не види, Нико нам не смета. Нико не зна, што још никад Није осећано; Како љуби своју тугу Срце раздерано;

Ми идемо загрљени Посред бела света, А нико нас и не види, Нико нам не смета. Нико не зна, што још никад Није осећано; Како љуби своју тугу Срце раздерано; Не зна њихне

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче. О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали.

Никад краја... Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају. Мислио би човек, нико жив неће остати. У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле.

Мускули су били набрекли. Пушке напете. „Уре, уре, уре!“ — проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао. Са наше стране није планула ниједна пушка. Људи су прислонили пушке на рамена, прсти су били на орозу.

Мртва ноћ... Живог створа нисам видео. Спустио сам се. А војници као да су се претворили у онај камен. Нико пушку да опали. Светислав уздахну и запали цигарету.

Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити. — Наравно. То нико не спори. Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан. уз огромне губитке они су нама прокрчили пут.

А свуда унаоколо мртви, мртви. Никад толико људских лешева нисам видео. Са њима смо се саживели, и сад више нико не мисли на себе. Налетели смо на унезверену гомилу Бугара. Они се распршташе. Потрчали смо за њима.

А ми немамо ни маказа за сечење. Од хране имали смо само хлеб и конзерву. Чутурице су нам биле празне. Нико не зна где је извор. По карти видим да однекуда са Кајмакчалана извире неки поток.

А са наше стране ниједна пушка није опаљена... Разуме се, за то нико неће да одговара. За такве подухвате за време рата каже се само лаконски: „Експеримент није успео.

Не можемо ни напред, ни назад. Где смо, ту смо. Лежимо на врелом камењу, а сунце бије у потиљак. На јело нико и не мисли, али жеђ поче да нас мори. Са стрепњом очекујемо ноћ, када ће Бугари сигурно извршити напад.

А треће чете још нема... С оне стране реке влада мртва тишина, као да су заборавили на нас. Нико од нас не сме главу да промоли. Повремено запрашти митраљез. Покушавали су гранатама да нас ишчепркају.

Дозвао сам каплара, и рекао му да на коленима приђе и саопшти сваком на уво да нико, за живу главу, не сме отворити ватру без мога наређења.

Позвао сам поднаредника и казао му да саопшти војницима како ће сада један наш пук прелазити и да се нико с места не макне. На реци паљба све бржа. Куршуми прелећу преко наших глава.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Један од језика, као што је познато, био је народни језик српски — простосербски. Њега нико ваљано није познавао, нико се њиме ваљано није умео ни служити, иако је о томе маштао већ Орфелин, иако је Доситеј у

Један од језика, као што је познато, био је народни језик српски — простосербски. Њега нико ваљано није познавао, нико се њиме ваљано није умео ни служити, иако је о томе маштао већ Орфелин, иако је Доситеј у томе правцу учинио први

Ни тај језик нико није знао, а што је ствар још тежа, нико га живи уопште ни знати није могао, никада. Језик тај се ипак, поред свих

Ни тај језик нико није знао, а што је ствар још тежа, нико га живи уопште ни знати није могао, никада. Језик тај се ипак, поред свих апсурдности, изграђивао током читавога

прецизно, могу редиговати разна стручна — рецимо математика, хемијска, астрономска — саопштења и рапорти, али њима још нико ништа човечно потресно и дубоко у поезији рекао није нити може, нити ће рећи или зажелети да може.

Аврам Бранковић је са осећањем правога поноса писао године 1827: „Нико тако чисто и отрешно стране језике научити не може као Србљин.“ Само један језик ти писци нису знали: свој рођени.

Такву игру допуштао је себи читав низ других писаца, у разним степенима заинтересованости, све до наших дана, али нико паметан међу њима није хтео овим стварима придавати значај већи но што оваква доколица, или вежба, или скривалица,

се, прво око осећања и мисли изречених у тим старим текстовима, па онда некако и у речима самим — којима музикалност нико оспорити неће нити може —, много од оних поетичних присећања која су, сама за се, изгледа збиља дорасла да и мртву реч

Није ли језик, — добар језик, књижевни језик, — несумњив и неодвојив саставни елеменат добре поезије? Нико о томе не двоуми.

Сто поклада прође, ево двадес'т лета Како сам познала овог белог света: Нико не запроси. Мати плаче бедна: „Тужна, јадна ћерко, ти с' остала једна К'о тиква за семе. Ах!

Тако и мени срце уснама улије живот, Нико не може други доћи до речи лако. Све ми шала слана, и лак несташлук весели, Ал’ на зло ти моје послуша усна срце.

Ти ћеш, епико, там’ заићи, А ти овде, можд’, остати, Па ни један к мети стићи, Мајци помоћ нико дати. Мајка ваша сад вас моли Више себе које воли: Памет вашу наоштрите, Срца ваша оружајте, Главом срцу помоћ

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Е, што је право, право, Ђурашко; Ал’ ’наке песме не чух, душе ми! БОГДАН: И није ’наку нико спевао, — Нит’ икад брижна мајка подиже На белим груд’ма ’наке дражести, Кô што их синоћ, винцем угрејан, Уз сетне

КАТУНОВИЋ: Ма што зборите као у инат, Хајд’ не чудим се нашем Вуксану, Он управ’ не зна шта је озбиља, Па му је нико и не казује. — Ал’ теби, Радошу!

Нећу штампару! Нећу дуждеве! Венецијанске нећу дарове!...“ Нека, нек виче, па да промукне, Овде му нико не мож’ чути глас... Само Станиша — Још он остаде?... Али и његов закуцаће час!...

Осветићу се! КАП. ЂУРАШКО (озго на стени): Ох, скупа пољупца! Скупље га нико није платио: Децу сам презрô — браћу издао, И сад рубином крви његове Да јој дијадем сјајни окитим?

ни разданило — још је и мјесец помогâ сунцу сјат — кад се бој заче; и крваво је трајâ, хеј до око доручковишта, а нико ти не умједе рећ на чијој је банди већа погибија...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

КРОЗ МЕЋАВУ Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали! Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и, да је имао суза, грко би и болно проплакао.

Руштри се окорјели снијег, и жалобитно цвилећи угиба се под ногама. — Баш нико ништа, Вујо! — трже се старац и обрну се дјетету. Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом.

— Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! — трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и

Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. 'Оћу да и' ожалим. Нико и' неће онако од срца ожалити нô ја... Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и обноћ, кад се све смири

млађих жена, које се убрзо разудаше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађоше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши.

Кад се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у доње крајеве, доле гдје га нико не познаје, па би радио на надницу.

— Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице!

Е, моја дјецо, истровô је Швабо свијет, испоганио и превјерио. Ушла у народ некаква невјера и проклетство. Нико ником не вјерује, па се бојим да ви мени нећете вјеровати... — Јест богме, Симеуне!

Судац: Па ти, Давиде, ниси, како видим, будала? Давид: Ко каже да сам будала? Судац: Не каже нико, него... Како ти можеш, божји човјече, тужити јазавца? Давид: А како ти мене јопе' мореш тако питати?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

XИ ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (долази из канцеларије): Анђо, иди одавде и затвори врата, па пази добро да ми нико не прислушкује. АНЂА: Ама, шта је то данас? ЈЕРОТИЈЕ: Не питај шта је, важно је!

ЖИКА: А што у фасцикули? МИЛИСАВ: Овде ми је згодно, нико не зна. Па, ето, опет украли! ЖИКА: Па дабоме, кад не држиш веш код куће, као сав остали свет.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

главног јунака, често и из његове свести, што помоћу интроспекције води до најранијих, дубоко потиснутих доживљаја. Нико као он у роману Нечиста крв (1910) није тако смело понирао у душевни и чулни живот, нити је с толико драматичности

Уметност приповедања нико није толико развио и усавршио као Иво Андрић (1892-1975). Он није само тематски везан за Босну.

После Његоша, нико није тако захватио и етнопсихолошко наслеђе на просторима Црне Горе. Све сложенија мотивација индивидуалног понашања

Од свих поратних писаца нико није приповедач у ужем значењу колико Антоније Исаковић (1923). Тек је он у приповеци с ратном тематиком дао нешто

с друге се враћа завичајној западној Србији, њеним пределима, прошлости, као и свакодневном животу, који досад нико није песнички обликовао као он (изабране песме Хлеб и со, 1985).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари,

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Да може рахат, раскомоћено, без бриге да лежи и да се одмара. А друго, што, истина, нико други није знао и што је Младен тек доцније када је сасвим порастао дознао, схватио, било је то: што отац, мада је у

И да то сакрије, оца не увреди, сваки би час у крилу скупљала и чистила мрве од хлеба. И нико се није показивао да зна за то његово пиће.

Па ни у кући није била друкчија. Нико њу не виде да она, откако умре отац Младенов, па ни приликом саме смрти, пратње, посрну, изгуби се.

И зато брат му, он ако мали и буцмаст, трчећи, усплахирено доноси и радостан што му нико то није узео, даје Младену: — На, бате! Послала ти мама, да једеш. И онда још веселије одлази.

звати, што је већ последња недеља вашанка, што ће се сада, када се већ захладнело, оне све тамо у башти, где их нико не види, на љуљашци љуљати, певати.

Колико пута тада, седећи тако, догоди се да нико не дође. Јутро одскочи. Дан леп. Освојило јутро свеже, летње. Осећа мирис у ваздуху околних башти, јоргована, брезе.

Видео поље, ноћ на њему, рубове планина што се спојили са небом и иза којих је увек светло, јасно... Али зна да сада нико у кући не спава.

Младен је све видео, осећао, знао. Као нико до тада, више него отац, тако је он прошевину, свадбу своме брату учинио. Дарови били су први.

И диже се. Пошто богато обдарила гледарицу, вратила се натраг. Ником о томе није казивала. Нико није смео да о томе зна да је она била код гледарице и она јој врачала...

Док он још није легао, свукао се, зна се да мора све као што је. Да су ту, у старој кући, по кујни. Зна се да нико не сме пре њега да оде, легне, разузури се, ослободи.

Тога никад не би погледао, ни проговорио с њиме. Па и кад све уреди, потчини себи, као пресече: да нико у кући, у дућану, не сме да ради друго него оно што је он рекао, да се не сме ништа да чини, мисли, жели, креће се

Ништа. XИ Тако је и умро. Нико није ни знао ни смео знати кад је легао, разболео се. Нико није смео да му, као осталима, донесе понуде, пита, моли.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

бежећи од Турака, створили ново насеље, изабрали су и нов запис, а овај брест продали су неколиким људима, али га нико није могао пресећи »Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао

, »коју нико не сме оборити« (ГНЧ, 24, 261). Близу Крушевца била је раније некаква бара, која је лечила нарочито од грознице, а

припадала громовнику Перуну: тако се може разумети забрана да се пре] Петровдана не сме нико играти с ј., »јер ће иначе бити града« (іб., 146). Једна врста јабуке зове се петровача.

пре Мале Маше (ЗНЖОЈС, 19, 199). У Славонији не једе нико ј. пре Ивањдана (нарочито не трудне жене, »да им дете не би било зелено«), а тога дана окусе их, и то наште срце (іб.

да га сагори, преостали угљен да пребије на троје, помокри се на њ и закопа га на неко сакривено место, одакле га неће нико ископати (ГЗМ, 19, 1907, 493). Иначе је ј.

Нарочито има много забрана и профилактичких мера кад се к. снује и навија. »Не ваља се нико да прескочи сновутак... код неке туђе куће«. »Кад се пређа навија... сретна ти реч« (СЕЗ, 32, 135; 136 ид).

54). — У старо време нико није окушао род од к., па је свети Сава благословио да се може јести, и од тада се к. једе. (СЕЗ, 32, 116).

вј., 1. с., 775). У Малом Врпољу на Градини има једна света л., под којом се нико не сме одмарати ни спавати, нити се сме близу ње настанити.

‹ѕ. в. Врба›) [свети] Крстивоје благослови маслину (»да без њеног рода нико не може живети«) јер је показала куд је побегао ђаво (СЕЗ, 41, 1827, № 167). Од м.

чланак ‹Запис›), и то су махом горостасни храстови са усеченим крстовима у њиховим деблима. Нико не сме да одсече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа угасила или бар би му

му укућани потврде, он са гранчицом у руци благосиља за плодност, па онда забоде гранчицу више огњишта у зид, и ту је нико не дира док сама не падне (СЕЗ, 16, 143; 145, упор. и СЕЗ, 7, 277 ид, и Сцхнееwеиѕ, 10 ид).

СЕЗ, 14, 99). Ц. може бити и фетиш. У околини Велеса има један стари ц., који народ сматра за светињу, и нико се не би усудио да га посече или оскрнави.

Ћипико, Иво - Пауци

Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва. Раде се чини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу.

Мучи се на сваки начин, гледа уоколо да му ко поможе, али нико сада на њ не пази, па не могавши сам да натовари, остави сијено, а парипа празна празна пред собом.

Имај ти добра господара, па се не бој никога, већ бога! У Илијиној кући логом лежи синовац му Нико. Откада му родитељи помријеше, живио је инокосан у својој кући.

Али и брат Илија имао је исте намјере и јаче их је од брата Петра у себи осјећао. Њему је користило што је Нико још из младости волио Ради него осталима братучедима, и знао је ту Никину љубав да употреби у задњем часу.

Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду. Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао

Раде неће ни да чује за то; мисли: „Нико неће лако умријети, још се није младости науживао, није ни жене обгрлио, па да умре! И он главом да ха смрћу плаши! ...

Ждрале и Крило надимак им је у селу. Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац. Нешто је болешљив, жао га Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је

Уозбиљише се, у један глас упитају болесника: — Нико, остављаш ли све твоје Ради? Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али,

Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али, види се, снага га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину?

га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину? Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто неразумљиво с тешком муком истиснуше. — Ха! Јесам ли вам рекао?

Бијесан, па разиграо вранца... није већ божји вјетар... Их! Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину

му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује: — Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо да су њему моји синови што му је и Раде, и мили му таман као и он; па је ли могуће

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

говорили нешто, привијали му на рану неке крпе у жељи да му олакшају болове, али мислим да су му само горе чинили. Нико од нас ништа не зна о ранама. Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује.

Наговара игумана да се отараси и њега и његових травуљина, и да га пошаље онамо одакле је и дошао. Нико више, из страха од заразе и из гађења, не долази овамо да се моли богу и да пали свеће.

После су њих двоје ишчезли у шуми, држећи се за руке. Ја мислим да је Лауш тада успео да је има. Нико то није видео јер се догодило, ако се догодило, у дубокој тами шуме, изван домашаја светлости ватре, али оно што сам

А то што се натезао с том смешном маком од које нико од њих није патио, приближавало им је господара на дохват руке, јер, ето, ни он није савршен, значи човек као и сваки

Они су сумњичаво одмахивали главама. Рекоше да то нико не би био у стању да издржи, јер је глогово трње круто и оштро, улази у месо до костију, да је отровно и да позлеђује

Док је Јања била с нама и док је час с једним час с другим замицала на скровита места, нико од нас није осећао љубомору.

Истога дана кад је Јелена, властелинка, Лаушева жена, протерала Јању са Куле, нестао је и Ћирјак. Нико није видео да ли су заједно некуд отишли, или је Јакос пошао да је тражи тек кад је чуо да су је отерали.

Знам само то да се ни с ким није опростио, што значи да је био у журби или је хтео да се искраде да то нико не примети. Није чак понео ни свој сликарски прибор. Верујем да га је мени оставио, прећутно, уместо опроштаја.

Нека ми нико не каже да сам оскрнавио божији храм. Богдан О мени овде влада уверење да сам глуп. Не знам који је од мојих непријат

Тако се Кирча нашао на Кули. У почетку га нико није примећивао у мноштву младих војника, али је ратни поход на југ према Византији показао сву његову вредност.

У прво време се ништа није примећивало, или барем, нико на то није обраћао пажњу. Али, што је време више пролазило, постајало је све очигледније да се с њим нешто чудно

Вучем за собом своју бангаву ногу, никад ми није била тежа. Димитрије Нико од нас није очекивао такав исход. Кад је Лауш саопштио да је за заповедника изабрао Дадару, изрази лица окупљених људи

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија.

Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô. И од овог тужног дана протекло је врло много. На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са

Он се у томе извежбô толико, Да га под сунцем не надмаша нико. 2. По теби реке беласкају хладне, (Једна се од њих Чемерница зове) По њима лети, када сумрак падне, Брђани дођу и

То се данас иште, то се данас чита, А за грешне Турке нико и не пита! Ил' ако се песма и захори стара, То је против Шваба и против Маџара.

„Та такви доводе олуј,“ пијући кравар је викô, „Ја лепо говорим кмету, ал' кад ме не слуша нико.“ Затим се нализа тако да пијан тихо се скљока, Кад за сто, где и он беше, четврта пристиже ока.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Одморимо се и прикримо се овде да нас нико не види. На крају ове алеје лежи циљ нашега путовања, а њему се смемо приближити тек када нам издишући пламен на

Иста судбина задесила је и остале велике градове Месопотамије. Нико више није водио рачуна о списима затрпаним под рушевинама градским. А и чему?

Тек после дугог лутања стижемо до дома филозофовог. Врата су забрављена. Куцамо тихо, па све јаче - нико нам не одговара. Разочарани, корачамо поред ограде велике баште филозофове која се полако спушта ка речици Илисос.

Добило је име Цезарион, да нико не би морао лупати главу ко му је отац. Клеопатрино путовање у Рим изведено је са највећим сјајем.

И календар је био сасвим у нереду; ваљало га је реформисати и дати му сталан облик. У самоме Риму не би се нико нашао ко би био довољно упућен у астрономију, јер су Римљани били велике незналице у егзактним наукама.

А ако ову робу узмогнем продати и пара зарадити, нећу се бринути да ли је отрована, та нико је неће јести.“ - Ми стигосмо у његову телалницу.

Али у тим интимним просторијама не станује нико више. Наши стари су помрли, а мене и мог брата одвео позив на другу страну.

Нови светови открише се Галилејеву оку. Нико више, тако је он расуђивао, не може тврдити да је наша Земља средиште света, јер ено око Јупитера обилазе небеска тела.

Њих нико више не преброја. Те су звезде испуниле бесконачни простор докле год га можемо сагледати. Неке су нам ближе а неке даљ

Микеланђела уздигла се у славу Творца већ над вечним Римом, али је под њеним окриљем стојало и једно мрачно здање. Нико му се није радо приближавао, јер то беше зграда инквизиторског суда.

у ту зграду уведен је 21 јуна речене године Галилео Галилеји, под јаком стражом. Тешка капија се за њим затворила да нико, па ни сама историја, не дозна шта се онде дешавало ноћу између 21 и 22 јуна.

Маршал двора окрете се и свима присутним саопшти да данас нико више не може бити примљен у аудијенцију. Нико није тим изненађен, дворана се поче полагано празнити.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују. Нико тебе не ћеде помоћи Роде мили у претешкој ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па дохвати руком мрак тај густи, Ајдук

Погле тамо колико их – Сваки мрву вуче, Један другом с пута сврће, Нико се не туче. Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна мрава види!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом.

дође, све тамо, на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим собама, нико да дише поред мене а овако од страха да... КАТА (у чуду): Луда ли си? ТАШАНА (горко, с насладом): Јест луда, да!

Да ли треба још каква молитва, још какви парастоси, подушја, за све то треба деду, калуђера, да питаш. Нико од нас не сме у то да се меша. Једино он то сме. Што њега не питаш, што њега не замолиш и позовеш?

(Сасвим бесно, решено): Или бар, ако ништа нећете да чините са мном, онда нико више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би

(Сасвим бесно, решено): Или бар, ако ништа нећете да чините са мном, онда нико више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар онда овде сама, пуста,

Да не треба каквих молитва, какав парастос, или па што друго? (Одлази.) ТАШАНА (за себе): Не треба, нико ми више не треба. (Седа, раскомоћује се, разрће око чела косу, око врата одело, да се освежи. Одједном уздрхта, скочи.

Ко је тај и шта је тај, који сме тебе још... ТАШАНА (одбијајући): Не то, деда. Није нико, већ он, он, дедо, он, покојник! МИРОН Како: »он«, »покојник«! Покојни твој муж? Не разумем!...

МИРОН (размишљајући, сетно): А... а... сећам се... сад тек могу... Сада тек могу да знам. (Ташани): Па зар нико ни од твојих, ни од хаџија, зар нико од њих нема да ти дође, да те разоноди, утеши, умири?

а... сећам се... сад тек могу... Сада тек могу да знам. (Ташани): Па зар нико ни од твојих, ни од хаџија, зар нико од њих нема да ти дође, да те разоноди, утеши, умири?

МИРОН (одобравајући): Јеси, јеси. Знала си да кажеш. Казала си ми све. Знам сада све, разумем... И зар до сада нико да не види како се ти мучиш И патиш због тога? И нико то да не опази, и нико да не покуша да поправи?

Казала си ми све. Знам сада све, разумем... И зар до сада нико да не види како се ти мучиш И патиш због тога? И нико то да не опази, и нико да не покуша да поправи? ТАШАНА Ох, ко ће, дедо? Отац? Ти већ знаш њега.

Знам сада све, разумем... И зар до сада нико да не види како се ти мучиш И патиш због тога? И нико то да не опази, и нико да не покуша да поправи? ТАШАНА Ох, ко ће, дедо? Отац? Ти већ знаш њега.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Седе мајстор Коста, поручи неки слаткиш, како то већ бива, тачно осети да му се нико није обрадовао. Збуни се, заболи га, и упаде у другу неумесност.

с једним момком; пред вече просто претргнем, легнем на онај мој креветац и изјаучем се у себи, овако слаб и грозничав. Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје...

И причају да се мајстор прочудачио. Све више шије за господу, па је толико акуратан да нико не може с послом да му угоди, и да се то већ више и не исплаћује. Осећао је и сам мајстор Коста маторог момка у себи.

” Има у Срећку нешто чудно. Занимање његово, то је срамота, али нико то не каже, и сви га воле. Људи са мном терају због тога спрдњу, а њега нико не дира.

Занимање његово, то је срамота, али нико то не каже, и сви га воле. Људи са мном терају због тога спрдњу, а њега нико не дира.” Полагано се навикоше и родитељи Срећкови на тиху трагедију у коју се претворио скандал у њиховој породици.

” То је говорио тако као да нешто зна што они не знају. Али га нико даље ништа не пита. Кад у једној породици почне да не ваља, ћутањем се бар одлаже оно што ће и тако доћи.

Чуло се, наравно, у свој варошици, али нико није испао на улицу. У паланкама се обично ништа не дешава, и паланчани, кад треба да су храбри, збуњени су.

Хтео је да наложи ватру, па оставио. О ручку није ручао, о вечери није вечерао. Шор није више завиривао кроз прозоре. Нико од укућана није пришао да што пита или предложи.

Такође на католичком гробљу, нико више не зна где, сахрањен је и шлајфер с плавим наочарима. Рајнхарт, од госпа Ноле прозвани Лука.

То трепти, то се плете и укршта, то клеца; то се откида и лебди. Нико не зна и не види откуда долазе сенке, али оне долазе.

драга јој његова гиздавост, потегне и ради, двоструко, кришом од мужа ради и по туђим кућама, и Бошко се понавља као нико у варошици. Уто се родила Станојла. Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете.

И ван куће се девојачки њен живот определио особито. Зато што је нико од младића није волео као жену, Нола се почела с младићима дружити.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

и свевозможном храброшћу пуниш; која ћуталицу оратором, простака историком правиш, и чиниш да твоју силу познавши нико не мисли да штогод не зна; љубима течности, половаче мајданског вина — ти ме твојом благом великоможном силом укрепи,

годину навршио. Да је он со тим и овог романа сочинитељу очитао сентенцију, о том нико неће посумњати; но сочинитељ жели себе извињена видити што речени рукопис у оно доба јоште није читао.

светли и без вашег фењера, а ја мислим да се и ви не би срдили кад би вам ко нову аљину поклонио; но будући да се нико не усуђује вас у вашој системи узнемиривати, зато би вам пријатељски советовао да се опет у ваше буре повратите, тамо

телесни њени качества тиче, ништа не могу назначити, јер, као што сам казао, она је тако на добродетељ гледала да нико није помислио ни издалека у њу завиривати; камо срећа да и наше девојке њеном примеру подражавају, таким начином не би

морам (добро би било кад би сви историци ову дужност точно испуњавали и не намећали читатељма оно веровати што није нико ни помислио).

Неће девојке венац носити, неће ми нико читати орацију? То сам ја заслужила? — Но иди, свирепи, пашћеш ти каквом ђаволу у руке, која ће те толико кињити и

Диxи!« Почем ово писмо сврши и запечати, пође тражити дрво да се обеси. Будући да је врло акуратна била, то се нико неће зачудити да није тако скоро жељи својој сходно наћи могла.

Међутим, једнако запеваше и дрва апострофираше, тако да је заиста нико не би од Аријадне разликовао. Случајно падну јој на главу неке жуте капље (какве су то капље биле, остављам механицама

« »Г. списатељ, ви рекосте мало пређе да у месецу нико не кува; дакле шта раде слушкиње?« Тамо нема слушкиња, госпоже. »Пак како се разлика на балу прави?

Човек без љубови јест дивна књига на непознатом језику. Човек без љубови јест лепа кућа гди нико не пребива. Човек без љубови јест музикално орудије за неуког човека. Човек без љубови јест звоно без клатна.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ухватимо Ни облак да нам пружи руку Ни камен да подметне раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји Нико црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

смо да будемо министри — што уосталом није само дечја слабост — и онда, разуме се, пошто нисмо имали поданика, јер то нико није хтео да буде, није ни могло бити скупштине.

Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао за ону лепу и тако корисну установу министра без портфеља.

Министра војног нико није видео где се у тој гужви део, нити смо дуго и дуго могли сазнати шта је с њим. Када смо се, после овога тешкога

но колико треба за десет динара; ако ти наслони уво на леђа, узме ти петнаест динара; а ако напише две-три речи, које нико под богом не може прочитати, он ти узме двадесет динара.

— настави бакалин осетивши се потпомогнут. — Продаје: прашину, суво лишће, паучину и све тако нешто. Нико му не разуме еспап, може ти дати шта хоће.

Он је тако исто први разред гимназије сматрао као наследство и као посед са којега га нико живи нема право да крене.

Није то лако ни објаснити! Ал' ето, на пример, моја жена... рецимо, моја жена; док се није удала за мене, била је нико и ништа, је ли, а кад је стала уз мене, она је госпођа учитељица. Је ли тако? — Тако је! — одговара цео разред.

Е, ето молим, па сами искрено признајте: је л' те да, после овога објашњења, сад већ нико више не зна шта је то свирала?

поново размишљати: ово потраживање деоничког друштва није ни у ком случају административни спор, те према томе... Нико други није могао написати министру оно анонимно писмо о набавци дрва за огрев министарства него онај Арса писар из

Уосталом, тешкоћа реформе брака лежи и у томе што нико ни до данас није начисто с тим шта је то брак. Мало је појава у животу о којима је тако много размишљано, и тако много

Милован ни да чује, вели, никад он те ствари није радио. -Ти, стриче, и нико други!- вели му Јанко. –Ти, брате, једини међу нама имаш честиту браду.

Па он тако, кад се поцепа, па нико не умре, зађе од кућу до кућу, лупа у капију и пита: „Има ли, море когод скоро за умирање?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Обично у осам часова, па до подне. Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече

— у војсци су нас научили којекаквим тричаријама, нико нам не показа како се прави завој — љути се Лука. — Г-р-р-у...

Сада још жешће, још страшније. Лица наша су потамнела, а поглед неодређено блуди, као после неке тешке болести. Али нико не узмиче, док се непријатељ не појави да нас побије. Ваљда смо зато овде и постављени. А тешко је, несхватљиво мучно.

Гру-у! Експлозије се сустижу, и пред нама, у висини пешачких ровова, земља као да гори. Из пешачких заклона нико се не појављује. Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру! Ковитлају, праште, рију гранате око нас.

Покајах се што сам остао. Али наједном ми паде на памет да ме Немци могу срести на путу и кад сам сâм. Ипак... — Нико да није реч проговорио!... Разбићу му зубе! Јашите, па за деснокрилним топом... Јахао сам напоредо са командиром.

Коп се саплете. Командир призва ордонанса и шапатом му нареди да скрене пажњу војницима да нико не заостаје. Начин на који је то рекао још више појача моју стрепњу.

— Чекајте! — упаде командир. — Јеси ли ти сигуран, стари? — Деце ми... — Добро. Водници нека су код својих водова. Нико од војника да се није макао с места. Ја ћу са ордонансом поћи да се уверим. Пођите и ви са мном! — обрати се мени.

— Добар... за кола... — Свеједно. Немамо времена. Јашите! Без ларме, говора, нико да не пали цигарету. Ти, стари, иди напред! Полази! Кретосмо лагано као при погребу. Крцкали су топови.

већина народа остаје, одушевљење се гасило, дух је малаксавао, нада умирала и понеки, неодлучни, скретали су са пута. Нико их више није видео. Одмицали смо лагано друмом, док су експлозије праштале за нама.

Пред клисуром застајемо да створимо план. Поручник Бранко предлаже да се распоредимо дуж целе клисуре, али да нико не предузима ништа енергичније док предњи не стигну на излаз. — А тада, удри где стигнеш и кога дохватиш!

— Јеси ли видео, бато? — вели поручник Бранко, враћајући се. — Док сам молио, викао, претио, нико да мрдне. Али када сам преломио неколико штапова и потегао револвер, све је скочило на ноге јуначке. — А-ха...

Сви су ишли у једном правцу. Пристизале су трупе и са бугарске границе. Али нико ни за кога није распитивао. Трагедија је општа. 3емља је изгубљена.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Али умрли већ дом где се не враћа Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара, И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа до спасења: Но умрећу, видим, од прскања Дамара.

очима, Одео си бескрај са подеротином у бесмртност; То није као кад си плаве чакшире своје Крпио сатима: Неће сварити нико ту кост!

У фантастичним романима о другим световима, нико није могао измислити, и описати је верно, какву нову боју нпр., коју већ не знамо у сунчаном спектру.

чини нестрпљивим у жељи да потчините туђу мисао и осећања Нешто што зауставља дах пред ликом који је у срџби Нешто што нико неће разумети Нешто што вас дубоко рани и где не можете чекати да се заборави где жена која лежи на песку изгледа вам

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег

Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега. — Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу.

Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао. Замисли се и сневесели Ведран. Време поласка дошло, а њему се не остављају ни грабић, ни

Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао. Замисли се и сневесели Ведран. Време поласка дошло, а њему се не остављају ни грабић, ни бреза.

За њим су воде певале. ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ Сишао Дрвосеча у град, стајао на тргу, продавао, али нико ни да упита за његов нарамак дрва.

Ко зна колико је тако ишао, колико планина и река прешао. Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати.

Ко зна колико је тако ишао, колико планина и река прешао. Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати. Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио.

Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати. Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио. За све, па и самог себе био је: Смешно Лице!

Постоји један пустињски Цвет и најлепши је на свету! — Викала је и напрезала се Капљица, али је нико сем трава и једног пужа није чуо. — Шта ова бунца? — рече пуж. — Откуда цвет може бити леп?

Ако она не зна где је срећа твог сина — нико неће ни знати! — Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег.

— Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег. Нико није знао где је тај Брег, али жена је настављала да га тражи.

— шапну једнога јутра у себи. — Кад бих бар мало остарила! Можда би син и унук милији поглед имали! — Пажљиво и да је нико не види, покуша Лепотица да састави комадиће огледала. Узалуд!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

) Улази Стана. ВАСКА (прилази Стани и хоће да је поведе): Хајде и ти, Стано, са нама да певаш и да играш. Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу!

Хајде! Коњи чекају. Један за мене, други за тебе! И где видимо, тамо ћемо, (љубоморно) само ја и ти! Нико више! КОШТАНА Стојане! СТОЈАН (љубоморно): Тебе, тебе само!

Ко те само погледа, крв му испих! КОШТАНА (расејано, неугодно): да... нико... СТОЈАН Нико! Ни Господ! Ни отац, ни Митка, ни председник, а камо ли полицаја и пандури...

Ко те само погледа, крв му испих! КОШТАНА (расејано, неугодно): да... нико... СТОЈАН Нико! Ни Господ! Ни отац, ни Митка, ни председник, а камо ли полицаја и пандури...

Тој иде. Там ћу и ја! И Коштан, к’д чујеш да сам умреја, слузу да не пустиш. Нико да ме не жали! Зашто, ја сам самога себе, за живот мој, живога ожалија и оплакаја. КОШТАНА (плаче).

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кунем вам се, луди, свијем на свијету, Што је бистре росе на горском цвијету, Нико не би мого наћи капцу једну Тако милу, сјајну, и чисту и чедну!

Кунем вам се, откад јарко сунце грије, Запамтио нико 'наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, Пуне живе ватре гдје ми душа срне!

На душеку трава и мојих смарагда, Као нимфа моја, да почиваш свагда, И да нико не зна твоје место где је. Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и

Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô! Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце боно. Ево ми собе!

Вечери света, дођи! Тихо, тише! Јер овдје нико не чека те више — Сви моји мили заспали су давно. 1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје!

Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге. Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве? Зар не чује нико: све јаче и јаче Крв наших отаца како љуто плаче И како се тресу оне кости мртве? Тешко нама!...

Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико! Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека.

у теби ми неће, моје родно село, Погладити нико руком мрачно чело, Нити ли ће чути вапај биједан... Ја знам, ништа више за ме немаш тамо, Али једну жељу испуни ми

А теби само, кô псу у синџиру, Бациће мрве... О, срам и грдоба!... И нико неђе чути јад ни вапај — Нити ће ганут бол пјану господу...

Не питај их куда језде, То не смије нико знати, До ли поноћ и звијезде И пун мјесец што их прати! Не стој на пут!... Мрко слути Онај што кô вихор гони...

Моју клетву нико Дочути неће, баце ли се на ме; На људску пакост ја сам давно свикô, И знам да сунце не боји се таме...

Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји и кршеви голи Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У томе многи изгибоше. И докле се год на ногама држао Момчило, нико од његових нити јунаштвом попусти, нити се хоћаше предати.

траже хајдучки јатаци и да се хватају хајдуци (а осим тефтиша у хајдукову родбину и у жену и дјецу, ако их има, није нико дирао, него су код својијех кућа живљели на миру).

“ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе. Његовој сабљи не измиче нико: Што пропушћа дели-Радивоје, дочекује млади Татомире: што утече младу Татомиру, дочекује дијете Грујица; што пропусти

“ У другој Иво каже поводом сукоба са првом потером: Од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих

“ У другој Иво каже поводом сукоба са првом потером: Од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а

првом потером: Од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са трећом потером; Од њих, мајко, нико не погибе, од

не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са трећом потером; Од њих, мајко, нико не погибе, од нас, мајко, нико не остаде; а

нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са трећом потером; Од њих, мајко, нико не погибе, од нас, мајко, нико не остаде; а на тај начин — а и промењеним редом речи (та промена је, очигледно, врло

мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са трећом потером; Од њих, мајко, нико не погибе, од нас, мајко, нико не остаде; а на тај начин — а и промењеним редом речи (та промена је, очигледно, врло вешто изведена) — одлично је

је често ненадмашан, ваљда зато што је живео у земљи која је имала једну од најтрагичнијих судбина у историји света. Нико — ни стари грчки, нити икоји други епски песник — није опевао толико тужних догађаја колико он.

су ме јади забушили: у дворове, постојбину моју, у дворове куга ударила, поморила и мушко и женско, на оџаку нико не остао, но ти моји двори пропанули, пропанули, па су опанули, из дувара зовке проникнуле; што су били лави и

испроси лепоту девојку, осташе ми на друму сватови, дошао сам, донô свадбарину, да дам благо, да водим девојку, да ми нико на пута не стане; кажи мени што је свадбарине?

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао Мислили су да је зао Имао је дивне жеље Дивно срце у грудима Желео је пријатеље Међу псима и људима

знао Мислили су да је зао Имао је дивне жеље Дивно срце у грудима Желео је пријатеље Међу псима и људима За то нико није знао Мислили су да је зао Волео је чак и овце Па и оне јарце мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за

су да је зао Волео је чак и овце Па и оне јарце мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за пушке За то нико није знао Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не може тако више Видеше га неке страже Опалише и убише

пада киша Гњави ме ујак Гњави ме ујна Ујак је широк Ујна је бујна Гњави ме мама Гњави ме тата Сви само мене А нико брата Гњави ме медвед Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда је

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран. — Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос.

Све то посакриваше иза једне живице у дну баште, тамо гдје нико није залазио. Увече се опрезни Мачак једва некако извуче неопазице из куће и пође на друм да сачека Стричев повратак

— Ехеј, народе читавога глобуса, погледајте мој шешир! Од приближно двије и по милијарде људи на овоме свијету баш нико није примијетио знаменитог шешира.

— Издајник! То нико неће постати! У овој земљи гдје је све до јуче сијевала сабља туђинских поробљивача, другарство и вјерност цијењени

— Хајде, Ђокане, хајде, молим те, смисли нешто да и ја чујем! — узе да моли Николица с приколицом. — Не бој се, нико те не смије дирнути, јер ја одмах пуштам Жују. — Добро, хајде да се почне — пристаде Ђоко.

— Таман посла, Николице, да ово жваћем и нешто смишљам, нико ми ни ријеч не би разумио. Помијешао бих буве и слонове.

Ово је било јело које се спрема у слободној дивљини, у шуми, једе се кад хоћеш и колико хоћеш, нико те на то не гони.

Упала је у Гај са западне стране куд скоро нико не залази. Окретно је прескакала камените кречњачке шкрапе, рупе и пукотине.

Ту већ ни Јованче није знао правог излаза, па одговори онако отприлике: — Када куја спава, онда сви спавају, нико се не скита по шуми. Ујутру Жују нађоше живу и здраву и преведоше је у логор, а јаму опет пажљиво покрише.

Гурне затим један одсјечен трнов жбун у отвор пећине и тако га прикрије да га ни из близине нико не би могао примијетити. Јованче стигне убрзо послије Мачка. Наравно, одмах почиње повјерљив разговор о пећини.

се она скитница Луња шуња и провлачи за нама — упозорава Стриц Николицу, али се мали узалуд обзире, не види се баш нико. Тек задрхти вршак љескова жбуна, негдје пукне грана или нејасна сјенка шмугне иза стабла — можда је то Луња.

А Луња се појави баш у ономе тренутку кад већ нико на њу не мисли. Затрепери лишће и од зашаптана вјетра и узнемирених сјена — хоп! — одједном се створи Луња.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

пуне с благом, отворене стоје: небесно царство пре века и света приготовљено је — такво големо добро, што га никад нико нит га је чуо ни видео! БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА О, мајко избавитељева, што то тебе сад снађе и тај чемер горак сустиже!

Те у једно доби пред бојним харцем с непријатељи, о главу заповеди да има сва војска му чисто постити ваздан; до ноћи нико ништа да не окуси.

А од Израиља нико ни коленом не штукну: одоше с големим дојинлуком весели с диком натраг у своје градове. Со тога посла на голему и

Кад то видеше Римљани јер много дана нигде нико нит се чује а ни види унутра, попеше се уз беден видети што је то. Ал’, све мртво лежи. Ни душе живе чути се нигде.

те се је одрекао војевања и обрече се до своје смрти служити господу Богу, размишљаваше се куд би на страну отишао да нико не зна куд се је подео за њега.

И то сва војска врло прихвати и послуша. Нико ни за једну иглу што би коштовало не додарну се узети себи. А један цигло рђавац измеђ војске такав нађе се и од

Со тим врло се затаја да нико жив за то не прозна. Тако и остаде. Нико не прочу ни знаде. Ама Бог за тај његов посао на све се војиштане врло расрди

Со тим врло се затаја да нико жив за то не прозна. Тако и остаде. Нико не прочу ни знаде. Ама Бог за тај његов посао на све се војиштане врло расрди и до згоде остави кад ће им то с

тога свечана года, учини на мору велику фортуну, студено време и плаху, голему умножи пљушталу врло кишу, тако да нико жив од људи ниоткуд с јабане и ни од које стране, није могао тко доћи у манастир на праздник ових светих мученика,

Рекоше: — Нашто је то, кад нејмамо никога од људи, кад није нико из града дошао. А ми то сви знамо што је и како је. Није нам то првина, да нисмо чули. И тако и оставише.

И нико не бијаше да би пред њих стао зауставити их, те забранити ни чинити им тога сијасета и бербат од земље и од људи.

Него ка своје домаћи господари, делаху села, куће; милкове себи за седиште припраљаху. Толико изокола чуваху град да нико не долази што донети у град, ни пак ко куд може изаћи напоље. Више ништа га ни бише ни дираше.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

и нико више у месту, онда тек добијете праву слику богатства, великог богатства чорбаџи-Замфировог. Ту у авлији су чељадске с

У дућан нико више није могао стати, зато у прво време Мане није држао ни шегрта, него је сам самцит у њему радио; пазарио је и

Пред кућом пуно шимшира, а међу шимшировим дрвећем један велики стари шимшир, који чак и хлада даје. Нико не памти да је икад мањи и тањи био; и сам дед Манчин причао је да се још дететом играо под њим, и то под толиким

!... Јок, брате. „Ми ће си у лојзе искочимо!“ Па понесу и шта ће да поједу и шта ће да попију — нико паре њихове не виде! А ја сам светски човек: ја хоћу добро да поједем, па, брате, и да попијем хоћу...

тетка Дика, и тетка Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала.

јер дока је била врло незгодна: увек би понешто лупила иако је нико питао није, и често би тиме друштво у неприлику доводила.

! А си домаћин дође, а измећарка си тури чивију на порту — и свршена работа! Нема веће нико да улегне на порту!... Нема доцна кући долазење! А саг?...

ни бастун, веће пролази — да прошћаваш — како ники мачор кад си остави мутвак, та се дигне и зареди по ма’алу на нико рђавство. Бога ми ти казујем!... — Лошо време заступи! Седи си, бата-Таче!... — вели Јевда, и нуди га.

си Петракија — па викам: Може, истин’, да сам човек прос’ па се не разбирам у сагашње време; па си оћута’ н отрпе’ нико време. Ама после ми дође нешто у памет за чекмеџе.

Е неће, зборим си ја у себ’, до чекмеџе да дођеш! И по таг искачаше пазар за нико време спрама есап!... Ама, — па ми дође ништо чудно! Има си једно сопче његово и никога не пушта у сопче.

И нико после за живу главу не би смео продужити с њим разговор о тој теми... — Што, што? Што, бре? — запитао би тада чорбаџи-

жељни су да пате; ону самоћу око које ври живот и чује се жагор, а они, скривени у тој самоћи, уживају јер знају да их нико не зна где су. Ту се тако повуче и гледа, а не зна куд гледа; и мисли, а не зна шта мисли, само осећа.