Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
По висини Стриц је личио на свог брата од тетке, очеве сестре, крупну сеоску момчину Николетину Бурсаћа. Кад год би га гдјегод сусрео, Николетина је добродушно гунђао: — Здраво, брате Стриче!
Кнез је журио да тужи Николетину и пољара, а сељаци су ишли да траже Ланин повратак у село. Жандарми су стигли, строги и наоружани, али прекасно:
— Еј, па ми смо сад као неки одрасли људи! — прену се Стриц — замјењујемо Николетину. — Тако је. Сад се стрина Марија на нас ослања — потврди Јованче.
! С пушком ће он доћи! — тврдоглаво је понављао дјечак и увече у кревету, жмурећи, упорно се трудио да замисли Николетину под пушком, униформисана, како пролази друмом испод Прокина гаја.
— Их, зар ти мислиш да бих ја издао нашег Николетину? — бунио се добродушни Стриц. Два дана касније Јованче и Лазар Мачак договорише се да оду до пећине и обиђу склоњене
А гдје си ти сакрио оне алатке из твоје мајсторске радионице? Сад се и Мачак ушепртљи и упиљи у Николетину као мачка у миша. — Што, што, какве алатке?! Ништа ја нијесам сакрио.
Претурали су по Николиној кући, викали на његову матер и сестру, тражили пушку и питали за Николетину. Најзад одоше пријетећи: — Чекај ти, стара, пашће он у наше шаке!
Упао је тако и у један љескар везан с Прокиним гајем и — туп! — налетио на самог Николетину Бурсаћа. — Ехеј, ти не гледаш куд трчиш! — викну момчина. — Ни ови иза мене не гледају куд пуцају! — трже се дјечак.
Усташе и тога дана остадоше кратких рукава. Тражили су по селу бивше војнике, међу њима и Николетину, тражили учитељицу Лану, али ником ни леђа не видјеше, све се бијаше посакривало.
— Предајем се! — Иди к врагу, какво предавање! Бјеж овамо да се сакријемо. Пољар збуњено затрепта и једва познаде Николетину. — Ух, па то си ти! Откуд ти само та пушчетина? Ноге су ми се подсјекле.