Ћипико, Иво - Пауци
Ви сте дошли из свита... Прављајте, слушаћу вас! —Али мени је драго тебе чути. —Боље да вам не прављам, кад нимам о чем, него ако хоћете о невољи, а то и сами знате. —Дакле, сваки дан то горе! — измаче се Иву. —Јур не може горе...
—Јер слабо видим. —Бог сачува! Зашто то говорите? —Оставимо то! — смијаше се он. — Реци ми, имаш ли младога? —Нимам никога, — обловито одврати дјевојка. —Никога! . —Ја грем, чекаће ме мајка с живим на другој огради...
— Никада! А ча сте збиља мислили? — упита искрено дјевојка, па наједном настави: — Дошла сам, јер у себи нимам мира. Жедна сам љубави, а зар жедан зна ча ради?! А нисам крива, хтила сам у себи све сатрти, ма све залуду...
Дјевојка се маче прама кући. — Нећу те појести! — поче Иво. — Знам, — одговори девојка. Ма нимам вримена, — и осврће се и скањива. — Од оне вечери већ те нисам видио, — настави Иво, осокољен звуком њена гласа.
— Живим ка и други ча ништа нимају. — Биће вам тешко? — Ни ни другоме боље! Нимам него себе хранити... — Одавна овако живите? — Одавна?! — понови старац.
—Него, свитујте ме! — Видићемо други пут, — наједном, узбуђен, пресјече Иво, угледавши Кату поврх пута. — Нимам сада вримена! Збогом! . Па, не сачекавши других Пилатових ријечи, остави га и пожури прико поља да стигне Кату.