Употреба речи нису у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И Маџарима се сажалило, те из чистог саучешћа запалише хиљаду томашевачких кућа. Ни цркву нису поштедели: нека и она светли синовима православне вере!...

А да се Срби нису вратили, они би цркву похарали, имање опленили и онај тршчани кров са сиротих српских домова поскидали.

Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном брадом. Проседео је. Очи нису имале више оне светлости, беху тамне и упале, а лице му дође као снег бело. Мени изгледаше много лепши него пре.

Сироти! Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.

То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље! Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...

Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују... А зар има две љубави?... Има ли два живота?... Дође вече.

Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо! А они који се нису знојили, једу печења!...“ Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...

У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво

ти нису заборавили... ти не могу заборавити! Онај мали господин даде знак куварима да сипају. Гладна сиротиња јурну без сваког

Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао... Иди, па се помози на другоме месту“. Она се окрете с неким поносом и оде...

Ове ми је један Влах шверцовао из Баната; лени су добога! Али бачки, оно ти је ватра! Жеравица! Па онда нису ни скупи, бадава, богами, бан-бадава! Само, знаш, треба куражи... Ти већ знаш како иде...

А онај мршави мумџија, што личи на спухану свињску бешику, додаде полако: — Ово нису чисти послови! Верујте, овај брадати нешто зна, нешто шурује; — верујте ми да је из прека, баш рођен Бачванин; неки

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и покојних у гробљу костију које нису кадре ником никада зла учинити.

Зато излишни комплименти, ласкателства, церемоније, необична похваљивања и улагивања пред паметним људма никад нису што добро значила.

лепих), но он врло виче и изобличава неке лажљиве философе онога времена што се за саму велику браду издају за то што нису.

” Та не сме, господине, помагај! Али Ана и Ка|јафа, и Ирод и Јуда, и они су браде имали, пак зато нису ни длаке бољи били. Онда је то у Жидова општи обичај био, како год и данас. А да што ћемо сад? Да обријемо браде? Не.

Ова басна принадлежи онима који се одвећ хвале и поносе с благородством својих прародитеља, а сами ни на што нису способни.

му се титул „благородни”, но он, кад га год чује, нека га слободно прима себи на обличеније, ако његове нарави и дела нису благородна. „Еυγένεια εστί αρετή βροτοίς. Благородство јест добродјетељ људма”.

“; „Да сам врат сломио кад сам на тај пут пошао!” - ево како млоге чујемо да говоре. А зашто? Само зато што сами нису кадри били расудити, а паметније од себе нит су хотели питати ни слушати.

— „Зар мислите гди је вами место, да ту сваком мора бити”. Наравоученије Није се нимало чудити што нису сви људи једнога начина живота.

Наравоученије Нек се не уздамо да ћемо икада мира и покоја с онима моћи имати који између себе нису кадри у миру и слоги живити. Ко ће се у оне људе поуздати који живу с сродни своји у мрзости, вражди и неслоги?

Варвари варваре и неучени неучене никад нису у добар поредак довели и поставили. Хоће се просвештен владјетељ и силни закони.

Ми, већ стари, сами себе не можемо тако ласно побољшати како можемо нашу децу. Ова, која јошт нису сасвим навикла ни злу ни добру, у најспособнијем су времену кад на зло, на лукавство, на неправду и на сваку

Ко то жив прегорети може! Они дукати, од којих ни зраци божјег сунца нису им већма очи просвештавали ни срце услаждавали, а оне хиљаде раздате ком узајам, коме на интерес!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Главе као лубенице и тикве? Главе као земљане ћасе и лонце? Зар се никада ниси запитао да те чизме можда нису од камена, а газде су те послале преко воде? Да ли си се икад запитао да ли ћеш успети да изујеш те чизме?

Ловили смо сома, званог обалаш! А уловили смо моруну, оволику, колику никад ни Белегишани упецали и кући донели нису! И ту су моруну запленили и однели! Књиге запалили, моруну однели! Боље би ти било да о томе ћутиш!

Аутобусом до Атине, па авионом у Енглеску. Младе и чедне удовице, с гробова својих мужева, које ни виделе нису. ЧИТАЈУЋИ СРПСКОХРВАТСКУ ЛЕКСИКУ РИБАРСТВА ВЕЛИМИРА МИХАЈЛОВИЋА И ГОРДАНЕ ВУКОВИЋ Институт за лингвистику Нови Сад,

На кући нигде црепа ни прозора, у кући ничег, ни столице, ни лонца: оно што нису опљачкали војници разградили су и разнели сељаци!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” „Отверзите мнѣ врата правды, вшедъ въ, ня исповѣмся Господеви.” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити,

у Земуну, но не извезу се на Су-капију него поред града низ Дунав оду и изиђу на Борчу, изговарајући се после да нису могли од магле погодити Су-капију, али по свој прилици они су се бојали какве преваре и нису смели.

изговарајући се после да нису могли од магле погодити Су-капију, али по свој прилици они су се бојали какве преваре и нису смели.

но неколико од њи’овог друштва Турци у’вате, па су им све од луча цепке под нокте ударали, док и’ с тим мукама нису поморили.

један добош, и кажу ми да и’ је цар послао да се дижемо на Турке, да и’ тучемо и гонимо, док и велика војска не пређе. Нису имали никаква писма и никакве царске оправе, и ја се почнем сумњати, но опет поверим Ивану и Кићану, јербо су моји

Други пак везири тајно су узимали новце (мито) од Пасманџије и нису хтели од свег срца тући га. Ту је био послао султан Селим неколико низамске војске у зеленом мундиру, јер је Селим

то дође по 8 или највише по 10 гроша, јербо су кнезови главе од везира крили, а спа̓ије и други Турци који су знали нису везиру хтели казивати.

Кнезови нису имали куд него поударају прсте, богзна колико људи на то прошеније потпишу, само да се курталишу. Сад већ оне четири

Они су били тако оковани, да нису својим рукама ни ̓леба до уста донети могли, него су и̓ други за̓рањивали. Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас.

Фочић каже: „Нису ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе па да и̓ пустим”. Мој стриц, како то чује од

” — Мемед-ага Фочић частио се код свог брата и по лову ишао, но кад чује да Црнога Ђорђа нису послани Турци могли погубити, него је побегао, уплаши се Фочић и не смеде преко ваљевске нахије проћи, куд су се људи

Хтео је Јаков око манастира бусије правити, па онда с Турцима бој заметнути и онде и̓ дочекати, но Недићи нису хтели, него изађу даље к Лешници и бој заметну, а Ћурчија Ђорђе узме своје друштво и оде у Цер а не у бој.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа.

»Не дирај тај шећер!« издера се на њ, а помисли у себи: »Ово нису чиста посла!« Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу. Он се опет окрене напред и ошину волове...

Ђуко саопшти целу ствар и оној двојици општинара и кмету сасвим потанко и разговетно да они нису ништа друго у тај мах зажелели, него »само да не буде одвећ скупо«. — Како бих ја вама прескупио!

После вечере колале су здравице од капетана до Ђуке и од Ђуке до капетана — докле већ гости нису били дошли у тако стање да нису више ни разумевали један другога.

вечере колале су здравице од капетана до Ђуке и од Ђуке до капетана — докле већ гости нису били дошли у тако стање да нису више ни разумевали један другога. По неком истинкту пођоше да се већ једанпут разилазе.

Дође други да моли за нешто — тако прође и он. Еле, сваки дан тек купи по неко главу шећера од мене. — Ама зар то нису људи потпазили шта радите? — Нису ја!... Намирисали су то они одмах, али су ћутали! А и шта би му?...

Еле, сваки дан тек купи по неко главу шећера од мене. — Ама зар то нису људи потпазили шта радите? — Нису ја!... Намирисали су то они одмах, али су ћутали! А и шта би му?... Зар ти још не знаш ко су наши капетани.

и шта му још нису наговорили, докле га нису обрлатили да иде опет Милуну. Кад би увече, ето ти Среје. Милун дува и чини се токорсе

и шта му још нису наговорили, докле га нису обрлатили да иде опет Милуну. Кад би увече, ето ти Среје. Милун дува и чини се токорсе невешт, и Среја дува и чини се

Испитивани сведоци Милунови, испитан Милун, сведоци Сретенови и они људи што су се жалили да им судови нису оправљени како треба.

Среја се није више погађао под најам, него је започео свој занат и којекако животарио. Људи се више нису жалили на његов рад. На саборима, славама и свадбама опет је свирао и зарађивао по неку пару.

Миршљаве водице и помаде, крагнови и машлије, наруквице и фина дугмета трошила су се што никад нису откако је Смедерева... Једном речи, све се живо од бећарије дало на кицошење!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

јако што ништа не помажу, него оне старе, „косовске” књиге, што је у њима свако слово светом руком напицано, а листови нису од хартије него од коже. А у тим књигама има молитава од сваког зла и напасти...

Био је уверен да ће га та путања извести на пут. И то га је веселило. Та, само да му се опростити ове пусте дубраве! Нису људи тако страшни! Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне... И он пусти кораке...

— А је ли?... Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати..

— А је ли?... Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати.., Он не знаде шта да мисли...

Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!... Та у твојој су кући одрасла!... Све село зна да су то добри радини!... Нису ленштине, као онај што на мој дом пљује!... Хајдете, браћо!... И сви се кренуше кући његовој... 9.

Беше то црвена, свилена кесица на свиленом гајтану... Сима је диже изнад себе... Све се живо запрепастило... људи нису веровали својим очима. Поп Милоје приђе да је руком опипа. — Је ли то? — упита кмет промукло. — Јесте — рече Иван.

— Хајдуке? — Јест. — Хм!... хм!... — мрмљао је Дева. — Па ти, синко, знаш да хајдуци нису у воденици... Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори... Ти знаш, сваки је на свом месту...

Упамти!... — Ама откуд ти то знаш?! — Казала ми тица!... Донео ветар... Ти знаш да ја морам знати све... Нису ти лоше казали!... Тражиш хајдуке... Знаш ли где је Суви грм? — Знам. — Тамо... Из ових стопа крени се тамо!...

Станко приђе пању. Махну двапут рукама и... већ беше на другој страни... Хајдуци зинуше од чуда. Да нису видели својим очима, не би веровали. Пањ је био врло висок. — Заврзане, Заврзане! — заграјаше са свију страна.

— На Жураву, дакле — рече Јовица. — Да неће бити каког окршаја данас? — Па... може бити. — Да нису трговци? — А... са њима бих лако!... Него бег. Путује Сали-бег са пратњом. — Има ли их колико?

Људи су избегавали Алексу, а жене Петру; управо нису их само избегавали него презирали. Све се одби од прага њихова, чак и сами пси. Нико им више не хте бога назвати.

— Али како онда? — поче Алекса. — Како?... како?... Зар нема неваљалих људи?... Зар нису могли подметнути онде паре? — Тек, тек, тешко нама!... Наша је кућа проклета!... На њу пљују и бољи и гори!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

СТИХОВИ Ове мирне песме осенчене јадом, То су ехо речи што се нису рекле, Туге што је расла и умрла крадом, И суза што нису никада потекле.

Ове мирне песме осенчене јадом, То су ехо речи што се нису рекле, Туге што је расла и умрла крадом, И суза што нису никада потекле.

СТВАРАЊЕ Нису те гласници огласили мени, Нити чух кораке твоје из далека; И не знам кад беше већ минута нека Кад се мој дух напи

2. ОСТРВО ПАПАГАЈА Острво без људи, у пределу мора куда бродови никад нису прошли. На том острву сијају шуме као широки пламенови у небу.

Али се пророци нису потукли као петлови. Оба су говорили о Добру и оба искрено веровали: и срели се на путу истине која је увек једна.

Они је нису препознали. Али трећи дан је примила милостињу од једног властелина који беше први човек пред ким напречац затрепери

Али чуше ово остали људи из два краљевства, и појурише на обалу, и убише ова два бунтовника. А нису знали да су ова два човека били велики као два божанства: јер су били једини који су у свом неспокојству назрели

Јер ваша вечност и ваша светлост нису друго него атрибути љубави.“ Вечерњи сутони говориће ти о Смрти, а тишине о Забораву.

Благослови, Благи, оне што су пали Под нож кривоклетца у подножје крста, Ни велики претци нису друго знали Тим путем у сенци Твог великог прста.

(„Американски Србобран“, 14. јануара 1943) ФРАНЦУСКОЈ И наше племе очајно зебе На овој леденој киши: Нису Лавали сви код тебе, Имамо и ми свој Виши. Увек је дошла гора смена, Увек туђ жбир на стражи!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати. Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени.

То је моју сироту мајку и сестру пекло ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању. — Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима — не смеју ни свећу да упале.

и... не, не може бити! Та, ако су и Турци, нису зверови! Он се потрља по челу, хтевши разгнати ове мисли. — Мајстор је, и богзна како, рад био да се ождреби —

— То је оно што ја кажем: ако нису мухе, а оно је иње! Ноге се мрзну, а очи сузе. Већ ни ракија не може да загреје срца, и ти се нестрпљиво осврћеш,

После вечере ја одем у своју собу. Осећао сам некакав пријатан умор. Не знам зашто ми нису донели лампу. Ја упалим свећу и метнем је на сто. Отворим после прозор, и чист ваздух промахиваше ми кроз собу.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија која су после кише онако радо и весело газила по бари, ни она га нису дирала. По свој прилици, ту је дочекао дубоку старост, и пошао трагом старијих својих.

Сахат је давнашњи. Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали. А у ову кућу она га је донела као део мираза своме попи.

тридесет и нешто мало више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи нису знали да пишу ни својим синовима, а сада и девојке пишу писма, те још како пишу, па још да знате коме!

Ту се завукла у комшијску сламу, па док нису краве дошле кући, није смела ни носа промолити оданде. А у томе се и тáта одљутио мало, а и мáма се заузела и

Парох Спиридон, овдашњи... Е, наравно! Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо. Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село.

Знали су, дакле, да је путник дошао, али му се, наравно, нису надали. Из авлије га је први опазио попин шаров, један грдан глават и чупав пас, са чупавим и пуним чичака репом, који

домаћиново и мислећи да је неко од живине вољан да се свађа с њим (јер поп Спира је имао и луксузних ствари, које нису за јело, као на пример Гáгу, једног главатог гаврана, грдну свађалицу и опасног лопова кућевног, чије је: га-га!

која се брзо исправи, а збунила се па у рукама једнако држи једно лепо жуто гушче, јер му остала његова браћа никако нису дала, као најстидљивијем, да приђе чанку пуном каше; — напротив, ако ко, онда ми треба да се извинимо што у оваком

свилени са сребрном пуцади, а на глави нови чисти шеширићи (у деце већих газда свилени и чупави), из којих још нису пили воде на Тиси, ни јели дуда, нити се њима играли »шоркапе«.

Родитељи као паметни људи учинише се к’о и да нису ни приметили, а и сама Јула као да није све ни дочула; она се предала јелу и сркала, и сваки час брисала наизменце

на оне романе где се износе људи каквих нигде нема, и доживљаји којих не може бити у реалности; типови људи који нису ништа друго него створови пишчеве болесне фантазије.

— Али тек, ја бар увек помислим да су друге сретније матере што им ћерке нису тако пасиониране за науку и за читање, па кажем у себи: »Боже, како је, ето, ова наша госпоја Сида срећна мати!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана. А њене босе ноге нису биле као у других просјака разпуцане, прашњиве, већ увек опране, мале, хитре...

Одело поче да му се распада и вуче за њим у дроњцима и крпама. А друго одело више му нису ни доносили. Као да га се више нису бојали, јер је он одавна био престао да гунђа, прориче, злокоби...

А друго одело више му нису ни доносили. Као да га се више нису бојали, јер је он одавна био престао да гунђа, прориче, злокоби...

И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни. А она је хтела да буде богата.

Парапута!... А још мање би озбиљнији, старији трговци гледали у њ да нису знали да њега још једнако код себе држи, храни, и негује сада већ остарела хаџика Ташана.

Говорило се: како се то нарочито ноћу осећало. Као да више, поврх вароши, по брдима, околним селима нису бивале оне тихе, Сигурне ноћи као пре. А и дану, сваког дана, имало је по нешто ново.

И остали би Турци излазили и они би их молили, отварали им своје куће, звали да их нахране, угосте... Али они то нису чули, већ би исто онако продужавали да се вуку, иду, замичу по другим маалама, кућама, једнако дерући се кроз ноћ.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Служио је и такве грке који су по трипут банкротирали, који се на вашару под својом фирмом показати нису смели, али опет ни сто адвоката с њима накрај не би изишли. Код ових је Љуба до неке рафинерије трговачке дошао.

Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени. У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео.

Љуба и Гавра су у једној соби. — Како ти се допада овде? — запита га чикаГавра. — Не знам још ни сам како. Девојке нису ружне, особито она Јулка; она је, може се рећи, баш лепа.

Тако после поноћи устану. Гледић не пушта их никуд, ту ће преноћити. Чекмеџијић и чика-Гавра нису се ништа разговарали пре спавања, но одмах су легли.

— жестоко се осече Марко. — 3нам, господине: ја нисам крив што нисам јурат, сирома’ сам, нису ме могли на више науке дати.

Кад се његове партије поудаваше, нове му се нису умиљно пријављивале, био је извикан да девојке само вара. Већ су га и спевале, као што је то по малим варошима обичај.

Истина, има ту педесет јуфака, али нису тако фине и суве, а иначе премашћена је. Одмах се сетила. Ту већ не помаже протестирати, кад је већ баклава исечена, у

Још пре венчања склопљен је био уговор да, ако деце не буде, све имање спада на Алку Рогозића, а деце нису имали. Алка уступи, прода трговину, а иначе има имања доста, па ће лако живети.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Реците, ајд' одговорите ми. Зар оружје није пропало од употребе? Зар топовске цеви нису изолучене? Питајте артиљериске официре. Зар није било колере?

Једна парада и крај. Чудим се да већ нису почели — Па министар забринуто гледа тамо, у оном правцу одакле се очекује бомбардовање престонице.

Два рата и једна побуна, ти тек што данусмо душом, ево ни ране ми нису још суве, а, врага, шта се понова спрема. И онај бле сави свет тиска се тамо око Министарства, чека неку вајну одлуку

у мени није потпуно стишао и они тамни, замршени осећаји и она раздражљива, болесна осећајност никад нису престајали да ме муче. Чак сам се бојао оне радости и са зебњом је очекивао. Јест нашто се варати?

Стежем твоје мале... које ти најволиш, молим да ме оне утеше, али и оне плачу са мном, јер их ни овога јутра нису гризла твоја мушка, рујна и топла уста. Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи.

Баш ту, у његовом месту, било је пуно људи, још здравијих од њега, још дужнијих заједничкој ствари, који никад фронта нису ни видели и који су о рату знали исто толико колико и жене; чак оне жене по болницама нешто и знају, али они баш ништа.

јастук, па чита нешто, разговара са женом или прима посете познаника и пријатеља који нису имали прилике да га одмах по доласку виде и честитају му јуначку рану.

Он мисли да пара ту нешто вреди, само жали Боже; а и те су му паре проклете: коцкарске паре ником добра нису донеле.

а никад их видео нисам, и оне што су умрле, и оне што сам у пролазу сретао па никад више не видео, и оне које се још нису родиле и не постоје. И не налазим и неспокојан сам, и мучим се и мислим да волим, а не волим.

И скучен тако без неба и ваздуха магловито осећам да све ово шта мислим нису праве мисли него нека привиђења мисли, и да ова моја месождерска душа само нешто слути, а јасно ништа нити може да

После га је она молила да је усправи и тако су седели, а мама је отишла да легне. Сву ноћ нису спавали. — Приђи ми, седи ту, старче, мој старче. Много имам да ти причам. — Опрости ми, крив сам, крив сам.

Стоји он, служи и надживео је ко зна колико господара што су се сад сви у пепео претворили, а никад ни помислила нису да ће их чак и ова крнтија преживети.

Африка

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и

да откако су се заљубиле у тоалете жена првих гувернера и команданата, па то измешале са својим свечаним одећама, још нису ту своју љубав напустиле.

Сваки комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје

Стари трговци слоновачом нису могли успети у преговорима са црначким краљевима, све док се не би показали галантни према њиним кћерима.

Маса сасвим нагих црнаца, свих племена, несрећних, бедних, прашњавих, ради у пристаништу. Њина тела јако снажна, нису намазана палмовим уљем, оним опојним палмовим уљем на које мирише све што долази из Африке.

Сељани, што ме прихватише и поведоше својим домовима, рекоше ми да је њихово село Мали Париз. Обрадова ме та идеја. Нису ли нам за време повлачења становници Андријевице са поносом причали како је кнегињица Ксенија сматрала да је

становници Андријевице са поносом причали како је кнегињица Ксенија сматрала да је Андријевица Париз у маломе, и нису ли нам у Сплиту говорили: „Ча је Лондра пуста контра Сплиту граду“?!

уживања, која су онда виолентна, а како је ова игра пут ка остваривању, играчи, иако би требало да су већ заморени, нису имали никакве намере да скоро прекидају.

Младићи су били апсолутно неми, оборених глава; носили су једино, као и остали црнци у овом крају дуга црна копља. Нису се ни изненадили ни уплашили кад су нас видели, али, не хтевши стати на мој позив, наставише кроз шуму.

); сваки човек не стиче право на иницијирања у исто доба. Има и људи маторих који су сматрани за децу, јер нису проглашени за одрасле.

Нико се не би усудио да их прати и види у коју ће се кућу склонити. Скоро је невероватно да ови њаму нису никада окусили људскога меса.

кроз Пошто је одмах изнад нас планина, сигурно је да ниједна ноћ овде није топлија од ове, и чудно је зато да племена нису пронашла никакву одећу која би их заштитила од зиме.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

КАТИЦА (ступи). ЈУЦА: Шта је, Катице? КАТИЦА: Сад је већ бадава. Толико се с људма погађао и цењкао, док нису коњи сасвим угинули.

ЈАЊА: Ћути, шкиљи! Оћим и тебе да донесим зрно бисер и златну минђушу, знајш! Сирото моје Мишко и Галин, нису могли да ми носи живу у Америка, да ми носи мртву.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Расцијани нису признавали, над собом, никаквог закона, сем аустријског ћесара, али у време кад ова прича почиње, у пролеће 1752.

Али у Вијени нису слушали Енгелсхофена. Сматрало се да он није успео да наметне подунавским пуковима униформе, које Аустрија заводи, а

Обезобразили су се, вели, ти Расцијани, и нису заслужили наклоност Енгелсхофенову. Шта би они хтели, вели, зар се може и замислити да буду као нека држава у држави.

Енгелсхофенови официри се нису нимало трудили да буду љубазни према тим, бечким, концепистима и аудиторима. Уза зид било је постављено свега неколико

То не ваља. Официр треба да буде уредан и испеглан, и у затвору. Да нису играли звонара у затвору?“ Последње речи Гарсулијеве изазваше грохотан смех писара и официра, а биле су једна, јако

се спомињао Христ, или страшни суд, или вечност, па су и сами понављали, за свештеником, „ин саецула саецулорум“, али нису знали, сасвим сигурно, шта после? – тако су и ови, шизматици, знали немачки.

Мајестäт“ и „беи дердемнäцхст ресолвиертен ендицхен Регулиерунг дерер Славонисцхен Грантз Региментен“ – само нису знали шта то у ствари значи.

Тек тада је настала права лудорија. Отимали су сабље хусарима, који нису били, још, омирисали барут, ни крв људску, у биткама.

Они то још нису знали, тог пролећа, и будили су се у Темишвару, као што су се будили некад у Србији, као једна породица.

Гледала га је својим крупним очима, које су сад биле зелене и светле, испаване, испод дугих трепавица, које нису биле риђе, него тамне. Варвара је имала лик кипова који се, као у неком сну, смеше. „Петре! Ајде! Ајде! Вриме је!

На другој страни трактира, собе нису биле раскошне, али су биле простране и удобне. Нису имале ни прозоре, али је светлост у њих допирала кроз врата, која

На другој страни трактира, собе нису биле раскошне, али су биле простране и удобне. Нису имале ни прозоре, али је светлост у њих допирала кроз врата, која су била у стаклу.

Теодосије - ЖИТИЈА

Када је свануо дан, благородни стадоше тражити господина својега, и гле, нигде га нису могли видети ни наћи. Рекоше: — Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио?

А устаде и војвода са благороднима, да стоје у цркви, јер га нису смели пустити са цвојиx очију. А како се појање продужило, и опет по заповести дуго читање прочитавало, сви они који

ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви устали, потражише чувари го сподара својега, и гле, нигде га нису могли видети Свуда по цркви и у манастиру тражећи га и узбунивши се, и не нашавши га, стадоше грдити игумана и бити

добри оци, ако због тела и није згодно да се зову анђели, уистину бејаху Божји људи; од свега се ослободише ради Бога. Нису имали земљеделства, не занимаху се куповином за живот, нису обрађивали винограде и њиве, него је сва њихова брига —

Нису имали земљеделства, не занимаху се куповином за живот, нису обрађивали винограде и њиве, него је сва њихова брига — молитве, и сузе, и да умом вазда приањају к Богу.

а и овога нису имали довољно за покој тела, већ колико треба за покривање наготе чији стид сазнасмо непослушношћу праоца.

и браћа видеше ово, благородни и сви скупа, мач пробадаше душе њихове, и када разумеше што о нему прочиташе, шта нису радили и шта нису хтели себи учинити!

ово, благородни и сви скупа, мач пробадаше душе њихове, и када разумеше што о нему прочиташе, шта нису радили и шта нису хтели себи учинити!

његови и синови синова, и сви благородни у Господу и по телу сродници, плакали су и жалили и раздирали ризе, и шта нису чинили и какве умиљене речи не изговараху којима би га могли зауставити.

је дошао са учеником својим на означено место, мало копнувши, и гле као да земља рукама издаваше оно што је чувала, и нису нимало промашили отвор јаме у којој скровишта беху положена.

Пошто су мучени и нису имали ништа да даду за откуп, довезавши их у Лавру продаваху их као стоку за клање и питаху да ли ће ко кога од клања

не уграђују треба да се боје стојања с леве стране и убрајања међу козе и речене претње: „Немилостив је суд онима који нису учинили милости!

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ни сами попречни профили нису сви подједнако инструктивни. Друга је метода у томе да се забележе разлике између становништва земље матице и

Проучавали смо и друге збирке које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских

Али, Јужни Словени нису прошли кроз онакав историјски развитак и нису културно онако израђен народ као нпр. Французи, Енглези и Италијани.

Али, Јужни Словени нису прошли кроз онакав историјски развитак и нису културно онако израђен народ као нпр. Французи, Енглези и Италијани.

уколико је историја ових племена била различна а развитак свакога од њих потпуно независан: Бугари, на крајњем истоку, нису имали скоро никакве везе са Хрватима и Словенцима на западу.

Врло је вероватно, да се заједничке особине свих ових народа нису развиле после њихова настањивања на Полуострву. Оне су морале бити донете из пређашње закарпатске домовине, где су

Ови су типови довољно различни да се могу и на први поглед распознати. Уосталом они нису раздвојени јасним границама: прелазе један у други прелазним зонама чије се становништво често може доделити једном

Оне су код њих дубљега смисла и националније. Ове особине нису начете страним утицајима и новим културама, као што је то мање-више случај у другим областима, изузевши неколико

у овом се типу осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде.

зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису дегенерисани политичким страстима или другим утицајима. Жене се понашају као људи.

Српске народне песме, створене у овим областима, распрострле су се чак и у области које нису припадале старим српским државама.

рекло да Краљевић Марко у песмама оличава карактер српскога народа, бар битне црте тога карактера, оне које се нису развиле.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Баци ме, Тошо, стари друже! Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи: — Поштедио си ми, значи, живот.

— отхукну чича — мора бити да је још гдјегод на земљи. У свих пролазника уз пут Тришо се пропита нису ли негдје сусрели џак с мачком, али и ту је био лоше среће.

Чича је само уздисао: — Да га нису птице однијеле кад га већ нема ни у води ни на земљи? Можда је негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху!

Можда је негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху! Лакомислени врапци узеше се клети да никад у животу нису видјели џак с мачком, а да су га, кажу, и видјели, они би му, богме, показали пошто је ока проса.

Сприједа има главу, позади реп, ноге су му дугачке до саме земље, а кад легне на леђа, онда му нису до неба. Сиви џак личи на сваки други џак и по томе ћете га најлакше препознати.

јер... Охо, ево га, стао је. Шапатом зове пољског миша: — Рођаче, попни се овамо да помиришеш. Овде нису чиста посла! Осјећам у џаку нешто врло сумњиво.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

НА СУНЦУ Дивно је то сунчати се нага Ја никад нисам марила месо Ни мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо нас две Само не овде само не

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ПЕТ ПАРА 2 АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ 3 ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА 4 ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ 5 ИДИЛА 6 ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ 7 ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА 8 БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ 9 ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ 11 ЖУРКАТА НА АКРЕПИТЕ 12 КАД АЖДАЈА

Вероватно знајућ’ шта најволи ала госпођа јој баца принцезе у зјала. ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ Мајке из Ливна нису знале: шта против деце неваљале? Школа им је дошла до гуше, тамо им деца уче да пуше!

ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ Мајке из Ливна нису знале: шта против деце неваљале? Школа им је дошла до гуше, тамо им деца уче да пуше!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ЈБУБОМИР: Не жалите што сте ми се поверили; пријатељу сте поверили. Моје обавезе према вама нису тако обичне; ви знате колико вас ценим и поштујем. Био бих срећан када бих вас могао утешити бар.

Шапутања су само наговештавала неверство, али ми нису казала и име заводника, а оно је ту, ту је у мојим рукама, ту је његово име! (Грчевито гужва у песници писма.) Ту је!

АНТА: Можда је човек хтео да обиђе своје имање? СПАСОЈЕ: Можда! А можда и да наплати своја потраживања која нису наплаћена. РИНА (нервозно): Ја не могу, ја не могу никако да се приберем ни да се умирим.

Тужио је онога да му је отео жену, тужио је мене да сам му отео имање, а то, брате, нису кривична дела. Тебе тужи за кривоклетство, а то је најмање годину дана робије.

МАРИЋ (тргне се и прибере): Нисам смео дозволити себи да се узбудим. Овакве појаве и у овој средини нису до вољан разлог за узбуђење. (Спасоју.) Вратимо се, дакле, малочашњем ћаскању?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Клинке, уосталом, нису изгледале лоше с оним својим натапираним тиквицама, иако су им коленца и лактићи штрчали на све стране.

увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су мени сестре, а Влади и Весни нису ништа.

Мене ти задаци избацују из коже, иако теме нису ништа нарочито. Нешто као: „Шта мислим кад кажем реч мајка”, „Мој највећи доживљај” итд.

Нисам ни прекорачио праг, а Драгана и Јасмина, које су мени сестре а Влади и Весни нису ништа, погледале су се преко рамена и рекле: - Ту је! - Јадна твоја мајка!

се са трећег спрата грађевине у Рузвелтовој улици, повредио главу и почео да пије, али Станика је за многе говорила да нису били никакви људи.

То да су писци битанге као и сви остали тек сам имао да утврдим, као и то да књиге о крви и сексу нису оно о чему ја могу да пишем. Нисам познавао ни крв, ни секс, иако не тврдим да то у Каранову није постојало.

Хтео би да јеси, али ниси, Слободане Галац! Да волиш њу, увек би се осећао као свиња пред самим собом, јер анђели нису за овај свет. Постајало ми је јасно зашто су се Влада и мој Стари редовно заљубљивали у курве.

- Професор Хаџи-Николов, и твој очух, и многи други, нису тако лоши као што ти се чини. Твој очух, не чини ли ти се да твој очух цео дан ради за добро народа?

- рекао сам, а она ме ухвати за руку. Сада ми се ни острва Јужнога мора нису чинила недостижна. - Отићи ћемо, отићи ћемо, Рашида!

Путници нису могли да нас виде, јер смо седели у згуснутој тами испод насипа, али ми смо видели њихова лица како жваћу или дремају

Било је много штошта у његовој књизи, али то су већ биле глупости. А и шта нису глупости по тим књигама? „Ацо позајми сто кинти, враћам сутра!

Не кажем да мени нису сметале моје проклете ноге и леђа пуна пега која су се првих дана на плажи црвенела као заставе за бикове.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Али тек нису хтели господару Софри вољу кварити. Но и господар Софра у другоме чему по вољи им је чинио. Тако купио им је каруце и

животу жена мужу је говорила са „ви“, па ака се случило да у каквој отменој кући жена мужу каже „ти“, тој кући нису најбоље пророковали.

човек био, још не богат долазили су познати и пријатељи у кућу више него сада, но господар Софра многе је одбио, који нису знали обитељ његову уважити.

Грешник већ кад га види доста му је; из целог човека правда вирила. Ал’ кад су их бирали, нису за новце гласове куповали, као сад, нег’ мудрог и поштеног су бирали.

На то господар Софра уздахну. — Нису ни онда сви носили доламе, него капуте од трајдрота, на три рога шешир, ципеле на школу, бркови обријани.

Па мати и кћи тако су се пазиле, кћи је тако поштовала матер, а мати је опет послушала кћер где треба, да би рекао: нису мати и кћи, већ две сестре које се пазе.

Али и доликовало јој. Сав израз у ње био је нешто господствен. Тако исто и код њених кћери. Зато за дућан нису много ни мариле. Пера је био већ првих година пренебрегнут. Како се родио, већ га је отац наменио за трговца.

Долази Чамчиница и Кречарка да питају је ли госпођа Сока добила какова писма; оне још нису добиле. Рђаво, нема гласа о путницима.

У биртији чемерна публика. За једним столом седе њих тројица, сваки у руци по један наџак. Чакшире нису имали. На сваком кратак „инеxпрессибле“ и босоноги, лица ужасна, управо конфишцирата.

Гдекоји има пушку, гдекоји пиштољ, али наџак сваки. Сад ће бити по њих шићара, што икада. Она прва тројица, голаћи, нису се хтели за онај пар боље обући и оборужати, да их не познају, али ноге их Чамчином оку издадоше.

лопови, видећи да они у соби ништа не извршују, а четврти рањен ужасно јауче, почну бежати, и разбегоше се, а своје нису могли однети, јер сад тек господар Софра излете с пиштољем, па пуца за лоповима. Сад су спасени.

Ту је опет било певања, и сам је комесар певао. Напослетку почасти их са „ауспрухом”, али се нису разишли, док није свануло.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Ни у њему звезду, као у сну. Трчећи крај коња и уплаканих жена, које нису пуштане доле, до чамаца, људи су се окупљали, довикујући се. Неки, заостали, уплакани, праштаху се, крстећи се.

Кад подиже главу, виде потпуну тишину у сивом небу и вране, у даљини, које се нису чуле. Дунавом је могао догледати врло далеко, дуж обала, од којих је једна била жута и висока, под небом, а друга

Љубећи га устима мокрим од плача, што више нису могла да се затворе на пољубац, већ су била отворена и опуштена, од дрхтања, гледала га је очима изврнутим, у којима

око велике заставе, што се од Варадина носила, а за којом су јахали официри, на преплашеним и запенушеним коњима, нису били у стању да надлармају певаче који су се дерали, све истим гласом, еј... еј...

хумке до хумке, од дрвета до дрвета, пробијали, кроз ланац стражара, који су осећали де се нешто око њих догађа, али нису знали шта, напрежући вид да у месечини што сагледају, опаливши покаткад у потпун мрак.

пред полазак, у општем плачу и кукању, својих жена, при оном метежу и мукама до миле воље их љубећи и тукући, они сад нису ишли да траже жене.

И пошто им нису знали језик, они су им говорили мумлањем, јаукањем, рикањем и рзањем, каламбурима, састављеним од свакојаких гласова

Тако, разбудивши све, никоме не дадоше да спава. Ишли су од куће до куће, по мраку. И нехотице, мада то нису тражили, наилазили су и на жене.

Не приметивши врхове брда у магли, ни шуме запупеле, ни јутарњи мирис траве; нису видели како се муче први млазеви светлости, на Истоку, да прелију магловите долине.

Кад, испод ока, погледаше десно или лево, видеше, као на крај света, два реда огромних ногу, све две по две, што нису могле да се помакну са тла.

Славонско‑подунавског полка, Вук Исакович, завршио је дан у Печују, пред полазак на бојиште, тешко и зло, што остали нису знали.

па је чекао да се истутње око црквених обреда, патријарха, причешћа, крштења, васкрсења, о чему обојица, заједно, нису рекли ни једне паметне речи. Какве све глупости нису говорили на рачун латинског клира!

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁹ Често нису ништа укусније многобројне мешавине које нероткиња мора да попије не би ли тако зачела. У Скопској котлини жене верују

Заправо, и у нашем народу сматра се да ако неко нема деце, ту „нису чиста посла“, односно то је неизоставно дело некаквих враџбина, урока, вештина, нечије клетве или неке зле силе.

Поред тога, кад почиње да се мења традицијска култура, и они припадници заједнице који нису много склони веровањима и обичајима у неким другим областима живота, овде, када је у питању судбина тек рођеног

Кажу да су се некада таква деца спаљивала, будући да нису била достојна да живе (зато су мајке криле да су дете родиле на Божић).

Дани у недељи, чврсто верује народ, нису исти. Време од понедељка до недеље није хомогено, односно постоје у свести народа велике семантичке и аксиолошке

да јој деца нису умирала.¹⁶ Негде се, као на пример у Гружи, Банату итд., верује да дете прво треба да задоји Циганка, да би било

на бабине јаја, да детету не би по телу искочиле гуке као јаје (у гибаници, наравно, може бити јаја, с обзиром да она нису цела и сама).

У Скопској Црној Гори, пише Атанасије Петровић, „нису ретки случајеви да се дете одбије у четвртој па чак и у петој години, а некад сиса док се само не одбије“.

Зуби нису само природна оруђа везања за исхрану, већ и важни показатељи релативне зрелости и напредовања детета. Зато је обичај

„кад дјетету почну ницати зубови, не ваља да онај који пита: јесу ли му изникли, нити онај да одговори да јесу или нису, помене ’зубове’, него ’вучићи’.

о нашем народном животу, само узгред и појединачно спомињу се неки од ових табуа, али још нигде у литератури они нису одређени као систем, као посебна класа табуа који важе само до истека прве године дечјег живота.

Биолошке промене нису довољне, већ мора да их верификује култура, да их овери печатом својих ритуала. У Црној Гори, када момку никну

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА НЕПЕЛЕГРИНЕ За оне који никад пелегрини нису били, који нису никад својом руком зажегли пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да шикне из

ЗА НЕПЕЛЕГРИНЕ За оне који никад пелегрини нису били, који нису никад својом руком зажегли пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да шикне из стене, нису градили

оне који никад пелегрини нису били, који нису никад својом руком зажегли пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да шикне из стене, нису градили колибу од глине ни од сламе, нису низ поток пуштали сплава, ни имали

били, који нису никад својом руком зажегли пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да шикне из стене, нису градили колибу од глине ни од сламе, нису низ поток пуштали сплава, ни имали барке поломљене, нису никада за

пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да шикне из стене, нису градили колибу од глине ни од сламе, нису низ поток пуштали сплава, ни имали барке поломљене, нису никада за сапутника имали једино мрава, који никада нису

да шикне из стене, нису градили колибу од глине ни од сламе, нису низ поток пуштали сплава, ни имали барке поломљене, нису никада за сапутника имали једино мрава, који никада нису били насамо ни са једним морем огромним ни воде, ни наде, ни

низ поток пуштали сплава, ни имали барке поломљене, нису никада за сапутника имали једино мрава, који никада нису били насамо ни са једним морем огромним ни воде, ни наде, ни очајања, који не познају васиону ни на њеном приземном

са једним морем огромним ни воде, ни наде, ни очајања, који не познају васиону ни на њеном приземном спрату, који нису ниједног целог дана живели од звезданих само висина, нити се иједном огрејали усхитима песника и пелегрина.

ствар раздрага, с којим се сваки радосно сретне, за оне који иду замишљени као да носе капљицу на длану, за оне који нису слични мени и за оне са мном истоветне.

За писма презрених несрећница које су после трећега сина заволеле човека с којим нису рађати смеле. За поруке у невештим стиховима које су твоји копљаници слали женама Грка и Латина.

ЗА НЕРОТКИЊЕ Благоразумевање тражим за жене које нису дале богу божије ни цару царево, које нису занихале у колевци дете, за неблагословене, за жене које пред собом носе

ЗА НЕРОТКИЊЕ Благоразумевање тражим за жене које нису дале богу божије ни цару царево, које нису занихале у колевци дете, за неблагословене, за жене које пред собом носе транспаренте снова и маште, у чијем крвотоку

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже. В Тражи се један џемпер.

Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу никако да је нађем? Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито. Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места. Речи, речи, речи..

Како да одем у њима на дочек нове 1951. године? Ни кратке панталоне нису долазиле у обзир; најпре, због хладноће, а онда — због колена!

Наравно, чезнули смо за неким потпуно другим, недостижним девојкама које нас нису хтеле — Вера је ублажавала наш љубавни јад, а да се нико никада није запитао пати ли можда због тога што се не

Очајавали смо у досадним улицама које никуда нису водиле, презирали суседе, породицу, тупу осредњост у коју смо били гурнути, ослушкујући грмљавину Европе у којој су

Ћутали смо, немо оптужујући претке што нису добили свој круг штафете на хиљаду година. И не знајући, учинили су да нас много гори престигоше.

покушавао да сперем сапуницу са косе после бријања и када сам најзад схватио да је то прилично безуспешно, пошто то нису били трагови сапуна, већ прве седе.

Шуга!« Сећам их се; њихових утучених лица се сећам и њихове помирености, њихову слабост памтим, и то како се више нису усуђивали да наставе игру, побеђени већ као деца.

Човек је лизнуо њену руку да види је ли још слана. По томе закључих да се нису видели целог лета. – С ким си ме све варала летос? – Ех, ти! Ни са ким.

— о невероватном богатству и пукој сиротињи — и, најзад, она је ту, за његовим столом, а да се пре тога никада нису упознали, никада причали, никада се купали на плажи Светог Јакова у поноћ, ни љубили на зидинама, ни шапутали у

косе нервозно склоњен са чела, отварање недељних новина: видех пријатеље и почех да им вичем кроз прозор, али ме нису могли чути од грмљавине аутомобилске колоне која је милела ка излазу из града. Видех их у њиховим животима без мене...

су после тога наступиле, исте такве игле забадале су се у моје врело чело, али било је то време оскудице и нигде се нису могли наћи лимунови. Породични лекар доктор Алкалај дуго је вртео главом док ми је бака палила свећу изнад узглавља.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Како очи затворим, ето ти ми свадбе. Да га ђаво носи, сад опет уредили после Ускрса; зашто нису догодине? Лако је њима! Да, они мисле да је други луд. УГЛЕД 2.

ДЕВОЈКА: И карте погађају. МЛАДОЖЕЊА: А погађају ли за вас? ДЕВОЈКА: За мене нису ништа ни казале. МЛАДОЖЕЊА: Да се оставимо шале, но да се на наш разговор повратимо.

Девојки велика радост, и новци у кући. МАТИ: То је. ТЕТКА (скупи карте): Откад ја размећем карте, нису ме ниједанпут превариле. УГЛЕД 5. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ МАТИ: Где си ти, девојко? ДЕВОЈКА: Био ми је младожења.

Но кад свет од толико година постоји и људи нису нашли за добро да се таково књиговодство заведе, нећу га ни ја уводити. Зато да гледам посао.

Најмио човека да лаже за њега. МУЖ: Лагали су они који су казивали: „Све је њено и Божије, новци су готови“, докле нису преварили, па после ни честите постеље. Ајде, кажи, чим су те оправили, шта си донела?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У том су смислу речити случајеви оних књига које првобитно нису биле намењене деци, али су им се с временом наметнуле, пронашавши у њима изабране читаоце.

Крусо, Чича-Томина колиба, Доживљаји Тома Сојера и многа слична дела данас се сматрају искључиво дечјим књигама, иако нису била намењена превасходно деци.

Аутори којима потребе дечје читалачке публике ХХ века ни на памет нису могле падати изванредно задовољавају њене „захтеве”.

” Свакако је добро што деца нису упућена искључиво на дечје књиге; али без њих, то јест без неких од њих, сигурно би била сиромашнија.

Има, међутим, много ваљаних писаца које овакве, поједностављене изражајне творевине не привлаче, који никад нису осетили потребу да се у њима огледају, нити да своју визију до тог ступња, и у том правцу, сведу.

Шекспир, Достојевски, Данте, Гете, Толстој, Пруст, Џојс, Кафка и Андрић нису се у дечјој књижевности опробавали. То значи да је она прибежиште за одређену врсту стваралаца, уметника чија визија

За Соријана су „Перо, Андерсен, Жил Верн... Тајанствене личности које нису успеле ни у једној књизи за одрасле, и које су досегле мајсторство тек онда кад су се обратиле деци”.

С друге стране, ни оне ретке творевине дечје књижевности чија је вредност неоспорна нису, самим тим, „равноправне” са највишим књижевним достигнућима; оне су привлачне управо по ономе што је у њима посебно,

Кад се обраћа деци, многа од тих изостављања и позивања на подразуме-вајућа знања нису могућа.”14 Најзад, при процењивању дечје књижевности, уз поштовање њене посебности, ваља, увек, имати на уму дух

Српски песници другог реда, који се дечјом поезијом нису бавили (Милета Јакшић, на пример), оставили су брда неупоредиво бољих дескриптивних строфа о природи, годишњим добима,

Учини нам се, за тренутак, да неки поразни закључци до којих смо се винули можда и нису тачни, јер постоји, још, тај ниво певања и мишљења на коме се свет пре свега даје чулима, и где су између предмета и

Стихови за децу, колико год привлачни и љупки били, нису могли да утичу на поразно негативан закључак о целини Змајевог песничког стваралаштва.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Сви су полгартаршаи. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Јесте ли читали они дванаест пунктова? СМРДИЋ: Нама нису познати. ЖУТИЛОВ: Срамота од нашег магистрата што нису досад публицирати. СМРДИЋ: Па зашто и не публицирају?

СМРДИЋ: Нама нису познати. ЖУТИЛОВ: Срамота од нашег магистрата што нису досад публицирати. СМРДИЋ: Па зашто и не публицирају? ЖУТИЛОВ: Јер су сами конзервативци по службама.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја мислим да неће. А и шта знаду чинити? Народ се огорчио, па поцепао. То је плод слободе. Да и нису ни уводили, те би боље било. Али ко ће против лудости!

ШЕРБУЛИЋ: Зацело. ГАВРИЛОВИЋ: Па зашто сте њи онако фалили, а наш народ кудили? ШЕРБУЛИЋ: То је друго, још нису прешли Сервијанци. ГАВРИЛОВИЋ: Више је Нађ уважавао наш народ него ви као Србљи. ЛЕПРШИЋ: Дабогме, зашто се боји.

Виргинију нису хотели саранити, да се мрзост народа против тирана не угаси, а то је цјељ маџарски кокарда. ЗЕЛЕНИЋКА: Признајем да

ЖУТИЛОВ: Треба га забележити. ШЕРБУЛИЋ: Они који су ишли да моле за Кузмана Перкића треба да се попишу; зашто да нису мађарони, како би им Маџари молбу уважили? ЖУТИЛОВ: То се разумева. СМРДИЋ: А Милић, што ме назвао родољупском хуљом.

Знате ли да не спавам више од седам сâти? Овај ово, онај оно, аратос ти и службе! Ено, ни Чивути јошт нису протерани. СМРДИЋ: Што се Чивута тиче, нека јошт мало постоји.

Враг да носи и војводину и све! СМРДИЋ: Убио бог који је први започео! ШЕРБУЛИЋ: Несреће, кад нису били вредни да нису ни устали. ЛЕПРШИЋ (враћа се): Маџари су три штације далеко. Дакле, сутра ако стигну.

Враг да носи и војводину и све! СМРДИЋ: Убио бог који је први започео! ШЕРБУЛИЋ: Несреће, кад нису били вредни да нису ни устали. ЛЕПРШИЋ (враћа се): Маџари су три штације далеко. Дакле, сутра ако стигну. СМРДИЋ: Брзо да се бежи.

СМРДИЋ: Наши су кукавице; оћеду војводину, оћеду ово, оћеду оно, а кад тамо — мућак! Шта су и почињали, кад нису били вредни израдити.

СМРДИЋ: Невино! дакле Маџари и Швабе су невини? ГАВРИЛОВИЋ: Како који. СМРДИЋ: Они зар нису пљачкали и зла чинили? ГАВРИЛОВИЋ: Јесу, али наши нису гледали који је крив, него који је богат.

ГАВРИЛОВИЋ: Како који. СМРДИЋ: Они зар нису пљачкали и зла чинили? ГАВРИЛОВИЋ: Јесу, али наши нису гледали који је крив, него који је богат. ШЕРБУЛИЋ: Нека памте кад је била српска војводина!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Хрватска књижевност, као и локалне књижевности српскохрватскога језика (дубровачка, босанска, славонска), овде нису додираване.

Што се тиче илустрација, овде су унете готово све до којих се могло доћи. Од појединих наших старијих писаца нису се могле наћи никакве слике; од некојих најновијих писаца нису унете слике зато што их они сами нису хтели дати, или

Од појединих наших старијих писаца нису се могле наћи никакве слике; од некојих најновијих писаца нису унете слике зато што их они сами нису хтели дати, или их нису дали на време.

старијих писаца нису се могле наћи никакве слике; од некојих најновијих писаца нису унете слике зато што их они сами нису хтели дати, или их нису дали на време.

могле наћи никакве слике; од некојих најновијих писаца нису унете слике зато што их они сами нису хтели дати, или их нису дали на време. 3авршујући овај предговор, ја сматрам за дужност да захвалим Одбору 3адужбине И. М.

Као и средњовековна књижевност, тако и локалне књижевности од XВ до XИX века нису имале никаква утицаја на стварање нове српске књижевности.

Али верске препоне биле су тако велике, страх од свега што је »шокачко« тако силан да православни Срби нису хтели ни да чују за те књиге католичкога духа, иако ћирилицом писане.

од локалних књижевности наших новога времена, ни далматинска, ни босанска, ни славонска, као ни стара средњовековна, нису стварно утицале на стварање и развитак књижевности код новодосељених Срба у јужној Угарској у XВИИИ веку.

У то време, Србија, готово пуста, била је само београдски пашалук, у коме две аустријске окупације нису измениле жалосно стање ствари; малена Црна Гора борила се без престанка са Турцима за свој опстанак; у Босни и

Турци, који су поново постали господари Старе Србије и Србије, нису праштали неверној раји која се побунила противу њих. За Србе су дошли дани искушења и страдања, и један запис из 1690.

царске куће; Мађари, ослањајући се на своје историјско државно право, тврдили су да су земље угарске круновине, и нису хтели да признају Србима никакве привилегије које би се косиле са угарским земаљским законима.

Природно је да се у таквим тешким приликама Срби нису добро осећали у својој новој домовини. Место жељена склоништа наишли су на нова гоњења и страдања, и горко осећање

Милићевић, Вук - Беспуће

други, са великим шеширима, искривљених крила, у прљавим, широким, искрпљеним панталонама и тешким ципелама у којима нису знали да иду и које су лупале.

И онда отац, вазда да избјегне да дијете не буде више свједок њихових свађа које су биле оштре, и у којима се нису штедиле ријечи, дао ју је у самостан гдје се осјећала боље него код куће: у тој мирној, старинској, крупној високој

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци. У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису могли да знаду шта хоће да каже, а Риста пушкар се тако извештио у писању надгробних слова да је Јову мало ко и тражио.

После ове своје штампане изјаве послао је Јова и неколико дописа. Ови, истина, нису били штампани, али њему је доста било и то кад је међу »Одговорима уредништва« нашао нешто и на своју адресу.

за који су нам, како је Јова читао у никим новинама, сами Енглези давали пет лађа и десет шлепова, али наши нису хтели ни да чују за то. »А Јенглезима мерак на »Делиград« због жестоке јапије његове!

« а она: »Ј-ал’ Јову, а ја ли црну земљу!« Толико му беше. »Сакаш ли ме, Петко? Сакам те, Петкано!« Ни он ни она нису имали ништа; он, вели, имао у џепу само шесет пара крајцара кад је испросио. Ал’ се, вели, сад не каје.

— Ал’ нису лепше од мојих! — рече Паја и не осврћући се на узнемиреност госпоја Каје. И сад опет њему наспело да се похвали својим

А како је код других, који нису ништа бољи од њега; код њих свакога дана као код њега на Божић! Дало му се на жао ради многога чега; и овога данас и

А мора се признати и то да сељаци нису марили за ту књигу. Кад је из ње читао, није могао да заинтересује тако слушаоце као кад им из новина чита.

Тада би му обично падало на памет да ово, нажалост, нису Швајцарци, који — како причају — иду за воловима на орању и читају новине.

Затим је требао да пређе на науку хришћанску, али пошто је »Оченаш« једина молитва у Јеванђељу, а дечица и онако нису грешна, он је замени јестаственицом, и отпоче са зоологијом: — Е, децо, сад ћемо да се разговарамо мало о оном што

А? — Јок! Играли смо се Бура и Енглеза. — Тукли смо се. Па јесу ли се сви разишли ћопави ка’ ти, благо мени? — Нису!... Ја сам био барјактар! — А био си Орловићу Павле! Па?... — Па се око барјактара највише тукли... — А, а.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ ТУГА И ОПОМЕНА 1. Одавна већ су ошли крути мрази, Долине, брези нису више седи, По цвећу нога свуда теби гази, Зеленило ти око свуда гледи, Злаћано јутро одонуда лази, Красоте своје

“ ИИИ ПЕСМА 1. Горе, песмо лакокрила! Ал' не вод' ме на небеса, Ниже пусти своја крила, Нису за ме та чудеса, Пут је тамо студен, ладан, Могâ би се смрзнут јадан. 2.

А и небо то дивотно Данаске је посиротно, Нема месец да засине, Да путника жеља мине — А звездице оне красне Нису данас кô пре јасне, Нешто су ми потавнеле, Кô да с' у јад неки деле, Славуј поје жалостиво, Да ти пуца срце живо.

Премда се она баш пречесто празни, Намирена то опет нису срца. Тај диже руку, а у руци чаша, Напија своме драгом господару, А онај други, почем овај стане, Тај узме чашу:

“ Већ је стигô на обалицу Разастрео кабаницу: „Јоште нису дошли мраци Још су овде дана зраци.“ Вади од појаса Врулу мека гласа.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?

прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета.

Ако си рођен за то, ти ћеш ту работу и научити, ако пак ниси, џабе ти је. Да жене не знају у сат и да то нису женска посла, то је за дједа било нешто што се само по себи разумије. Једне године и наша кућа доби сат.

И осталима у кући увраћао је понеко, па чак сам и ја имао своје рођене госте који, истина, обично нису ни смјели да завире у кућу, него су ме звиждукањем и разним знацима зивкали да дођем вирећи иза плота, свињца, аборта

За жене и њихово здравље Петрак се никад није пропитивао. За њега оне као да нису ни постојале или су, у најбољу руку, биле нешто на форму досадних, вјечито присутних мачака: мотају ти се око ногу,

Шта ћеш, божја казна, трпи и ћути. Михољдански, славски, гости још се нису ни разишли, још се по кући повлаче остаци печења и наш Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак

Сваки други — Јово. Било их је који нису знали ни како им је презиме, али да се зове Јово, то већ зна, сметењак ниједан.

Није му ни на ум падало да некад неког укори за какав лоповлук, а његови пајдаши, опет, нису ни помишљали да му замјере што је друкчији од осталих. — Нека нашег Рада, није он за те послове.

Вид и Вида обично јој никог нису показивали осим замршене гужве од хајдука, жандарма, волова и печалних сељака, а баш те ноћи, уочи доласка дједа и

Још су неколико пута камарати заједно одлазили код Кечине Драгиње, али ни сами нису били начисто с тим који од њих иде да загледа и бегенише цуру за себе а који је онај споредни, тек да се нађе камарату

тако сам бар ја давно закључио у својој одликашкој гимназијској глави, смећући с ума да ни моји плави словенски преци нису били ништа мањи разбојници.

Мора да је из фамилије каквог великог учкураша кад само на каву мисли? — Хеј, мој драги, па зарти нису казали?— уозбиљи се Милош. — Ко ће казати? Нисам имао кад ни питати, не знам гдје ми је глава.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Сваки зуји као кошница! Ајде, опипај било аскерима! Људи су сасвим озлојеђени, не крију шта мисле! ХУСО: Нису то аскери, него Хасанага! (Аскери одлазе. На сцену улазе Хасанага и Јусуф.

Зато те толико и трпим. А сад чуј шта ти кажем: Сад нећу да ме разумеш! Сад оћу да ме слушаш! ЈУСУФ: Нису ли те речи мало претврде? ХАСАНАГА: Нису колико батина!

Сад оћу да ме слушаш! ЈУСУФ: Нису ли те речи мало претврде? ХАСАНАГА: Нису колико батина! А мислим да си довољно бистар да ти батину не треба двапут показати!

Ко да се на месечини сунчала... МУСА: Ама баш и није толико квит! Чиста посла? Међ њима никад нису чиста посла, то ти ја кажем, а ти, ако хоћеш, провери! И то са Хасанагиницом канда је нека политика!

Разбојништва, пљачке и паљевине, отимачина, силовање, убијање, побуне, сиромаштина, нису се скупљали порези, на све стране некакви елементи, путеви опасни, кревети пуни крви, несигурна граница, епидемије,

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— — — И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај.

Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе

Но и он се није усрећио. Оженили га богатом девојком, из знане куће. Али као да га и нису оженили, јер он отада никад да се скраси код куће.

Шта ти нису радили, само да га замилују са женом, али ништа не помаже. Прскали га неком водом, чини ми се од татуле, давали му

Јер, веле, нису они њу дали за њега старог и његову кућу, већ за Стојана... Тада га дозва отац к себи, не знајући шта да чини. — Седи!

А отац му био из добре куће. Имао браћу. Али кад се загледао у њу, браћа му, цела кућа, не само што му нису давали да њу узме, него се чак као и подсмевали на ту његову љубав с њом, сиротом, удовичком кћери.

А овако све су стрепили, као бојали се да се не пребаце, истроше, те осиромаше, изгубе и ово што су једва стекли. Нису се бојали за себе што ће осиромашити. Они су се већ навикли.

“ И Мита би, без поговора, одмах ишао да то ради. Па заједно нису с њим ни ручавали. Обично су ручавали отац му и мајка, али већином сâм отац, онда мати му, а после њих он, тобоже да

Истина, најбоље и најскупље, али не питајући га. Али му нису давали много ни да ради, једнако мислећи да је он још мали, нејак, дете.

Чини ми се сô. И говорили смо о теби. Чула да си болан, па пита да ли ти се што једе. И понуде ти послала. Зар ти нису дали? — Не! — жељно одговори Мита. — Како да не? — поче Аритон да се љути. — Марике!

умро, као да је он сâм хтео да умре, остави их, отиде од њих, и то као зато што му није било добро код њих, што га они нису много волели, чували, пазили... увређен тиме зато отишао од њих, умро, оставио их...

Оне су само тада, када није сама, већ кад јој мати дође, долазиле к њој. Иначе не. Не што је нису волеле, већ нису могле, није био ред. Сама је. Мушке главе нема у кући, а она онако сама, удовица још млада и лепа.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

А који може више ползовати него општи целога народа језик? | Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти, ако они почну на своји језици писати; како и није пропао.

и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Ил' то можда, нису звезде? То су, је ли, оне честе изниклице срца мога, расцветаног, широкога? А ти зраци нису зраци, грановити то су

— Ил' то можда, нису звезде? То су, је ли, оне честе изниклице срца мога, расцветаног, широкога? А ти зраци нису зраци, грановити то су траци, што о њима мирно висе срца мога изниклице.

ЕЈ, НЕСРЕЋО... Е ј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха него што си песка. Та то нису горе, то планине нису што се тамо модре у големом низу; већ маснице то су твога грешног тела, бог је тебе шибô за

Е ј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха него што си песка. Та то нису горе, то планине нису што се тамо модре у големом низу; већ маснице то су твога грешног тела, бог је тебе шибô за прецрна дела.

Ил' оне слике злаћаних буба зар нису царски грбови били? — На плоду рајском трагови гњили гујина зуба. Под златним жигом царева грба сви су се сагли; ал'

— На плоду рајском трагови гњили гујина зуба. Под златним жигом царева грба сви су се сагли; ал' сви баш нису: једнога само не беше близу, не беше Срба.

Ама нису јавилици од подоба древна доба, не нуде се души мојој мирисима босиочким из давнине мученичке: већ ми дисак загушују ју

гњили, те сад оно пале, жаре, чем су били борци чили; да желуцу није сметње, мач отпашу са бедрине: — таке слике нису вредне будалине Саведрине. ПРОЛОГ ЗА ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ На Ловћен гледах у сну, с Цетиња, пун зазора, кâ негда, дјетиња.

отвори врата једној сироти!” дуго је тако куцала була, дуго је нису братија чула, док није један из двора се винô, браву одврнô, врата одшкринô: „Па које добро, лепа хришћанко, ил'

Сад ме љубе, сад ме маре, сад ми нуде Саре, Маре, — понеаре! — Филишћанке нису верне, ал' неверу љубим њину, јер је вера у својину, у рођено, у матерње.

Самсон спава, не чује га, ал' га чује глава света, ал' га чује господ чета, ал' га чује Јехова: Серафими нису сишли, ал' делила што сад мисли, То је мисо његова! „На толико мога жара зар се ништ не одговара?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

у уметности правца, романтизма, да његови љубитељи поред јунака десетерца и бисер-грана лирских народних песама нису видели ничег вредног у стваралаштву маса на чему би се ваљало дуже и пажљивије задржати.

И разумљиво. Научни радници у мотивима српских народних приповедака овога избора нису нашли особиту оригиналност; многи су им мотиви већ били познати из средњевековне литературе и код других народа.

На овом месту ваља нам учинити једну ограду. Све народне приче, записане и прикупљене од Вука до данас, нису разуме се истог квалитета, нити се све могу назвати народним.

После Вука, ова два аутора народне приповетке — казивач и скупљач — нису се увек најсрећније допуњавали. Метод који је Вук примењивао у скупљању народних приповедака, условљавао је и Вукове

Па онда сазове све тице те их запита: — Јесте ли кад која виделе таки и таки град? Све тице одговоре да нису виделе, „него — веле — има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати

сину: — Кад си ти мене овако обрадовао и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене су у животу, они се нису умели владати тако мудро као ти, него су били почели на ме осецати се, зато сам их задржао, али их сад теби поклањам

СТОЈША И МЛАДЕН Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису никад напоље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло.

кад виде да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могли наћи, цар се разболе и од жалости умре.

Пошто је тако неколико ноћи једнако радио, онда му браћа почну злобити што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува.

Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи.

Ето од дванаест коња бирај кога хоћеш. А он рече баби: — Та што ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи. Онда га баба стане одвраћати: — Како би ти узео оног губавог код тако красних коња!

није код куће у својој царевини, него да је отишао код цара Сунца да се с царем Сунцем разговори, да га пита зашто нису зими дани тако дуги кано лети, и зашто су ладни, те му људи у његовој царевини не могу једнако да раде, него дангубе.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СВЕТОЗАР: Да шта ће. Треба и они нама да учине што по вољи. МАКСИМ: Ајде, ајде, трошите новце. СВЕТОЗАР: Та нису ни ту иљаде. МАКСИМ: Ко не чува пару, неће умети ни иљаде сачувати. СОФИЈА: А већ ти опет — свакога да учиш.

Да како мислиш девојку удати? МАКСИМ: С баловима да ју удам! СОФИЈА: Балови нису ни измишљени за егаве људе, него да се момци с девојкама упознају. Тако је у свету, па шта ћемо.

СОФИЈА: Већ у вас су ми све бели. МАКСИМ: Бар нису искварени од белила. СОФИЈА: Него од дувана. Заиста, кад смрдите на Дуван, кад трпате бурмут у нос, то је пријатно.

МАКСИМ: Али ти рече да си ми верна. СОФИЈА: И то би била лепа верност. МАКСИМ: Софија, тек што нису дошли из полиције да ме вуку. СОФИЈА: Ако си украо, ниси добро учинио.

Стари су мислили по некима списатељма... МАНОЈЛО: То су морали бити велики глупаци. ДОКТОР: Зашто? МАНОЈЛО: Кад нису умели сами мислити, него по другима. ДОКТОР: Ачећа оштроумија немају места код човека жељног за науке.

ДОКТОР: Кажем ти да није белило него црнило. МАНОЈЛО: Да нису то Арапи? ДОКТОР: И Арапи овамо дођу. МАНОЈЛО: Па Арапи нису набојадисани; него им је таква фела.

МАНОЈЛО: Да нису то Арапи? ДОКТОР: И Арапи овамо дођу. МАНОЈЛО: Па Арапи нису набојадисани; него им је таква фела. ДОКТОР: То се разумева; но доста, јер морам погледнути шта је с разумом учињено.

ПУТНИК (смеши се): Богме, господине, то баш нису пријатељске девојке, него, ако оћете да им ново име дајете, боље и назовите непријатељске девојке.

ШАЉИВАЦ: Шта је, г<осподин> доктор? ДОКТОР: Критике, против мене критике! Ко су то? Два ђубра, чауши који нису вредни ни слуге бити правоме чаушу. ШАЉИВАЦ: А шта пише ту?

ДОКТОР: Сви десеторица? МАНОЈЛО: Сваки, кажу, оће да купи за себе, јер досад нису читали. ДОКТОР: Што досад нису читали, требало би и казнити; но у ово време, кад је критика изишла, заслужују

ДОКТОР: Сви десеторица? МАНОЈЛО: Сваки, кажу, оће да купи за себе, јер досад нису читали. ДОКТОР: Што досад нису читали, требало би и казнити; но у ово време, кад је критика изишла, заслужују паметнице; подај им бадава, нека се

ПУТНИК (смешећи се); Па и то вам је добро критика учинила. Док она није изишла, нису се људи толико грабили. МАНОЈЛО: Сачувај, боже!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Шта ћемо за ручак? ПЕЛА: Како ви уредите, ја ћу бити задовољна; ти знаш, ја млого не закерам. ПЕРСИДА: (Нису јој могли сви кувари угодити).

ТРИФИЋ: Пређе јој нису могли троје угодити. СТЕВАН: Ни сви служитељи. ТРИФИЋ: Зашто ви мени нисте јавили кад је полазила?

СУЛТАНА: Да вас ђаво обојицу однесе. (Пође на врата.) СРЕТА (опали је, пак је потом за руку увати): Охо, тамо нису чизме. СУЛТАНА: Јао моја леђа... Море! СРЕТА: Пело! СУЛТАНА: Шта ћеш са мном? СРЕТА: Да очистиш чизме.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Господе! Знате ли оне системе: „Жена ме не разуме! Не слажемо се сексуално. Оставио бих је истог часа да деца нису у питању, али јадна деца, шта су она крива, зар не? Не можеш замислити како ми је?

Знам једну даму за коју кажу да је у најбољим годинама, што за жену њених година и нису никакве године! Успева ли ишта тако добро као успех? — запањи ме оно жгепче из мутног огледала.

Нешто мазне један, нешто други, а нешто остане фифти-фифти. И то — ко дели? Три старца који нису успели да среде ни сопствене фамилије, а камоли нешто друго!

стадијум капитализма“, и како се умало није удавила у гас-маски на Противхемијској заштити (Пе-ха-зеу), јер јој нису објаснили како се отвара довод ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе против

стадијум капитализма“, и како се умало није удавила у гас-маски на Противхемијској заштити (Пе-ха-зеу), јер јој нису објаснили како се отвара довод ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе против

Не знам шта ме је то обузело, али тако сам изненада пожелела да скачем и да се лудирам. Ципелишке никако нису хтеле да се држе асфалта, осетих се одједанпут лаком и шашавом — све је било могуће, зашто да не?

се бркати људи најпре вређају и туку, а затим цмачу својим масним брковима равно у уста, одушевљени што су живи и што нису у ћорци или у були.

Таква смо ми, оћу да кажем, земља. Мале Београђанкице расту, заљубљују се и удају, а њихови матори нису у стању да им пруже ништа више сем оног идиотског сервиса за ракију од кристала, купљеног на некој распродаји.

Па сад, како с тим стоје ствари: била сам као нешто заљубљена једно два и по пута у животу, али ти типови нису били баш претерано одушевљени да се мазе самном, ето у чему је ствар! Хоћу да кажем, нису ме шљивили!

Хоћу да кажем, нису ме шљивили! Једног од њих, неког кошаркаша, пратила сам у стопу око три недеље, отприлике. И кад год га видим, као да

Умало ме нису одвели оториноларингологу. Да ли је то нормално? Једанпут сам била с њим у позоришту. Знате ли шта ми је казао после

“ (Мишелино 1973. у јануару.) Што се тиче његових слика које је поређао уоколо, ни оне ни купци нису били богзна шта.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Тамо где жетон и карта потребни нису, у леден-хладу, а на крајњем крају краја, у срцу мрака, очврслог, у метал сраслог - ту вреде злата: громке земље

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду, ја кажем да је ствар криво пресуђена; онај приповеда како му нису дозволили писмено бранити се, ја примјечавам да му је криво учињено.

БАТИЋ: Како је год ваша воља. МАРКО: Тако, што пре, то боље. Треба ову помодарку забављати послом, док јој нису ти румани сасвим мозак обрнули. Батићу, сад све знаш; ако ти је итно, можеш ићи.

АЛЕКСА: Морате јошт знати да је њена земља врло мала, да јој приходи нису ни као моји. Унд курз унд гут: ја сам предузео себи само девојку узети, а она је удовица.

АЛЕКСА: Зар ви о том нисте чули? Три месеца дана новине нису ништа друго писале него о томе. Но, наравно, на шпанском и француском језику.

ЈЕЛИЦА: Млоги љубовници по романима нису толико за свадбу марили; но ја ту другојачије осећам. АЛЕКСА: Јер благородније чувствујете сладост љубови.

АЛЕКСА: Шта, пасош? Како ви смете мене срамотити и пасош искати? Кад су барони носили пасош са собом? Нису ли они свуда фрај? ЈЕЛИЦА: Тако је, тако је; то сви у Бечу знаду. МИТА: Кромје тога, господин барон путује инкогнито.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Онога ко се на јело дури, печени зеко по селу јури. Само је Жарко мрштио чело, пекла му душу потајна туга, нису га вукли пиће ни јело, жељан је био дјечака-друга. Код врапца, кажу, то није варка, тражени дјечак чекаће Жарка.

А путем — трагова много, ко да им погоди број, прошао начелник Стево, провео моћан строј. Далеко одмакли нису, чујеш, још труба свира. Ах, то је, чик, погоди! — Подмладак пионира!

Никад код млина видели нису празника тако светла, у славу спаса од страшног суда испекȏ Триша петла. Мачак и Жућа уз деду сели, печеног петла

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Необично је љубазно од вас што сте дошли, — каже му девојка. — Мигуеле вас много воли. — Нарочито, ничији савети нису тако од користи као савети искреног друга, — каже крчмар.

То је кукњава. Она је моја зеница, моја мезимица. Не осећам скоро да нису моје. Одакле долазите, господине? — Из ваше постојбине.

и тако док се препиру прође време за ручак или трећи поједу све, иако нису гладни. — Сигурно, само да објасните и ту своју идеју свету сви морате наћи присталице и ове би у ствари биле једна

Не, већ да јој у лице пљунем; њој која је убила тако красног дерана!“ И онда ме нису пустили. А све сам то учинио о своме трошку и ради оног пријатељства што је имао за мене и наше село.

— Радите увек онако дивне чипке? — Радила сам много зимус. Једна трговина у Толеду ми узима по угледу. — Да вас нису одале другарице, питао бих их сâм мало доцније шта је са вама. — Заиста! Да сам знала, одала бих се сама раније.

— Зашто није Пабло са вама? — Пабло је увек био ту, али откако сви знају да су се заверили, а родитељи се још нису договорили, није обичај да више долази. — А када се венчате, нећете ни ви више долазити, Сагрера, овамо?

Не бих ни вама да сте одавде, или да не знам да нећете никоме рећи. — Зашто његови родитељи нису вас запросили? — Била сам доста млађа од њега. Имала сам седамнаест година.

Ја сâм немам више кога да чујем, нити коме да одговарам. Као да нису никада ниједан људски глас унеле у себе, моје су уши сад испуњене само тамним ноћним ваздухом и влажним испарењима

Излазим из чамца, идем лагано уз обалу, у томе правцу. Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, а људи, до којих допире тај глас, не могу да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени.

— Карлос је остао цело време овде да би био уз жену, јер је била болесна и чекала то, а сад је морао отићи, а нису израчунали добро дан.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Пет столећа већ се бори Мрачно ропство и слобода; Ал' већ данас Србин слави Васкрсење свога рода — И ако му нису овде У Крушевцу код олтара, Искупљене браћа дивна, Које гони судба кивна; Врла браћа са Миљацке, Са Неретве и Вардара.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

А мене пред црквом држе да смирујем божјаке. Реч ми се залуд открила и залуд бдења и знања кад ме нису са царским писмом на путовање послали.

И облаке кад људски покажу лик чакљама свлаче и копљима боду. Траже моју главу а нису ни чули моју реч. Као гуја без отрова у глави по гудурама лежим немоћан да своју кожу променим.

На улазу ме стража Варјага једва пустила, у Хагија Софији причест ми нису дали те сам жедан улицама ходио (зато сад много вино пијем) и тужан бејах: просјацима нит имах шта да уделим нити

Могу ли скупити реке рајске да опточим народ свој оклопом воде вечне? Залуд ме царем зову кад ми велике моћи нису дате! Дрвећу бих завештао своје мошти да се разлистају и плодне постану судбином стабала.

Дрвећу бих завештао своје мошти да се разлистају и плодне постану судбином стабала. Но час ни брдо преображења нису још стигли, коло је мучења у мени с обртањем почело.

КЋИ КНЕЖЕВА ВЕЗЕ Што мужеви нису могли да спасу зар ја да спасавам? Јадан ли сам војвода под некрстов чадор изгнана немушта и сама!

Ал ти нови мртваци нису сањиви: прскају куће водоскоком рудим и док их стражари носе некуда ван града, с кровова се цеди крвава слуз и кад

Више нису имале шта да раде у земаљској пустоши, а ми смо осећали да силазимо негде испод нивоа земље, у вршкове траве подземних

уз гусле још кост промрзла сева и све је надувено од старе славе недопеване надуле се главе и прса и бешике што нису довољно далеко стигле сад ће да прсну кад наследник донесе игле!

овцу на рамена отац у сасвим малој кући осврће се у кожуху где је смок на путевима велики промет они који пролазе нису гладни сирот је онај који оста на свом месту.

мру једна за другом као старе муње гасила се лица лепа на постељи на ливади на тавану и у цвећу на почетку шуме нису се више ни копала гробља она оставља кућу децу и огњиште и гази по иверју док се следи неки већ мисле на момачко

Што нам то раније нису рекли да жене ништа не може да замени ни лахори ни језера ни срне сваки муж сад има астму и евнуси чак ојађени

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Зато, брате, ти не би могао да управљаш имањем што не испушташ карте из руку, па ти нису слободне руке да можеш управљати имањем. ТРИФУН: Ни једну твоју пару нисам прокоцкао, Агатоне.

СИМКА: И певала си. САРКА (крсти се). Нека је далеко од нас, ал' биће да су то неки духови. АГАТОН: Нису то духови, Сарка, него будилник. САРКА: Ју, какав будилник? АГАТОН: Па тај што седиш на њему.

АДВОКАТ: Зар је наћи стан тако тешка брига? ДАНИЦА: Не то, али...Теткини приходи, једна скромна пензија, нису толики да могу покривати и кирију и одржавање куће. Морала бих се и ја постарати да штогод привредим.

Зар није боље било да се ја извучем из стечаја? Црква и просвета нису под стечајем. ГИНА: Па јест, пријатељ-Танасије, ал' опет, што кажу: боље цркви и просвети него једној незаконитој

САРКА: Па зар су сад законита, побогу, брате? АГАТОН: Нису, ал' се сад некако друкче сматрају. Био код мене један млад писар, тек свршио школу, па нашло се за плотом једно

МИЋА: О, драга рођако, хтео бих... управо у неприлици сам да ли да вам изјавим сажаљење или... ДАНИЦА: Уздржите се; нису ми потребне никакве изјаве. МИЋА: Да, најбоље је прећи преко тога. Живот је одиста тако чудан, тако пун изненађења.

АГАТОН: Остави ти то мени. Знаш ме ваљда; ништа ја до данас нисам покварио. Покварио сам, то јест, изборе кад нису били по вољи влади; покварио сам по коју државну лицитацију кад није била по вољи мени; али то је друго; то је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Могуће, могуће... Али пси нису лајали, а планина је језовито ћутала. А звоно се и даље јогунасто клатило, и ја отворих очи. Звони... звони...

За једно кратко време звуци се нису чули... Али наскоро допреше они поново преко неме планине. Око мене сви су спавали.

Радило се целога дана. А сунце припекло, па јара трепери два метра од земље... Заузети послом, људи нису ни имали времена да мисле на рат.

Људи су се уморно протезали, нарочито возари, који дуго нису јахали. — Хајде, хајде, шта се вучете као мрцине — журио је војнике поднаредник Живојин.

Облио је зној и људе и коње. Тек тада командир даде вољно. Али возари нису равномерно шљапнули коње по врату, те опет паде команда: „мирно“, затим „вољно“, опет „мирно“, и напослетку „вољно“.

Командир је бледео, црвенео, знојио се, шкргутао зубима и бесно колутао очима на војнике који нису обратили пажњу на своју спрему. А било је много замерака... Каиш на опреми преврнут.

— Је л то пета? — питали су сељаци из мрака, чекајући да се последњи пут поздраве са својима. Иако нису могли разговарати, ишли су тако поред батерије, саплитали се о камење на путу, или се држали за ограду предњака,

кроз село народ је износио воду, воће, давао је хлеб, што је све послуга радо прихватала и делила са возарима, који нису могли сјахати. Мотрило се строго да војници не залазе у куће. А било је и таквих.

А било је и таквих. Обично су тад кришом делили шта је ко могао на брзину да дохвати. Такви поступци се нису сматрали као грех, а многи су се и поносили окретношћу својом. А ни сам народ их није осуђивао. Рат је...

Бледа лица, потамнелих очију, гледали су они болно некуд далеко, и, заузети својим мукама, нису нас ни опажали. Војници су их посматрали са пуно саучешћа...

— Пази, пази — говори нервозно командир — сакупљају се око онога, па ће им ђаво бити крив. — Нису већ два дана ништа јели — додаде потпоручник Александар. — Море, зар им је стало до јела сада!

Место ме није држало. Од узбуђења дрхтале ми руке. Али командир и Александар нису, срећом, ни обраћали пажњу на мене. Наједном претрнух... Пуцањ... други, више њих. Дах ми стаде.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а сад нам треба нових педесет. Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке...

— Дивљаци. Као да нису досад видели човека. Али шта је ово те нико не доводи децу од своје воље ? — Научени су. До сад су учитељи уписивали

»Бог га видео, кад их пре научи песми! помисли Љубица. — Види се да је нису знали досад: ено још их учи како се то игра«.

па н сам да се поучиш чему. А ни ми вам нисмо баш тако велике школе учили. — За ваш посао и нису потребна велика знања. Ту је важна практика... — Јест, добро сте рекли. Практика, света практика!

Љубица и Гојко продужише пут ћутећи. Беше им незгодно настављати досадашњи разговор, а о другом чему нису хтели говорити. Сиђоше у речицу, поред које се зелене подотављене ливаде.

се на рад, надничење, а они по цео дан око воде, око Мораве хранитељке, јер она их је и хранила и појила, другог чега нису имали; она их је и неговала, као добра мати, прала их, чистила, а благо сунце повијало их и сушило свој зрацима...

Пре недељу дана донео им је сам писар обома плату, док други учитељи још нису ни мислили о томе. Гојко чак узе и нешто пара унапред, па одмах оде до Београда, одену се лепо и врати се истога дана,

Неколико његових ђака приђоше к њему. — Јесу ли сви дошли ? запита децу. — Дошли су. Само нису они што не долазе никако, одговорише ђаци.

— Зар још питаш ?... У цркву... венчање... — Како ћу ? Немам венчане хаљине. — Којешта! Још те нису оставиле београдске предрасуде... Ти си образована учитељица! — Добро, чекај да се обучем...

Под њима само меко сено, покривено шареницом, па ипак беше тако слатко ту заспати! Нису имали ни своје куће. Прво сећање из живота јој јесте сеоба.

Ваљда нећеш гледати равнодушно толика чуда у школи и звати се управитељ. Нису те хтели чути... страдао си за свету ствар... Па лепо, сети се Хуса и других. А ми ћемо већ нему...

рече писар мало тишим гласом. Оне летошње оправке и набавке, то ти је сав издатак. Ови двоје нису примили квартирине ни паре. Кмет обори главу нерасположено, као кривац кад се ухвати на делу.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Сви у колу весело, весело! Хајд’ у коло коледо, коледо! 20. Божић зове с оне стране: “Превезите ме. Ако нису људи дома, оно су жене.

“ “Није зора, већ је месец; Поспавај, јагње, код мене!“ “Краве ричу око куће; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису краве, већ су але; Поспавај, јагње, код мене!“ “Турци вичу на џамији; Пуштај ме, душо, да идем!

“ “Нису краве, већ су але; Поспавај, јагње, код мене!“ “Турци вичу на џамији; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису Турци, већ су вуци; Поспавај, јагње, код мене!“ “Деца вичу испред двора; Пуштај ме, душо, да идем!

161. Ој девојко, не намигуј на ме — Јоште нису твоје очи за ме. Када буду твоје очи за ме, Онда нећеш ни гледати на ме. 162.

183. Погледај, момо, погледај, На ону гору високу, Штоно су магле по њојзи: То нису магле од Бога, Веће су магле од мене, Све моји јади за тобом. 184.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Никад! Ни по цену живота! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Немате образа! ТОМАНИЈА: Да јаја нису по десет иљада комад, ја би вас лепо одавде испратила! ЈЕЛИСАВЕТА: Ко си ти да ми претиш?

Стварност није позориште, нису облаци! ЈЕЛИСАВЕТА: За њега би и овај рат постојао само ако би се догађао на позорници!

а да знаш да зато мореш голокур да висиш на пијаци... Кажи, би ли пуцо? ВАСИЛИЈЕ: Нису то моја посла. Ја сам глумац.

(И она се, заједно са Василијем, враћа у кућу) ГИНА: Као да нису у рату, него на излету! БЛАГОЈЕ: Глумци су боеми, и уметници, и светски људи! И нису они криви што ти то не знаш!

БЛАГОЈЕ: Глумци су боеми, и уметници, и светски људи! И нису они криви што ти то не знаш! ГИНА: Не треба мени неко велико знање да познам ко је курва, а ко лопужа!

А узмите му ашов, и пружите скиптар, па ћете за трен ока од гробара добити краља! СИМКА: Нису мени потребни ни краљ, ни гробар! ЈЕЛИСАВЕТА: Нисте разумели... Филип, на пример... кад га видите да једе...

СОФИЈА: Шта је, шта гори? ЈЕЛИСАВЕТА: Знаш ли где су мачеви? СОФИЈА: Откуд ја да знам? ВАСИЛИЈЕ: Зар нису у плетеном коферу? ЈЕЛИСАВЕТА: Тамо су перике! (Из куће излази Симка) ВАСИЛИЈЕ (Софији): Помози јој да потражи!

СИМКА: Благоје се поново пропио, пропашће!... (Софији) Па зар вас нису ошишали? ЈЕЛИСАВЕТА: Јесу, то јој је перика! СИМКА: Још вам је лепша него природна коса! СОФИЈА: Баш вам хвала!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача. Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали, већ та земља коју се умарам да разгалим!

Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали, већ та земља коју се умарам да разгалим! Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали, као загрљај болан тих мртвих, телом палим.

У Сербии, зорњачу тражим. А биће: атеист нису ни овде зенице, кад свиће, и дах је жића мање, него у туђини, чист. У Богу је ведро.

Те наде се одрекао, као што ће читалац видети, већ у епилогу Лирике Итаке. Нису све песникове песме из времена првог светског рата штампане, а нису ни све штампане унете у Лирику Итаке.

Нису све песникове песме из времена првог светског рата штампане, а нису ни све штампане унете у Лирику Итаке. Међутим, пошто су се, у оно доба, слали рукописи редакцијама, и штампаријама,

Једва су га спасли наши наполичари и моја добра, мала, нежна, баба Јула. Сестре мога оца нису биле срећне: једна је умрла млада, а друга је била несрећно удата, у Загајце, за богатог трговца, Мунћана.

Кад су је удали за мог оца, мој отац је био толико пун дугова, и толико осиромашио, да нису имали ни толико новаца колико је онда стајала једна колевка. Мати ме је повијала у једном кориту у ком је хлеб месила.

Такав сам улазио у кућу тих разних младих девојака, и у њихово друштво, и оне нису ни сањале кога имају у друштву. Само ме је Ромилда Морпурго познала, и у домину. Живео сам ја, на Ријеци, весело.

Тај свет и ти играчи имали су врло једноставну политику. Талијанаши на Ријеци нису дозвољавали на Ријеци хрватску заставу и нису хтели да је дозволе ни кад се играју интернационалне утакмице, на

Талијанаши на Ријеци нису дозвољавали на Ријеци хрватску заставу и нису хтели да је дозволе ни кад се играју интернационалне утакмице, на Кантриди.

Људи, који су пловили око пола света. А никад даље од сата хода у земљи овде били нису. Чучећи на четвороугаоним сандуцима за рибу, изгледају као угљари, црни од дима петролеја, а не као неки хероји таласа

Упознао сам и неке стране у сеоском Декамерону. Девојке, које су браћа чувала од сваког ветрића, и које, до удадбе, нису узеле у руку ни косу, ни ашов, ни вилу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Велике змије увијале се око дрвећа или се сунчале на камену и нису мислиле о злу. Око цвећа су облетали лептири са великим, као дуга сјајним крилима и зујале пчеле без жаока.

И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале трња, било је свуда по врту.

Дуго је Магдалена чувала те руже као највеће благо, као једину успомену на свога Спаситеља. И, зачудо, руже нису венуле, беху живе и свеже као узбране.

Ни људи ни мој крчаг нису криви што сам ја гневљив и напрасит, него је крива моја погана ћуд од које нисам могао утећи, него сам је собом понео

Стари је пастир седео на трави и загледао се у мушице, па је мислио: зашто је Бог и њих створио, кад нису ником од користи.

— Доиста — гунђао је — зашто је Бог створио тако ситна бића која су само од штете. Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас пецкају и пркосе нам.

Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни. Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби.

“ И све би затим уздахнуле тио Што њима таку Бог лепоту не да... Ал од то доба због доброте њине, Што нису биле од зависти слепе, Мирјам им даде дражи и милине И драгоцени дар да буду лепе...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи.

Од мене је доста и то. Други нису ни толико чинили... А и уморила ме политика. Шта ће човек да се ломи целог века! Сад сам дошао господину министру да

мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива соја, као народ у земљи Страдији, који уме измислити нешто толико паметно што би у другом

Министар то као да примети, те ће рећи: — Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је уважила молбу такве исте природе.

„С половином ћу плате служити” , вели он мени. „Не може да буде” , рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.

То је, бар за данас, главни њен задатак. Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне ствари; али, главно је да ми парадирамо по улицама уз јеку труба; а већ ако би опасности по земљу увелико

Посматрао сам акта. Један директор, на пример, пише: „Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну невољу доведени да ни хлеба немају.

У тим важним питањима нико није хтео попустити и ствар, малопомало, дође дотле да један другог нису могли гледати. Министар, да би своме противнику што више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама не сме

Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу. Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим

Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној

— Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! За тили часак пуче плот као да га није ни било. Прођоше. Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак, и застаде.

На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Е јес', неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли. — Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука....

, а свршавао се са: »ово је мој најпонизнији одговор«... Разуме се да ни хитне депеше нису смеле бити без »понизног« јављања, а Главна Контрола после има муке док реши: како да рачуна ту »понизну« реч — у

Данас ћемо сигурно наићи на њега. Па пазите: за Деспића двеста, а за Маџара — сто!... Сви се згледаше, јер нису знали да је уцена повишена. Капетан продужи: — Има ли који из војске? Показаше му Ђокића и Љубишу.

Хајде већ Атила и Гензерих — нису га тако бунили, али оној првој двојици није могао да одреди народност: час му је Аларих Римљанин а Стилихон — вођа

Кад учитељ заврши четврто читање, беше их дошло још дваестину људи, који нису чули из почетка. — Деде изнова, господин-учо, вере ти; нисмо чули оно напред, — виче неколико њих из гомиле.

Начинили су нашег капетана црњим од ђавола. Море шта ти му нису казали!... А баш хтедосмо сви да прснемо у смеј, кад онај у новинама прича како је дошла ова хартија у капетанову

— Само због државних потреба, иначе, разуме се, нису нужне. Насмејах се и пођох за њом у школу. Уђосмо у један разред.

То је бивало свакад пад га је ко дирнуо за његова молитвања, или кад је ко пред њим ружио светињу. Људи га већ нису никад ни љутили, али дечаци су пробали, па кад видеше да то веома вређа чича Перу, оканише се.

То је оно, што сам ја навалио као луд: дођи, па дођи! Требају ми деца за нову годину.« »А ако случајно нису пошли овим возом? А депеша !...« И он се пипну по џепу где му стојаше депеша, у ко јој жена јавља да долази вечерас.

Живко му притрча, дохвати га рукама за рамена и снажно затресе. — Какав воз!... Зар нису погинули ? Живи ?... Чувар се отимаше, мислећи да има посла с неким лудаком, али кад спази официрску капу, умири се.

А тета све веселија и према Коси све немарнија... Управо, тако се детету чини. Јер од пре се нису растајали, нису уста отварали једно без другог. По цео дан су заједно. Све нешто имају да кажу једно другоме. А сад! .

А тета све веселија и према Коси све немарнија... Управо, тако се детету чини. Јер од пре се нису растајали, нису уста отварали једно без другог. По цео дан су заједно. Све нешто имају да кажу једно другоме. А сад! ...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи? ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су? ДАНИЦА: Ја знам да нису. ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда?

Шта имам да му говорим празне речи? ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су? ДАНИЦА: Ја знам да нису. ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја. ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива?

(Вади једну хартију из џепа.) Повадио сам, видиш, из аката све кривице, и оне које су отишле већ у акта и оне које нису још ни дошле до акта, све, све.

зар није боље да му што друго измислимо него да је преотео туђу жену? СЕКУЛИЋ: Остави ти то мени, молим те. Нису ово мени први избори. ЈЕВРЕМ: Па добро, ал' ако они мени измисле тако нешто па штампају плакате?

Па дабоме, не може човек за свашта да има дара. (Шета узбуђено и фркће.) ДАНИЦА: Шта ти је? ЈЕВРЕМ: Тек што нису дошли, разумеш ли, тек што нису дошли! ДАНИЦА: Ко, забога? ЈЕВРЕМ: Ко? Депутација! Знаш ли ти шта је то депутација?

(Шета узбуђено и фркће.) ДАНИЦА: Шта ти је? ЈЕВРЕМ: Тек што нису дошли, разумеш ли, тек што нису дошли! ДАНИЦА: Ко, забога? ЈЕВРЕМ: Ко? Депутација! Знаш ли ти шта је то депутација?

ЈЕВРЕМ (престрављен): Ко, брате? Говори ко? МЛАДЕН: Ено их озго, тек што нису дошли! ЈЕВРЕМ: Ама што урлаш, побогу брате! Ко иде? (Шчепа га и дрмуса.) Говори, ко иде? МЛАДЕН: Народ, депутација.

(Гледа на прозор.) Не види се, а и да се види, шта имам од тога, кад немам ни речи написане, а они иду и тек што нису дошли. (Наслони се на сто.) „Браћо!” (Наслањајући се, напипа опет звонце па га шчепа и баци на под.

ПАВКА (крсти се): Права чуда, бога ми! Бог нек нам је на помоћи! СПИРА: Нису то чуда, Павка, него то ти је народни обичај. СПИРИНИЦА: Та какав обичај, то је одушевљење!

Ја поуздано верујем да сам победио, али — полиција је починила масу неправилности, а у таквим приликама изненађења нису искључена. ДАНИЦА: И за тај случај ја имам план. Кад сам се већ упустила у борбу, ићи ћу до краја.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!« Или му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест хиљада динара, или би чак неко из редакције због тога дописа — који је оштро и

Ех, о чему вам он све није писао и откуд му, ђавола, све то падне на памет! Многи од тих његових радова нису, додуше, ни изашли, па не могу бити читатељу ни познати; много је од тога отишло у онај страшни новинарски кош који

уз дирек, кад је онај јурнуо на њега, и остао је на багрему све дотле док нису приспели сељаци и бика одвели. Но иако је од бика побегао, јер је бик један бесловесан скот, од газда-Ђорђа се није

Међутим, сељаци нису веровали ни ћир-Ђорђу ни грчким историјама, јер таке бркове могао је само наш Краљевић Марко да има и већ нико више на

А то баш нису требали да раде! Само бадава да греше душу. Нису требали никако да га дирају. Једно, што он није, на пример, тај

А то баш нису требали да раде! Само бадава да греше душу. Нису требали никако да га дирају. Једно, што он није, на пример, тај човек, женскарош то јест; а друго, што су га само

Умела је свуд да се нађе. А разумевала се и у пословима који нису строго женски били. Лепо је надгледала радњу газда-Ђорђеву.

Они су лепо живели и слагали се. Она је имала утицаја на њ, иако још нису били венчани, него су, као што оно једна стара наша песма вели: »живели супружески ал’ невјенчано.

Откад га дељем, па једва нешто мало! Него — није ни чудо. Друштво је криво. Ови људи нису ништа друго ни радили него само спавали! — вели Срета мислећи ту наравно на политички дремеж и мртвило.

— Аха! Ама, нису ми они онако по вољи. А јесу л’ служили у војсци? — Јесу, сви су резервисти! — Нећу ја те! То је све Мићина сорта!

Ни они сељаци и суседи, ни дај боже! Мрзе се као да нису, боже ме прости, једна вера. Један другоме ни бога не називају.

Нећу о њима више да говорим. Рећу ћу још неку о стварима које су се сваки дан дешавале; о препиркама које нису излазиле из граница својих, које су од почетка до краја остале само препирке.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!

Сви су викали: „Каква је то вожња! Да грдне пропасти, да грдна зла!” А нису знали, ни помишљали Да је кондуктер спасао живот једног великог, жутог пса. А могао је, с пуним правом...

ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА Посматрао сам ватрогасна кола Кад се, покуњена, са пожара враћају: То нису кола, то су кола бола, Клонула и безвољна ко дани кад краћају. А како су малочас завијале сирене!

Прошле ноћи, страшан се топот Чуо чак до у Сопот. Неки сву ноћ нису спавали. „Ко то одјаха ка Авали?” Сви су мислили Дуго и живо, Па пошто ништа нису смислили, Отишли су да пију

Неки сву ноћ нису спавали. „Ко то одјаха ка Авали?” Сви су мислили Дуго и живо, Па пошто ништа нису смислили, Отишли су да пију пиво.

” „Издајниче, насео си туђинској пропаганди, Па замишљаш да си Лав Толстој или Ганди!” „Не, ту нису умешани ни Лондон ни Токио, Ово сам ја сâм у бесаним ноћима открио, Вртећ се у постељи, тапкајућ кроз одаје, И

” Финијих женских одела? Свашта ли у глави настане! То нису одела, него хаљине, и не фине, него танане... Међу двема истовременим радњама: а-ја-ја-ја!

— Грми Тодор, који воли угледнике да калпи: Није географска имена, него називи, и нису Алпе, него Алпи. Па и уморан, када га, пред зору, сан обрва Шапће, уснивајући: Није група, већ скупина острва!

А Руднап, кад се чита одостраг, постаје бркати пандур ... Ко да се супротстави времену кад се лудо захукти? Њему нису по вољи производи, него продукти.

Његове огромне шкољке ушне Хватају сваки шум који шушне Између Тибестија, Аира и Каира! То нису уши, него то су Две звуколовке, два тањира, И две антене у Космосу...

У ноћи топлог градског месеца видео сам их како су спавали; На неки велики интернат подсећао је депо; Нису се много разликовали ни распознавали; У дворишту су шумеле гране ко небо, бескрајно, лепо.

Али где су, где су они ветрови, Што су некад, у октобру, дували Око гумна, и по сувој ували? Нису, ваљда, заувек заћутали? Далеко су, далеко су снесени У долине неке друге јесени.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Они који нису веровали у таква објашњења, стварали су најразноврсније и најчудноватије претпоставке о томе како јегуља долази на

Његова слаба тонажа и оскудица места нису допуштали инсталације потребне за оно што се намеравало, и он је, пошто је искоришћен од 1903 до 1911 године, морао

пр. то да оне чују кад се на обали говори, јер за то имају дугачке уши. Међутим, те уши нису ништа друго до бочна пераја која се јако развију и израсту у време кад јегуља полно сазри и крене на путовање у морске

Премореност и изнуреност нису му допустили да те ларве прати, као што је то урадио са европским и америчким ларвама јегуља.

ј. да нису ни мужјаци ни женке, а шта ће од тога двога постати, зависиће од животних прилика у којима се буду снашле.

су ту животињицу сматрали за младунце једне нарочите врсте риба, и не слутећи да су то младунци јегуље на коју при том нису ни помишљали.

жуту јегуљу Стакласте, змијолике животињице, које су тако допрле до слатких вода у којима ће од тада пребивати, још нису праве јегуље.

Они су сматрани као један од главних узрока што се мочвари код Струге (Струшко Блато) нису могли исушити, пошто су успоравали ток воде што протиче Дримом.

године у језеру Каума у Швајцарској, биле су још очувале своју негдашњу свадбену одећу, са којом нису могле наћи прилику да изађу из језера и пођу на своје завршно прекоокеанско путовање.

укаже, као у мрачној ноћи без месечине, безброј треперавих, зеленкастих и плавичастих звезда разне величине, али које нису непокретне као оне на небеском своду, већ се лагано крећу у свима правцима.

Неки од њих налазе своју храну и у органским материјама које се налазе у муљу на дну мора. Ти живи створови нису онако разноврсни као они што живе у мањим дубинама, пошто је само један доста ограничен број врста прилагођен

За хватање сићушних и крупних морских организама по морском дну и у жељеним дубинама употребљују се справе које нису ништа друго до обичан рибарски алат прилагођен циљу и приликама са којима се има посла.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

НА ЈЕДНОМ ПРИМЕРКУ ''ЦYРАНО ДЕ БЕРГЕРАЦ'' Да, сви Гаскоњци нису из Гáскоње: Има их, Госпо, широм целог света Што љубе, пишу песме, јашу коње, — Пуна је земља гаскоњских кадета.

Јер Бог је тако хтео да нас створи У доба кад се монотоно живи, Кад дани нису ни бољи ни гори, А људи млаки, једноставни, сиви... У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама!

Ох није живот рђав што је беда, И невоља, и мука духу, нити Што нам судбина вечно заповеда А прохтеви нам никад нису сити, Но заборав је, Госпо, сав и свуда, Заборав свиреп, неумитан, зао.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И заиста, чим би он дошао с пута, одмах би се цела родбина стицала: жене, тетке, | стрине. Мужеви као да нису смели првога дана преда њ, а знали су да ће он, шта би за њих имао, преко тих њихових жена поручити им и наредити.

И све, и сестре и мати, утркивале се која ће што више да му угоди. Што год би урадио, учинио, за њих је било свето. Нису могле замислити да би он могао, или што би и учинио, да је то нешто ружно и неваљало.

И тамо, затворени, у друштву чувених Грка, Цинцара и првих бегова, Турака, које због вере нису могли примати код куће, правили читав лом.

Тако, у јелима, која код њих нису никада смела, као код осталих, бити јако запржавана, масна, прељута, већ увек блага, слатка, и пржена само на маслу;

Чакшире, истина, и њихне су биле широке, чохане које су им остраг у борама тешко падале, али ногавице никад нису биле дугачке, још мање широке и испуњене гајтанима, већ уске, кратке, да би им се што више виделе беле чарапе.

Бројанице, које су носили, нису биле као остале, чак ни као хаџијске, са крстом, већ ситне, црне, скупоцене, да би се, ма колико биле дугачке, ипак

исти израз лица вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им никада нису прелазили иза крајева уста.

кући, толико богатој, отишао, поред Солуна, чак у Цариград, да што више путује и учи тај њен деда и баба тада никако нису били код куће.

Истина, тада већ нису, и то због оскудице у новцу, трајала дуго та његова путовања, али ипак су била честа. А највише су падала у она доба

није већ, а оно сигурно доћи, као што је знала да им још одавна, и пре ослобођења, имање а нарочито чивлуци и воденице нису као што треба.

И на свакој служби у цркви и на сваком веселу, игри, увек их је било. Чак нису изостајале ни са сабора по оближњим селима и црквама.

А целе шалваре изгледале су јој као да нису њене, јер, због тога што су биле круте и нове, чиниле јој се шире и као да се она из њих више види, као да је гола.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли.

и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи? Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо! — О види величанство пóља, Трагично друштво кроз која ме води: Огроман видик, неслућена дóља.

мртво лишће лећи На постељу влажну, где се тужно трули, Сањати о прошлој и пролећној срећи, О сновима што се никад нису чули; А јади ће бити суровији, већи За сваког што сања, што живи и хули.

А наша два сина, два честита крила Полета и нада у бури и лому Нису дали маха поразу ни слому, И били су понос нашем скромном дому.

Да имала нисам вазда будно око, Да ми глава, срце нису били хладни, Давно би ме — мали и крвави плен — Заборавили сви зверови гладни. А овако, моћна биће ми и сêн.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Такви су: ако је скупо, оно и не ваља; и го и бос и опет му хладно; ова и она кућа само што нису моје, а остале све су туђе; из његове руке и шећер је сладак, можеш ми вјеровати: ријетко истину говорим, а још рјеђе

Дијалошке пословице нису ретка појава (— Што чине деца? — Што виде од оца?; Пошто би се Марко потурчио? — За инат; Ко ти је извадио око? — Брат.

По таквој својој природи и особеном књижевном карактеру питалице нису и без мисаоне каквоће и веће етичке вредности.

Од тога нису била изузета ни свештена лица, на чијим се рукописним требницима са побожним молитвама налазе крај летописних записа о

Често се и у њима срећу општа места, нарочито стереотипна поређења која нису и без поетске каквоће. Сам начин њихова излагања, обично кроз градацију, као и само њихово мистериозно казивање, уз

ругалице, зарицалице и разбрајалице; а осим тога постоје и стихована казивања са дужим говорним творевинама које нису само деци намењене, као што су то: песме о животињама, ређалице, лагарије, и нарочито ругалице.

Таква остварења нису само говорна; у ствари то су комбинације игре и глуме са говором, и то на тај начин што говорне творевине прозно

). И овакви драмски текстови, и када нису имали глумачку намену („Два кума“, „Под прозором драге“ итд.); као и они који се само јављају у извођачкој

Ова и она кућа само што нису моје, а остале еве су туђе. Показује докле је снијег лани био (рече се у шали кад женско, идући по роси или по блату,

— Слађе је даровано но куповано. — Спрам потке снуј основу. — Сребрни крст и Турци вјерују. — Старост и младост нису у својти. — Стар се во не учи орати. — Тко је бога измолио, и море изловио? — Траг по трагу иде а крв по жилама.

Доста сам вам дао сребра и злата, шта хоћете више од мене?“ Ово је био Сребрни цар, чији и јесте мајдан, али људи нису то знали. Окнари, видећи тако скупоцену ствар, а не знајући ко је она и шта је, навале опет да је изнесу напоље.

А Ковиљка се устави под планином Гучевом; ту угледа један мали извор, и напије се воде из њега. Сељаци нису хтели никад да пију воде са овог извора, јер су говорили: „Нечиста је, удара на сумпор“, па видевши да Ковиљка пије са

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Пошто је тако неколико ноћи једнако радио, онда му браћа почну злобити, што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува.

” Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати.” Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи.

Ето од дванаест коња бирај којега хоћеш.” А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи.” Онда га баба стане одвраћати: „Како би ти узео онога губавог код таких красних коња!

5. СТОЈША И МЛАДЕН. Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису никад на поље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло.

кад види да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могле наћи, цар се разболи и од жалости умре.

” вукли су с њега и хаљине, али се њега нису смели такнути, а он се једнако Богу молио, и Бог га сачува здрава и ону ноћ.

Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: „Шта је, брате, за Бога! Јеси ли питао Усуда?

14. КО МАЊЕ ИШТЕ, ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ. Била три брата, па на беломе свету ништа више нису имали до једну крушку, те би ту крушку редом чували: један би остао код крушке, а друга двојица ишла би на надницу.

” Анђео им одговори: „Ништа за то, ја сам задовољан оним Што има.” Они онда шта ће да раде? жита нису имали да месе прави хлеб, него су тукли кору од којекака дрвећа и од тога хлеб месили.

Она се стане чудити што им је, кад тамо, а то помија ни капи, а око валова земља суха, нису истекле! | Сутрадан у вече опет тако, и тако за седам вечери.

Деца пристану на то и пођу с | Чивутима, и Чивути их одведу својој кући. Они код куће нису никога имали до само једну матер, па кад дођу кући, мушко дете затворе да се гоји а девојку оставе да им матер слуша.

“ Па онда сазове све тице те их запита: „Јесте ли кад која виделе таки и таки град?“ Све тице одговоре, да нису виделе, „него“ веле „има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

По овоме разумевамо да волимо чеда Божија: када Бога волимо и заповести његове чувамо. Јер заповести његове нису тешке, јер свак ко се рађа од Бога, побеђује сав свет. И ово је победа која побеђује сав свет:“ (И Јн.

(ІІ Кор. 3, 11) Такође и муке овога света ништа нису према онима, јер од њих, каже, дршће и сам сотона. (Јак. 2, 19) А знај, љубимче, да страдалницима припада част и

заповеда моја смерност да не буду противни због разне гордости, јер се каже: „Тешко онима који се одричу и који нису смерни, јер ће их Господ гневом својим смирити.

да на свакој литургији спомињу у поменицима оне који су уписани, како сами не би носили грех њихов зато што их нису спомињали и изостављали. А речено је и о овом подобно. ГЛАВА 37 О пострижницима Реч је и о пострижницима.

А братија наша болесна, да се, уздајући се у ово, не распусте тражећи сувишно нешто што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, него нека се уздрже и смерни буду, задовољни оним само чему је време и што је могуће

2, 9) И затим рече: „Није слава овога света подобна слави будућег века.“ (ІІ Кор. 3, 11) Такође и муке овога света нису ништа према оним, јер од њих стрепи, рече, и сам сатана. (Јак.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Са све пиљарима, домаћицама и тезгама! ИКОНИЈА: Нису то више пијаце као некад! Све то сад прскано хемикалијама, назор сазрело, назор обрано!

Све то сад прскано хемикалијама, назор сазрело, назор обрано! Ни купус, ни кромпир, ни јаја, ни цвекла, нису ти више природног порекла! АНЂЕЛКО: Да ми је да препешачим све од Земуна до Карабурме!

(Беже опет иза канти за ђубре. Појављује се Просјак.) ПРОСЈАК: Где ли ћу само ноћас да се завучем? Да нису склонили ону предикаоницу, мого би у њој да преспавам... Не знам шта је то с овим народом!

То је обична чаршинска дезинформација! Е, брајко мој! Где би ми данас били да нам нису сметали такви у развоју! СТАВРА: На митингу си му јуче аминово! МИЛЕ: Ја аминово?

А ни буранија није била приткара, него чучавица. И диње цероваче нису биле тад, него касније, па ја то после помешо.

Ево овако: прво ћу да признам погрешке, самокритички! А и неке везе су ту, ваљда се нису све испрекидале! Је л тако? Па да се полако реактивирам! Мале дужности, па онда мало веће!

Сврши се рат, и тамо доделе једног, из нове војске, заћоре се на први поглед! И тако мама остане пре венчања. Нису знали да пазе, а није ни било ових данашњих срестава. И таман да се венчају... ма шта ја ту уопште и причам!

Црна моја Госпава, црна Госпава! Ајде, послужте се! Да се бар с Анђелком честито опростимо... Док нису и троглави почели да наилазе...

Преки војни суд, ражаловање, скидање еполета, и стрељање по кратком поступку! (Тишина) ТАНАСКО: Нису нам отпевали чак ни „Господи, упокој...” МАНОЈЛО: Јеси ти свестан шта си учинио?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

САУГА (одлази лево). МАРИЈА (гледа око себе да ли је све у реду. Када види да испред његове собе до прага још нису донесене очишћене ципеле и нису спремљени леген, ибрик и пешкир за умивање, сва преплашена окреће се и, над

Када види да испред његове собе до прага још нису донесене очишћене ципеле и нису спремљени леген, ибрик и пешкир за умивање, сва преплашена окреће се и, над степеницама, виче пригушеним гласом):

Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке... МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

А и она (показује на Анђу) и она му је помагала. Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила,

Доста! ЈОВЧА А и ову бих, и ову! Јер, дедо, ти већ то не можеш да знаш, свештено си лице: али, све оне, жене, ништа нису.

И зато, нека је грех, ма шта, не могу после да их гледам, трпим. И зато, то сам грешан, признајем, ако саме нису хтеле, миром, мирно да иду, добивале су онда манастир, и квит. ВЛАДИКА Било то, било, сад неће више.

доксат; љут што се његови не појављују; с почецима већ сумње и слутње неке тешке тајне јер види да Васкини прозори још нису отворени; бесно у мрак): Камо сте, бре, камо?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Да нису се Европејци усудили мисли своје поправљати и ум науком просвештавати, остали би до данас у првој глупости и варварству

Но, природно морао сам у такову кривопутицу и заблужденије упасти, читајући књиге које нису за мене биле, и хотећи да пре времена сврх девства и женидбе мудрујем, не знајући ни што је једно, ни друго.

Млад човек и неразуман гледа прси женске као да нису ни за што друго ту него да накићене и украшене цвећем увесељавају и наслаждавају очи његове; а разуман и паметан,

Но, док мене моја савест не обличава, ја се никога не бојим. Боље би много било да нису никад били тако богати с анатемама.

„Дакле, лекар који се само зове лекар, а не зна лечити, и терзија који се само нариче терзија, нити зна терзилука, они нису то што се називљу?” Архим[андрит]: „Нипошто!

и[х] наказао и дао би[х] им крепку заповед под жесточим наказанијем, да се нипошто не усуде у напредак називати то што нису”.

Лашње би ко од гладна медведа утекао него од тебе! А да право речемо, нису свему ни калуђери криви, него зао обичај који се увео.

Ко ће народ сложити? Шта ли зна прости народ? Вас је народ изабрао за своје пастире; ако ви познајете да калуђери нису од потребе, учините с њима како је архимандрит одсудио лекару и терзији; народ у том нема никаква посла.

А старији ваља да се врло старају да му никакве обиде не творе, и неке народне слабости и обичаје, ако нису врло вредовите општеству, ваља да презиру и трпе.

Јуло, срце, Јуло, душо!», (мајку сам моју наном звао) и више би ту лежао, да нису се чобани око мене скупили и почели ме утешавати, а ни сами нису се могли од суза уздржати.

», (мајку сам моју наном звао) и више би ту лежао, да нису се чобани око мене скупили и почели ме утешавати, а ни сами нису се могли од суза уздржати.

љубитељи; и што се каса у старо време, весма похваљене добродетељи гостољубија, заисто, у том ови народи ни једном нису фтори. Ови дан предвече дођемо у једно село код Тисе. Нађемо једног старог свештеника гди нешто у својој авлији теше.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Не видиш ли да је вратрова порука! Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе. — Дакле, те нису изагнали, душо материна, срце материно — пита Осињача, љубећи Бакоњу по образима и по шији. — Дакле, си баш послат?

! Цигурно ника велика ствар. А шта ћеш ти радити, ако дође стари Кркота с њим? Знаш, одма му реци: „Рш! нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите! Послије једног часа доведе кнез Кења.

— Кад прикојуче ујутро допаде Стипан и каза да приковођани украдоше кулаша, ја одма реко у себика: нису борме Приковођани, него Кркотићи!

У здравље нашег припоштованог оца гвардијана и свију редовника, који су овди и који нису овди, и свега пука кршћанског и његовог поглавице, светог оца папе! Живили! — Живили! — заграјаше млађи!

Можете замислити, како то тек пренерази ђаке. — Јесам... Оно што јест, јест, а ви знате да у мене нису дви ричи! Прикојуче, уочи недиље, кад сте сви били на великом благослову, у први сутон, ја се наслонија на овај

— поче сладити Тртак. — Ми смо сви слуге светога Вране. Оно, да речемо, нисмо сви једнаки, јер ни прсти на руци нису једнаки; нико је мисник, нико дијак, нико измећар; али, јопет, сви смо један другоме потрибни. Је ли тако, браћо?

Скочити из бачве то је примного!... А Букар каже да њихов ковач може рукама сломити коњску потковицу!... Па зар нису ти Буковичани змајеви? Е, јесу брате! Ма ћу и ја да скочим на коња, у трку, па ма оби ноге сломија!...

„А зашто нема млика?...“ — Зато што су приковођани повели краве, шјор!... — „А зашта су и повели?“ — Зато што нису имали своји, шјор!...

Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли учинити без руке

Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли учинити без руке помоћи из куће!

Сто сам вам пута рекâ: грђи су од ркаћа! — Немој, болан, тако! — рече Вртиреп. — Како нису грђи? Ркаћи бар отворено говоре: „Удри по Буњевцу! Не жали буњевачко.“ Тако барем говоре, па си барем начисто с њима!

Али је ово послидњи разговор међу намикарце! Сутра још нека те враг носи откуд си и дошâ, јер таки нису за редовнике, него за ајдуке. Ајде у чету Радекину, ајде се поајдучи кâ какав ркаћ, па арај цркве и манастире.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Отвори бело језеро шаке Да руке нису ми два крста Да очи нису ми две раке. Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан.

Отвори бело језеро шаке Да руке нису ми два крста Да очи нису ми две раке. Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан.

Ова песма нису тешке речи Мада мало опор звучи густи звук. У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Он настави да мисли како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од мрака. — Стигли смо на броју!

Онда није могао да издржи: показао је прво Симки и слугама, што нису престајали да се смеју господском оделу, које је, тврдили су, наружило Вукашина.

И синоћ је чекао да легну. Знао је да нису ушли у собу. Ноћ је преседео на свом лежају, огрнут великим кожухом, јединим и летњим и зимским покривачем.

„Ти си сељачки син. Срамота је да носиш швапске крпе. Нису оне ни здраве. И срце и памет се покваре у њима“, рекао је отад убеђено и претећи.

— Вретено! Вепар! Изгореше! — Нису, не бој се, ћути, Анђо — устаје, покушава да смири жену, држи је за руке, а њене бесмислене речи шире страх и немоћ по

“ „Прошао си свет. По теби су прошле године. Знаш све.“ „Мало је луди с више дуката од тебе.“ „Дукати нису живи. Не расту и не говоре...“ „То су твоје газдинске бриге.“ Смех је зајецао у празној каци. „Шта да радим?

А њих Толико има на земљи да ће ускоро и њу почети да једу. Само је њему не да Бог. У мраку један другоме нису видели лице. Испод каце, јурећи се, зацијукаше мишеви. И они слуге на пустош.

Симка и Милунка једновремено су устале од стола, скупљајући посуђе. „Да нису то владине новине јавиле?“ „Сигурно су новине.“ Ђорђе није гледао оца. „Кажи, јесу ли?“ ,„Људи причају.

У први сумрак, чиста и узбуђена, увијена у кафени кафтан с дугим ресама, пошла је с мајком ка манастиру. Нису ништа говориле, само је мајка, суљајући се по залеђеној пртини, често опомињала: „Лакше, нису мени твоје године.

Нису ништа говориле, само је мајка, суљајући се по залеђеној пртини, често опомињала: „Лакше, нису мени твоје године.“ У тишини зимског сумрачја, појединачно и двогласно њакали су манастирски магарци.

Молићу се Господу и дале за тебе, дете, јер световна дела твојега свекра Аћима и мужа ти Ђорђа нису до сада била Богу угодна...

Празан камен се окретао и у трењу палио паспаљ и рам од амбара. Да нису чобани наишли да зауставе ваоне, можда би се и воденица запалила. Дешава се то.“ „Мученичка смрт“, рекао је Вукашин.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, још више од растанка, болела ју је мисао да ју је он одбацио и заборавио, све док нису почеле стизати његове слике које је она требала да пренесе на свилу.

Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се

Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали,

и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти

никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти прах.

Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.

— у потрагу за њом! — нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала. Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага!

— нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала. Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага!

— Ударај! Шта чекаш? — смејали су се и бодрили завађене. »Био је Поглавица у праву!« помисли Ђаволак. »Ни ови Горе нису бољи!« — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак. Ај, како се град комешао!

Једни другима разбијали носеве и главе! Једва да је у болницама било места за рањенике, а туче нису престајале. — Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу.

Ђисара је била у праву! Још дивље гуске нису ни кренуле на југ, а градом је завладала болест. Читаве су улице изумирале. Једино је мржња била жива.

Када је и како сазидала кућерак? Одакле је? Има ли икога свога? Је ли заиста глувонема? То ни најрадозналији нису могли да докуче.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

два млада научника, школована на страни, позвана да ово виде, нису видели ама баш ништа, само су били изненађени видом празно верице код ових људи, препаднутих сопственом прошлошћу.

Кнежевог споменика и Позоришта, подизао је куће имућан и угледан свет, недовољно склон оним историјским сећањима која нису уобичајена.

Власт и Милош су увек ишли заједно, али ограничена власт и Милош нису. Уочи доношења тог Устава командант вароши Београда, Јеврем Обреновић, у опозицији, приредио је у част кнеза Милоша

А те заслуге никако нису биле мале. Зато је Господар Јеврем тај, уверавао је Вучић, од кога се очекује да спасе династију док народ, огорчен и

од памћења а чији су прозори само делимично покривени лепо уобличеним решеткама, тако да испада да то и јесу решетке и нису, и јесте украс и није.

Да ли и сад исти Милош мисли тако? Да ли би сад могао да поверује да га исти Јован напушта? А можда они нису више исти Милош и исти Јован? Мучио се.

побеђује зло које се све луђе распламсава у људима: уживали су у смрти непријатеља а непријатељи им, већ одавно, нису били толико Турци колико пријатељи од некада.

Почео је да верује да много зло долази и отуда што људи нису навикли ни да се слушају ни да се разумеју, и што не обраћају пажњу речима.

то није ни приметио, људи су се, сви, разбежали, и роде, и дивље патке, само је Сима Нешић, мирољубиви терџуман кога нису оставили на миру, кроз одшкринути отвор на сандуку десним оком гледао у сунце које је стизало свој зенит.

Причињава му се да је, као у причи о Баш-Челику, он један од оних моћних царева који нису људи: цар соколова, или орлова, или змајева.

Било је тога и после Васине погибије, нарочито кад је први устанак пропао и кад бакљаде ником нису падале на памет. Године 1814, за Хаџи-Проданове буне, кажу, стално су освитале нове главе.

сударали се над тврђаВом и засипали, све, скочањеним, ситним снегом, иза београдских зидина Турци су славили Бајрам (нису ни слутили да би се, за њих, ова празнична новембарска ноћ могла разликовати од стотина оних ноћи између 29. и 30.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

нови, Наследници света жара, Купили се соколови, Пијућ' душом светле зраке Јест, тако је, браћо драга, Ти гробови нису раке, Већ колевке нових снага!

Далеко од њих Сад смо, а они желе мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли, Славећи страсно осећања та, Због којих лêпо са ума смо сишли.

и стиснутих пести, Са руку наших ланце ћемо стрести! В. Петровић ЦЛXВИИ ЗАРОБЉЕНОЈ БРАЋИ Стари снови наши нису били варка: На Српскоме Југу нема више роба; Пренула је снага Милоша и Марка, Васкрсао Србин из Косовског Гроба!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Па и касније, када се непријатељ повукао из Београда, нису се прилике поправиле, јер последњег дана свога боравка у Београду спалише Немци богату библиотеку Математичког

Без библиотеке и без страних научних часописа, који у оно доба нису до нас стизали, озбиљан научни рад био је потпуно онемогућен. Зато се вратих своме започетом послу.

Тиме је мој спис који обухвата 550 страна откуцаних машином добио заобљен облик. Послератне прилике нису омогућиле да се цело то дело отштампа у целини.

Размера катета тог троугла је 171 према 140 или, мал’ те не, 17 према 14. Иако, дакле, Египћани нису познавали мој троугао са странама 171, 140, 221, дошли су ми врло наблизо са странама 17, 14, 22.

Оба сенатора обрисаше својим огртачима пљувачку која им је надрла на уста. „Наравно, настави номофилакс, „нису сви јагањци једно те исто. Треба их знати прегледати, опипати и одабрати.

„Номофилакс - он је обична будала; нисам ни слушао шта је трабуњао. Ни остали сенатори нису паметнији од њега“. „О томе сам се и ја уверио, али на Тасосу сам мислио друкчије.

Зато сам сматрао за дужност да ти дођем у помоћ и твоје суграђане уразумим“. „Драги мој! Моји суграђани нису атењани, иако би то хтели да буду. Они нису способни да ме пошаљу на онај свет.

„Драги мој! Моји суграђани нису атењани, иако би то хтели да буду. Они нису способни да ме пошаљу на онај свет. А кад би ме, у крајњем случају, и позвали да, као оно Сократес, искапим, њима за

Доброћудни грађани тих вароши подигли су их, не да њима прославе своје синове на које се за време њихова живота нису ни обазирали, већ да одаду почаст сами себи.

Они не удостојише велелепно зданије ниједним догледом - нису га, у живом разговору, вероватно, ни приметили. Наш младић пође, устручавајући се још увек, полагано за њима.

“ „Код оваквих недостижних уметнина не пита се за цену!“ „Добро, добро, не кажем да нису лепе; њихов пентеликонски мермер бели се као свежи снег, али се те паре могоше паметније употребити.

настави: „Предмети овога света које разазнајемо нашим чулима немају стварног бића, они постају без престанка, но нису никад. Они имају само релативно биће, па се зато читаво њихово постојање може звати и непостојањем.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

сви редом, а нарочито пропали посланички кандидати, сколити да питају о новостима у Београду, и то оним новостима „што нису за казивање“. Увече све беше спремно и у реду.

по чијој се ивици био нахватао згрудван, чист снег и у коврџице њене црне косе посуте сувим пахуљицама које се нису топиле. Да ме је ко тога часа упитао: — Никола, шта мислиш, има ли на свету лепше среће од твоје?

Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима што нису способни да осете сласт освојења, радост да на силу задобију, милину борбе.“ „Право кажеш, и ја никога не молим.

— Па још тише: — Верујте, друже, по мом дубоком уверењу, оваке ствари треба највише преводити, оне нам никад нису биле потребније.

И још их неће бити. А у новом поретку коме тежите, верујте, господарили би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти, коју прихватају они вешти из мишијих рупа.

у којој је, после њиховог одласка, још задуго брујало од бурног сукоба два света, ни крива ни дужна, уосталом, што се нису могла, нити ће се икад моћи споразумети.

Поп, млад, весео човек и попадија, пуна, са великим црвеним печатима, жена „у српски“, нису крили колико им чини част што смо њихову кућу изабрали за ову срећну прилику.

У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо?

Па и власти нису као некад, нема говора“... и тако нешто отприлике. „Ћерку бившег председника општине сликале Швабе голу, као од мајке

Онда реконвалесценти, увијени у ћебад и шињеле и захвални Богу што нису у рову, прекидају полугласне разговоре о свачему и подижу бледе главе.

Шкрофулозне и чворновате маслине, под којима је уздисао на Крфу, нису једно исто што и онај његов храст под којим је, чувајући стадо, певао у својој отаџбини.

И то сви у име једног истог Бога. Е па зар су онда духовити ови „наоружани пророци“? Не, они то нису, него смо ми слепи и не видимо.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.

тачку на коју би сјео, подајући покрет укоченим предметима и осмијех тужним људским стварима које га од свог постанка нису познале.

Што ли све малограђанска глад за сензацијама и густа, паклинаста фантазија пучких женица нису измаштале и саплеле око те смрти!

Мајка ми је била жена с тихим, дубоким осјећајима који никад нису избијали на површину и експанзивним изљевима. Добра, стрпљива, према свакоме наклоно предубијеђена још прије него би

нешто што у исти мах није осјетила или помислила и друга: и човјек се у чуду обазирао, као да се жели увјерити нису ли те двије духовне сијамске близанке и физички невидљиво спојене неким скривеним гајтаном.

Годинама нису дале од себе гласа, годинама се нису раздвојиле ни за сами један корак. Вријеме и промјене и догађаји, па ни ситни,

Годинама нису дале од себе гласа, годинама се нису раздвојиле ни за сами један корак. Вријеме и промјене и догађаји, па ни ситни, кокошји догађаји који су усплахиривали

Вријеме и промјене и догађаји, па ни ситни, кокошји догађаји који су усплахиривали остало двориште, за њих нису постојали. Ето такве су биле и моје двије тетке.

Њеној лијеној, устајалој дражи, која је слична на доброту топла и угодна гроба, нису могли да се отму чак ни најмлађи.

га је син, незанимљив особењак и шутљивац без шарма, повучен и утуљен нежења; а његово туђење од друштва и самотарство нису имали баш ништа од оне унесрећене, нијемо патетичне издвојености која на дјечаке у пубертету зна да врши толик ути-

Али мастика није више била она иста: промијенио се мађионичар, па се промијенила и мастика. И мађионичареви чини нису више били извори чудâ, већ продукција обичних, свакидашњих, баналних ствари.

заноси, протести и индигнације умирали међу зидовима те наше благоваонице, под капом плавичастих облака дима — уколико нису могли да се преточе у текст једне брзојавке, било поздравне било протестне.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све. Нису наши доктори скупи као ваши. Писар га прекиде: — Хајде, продужи посао. — Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.

Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. — Ја, море. Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. — Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.

— Викну капетан. — Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: — Нису још гледали апсу! Нису отварали! Па он је, болан, још у апсу... — Дете се не би могло овуда провући! — Отварај !

— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: — Нису још гледали апсу! Нису отварали! Па он је, болан, још у апсу... — Дете се не би могло овуда провући! — Отварај !

Марко се провуче опет. Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.

Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.

Вујо се још више зачуди, али не као мало пре.. Сад му беше загонетка решена. Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме

Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то ?... Ха, да се нису раније знали ? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство. Јест, то је.

Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села? Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено. Ја како, брате! Моје дете неће бити хајдук.

— Да ли ће ти дати без исповести? Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда. Због тога се моји никад нису причешћивали. — И ја ћу се исповедити... Нисам никог убила. ни онако... какво зло учинила, што да ми не да?

У неко доба ноћи стиже Новица. Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. — Ја те послушах — поче Ђурица.

Тако се још нису ни видели од повратка. Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки;

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар на то рече да се због тих ситница не вреди свађати, али му дечко одговори: — Нису то ситнице. Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом

Петар јој притрчи у помоћ. Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли? Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи.

Пошто је тако неколико ноћи једнако радио, онда му браћа почну злобити — што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува.

Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи.

А он рече баби: — Та шта ћy бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи. Онда га баба стане одвраћати: — Како би ти узео онога губавог код таких красних коња!

Тако то трајало три године да ни ријечце проговорили нису. Кад прошло три године, запазе дјеца на своме оцу да му лијево око плаче а десно титра.

Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: — Шта је, брате, забога! Јеси ли питао усуда?

Еле, сви пођу из једног места, па док дођу до Смедерева, половина их се врати кућама, јер нису смели ни изићи пред проклету Јерину.

Кад једни стану говорити оволико, други онолико, онда ђевојка одговори свијема да нису погодили, пак рече: — Царева брада ваља колико три кише љетне.

— света књига, законик ћосање — љубав ћурдија — крзнена хаљина увалити — заклати угледати — помоћи (богаташи нису никога угледали) удуречен — укочен узети у беглук — конфисковати уисати — добро пристанути укабулити — одобрити,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И спавале. Ноћ кад плава мине, Отвараху своје црне кање, И два ока као две врлине, Што још нису знала за плакање. И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и животом, К'о тишином говор древних гора, Као цвеће

Њина срећа лежала је у том Што још ништа пожелеле нису, Што живљаху са сваким минутом, К'о цвет вечит у своме мирису.

Љубав рађа и доноси собом Лик вечности и пролазност беда. Ноћ у тмини нек служи за дане, За уздахе нису само уста, И мрак има своје светле стране, Мис'о с' рађа кад је срећа пуста.

И купим сузе, али киша лије На тужну хумку што те страшно крије. О моје руке, што да нису гробом Постале твојим: на рукама овим, У дану, ноћи, без земље и стеге, Ти би трунула: са мислима новим, Пољупцем,

И кад гледам воде, вароши и села, Земљу што изниче из крви синова, Чини ми се људска да то нису дела, Већ споменик давни минулих џинова.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

имао сам брата који је био изузетно надарен - један од оних ретких појава људске природе коју биолошка истраживања нису успела да објасне. Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним. Имали смо коња, поклон драгог пријатеља.

Оне сигурно нису биле халуцинације које се јављају код болесних и намучених људи, пошто сам ја у сваком другом погледу био нормалан и

Тада сам схватио на своје велико задовољство да могу да замислим ствари у машти, нису ми били потребни модели, цртежи или експерименти.

се још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих могућности, али они нису више тако узбудљиви, пошто су релативно слаби.

као саливено, а не знају да је сва моја одећа направљена по мерама које сам имао још пре 35 година а које се од тада нису промениле. За све то време моја тежина се није променила ни за фунту.

Када су моји другови, који упркос доброј опреми, ништа нису уловили, дошли до мене, позеленели су од зависти. Дуго сам чувао своју тајну и уживао у монополу, док коначно нисам

Ова створења су била необично делотворна, јер када би једном почела, више нису имала осећај да се зауставе и настављала би да се обрћу сатима и што је време бивало топлије они су све више радили.

Штавише, те ћушке нису биле форме ради, већ и те како праве. Све то, па и више од тога, догодило ми се пре него сам напунио шест година и

Да није било неколико изузетно глупих дечака, који заиста нису знали ништа да раде, моје оцене из тог предмета би биле најгоре.

Имао сам увек изванредан вид и слух. Јасно сам могао да разаберем предмете у даљини онда када други нису могли да виде ни њихове обрисе.

Они нису хтели да напусте стандардне облике својих машина, па сам своје напоре морао да усредсредим на прилагођење свога мотора

Крајем 1889. године, како моје услуге у Питсбургу више нису биле неопходне, вратио сам се у Њујорк и поново приступио експерименталном раду у једној лабораторији у улици Гранд

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор.

Па ни мој отац ни моја мајка нису знали читати ни писати. Ту се намеће питање: шта је могао дечак од петнаест година, рођен и одгојен под таквим

робу похвале на српском језику Ту би наше весело комешање достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве.

робу похвале на српском језику Ту би наше весело комешање достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве.

На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања. Моји несташни другови овога пута нису се смејали; напротив, занимао их је мој говор и то ме је јако охрабрило.

И тако румунски крадљивци стоке, који су се ноћу тамо крили, нису могли чути наше сигнале којима смо се дојављивали кроз земљу и нису нас могли открити.

крадљивци стоке, који су се ноћу тамо крили, нису могли чути наше сигнале којима смо се дојављивали кроз земљу и нису нас могли открити.

Велики је губитак за дечаке, одрасле у граду, који никад нису осетили чаробну моћ тог рајског усхићења које доноси летња ноћ!

Али ни песник, ни мудраци из Идвора, нити Словенац Кос нису никад поменули да је светлосни зрак треперење. А ако зрак светлости не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце,

дужно поштовање својим претпостављеним, али ово је за мене непознат свет и страх за моје ствари крив је што ми руке нису биле слободне, тако да нисам скинуо своју шубару када сам приступио Вашој блиставој узвишености.

не само прерастао школу у свом родном месту већ и у Панчеву, али да је главни разлог био тај што ме мађарске власти нису желеле у Панчеву због мог нагињања револуционарном национализму.

Људи које сам сретао на улицама, били су пуни германске уображености или неке званичне надмености; нису имали ништа заједничко са племенитом граничарском мушкошћу и срдачношћу.

Ћипико, Иво - Приповетке

Смеју се, заћуте, па одједном углас запевају. На прозорима читаонице нису капци затворени. Светлост се напоље разасипље, насупрот се кући одблескује и захвата главе некојих Загораца.

— Ни данас нема зараде! — рече с прага тужно Цвета сину Марку и уљезе у кућу. При најжешћој ватри нису могли да се осуше. Из одела се пушило као из котла.

После га спопаде бљуватање. Нико му није могао помоћи, јер су били у тами. Свеће нису имали. Покушаше ужгати ватру, али се жигице беху овлажиле, а није било чим сухим успирити. Једва дочекаше дан.

Неимар их поведе к браћи. Они, у послу пригнути, нису видјели жандара, док вођа Спасоју не стави руку на раме. Тада се обојица окретоше и, зачуђени, погледају један другоме

Илија ћути и гледа у земљу. Крчмар зна за заваду, па наваљује на Илију да пије. И други људи нуткају да пије, иако нису знали зашто су завађени. — Човјек сагријеши,—вели крчмар, а да ко ће ако неће човјек?!

Ситни су, тесногрудни... нису обилати.... као нечим потопљени .,.. Али весеље превлада. Божичини образи преплануше као ватра, а у тамним очима што

Те утиске, који се беху дубоко уврежили у његову душу, ни настали велики светски догађаји нису могли да угуше: они су му се током тих догађаја наметљиво јављали и тада када се на њих није хтео да сећа.

Па одједном, у облику језера, избије море. Нигде као овде нису тако сљубљени живот и смрт. Нигде као овде нису тако верни једни другоме: прави друзи!

Па одједном, у облику језера, избије море. Нигде као овде нису тако сљубљени живот и смрт. Нигде као овде нису тако верни једни другоме: прави друзи!

Када је почео да иде у основну школу, већ у другој години осетио је неправду. Сељачка деца нису волела дете аристократске, посрнуле породице, мада је његова мајка била из њихова рода.

Пришао је својој мајци чист и ведар. И ту чистоту и ведрину душе нису могли да збуне његови бивши другови. Двојицу од њих искрено је волео.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

мишљењу, многи неспоразуми у међукултурноме комуницирању потичу управо из оне друге, неформалне сфере у култури, које нису свесни ни сами њени носиоци.

Ето, зато се и пију с причесним вином. Ни хиљадугодишње забране нису могле потпуно да истисну ову културу као непресушан извор разних „сујеверја“.

Та питања нису апстрактна, као што на први поглед може изгледати. Јер је, рецимо, познато да се у свакој традиционалној култури у

Стари, вековима чувани обичаји нису само спутавали личност, као што се то данас нама чини, него су око ње стварали и извесну заштитну сигурност која ју је

Испричаћу једну обичну досетку, за коју нисам сигуран да је Срби нису узели однекуд са стране. Кад су једном упитали стоногу шта ради са својом седамдесет седмом ногом кад покреће тридесет

године формирана Југославија па до недавнога њеног распада. Ти разлози, међутим, нису били довољни да се паралелно са заједничким називом за језик појави и заједнички назив за књижевност.

Ти облици настали спајањем два типа културе нису довољно проучени, а изгледа помало парадоксално да њихов значај данас боље сагледавамо, после дубоких промена које је

Али је занимљиво да се неке од тих херметичких песама, као и неке такође херметичке приповетке, уопште нису могле разумети док у њима нисмо препознали врло старе слике и значења који нам дотичу кроз два канала дијахронијског

Разуме се, примери које смо навели и узгред описали нису ни приближно довољни. Али њихова сврха и није да створе целовитију представу о српској књижевности.

6 Његови представници нису (само) Београђани (по рођењу), него потичу из свих српских крајева и прихватају га и узимају учешћа у његовој изградњи

А књижевни критичари и историчари нису га могли препознати све док су Станковићева синтаксичка одступања проглашавали за слабо знање језика, недовољну

Сада тај смисао губе. Два разумевања песме, очито је, нису само различита него су и међусобно непомирљива. Јер девојка на градским вратима обучена у небеска тела може бити

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Треба и пет и шест пута ићи на исти праг. Уосталом, видиш да су напољу и неке демонстрације, па ко зна да нису министри можда и због тога збуњени. ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују?

Кажу: опасно је кад кога дочепају новине; море, какве новине, нису оне ни издалека тако опасне као фамилија. Зато, знаш, боље је добро са фамилијом. Па, напослетку, и ред је.

је дозволила да се ова самосвојно, под оваквим или онаквим приликама или околностима, стварају и развијају; те стога нису то више пуки случајеви, већ нормалне појаве, сукоби односа, који се тако често јављају у овоме или ономе облику.

СОЈА (узбуди се): Па јест што кажеш, тетка-Дацо, ето зар би твоју кућу олајавали да нису имали зашто. ДАЦА: Олајавале су је такве као што си ти! СОЈА: Каква сам да сам, тек нисам положила матуру.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Њихови разлози нису ваљани поготову кад се мисли, а мора се мислити, на реализам као стилски правац из деветнаестог века, са својим

Штавише, њих ликови нису толико вољно одабрали колико су им они просто отели маха. И ваљда из те за нас немерљиве, али за Станковићевог

Рукописи Нечисте крви ни из једне етапе пишчевога рада нису сачувани; сачувано је зато оно што је у два-три маха објављивано у периодици, и што пружа поуздану грађу за, макар и

А све ове граматичке операције нису, разуме се, ништа друго него превођење из управнога у неуправни говор, при чему се у саму конструкцију реченице не

Јер, ослоњени на традиционалне граматичке приручнике, они у Станковићевом поступку нису могли видети ништа друго него „аљкавост” и „грешку”.

погодан за роман у коме се описи усредсређују око границе међу унутарњим проживљавањем ликова и спољњим догађањем. Нису то објективни описи онога што се дешава међу људима и у њиховој околини (природној, историјској, социјалној и др.

), који су иначе карактеристични за реалистички роман из друге половине XИX века; али нису ни субјективни описи онога што се дешава искључиво у човеку, и који на крају завршавају у „току свести”, појави

И док оно прво убрзање, на почетку романа, критичари углавном нису истицали, нису га сматрали недостатком, ово друго јесу. Можда зато што је оштрије.

И док оно прво убрзање, на почетку романа, критичари углавном нису истицали, нису га сматрали недостатком, ово друго јесу. Можда зато што је оштрије.

Али све те супротности, колико год да их има, нису саме по себи ни непосредни, ни стварни, него само могући покретачи сижејне динамике.

Тако и помињана Софкина повремена пуштања на вољу своме телу у присној близини и при дотицању с Марком нису хотимична, нису ни свесно повезана с еротским, али јесу несвесно и нехотице.

Тако и помињана Софкина повремена пуштања на вољу своме телу у присној близини и при дотицању с Марком нису хотимична, нису ни свесно повезана с еротским, али јесу несвесно и нехотице.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све некако певајући. А не знаду ти за страх, као да нису раја. Њихов Поп-Добрињац им је и владика и патрика. Тврдо држе све четворо поста и љуто се крве са сваким ко то жели...

Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда.

А зла им није творио. Људи су у њему гледали чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво што се нису сви истурчили, те му се не би ничим напомињало да ово што је није од искони, или се гади на ову рају, на ове

Томе најпре ни Калудрани нису веровали. Побогу. зар може Колашинац вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру?

Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи. А после, одржавши збор, пошли Милојевој кући и известили његову жену Богдану.

Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. -Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и

Међутим, он се брзо ожегао. Непријатељски планински пукови нису га затекли код куће. Скрајнуо се био надно села код своје мале, шумом укривене цркве са ова два младића и ишчекао да

У кући ни пред кућом ништа није остало. Што су могли понети н погнати, Немци су обрисали: што нису могли или им није било по укусу, изнели су и упропастили огњем и кваром какав земља није памтила: бачве са пићем и

Поп кроз мрак осети да му се та врата никад хладније нису отварала. Он се сети, додуше зловољно и као доцкан, једне старе колашинске крилатице да је проста глупост натурати

На госте и не погледа, јер га је њихова нељубазност страшно и наљутила и изненадила. Нису Арнаути никад тако поступали.

уцене или посматрају једре снаше, одмах би се повлачили у манастирске конаке да на брзину ручају и брзо се разиђу: нису много волели да се срет– ну са чудним попом...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

И цвет ми био цветан, И зелен беше луг, И ја у њему сретан, И друг ми беше друг. Нису ми биле мучне Братинске здравице, И могô сам поднети И мало славице.

Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема. Још нису пресмагли Задаси из гроба, Којим’ смрде страсти, Којим’ смрди мржња, Којим’ смрди злоба.

— Где је дете моје? У цркву хрли! — Срушила се већем. Болници беже са постеље своје... То нису муке, кима си се надô, То није душман, с ким се можеш борит’! „Хоћемо л’, децо, дочекати зору?

у њих бадњак, онај од старине; А собе су наше сад већ патосане, Хвала милом Богу и напредном труду, А где јоште нису ту треба да буду. Ми бадњак волемо — Али не можемо... Тако, то је било искрено речено!

Та то нису сјајни двори, Ту је слама до појаса. Ту пастири... зар пастири? Јест, пастири духа чиста, Достојници да им руке

А „Данице“ нашег Вука, Оне књиге тако мале, Зар те нису нове стазе, Нове путе обасјале? Па де, зашт’ је врли Ђуро За млађанства прве росе Узô на се ново име, Даничићем

Вредан био, сиромаш помагô, Свуд прилагô што је Србу драго. Не тражио ни од кога хвале, Кâ да нису твоје руке дале. Мрзио си све што год је мрско, Волео си све што год је лепо.

С овим рупцем отари ми Хладан с чела зној. Ако очи сâм не склопим Ради посô свој. Два новчића нису тешка Као камење; Ал’ обрве не вуци ми На мргођење.

“ Још некол’ко дана па ме крије тама, Два последња зрна на бројаницама Али иза леђа имам више зрна, — Ваљда нису гадна, ваљда нису црна...

дана па ме крије тама, Два последња зрна на бројаницама Али иза леђа имам више зрна, — Ваљда нису гадна, ваљда нису црна...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

МИТАР: Шта, та покондирена тиква! А шта јој је отац и муж био, нису ли поштени мајстори били као и ја? Ајде ти са мном, па само нека дође по тебе, пребићу јој обадве ноге.

Мој је Василије вредан. МИТАР: Е, моја ћерко, сад нису она времена која су била кад сам се ја женио. Сад је све другојаче: проклета мода јако је обвладала.

У једној соби треба да се руча, у другој да се унтерхонтује, у трећој се визити примају. Јошт ми нису ни каруце готове, нису коњи купљени. САРА: Да вам не шмајхлујем, ви врло леп густ имате.

Јошт ми нису ни каруце готове, нису коњи купљени. САРА: Да вам не шмајхлујем, ви врло леп густ имате. ФЕМА: Мора се донети из Беча карте за пунишаке и

Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити. ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам ктела једног пробирати, али то је прави гурбијан био. Тако ме је бацио да сам сво колено одрла.

Мужа? МИТАР: Питај сваког који је год био у Француској, па ће ти сваки то исто казати. ФЕМА: Али тамо прости нису као овде? МИТАР: А, тамо су последње жене као код нас ти што си.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили видех видех видех и чух и заплаках свирала од земље од шуме од крви дозивала другу обалу на кобном жалу стајо

Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу. На кужном ветру сам.

било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису вас нашли збогом граде где се прекида моје сећање сада сте мртви и ваше је тело неопипљиво сећање и топла прегршт

Загледани сви су у лажљиво време на зиду: о хајдемо! Границе у којима живимо нису границе у којима умиремо. Опора ноћи мртва тела, мртво је срце ал остају дубине.

ОРФИЧКА ПЕСМА Тело простире своју узалудност. Велика ноћ испуњава време до песме којој слушаоци потребни нису. Смрт је подивљало ништа, проходала празнина.

части Ја волим све што се креће јер све што се креће Креће се по законима мировања и смрти Волим све истине које нису обавезне Јер права истина је стидљива као мирис Ја волим јучерашње нежности Да кажем своме телу „доста“ и да сањам

РОЂЕНДАН Више ми нису потребне речи, треба ми време; Време је да сунце каже колико је сати; Време је да цвет проговори, а уста занеме; Ко

Краков, Станислав - КРИЛА

те су вести биле црвене, рањаве... њини кораци су били тешки и нису звоници као претња иако је далеко напред музика трештала налетне, победне маршеве.

Ознојена тела дизала се лено, и забацивала гунђајући на уморна плећа сав терет ранаца и спреме. Руке су биле троме и нису отресале прашину са чакшира и леђа. Масна кецеља и коса залепршале се и крај строја.

На челу се разглегли опет звуци музике. Но они нису били више весели ни победнички, већ се уморно вукли уским улицама као облаци запарне прашине.

Тога вечера је пио много вина. у оближњој кући благајник је срдито шикао, јер му се цифре нису поклапале. Целу ноћ војници су крали пилиће по селу, и парили се са прљавим сељанкама.

Комесар је јављао да је хлебац истрошен и буђав, и да ни данас нису примили дувана. На небу је пламтео ужарени котур. Испод камена су измилеле шарене змије, и грејале се на припеци.

До ноћи је село било повраћено. На свима кућама су биле беле крпе које од јутра нису скидане. У селу су Бугари све жене и девојке силовали. Крај реке је нађен свега један полунаги леш војника.

Зрикавци су помамно врискали. ИВ Све је било у покрету. Долетали су аероплани, но нису увек бацали бомбе. У луку су пристизале лађе, и доносиле нове трупе. Било их је црних, жутих, а било и белих.

Официри одоше четама. Остао је само мајор Милорад са Душком. У мраку се нису видели невесели, чупави бркови, ни боре брига на лицу мајора, али су његове очи сијале дрхтавим, зеленкастим сјајем.

А у сенци храста освешћени мајор је сухо јецао: — Погинућу, погинућу... Речи се нису чуле, али као да је њин одјек страшно и тужно цвилио по лишћу.

Одједном на рововима пуцњава ослаби, па лагано умуче. Погледи се сретали и питали: — Да нису опет положај узели?... Сад ће нас напред... Али они ипак нису пошли напред.

Погледи се сретали и питали: — Да нису опет положај узели?... Сад ће нас напред... Али они ипак нису пошли напред. Тишина је и даље владала на положају, само мало после поче непријатељска артиљерија да грми.

се купали официри из депоа, проститутке, грчки дечаци, — морнари се купали голи око својих бродова, — само Јевреји нису улазили у воду. Виле крај мора имале су своја купатила.

Петровић, Растко - АФРИКА

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и

да откако су се заљубиле у тоалете жена првих гувернера и команданата, па то измешале са својим свечаним одећама, још нису ту своју љубав напустиле.

Сваки комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје

Стари трговци слоновачом нису могли успети у преговорима са црначким краљевима, све док се не би показали галантни према њиним кћерима.

Маса сасвим нагих црнаца, свих племена, несрећних, бедних, прашњавих, ради у пристаништу. Њина тела јако снажна, нису намазана палмовим уљем, оним опојним палмовим уљем на које мирише све што долази из Африке.

Сељани, што ме прихватише и поведоше својим домовима, рекоше ми да је њихово село Мали Париз. Обрадова ме та идеја. Нису ли нам за време повлачења становници Андријевице са поносом причали како је кнегињица Ксенија сматрала да је

становници Андријевице са поносом причали како је кнегињица Ксенија сматрала да је Андријевица Париз у маломе, и нису ли нам у Сплиту говорили: „Ча је Лондра пуста контра Сплиту граду“?!

уживања, која су онда виолентна, а како је ова игра пут ка остваривању, играчи, иако би требало да су већ заморени, нису имали никакве намере да скоро прекидају.

Младићи су били апсолутно неми, оборених глава; носили су једино, као и остали црнци у овом крају дуга црна копља. Нису се ни изненадили ни уплашили кад су нас видели, али, не хтевши стати на мој позив, наставише кроз шуму.

); сваки човек не стиче право на иницијирања у исто доба. Има и људи маторих који су сматрани за децу, јер нису проглашени за одрасле.

Нико се не би усудио да их прати и види у коју ће се кућу склонити. Скоро је невероватно да ови њаму нису никада окусили људскога меса.

кроз Пошто је одмах изнад нас планина, сигурно је да ниједна ноћ овде није топлија од ове, и чудно је зато да племена нису пронашла никакву одећу која би их заштитила од зиме.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И зато... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Бе, аферим, бабо! СТАНА: Зато им треба зубе вадити. А ако досад нису вађени, Треба им сместа главу одсећи, Да више не лају!... ПРВИ ТУРЧИН: Машалах, бабо!

ПРВИ ТУРЧИН: Кажи, Ћериме, Да се са бруком не повраћамо: Дван’ест Турака с дели-Ћеримом Једног хајдука нису смакнули!... ДРУГИ ТУРЧИН: Имена ти, Ћериме, Са каквим ћемо челом ступити Пред силног пашу с голим рукама?...

(Гласно.) На ноге, брзо!... За њима сад, Докле се вуци нису спремили!... (Сви одлазе, Хасан остаје напослетку.) Хајд’ ид’те ви, А ја ћу лепо дома остати.

ГЛАВАШ (лупа на врата): Чује л’ ме ко? Изиђи мало, моја трлице!.. Ти ћутиш?... Спасо!... Врата отварај! То нису Турци да те чекају... Ја сам, твој Главаш!... С пута доходим!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

путу од Грамаде Алексинцу) и да су се нишке страже на Поповој Глави узрујале и почињу бивати немирне (а пре се ни живе нису показивале из својих шанчева) — онда се готово са сигурношћу може узети, да се Ејубова војска повлачи са Тимока и

Турци нису могли лепо да развију сву своју силу, јер их је с деснога крила стешњавала Морава, а с левога јастребачки висови, и то

Ми смо се повукли, а Турци су се задовољили што су одбили наш нападај и нису нас гонили ни нападали. Све је то било до 9 часова у јутру.

и зашто све то? Зато што нису изаслате извиднице да извиде целу околину, зато што добровољцима није казано да је напред отишла наша патрола, да

Војници с пуним пушкама стајали су ћутећки уз бедем. Пуковник Караџић ходао је по шанцу поводећи се. У војсци нису ретки случајеви да војници пред бој траже извор куражи у крепким напитцима.

Трубач свира, свира, али га нико не слуша, (и цпећа је што га нису послушали). Све што је ван шанца узело је неки ук, па само пали и грми у шуму на коси.

Кад сам доцније загледао овај ров, он је формално био пун меса, костију и yципене крви. Што гранате нису рашчупале, прсне и побегне. Утом и јуриш с фронта буде одбијен плотунима и картечем, као и први.

Ако је до часнога мира пре би се могао закључити сад, док Турци још нису продрли дубоко у Србију. Они су надмоћнији бројем, боље оружани, вичнији рату — они ће потискивати па макар стопу по

учествовали у последњем јуришу на Шуматовац, да су били одбијени, да су се у бежању изгубили од остале војске, па како нису знали где су, а тежак умор их свладао, то полежу и поспе у виноградима, где их после наша стража похвата.

Војници веле да на свирање збора и стога нису смели доћи, што су се бојали да то није какво турско лукавство, те да њих по двојица-тројица не западну у заседу

До мога поласка коњаници се још нису били вратили из Шиљеговца. И тако, ја фактички сад не знам где, је моја пешадија, али г.

Док се Комаров забави око сабље, ја се примакох мајору Велимировићу и рекох му полако: — У Београду нису Руси, тамо ћете изаћи пред српски суд.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Нека срца ћуте! — XЛВИИ Песмо моја, закити се цветом, Песмо моја замириши светом; Још сва срца охладнила нису, — Познаће те, песмо, по мирису! Познаће те, да си чедо миља, Да ти љубав мајка и дадиља.

Јер откако је срећа њима зацветала, Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек скрити, Је ли, моје лане, па знадеш га и ти!

Дођоше ми са лимуном, Да ме њиме старосвате. Остав’те ме, моји драги, Нису више за ме свати! Они моле, тако својски, — Ја морадох обећати.

То последње сузе беху, — Престало је срце бити. ЛXВИІИ Промисли се, — нису ране Само теби дане; На свету је много бола, Свуда на све стране.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Срећом те тога дана нису летели њихови аероплани. А тукла је и наша. Чини ми се још жешће и јаче, те се Бугари мало примирише.

А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема. Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле? — запита Радојчић. — Какве ракетле!... Борба је била у покрету.

Ишли смо толико журно да нас мунициона колона није могла стићи. А пешаци су мислили да имамо муниције, те нам ништа нису оставили.“ Ух, ух, ух!

Десетар ме извештава да бомби више нема, а и муниције је нестало. А она четворица још се нису вратили. — Трчи до пешака док нису отишли. Он излете као мачка и погурен отрча.

А она четворица још се нису вратили. — Трчи до пешака док нису отишли. Он излете као мачка и погурен отрча. Наскоро су се вратили са сандуцима муниције које су нашли код пешака.

Наскоро су се вратили са сандуцима муниције које су нашли код пешака. Били смо мало мирнији. Кад овом приликом нису успели, више се мајци неће Бугари дићи из ровова. А отуда се разлеже глас: „Санитет... санитет!“ „Где је командир?

Светислав поче: — Освануо је шеснаести стептембар. Пред нама се указаше бугарски ровови. Заиста нису били даље од педесет, шездесет метара. Укопали су се на исти начин као и ми.

— упаде са питањем капетан Радојчић. — Било их је неколицина измешаних са нашим војницима. Али они нама нису ниуколико олакшали стање. Јер у оној магли нити смо их ми видели пред нама, нити су Бугари знали да су им они иза леђа.

Сув хлеб нисам могао више јести. Иако нам је јављено да ће нам доставити топлу храну, наши кувари нису никако долазили. Можда су пошли и сад лутају по магли, те ће нам донети јело на којем се с прста ухватио лој.

Моја се рањена нога клатила, и као да ми је неко забадао ножеве у слабине. Опомињао сам их да лакше иду. Али они ме нису слушали, јер су куршуми непрестано зврцали око нас. Болови су били толико ужасни да сам се обезнанио.

— Бре, бре... шта се измотавају ови лекари. Што нису просто написали: потпоручник Влајко изрешетан као сито! А лежи већ шести месец.

Прво и прво, ја сам отишао из чете још уочи тога дана и војници ме нису видели кад сам се вратио. А после, друго, ја сам могао и да погинем. Зар не?...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Већина песника ове Антологије међутим отаџбине, онакве за коју се бринуо у туђини млади Паун Јанковић, имали нису. Имали су, па и то не увек, нешто мало оскудног и сумњивог завичаја, при првом буђењу себичних националистичких

усађене, али некако платонски апстрактне и према живим проблемима раскомаданог народа све недораслије вере у Српство нису могли примити на себе ни терет ни сласт одговорности духовног вођства; једино је још омладински део штуровским идејама

условљеношћу свога нимало безбеднога положаја у чврсто грађеном друштвеном склопу још феудалне а силне цесаревине, нису били национални револуционари, то је извесно.

Одиста, у њој су се наши књижевници превијали у правим мукама: језика нису имали. Заправо, а што је далеко горе, имали су чак два језика којима су, каткада једни те исти писци, писали

творевине какве су волапик, есперанто и слична безлична и бездушна саобраћајна средства — јер, наравно, језици то нису.

“ Само један језик ти писци нису знали: свој рођени. Већ пред Бранков долазак, у осећању кајања, ужурбано ће се освешћивати, па ће чак и сонет звати

Стари песници наши нису тако лако могли одбацити старе речи: каткада су им тако добродошле, из метричких, музичких разлога, каткада опет као

су, многи међу њима добри зналца и када не увек ђаци Хорација, памтили његове чувене стихове о речима које, дабогме, нису вечне: о томе како ће се многе које су данас већ ишчезле једном поново појавити, а друге које су данас још у части

Али нису славне стихове темељно схватили: у суштини, у целини, били су дубоко збуњени. Под опсесијом својих интелектуалистичких

савлађивачи метричких тешкоћа, у српском језику за изузетно сложене уметничке намере заиста великих; онде тада још нису биле убациване са осећањем да би могле добро сносити и задатак неког особито потребног издвајања и наглашености

Важно је ипак да горње празнине у основи ипак нису онемогућавале рад на једној антологији тога времена, и онда када су га очигледно отежавале.

Лице, нами кажу, њено смертним да није рођено; Нису њени оци земни, — бити морају небесни. У персони Хишпанка, У речи је Талијанка, Ход је, њезин а ла гранде: нећ' са

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

гледим, тамо далеко — Те горостасне, црне авети — Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи сенке пружају: То нису они чили валови Што их је моја младост гледала Са прозорија хладног гранита Величанствених оних палача, Одакле

(Сви троје одлазе.) ЈЕЛИСАВЕТА: Е чу ли, зликовци како говоре, Да издајника старог измоле? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Нису зликовци — Само их силна љубав заноси За старим другом своје младости; Ал’ сада збогом!

Да нису гробови?... Гробови нису. Погажени су! Гадне туђинке нога погана Искршила је венац ловоров, Што су ми деди са веков

Да нису гробови?... Гробови нису. Погажени су! Гадне туђинке нога погана Искршила је венац ловоров, Што су ми деди са вековима На споменику свога

Са таком свирком громко праћени Младенци пусти даље летеше, Док нису ногом своје мрзости Од Црних Гора гробље створили И на том гробљу крст оборили... (Споља се чује разговор.

Али... Напоље, рђо!... тражи колибе, Нису за тебе двори Ђурђеви; Јунаци само... смелост, освета, На мекојзи ће свили лешкати По којој престо сина Ивова

Где ми домеша прве младости, Љубављу прве вреле сокове? У Турке зар?... За Турке зар?... Али — Можда се деца нису турчила? Можда су Турци?... — Гром и пакао?...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Крај њих леже књиге, папируси трули, И гомила мозга што већ продре свуда, Ловори што нису звуке среће чули: Мрави растурени стазом што кривуда. Тад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда?

Пустиња је наша страшнија од оне Којом ишао је народ изабрани. Појени смо крвљу вриштеће Горгоне, Но сумњом нам нису затровани дани.

Зато нама нису океани страни, Ни гробови старих умрлих столећа; Мирни смо на гозби у светској дворани И кад небрат пије мирис

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Шифра? Поверљиво? ВИЋА: Врло поверљиво. ЈЕРОТИЈЕ: Анђо, склони се ти! Знаш, поверљиве ствари нису за жене. АНЂА: Знам, де, разумем ја то! (Полази.) ЈЕРОТИЈЕ: А је л' понесе оно писмо? (Спази га у њеној руци.

Ако и претуриш хартије газда-Спасојеве, шта ћеш наћи? — Признаницу твоју, признаницу моју, а то, брате, нису сумњиви списи. ВИЋА (буни се): Па, оно... ЈЕРОТИЈЕ: Оно јест, сумњиви су, зато што не мислиш да му платиш.

Али, господине Вићо, ако су наше признанице сумњиве, нису антидинастичке. Не можеш тек узети наше признанице па их послати господину министру као антидинастичке списе!

Дакле, ти си? А изабрао си овуда, кроз мој срез, а? Е, мој синко, мали си ти да мени промакнеш! Другачији па са мном нису излазили на крај, те ти ћеш! Јеси ли почео, господин-Вићо? ВИЋА: Јесам! КАПЕТАН: Је л' казао име, презиме, године?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

границе између Србије и Црне Горе), а у прошлости је било и других етничких група које су говориле тим језиком, а нису имале ни српско ни хрватско опредељење. Хрвати називају тај језик хрватским а Срби српским.

Будући да саме гласовне промене нису биле свуда једнаке то је створило неколико тзв. редакција црквенословенског ( сада више не старословенског) језика -

Преводиоци и аутори, очигледно поштујући идеал чистоте језика, по правилу нису преузимали грчке речи него су их замењивали преведеницама.

За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили. Одступања српског, руског и бугарског народног језика од црквенословенског расла су током времена али

Уз то су ти текстови били пуни појединости из животне свакидашњице које се нису могле добро исказати црквеним језиком, сиромашним управо у тој значењској области.

Уствари употреба оба језика у истом тексту показује да се они нису сматрали различитим језицима, већ функционалним варијантама истог језика.

Аустријске власти намерно нису допуштале штампање српских књига, што се показало као тешка грешка. У улози заштитнице православља појавила се Русија.

језик у књижевности, он је оставио нетакнуте оне црквенословенске и руске речи, махом апстрактних значења, које нису имале еквивалента у народном језику Срба. Његови следбеници наставили су правцем који је он означио. Почетком 19.

реформисао и српску азбуку избацујући из употребе сва она затечена ћирилска слова која у српском народном говору нису одговарала неком посебном звуку.

Србија и Војводина, са чврсто укорењеном књижевном традицијом, нису се показале спремне да екавски лик свог књижевног језика замене ијекавским, док је у ијекавским областима Караџићев

Овим системом књижевних жанрова нису се могла изразити индивидуална људска осећања и световне теме, те су жанрови усмене поезије, епске и лирске, и усмене

Насупрот томе, знатно касније бледо преведени романи о Тристану и Изолди, о Ланселоту и о Бови од Антоне нису оставили никаквог трага у српском књижевном животу.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

са некаквим свецем Григоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо

“ Пет другара, пет стражара Буљубаше реч су чули, Али нису претрнули; Ни пак црта мушког лица — Страховања јадни млази — Трепет душе да изрази И страшљивост кукавицâ...

И на кули караули Ломљаву су тешку чули, Ал’ витези граничари Нису немим страхом стали; А зидови, опет, стари Никад нису задрхтали. „Видите ли турску силу Како јури у беснилу?

на кули караули Ломљаву су тешку чули, Ал’ витези граничари Нису немим страхом стали; А зидови, опет, стари Никад нису задрхтали. „Видите ли турску силу Како јури у беснилу? Двеста их је!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Истина, Младен није сасвим знао тај горњи спрат, јер никада нису смели да се тамо пењу, једино о слави, Ускрсу, Божићу.

Она готово не једући, тек обичаја ради, а једнако у њ гледајући упитно, брижно. Али њему руке нису дрхтале. Лице му је било, као увек, суво, више црно но бледо. Прсти руку му полако, мирно су узимали залогаје.

Као да се нешто откинуло од куће. Отац Јованкин и мати већ се никако нису виђали. Јованка, међутим, мада је чула за ту прошевину, ипак не полажући на њу ништа — толико је била уверена у њега,

бити радосно, да иде и позове старца и старку, »пријатеље«, овамо, да им каже и да их прекори: зашто да не дођу, нису ту, кад знају како он, »пријатељ им«, не може да пије без њих, није му слатко... И зато да одмах дођу.

не само од подрума већ и из сопчета, са оних ковчега, све је било остављено снахи на видик, слободну употребу. Нису је се више тицале увече ни седељке, гозбе, вечере, долазак родбине, седење, весеља.

Једно вече одазваше га. Много јој [Јованки] било тешко од пре ручка. Била на самрти и нису се надали да ће се повратити. Али повратила се, и прва реч била је он. Њега зове. Он оде. Лежала је као и пре.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао, »крај чопора паса који нису ни ланули«. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место,

На лози спаљују се свеци. »Кад је спаљиван свети Сава, његове мошти нису се могле сажећи на дрвима и обичној ватри, него су сечене по виноградима гиџе, чокоће, и на лози су га спржили« (Вл.

; али свети Петар даје само оној деци да једу чије мајке до тога дана нису окусиле ј. (Караџић, 3, 1901, 136). У Самобору, из истог разлога, мајке којима је дете умрло не једу ј.

купину проклео Мухамед, јер кад је он бежао, купина се испречила и он се на њу саплео и пао, па га замало непријатељи нису ухватили (ГНЧ, 24, 1905, 285 = ТРЂ, ННЖ. 5, 128); уз ово упор.

лишће купају се болесници од врућице (ЖСС, 303, Прекоморавље); или уопште и који нису болесни, »здравља ради« (СЕЗ, 17, 533). Л. лишће, спарено на сирћету, лек је од перућине (ГЗМ, 20, 1908, 350). Л.

у Јадру, има ујемник (ујамци су конци основе која остане после увођења у брдо, а урезници су крајеви жица који се нису могли уткати), а верује се да несрећу изазива употреба ујамака и урезника не само од конопље него и од лана (ГЕМ, 19,

негативан утицај«: ко под њим заспи, мора да се онесвести; опасно је ако његова сенка пада на кућу, и зато га нису садили у близини; кад његово стабло достигне дебљину врата онога који га је посадио, тај мора умрети (ГЕИ, 9—10, 115

у врачању за подстицање плодности: у Буџаку, на Бадње вече, »излазе у воћњаке и врте рупе у воћкама које прошле године нису дале род, и у њих стављају помало тамјана, с уверењем да ће од тада боље рађати« (ГЕМ, 37, 1974, 217).

намени момку кога воли, девојка један и други о. састави с медом и остави их да преноће: ако се листићи нису раставили, она ће се удати за жељеног момка (СЕЗ, 70, 1958, 582, Лесковачка Морава). Околочеп (центауреа цалцітрапа).

ову појаву потпуније: »Према старинским схватањима и нашег народа и других народа, дрвета и биљке могу бити — мада то нису увек — сеновите, то јест, оне припадају или каквој души (то су, на пример, воћке и лозе које се саде по гробовима;

Ћипико, Иво - Пауци

у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седам талијера, па зар је он крив што молбу нису уважили? Али се поп не да разлогу.

Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва. Раде се чини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу. И не стичу ватре, па се стињала. И раније но обично разилазе се.

Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши. Нису узјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина, и смрзавица је. Путем стижу људе.

—А који су били свједоци? — упита газда. —Веле, Крило и онај чанколиз Ждрале. —Свједоци нису сигурни, — опази газда. — Него чуј! Ставимо да Нико, као што по свој прилици и није, оставио свога имања никоме.

тужбе ради суложништва, али он се неће сигурно на томе уставити: осветиће се и наћи ће за то коју му драго излику; нису утаман стари људи говорили: „ чувај се турске глобе и поповске злобе”.

—Не будали, Петре, — одговори капетан, — нису људи врчи... Даће пресвијетли на одласку, видићеш. — Прими и мој дијел! — руга се стриц Петар.

Али треба и враћати... Газда преврће листове дужничке књиге, тражи: — Видиш, нису плаћене ни камате за лањску годину.

сумишљеник попа Вране, већ припада другој странци, која је антиклерикална, а газда Јово и калуђери позвати су, иако нису сумишљеници, и чак су, по мишљењу попа Вране, чланови другога народа или изроди — ради блажене слоге, која је по

— Треба доказати да ни клерикали нису слози противни, ако је та слога на корист овога напаћенога народа, — мишљаше поп Вране.

управу ушао и само ради ње данас се жртвовао да и газда—Јовом дође, јер друкчије не би дошао, јер још њихови стари нису били пријатељи.

А каматар је Марко у свему: никада у вароши нису га видјели, као друге људе, попити са човјеком чашу вина, а и суд бијаше га осудио због каматарства на мјесец дана

Раде се насмија преко воље: — Одавно већ ја не вјерујем у гатке! — одговори замишљен. —Не ваља тако, Раде, нису то гатке, свјетује стара. — У свакој ствари, сине, бог је свој знак оставио!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Кад већ није било ратова, и кад већ нису више онако слатко могли уживати у јурњави за јеленима по шумама Вратимља, пошто им је то досадило, дочекали су као

Али ако је он, Јевђеније, био слеп и лаковеран, нису биле такве црне силе против којих је водио бој својом враџбином. Њима се није могло тако јајарски подвалити.

Клео се у најпрече да је она, Јања, подмирила три села, да јој десет људи нису могли ништа, толико је била незасита. Наравно, то је све било претеривање.

Касније се неко сетио да погинули и рањени у ствари нису ни били Јањини љубавници, па тако нису ни користили заштитну моћ њене амајлије.

Касније се неко сетио да погинули и рањени у ствари нису ни били Јањини љубавници, па тако нису ни користили заштитну моћ њене амајлије.

Угри, Византинци, Бугари, Дубровчани, сви они нису могли да надокнаде одсуство госта кога би овде желели најпре да виде — краљевог брата, бившег краља Драгутина.

“ Хтео сам да кажем: Видели сте какво тело има та жена. Зар људи нису изгубили дах кад је изашла у двориште да дочека ону двојицу калуђера, Доротеја и Димитрија?

Он не схвата, бедни ништак, да ја све ово чиним за њега и њему сличне, за све те малоумне јајаре са тупим чулима која нису у стању да приме просветљење божије.

Сахранили су га без опела, одмах у ту исту раку, људи који су је и ископали − Митар Питић и глувонеми Ждрака. Монаси нису хтели ни да дотакну његов леш, јер су нашли далеко одатле у траву бачено распеће, Прохоров чувени крст који је он

А не, како је то Јакос урадио, обадва призора која се никако нису могли догодити у исто време, стрпати у једну слику. Овако је испало неразумљиво.

не испадне наметљиво, а онда су то мишљење ширили као своје његови следбеници, сва она силна булумента пришипетљи који нису имали свога мозга него су се служили Кирчиним, говорили су то као узгред, слично као и њихов учитељ, као кад би

Старији су смркнути, млађи готово радосни. Неколицина њих, голобрадих, поскакују као да се спремају за свадбу. Они нису искусили на својој кожи шта значи рат.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Један се церека лудо, а један очајно кличе, Као духови зли. Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени, Но моје немирне душе неопевани јад. Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени Кроз опустели сад. 1893.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ниједан важнији државни посао није предузиман, док они нису нашли да су знаци неба повољни за његов почетак. Може се лако замислити колики су утицај имали они тиме на све државне

Да је и наша Земља члан њихове породице, то нису ни слутили, још мање су могли да објасне механизам њиховог кретања.

Ни сурова рука човекова, ни његови топовски метци нису били у стању да га унаказе, јер све ране које су му нанесене начинише нам га још дражим, изазивајући, поред милоште,

“ - „То ме, дражајши, ни најмање не чуди. Ни други наши филозофи нису увидели и правилно оценили од колике је важности систематско посматрање небеских појава.

и у простору, ми бисмо у току времена морали видети како се звезде на другим местима хоризонта уздижу изнад њега, а то нису ни сами Вавилонци до сада опазили. Буди, дакле, миран, дражајши, ми стојимо на чврстом тлу.

Зажелео сам се Вас и мора. Али лађе садањих саобраћајних линија мора нису за нас, нама је потребан неки класичан брод.

Ипак се испоставило да је одликовање мени намењено; нису људи само знали како се зовем. Иако, дакле, нисам ни најмање убеђен у оправданост таквих одликовања, ја сам се овом

многобројну породицу питомих зечева која је становала близу њега: дрхћући целим телом и дижући своје дуге уши увис, нису ти сиротани те ноћи могли окусити ни најбеднијег зечјег сна. На једној клупи музејског парка седео је Ератостен.

измерио полупречником Земљине кугле, али колики је тај полупречник, то он није умео да каже, па зато његова мерења нису била, у ствари, довршена. „Треба измерити величину наше Земље!

О чему све људи нису лупали главу! Па ипак, суштина календарског питања је врло једноставна. Она је скуп непобитних астрономских чињеница,

Како да се испомогну, то се они или нису сетили или се нису усудили. Но, 238 године пре Христа, у деветој години владе Птолемеја Еуергета, египатски календар

Како да се испомогну, то се они или нису сетили или се нису усудили. Но, 238 године пре Христа, у деветој години владе Птолемеја Еуергета, египатски календар је реформисан.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ХАЏИ РИСТА (Ташани унезверено): Зашто је прешно да дође? Да није болест? Деца да нису што? ТАШАНА Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље.

И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то. Чак и срећан сам, што је тако било, што те нису дали за мене, те сам због тога отишао у свет, и постао ово што сам сада: ваш свештеник, ваш деда калуђер, испосник

А за хаџије: хаџи-Ристу и друге?... Они и онако нису никад ни волели што ме је покојник узео... МИРОН Како »нису волели«? Шта си ти, и каква си, те да они нису волели?

А за хаџије: хаџи-Ристу и друге?... Они и онако нису никад ни волели што ме је покојник узео... МИРОН Како »нису волели«? Шта си ти, и каква си, те да они нису волели? ТАШАНА Не знам.

МИРОН Како »нису волели«? Шта си ти, и каква си, те да они нису волели? ТАШАНА Не знам. Само знам да су му давали неке њине, хаџијске кћери, а он, покојник, није то хтео, него, као

Смели би! Знаш, кад им деда подвикну, хаџи Риста у несвест да падне. Љубећи му руке молио га да му опрости. Вели: они нису знали.

што си их ти преварио, него што су се они варали у теби и пуштали те да си испред њих; да их ти засењујеш, због тебе нису могли они да се виде, нису штрчали, нису били напред. И зато, после поштовања, јаче, више и дубље те мрзе.

што су се они варали у теби и пуштали те да си испред њих; да их ти засењујеш, због тебе нису могли они да се виде, нису штрчали, нису били напред. И зато, после поштовања, јаче, више и дубље те мрзе.

варали у теби и пуштали те да си испред њих; да их ти засењујеш, због тебе нису могли они да се виде, нису штрчали, нису били напред. И зато, после поштовања, јаче, више и дубље те мрзе.

Главу сам у торбу метао, да дођем до ње. Али, кад је пољубих, ох! одмах осетих како ми њена уста нису слатка као што би твоја можда била. ТАШАНА (узнемирено, уплашено, звера да ко не чује): Ћути! Ћути!

САРОШ (гануто): Зашто спомињеш моју мајку и сестру? Велиш: кад ти не можеш да ме чуваш и негујеш, што бар оне нису онда ту... Видиш колика си и каква, Ташана? Ох, видиш?

Не пуштај, Стано! да ко не дође, не уђе и не види ме овакву? И децу ми доведи, децу... СТАНА Нису ту деца. А ти не бој се. Затворићу ја све. Нећу никога пустити. Не бој се ти. Ништа није. ТАШАНА (Стани): Ох, Стано!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Зашто гробови нису поносни знаци? зашто наш свет брзо пропада и истребљује се? зашто школовани и даровити дегенеришу или изумиру у другој

Шнајдерски момци без рада и мали кројачи без материјала нису испуштали из уста име мајстор Костино. Неким девојкама се учини да је нови мајстор и порастао и раскрупњао се.

Сека се утркује с псима и са ждребетом. Али су у основи деца била добра, нису чинила штете ни пакости ни људима ни животињама. Мајсторица се понекад ипак потужи на урнебес и тутањ.

Шеснаест година; престао да се развија како би требало, а они то нису ни узели на ум. У очима има нешто што он, отац, данас први пут види. Мајстор Косту прође језа.

” Мајстор Коста је предао радњу, издао један део куће и увукао се са Срећком у крило. Неколико месеца нису знали шта је с Ристом. Напослетку дође писмо из Румуније, из фабрике код једног рудника.

С времена на време су слали понешто Ристи, понешто Секи. Али дописивали се скоро више никако нису. Једне зиме окашљаше јако обојица. Тоје била велика мука, и уједно последња прилика да се с ретком оданошћу пазе.

Жена која је залазила да погледа кућу, почела је да поткрада домаћина немилосрдно. Кирајџије нису доносиле кирију, а стари је није тражио, јер се бојао свега и свакога, и није више знао како да настоји на свом праву.

ГОСПА НОЛА Гробница Лазарићевих, иако нису сувише давно изумрли, то је данас један испроваљиван подрум пун корова и крша од цигли, гранита и оградних мотака.

примирја и навике, како то већ бива, упаде Тоша Лазарић, богат поседник из оних равних прекосавских земаља где никада нису били ни Бошко ни Нола. За Балкан, господин Тоша је био помало фини и помало смешан господин.

Два брата Лазарића, оба блага и добра, нису се слагали. То је у неку руку био ред у газдачким кућама; запето стање је замењивало тајанственост.

” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив. Не као бекрија, него као члан друштва, и као друштвен човек.

и опет неискорењив обичај у том крају, да поседници, богаташи, охоли на богатства и преимућства, по цену глава својих нису излазили из куће као други свет, с малом паром у новчанику.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

која је десет и више година момка пробирала, најпосле, кад сирјеч просиоци престану, закључи каквом удовцу руку дати, нису ли то пријатне за њу огрижине?

Сљедователно они људи који трговцима лађе и амбаре празне и с тим већи Верѕцхлеіѕѕ чине, не само што нису републики на досаду, него од велике ползе, да и нужде јесу, qуод ерат демонѕтрандум.

Једни помисле да се тресе земља, а други да кућа горе, неки опет — да је дванаест сати, и срде се што јошт нису ручали.

Пришелцима се слободно ово генералисима (они сопственог вожда нису јошт имали) командирање врло допадне, и сви Роману тêте à тêте пођу.

жао што реч не могу испунити; колико пути жене (а и људи) обећају тајну чувати, пак се тајна пређе прочује него да нису обећали!

од имати, на пример, господин од Поповић, или госпоја од Прелић, то она овако толковаше: што такови сами признају да нису ништа заслужили, но све што имају од првог, који се звао Поповић или Прелић, наследили јесу.

у дејство привести имају, пак ако добро посао испадне, то се господар слави, ако ли пак не, слуге су криве зашто се нису боље владали.

чули сте јучер разговор наши господара како је неки филозоф дисертацију у шест части издао, да стари Римљани нису стакла имали, нити су могли имати, и баш кад је књига из печатње изишла.

Истина, неки стихотворац учини ми почест и на то ми једну оду начини, али колико ода има по свету које нису ништа друго него подсмеј и сатира на славимог мецената!« »Хм!

Али тако је кад магарац оће да се плете у ствари које за њега нису. Бестрага са свом филозофијом! Пласт сена боље доликује магарцу него да зна дишпутирати као Аристотелес.

одговорила би његова жена: »Нису«, то јест мајстор Глиша нису код куће. А шта вели мајстор Глиша? Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим:

одговорила би његова жена: »Нису«, то јест мајстор Глиша нису код куће. А шта вели мајстор Глиша? Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим: помози бог, мајстор-Глишо!

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа више

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

академицима за тај посао потребно по неколико година, па их има који су и умрли а тај толико велики и важан посао нису довршили, те се ни данданас ништа не зна ни о њиховом животу ни о њиховом раду на науци — то сам одлучио да за времена

Пре свега, нису ни стога што ја себе не сматрам великим човеком, те сам са те стране безбедан и миран, уверен да ће моја приватна

Ја то само претпостављам, јер о мојим прецима врло мало што знам сем факта да нису носили исто породично име које ја носим.

молим вас, деби, прво ступање на позорницу, прва појава у животу, па задоцњење од седам дана, и то у доба кад нису постојале наше државне железнице.

Тако, на пример, једном сам пао под кревет и нису могли читав сат да ме нађу; једанпут сам прогутао цванцик и због тога само морао да испијем сто грама рицинуса (отада

Отуда и долази, ваљда, да се код тих порцуланских девојака никада и не виде мрље у животу. Мени се нису никако свиђале њене светле очи, а још мање онај њен порцулански осмех.

Но нису овакви подвизи једина карактеристика детета у доба док носи сукњицу. Подједнако су радознала и подједнако несносна том

Разуме се, мене нису интересовала проста и једноставна питања, већ сам се старао да она буду што компликованија и чинило ми је нарочито

И мада таква дечја питања изгледају и бесмислена и смешна, ја ипак налазим да она нису без извесне логике, која је детету јасна, јер гледа на ствари и појаве непомућеним погледом, а која је старијима

чекали панталоне па да се испоље, тек ја сам, пошто сам их навукао, за ноћ постао такав одметник и разбојник да ми нису могле досадити ни хајке, ни потере, ни уцене.

Тада сам већ стекао уверење да људи са ситним слабостима нису подобни за крупне подвиге. А имао сам и других невинијих забава.

се чудио што се толико натура нози учитељице трећег разреда основне школе, кад сам знао да моја тетка и ова учитељица нису иначе на доброј нози.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

“ И сигурно су Немци у сумрак ударили поново, да грешници нису ни стигли мене да известе. Силазили смо ка селу. Широко отворених очију зверао сам лево и десно, страхујући да не

Зажалио сам тренутно што и моје мамузе не праве ларму. Али, и они што остадоше нису у бољем положају, тешио сам се. Овако ћу преко прве ограде у ноћ. Неки пас лану.

На место ових врба, што предлаже наредник сада, у провалију су легали луди један изнад другог, док је телима својим нису испунили. Преко овог живог моста од људских телеса превезени су топови.

Али магловито предосећам да моја осећања дужности нису иста. Онда сам био у својој батерији, са својим друговима, са познатим војницима.

Сломљен годинама, седи старац се вероватно и није занимао за рат и његови појмови нису од мицали далеко од трошне дашчаре у којој су се махнито окретали воденички точкови.

А и он то говори гласом као да препричава неки безначајан догађај. Други војници, занесени својим јадима, нису га готово ни слушали, као да је у њима потпуно утрнуо појам самилости људске.

Рекох му да досад још нису, али лако могу, ако нас само опазе аероплани. Он погледа унезверено около себе, и љутито махну главом.

Дозвољено је војницима да узимају колико могу, а и народ је пуштен да развлачи, јер Немци тек што нису стигли. Демонтирана локомотива подсећа на лешину, празни вагони зјапе као гробови.

Капетан Ваља се љутио: — Видите оног репоњу, молим вас, како се натоварио. — Пустите их. То је добар знак. Нису, значи, још преморени — размишља потпуковник Петар.

Као да смо изгубили главу! Чујеш, доцније, да су наши хтели да пресеку ово мучно и лажно стане, али савезници нису дали... Кажу, да су их Бугари уверавали у своје мирољубиве намере. Ја сам војник и немам права да критикујем.

Када су напослетку видели да их нико не брани, почели су да беже у прихватне заклоне. Јер они нису знали за вишу политику. Строј се почео нагло осипати и око седам часова били су сви у прихватним положајима.

Настаде борба на бајонет. Бугари нагоше у бекство. Да видиш само! Бежали су као помахнитали на све стране, и мислим, нису се могли сакупити ни сутра до подне. Али која вајда!...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

величанствено је да се у давном оваквом мору И чекању, не утапа ни једна визија стварности, Очи му се још никада нису обнажиле на светлости. Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?

ћеш утонути у немогућности (Где неће више лећи трбуси и сни, И којим као да владају неки други закони Који већ и нису закони Но изненадне неке радости и неподношљиви болови): Кад је за тебе и то настањено фантомама, Које не уливају наде

потребе; а ако ми падне на памет да размишљам - и то размишљање је једно задовољење - смислим да и потребе те саме нису искочиле из небуха и да ће већ природа, и без мог пристанка, умети себе да задовољи на мени.

Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се. Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут исти ужас.

моја тешко патила, Све један и исти сан стајаше на крмилу, И лудило је ноћно развило своја крила, Док се врата на соби нису отворила, Кроз саму црну патњу душа је једрила.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Љутито машући репом риба се изгуби иза стене, а Седефна ружа се обрати медузама. Али, медузе нису имале ни воље, ни времена за приче о Горњем свету.

— Сунце је један окрутни убица! — пуж је дубоко жалио траве и цвеће, лептире и сунцокрете: нису имали где да побегну, где да се склоне. Али, сунцокрети нису ни желели да се склањају.

Али, сунцокрети нису ни желели да се склањају. Под врелим оком свога цара расли су и јачали, верно следећи сунчев ход сви, сем једног

Мали сунцокрет је бдио, узалуд покушавајући да пробуди браћу. Звездане стазе неба нису их занимале. Нису могли ни да замисле јабуку месеца окачену о највиши јаблан. — Којешта причаш!

Мали сунцокрет је бдио, узалуд покушавајући да пробуди браћу. Звездане стазе неба нису их занимале. Нису могли ни да замисле јабуку месеца окачену о највиши јаблан. — Којешта причаш!

Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци. Обрати се травама за савет. Траве су стари пријатељи. Али траве нису знале тајну окретања за сунцем: нису му могле помоћи! Тада малишан упита поток шта да ради.

Обрати се травама за савет. Траве су стари пријатељи. Али траве нису знале тајну окретања за сунцем: нису му могле помоћи! Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори.

— Мрави! — кажу му. — Зар не видиш? — Мрави — не поверова им дечак: другачије су мрави у чаробној кутији изгледали, нису гризли. Јаукну дечак од бола и од гнева. Поче да гази по мравињаку. Расу се мравињак као шачица песка.

Дечак се осети као рибица у густој мрежи. Стаде. Стаде и жбун. Прижмирише се гневне очи и дечак виде: нису то трњинице, већ купине црне као да су стигле са дна пакла. »Дошла купина да се свети, значи?

Је ли чудо што им кроз главу прође да су јединствени, да су сами самцијати на свету? Нису још знали да су се у пустињи појавили, а већ су знали да блистају, да воле.

Узалуд је то и самој себи говорила. Небеске висине нису је веселиле, све док јој Зрачак који ју је дигао са земље не рече: чуо је Цвет!

Постајала све ведрија, све лепша! Готово већ поче да заборавља свој Цвет. И, можда би га и заборавила да над извором нису летели лептири кроз чија је крила пролазила светлост сунца, као некада кроз латице пустињског Цвета.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Онамо има ружа завичајних, Што нису свеле од студена иња, И врела живих и путања сјајних, Гдје душа љута још руди и тиња.

БАЈКА Лежô сам на жалу. Још у модром вису Имало је небо једну зв'језду златну, И над луком друге видјеле се нису. По растрту мору, кô по меку платну, Падали су први галебови. Неђе Молитва је рана у звону И клатну Јецала.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Они су стварани под нарочито повољним околностима, несумњиво на једном таквом ступњу развитка који многи народи нису имали.

Човек има утисак да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова: Немој, сине, говорити

се живо и одупирући се јуначки, једно по властитој храбрости, а друго и зато што им је за леђима био град, па се нису бојали да могу бити опкољени. У томе многи изгибоше.

Изгледа ипак да Турци нису потпуно сатрли српско-босанску војску. Вук Бранковић је успео да се спасе, исто тако и војвода Влатко Вуковић: страдао

као младића заробили и у јаничаре одвели, прича углавноме овако исто, само додаје да се на Косову с кнезом Лазаром нису борили сви подједнако, него да су неки „гледали кроз прсте“, те да је „због те невере, зависти и неслоге неваљалих и

У Југовићима, како су представљени у песмама о самом косовском боју (у онима које говоре о догађајима пре боја нису симпатични)1 — нашло је узбудљив израз херојско помирење са смрћу у борби против непријатеља.

Из те жудње се родио пркосни и ратоборни лик Марка Краљевића. Ако се Турци нису могли протерати из земље, ако је њихова власт хтело се то или не — била неизменљива чињеница, њихове главе ипак могла

Очевидно, дакле, тобожње Маркове слабости не само да нису никакве слабости него су основни и најприроднији елементи из којих је сачињена његова херојска личност.

Чудовишни су његови поступци према сестри Леке капетана и, нарочито, према Златанића Мајци. Грђе нису поступали ни Турци. Слична варварства он чини и у бугарској песми.

Као што се види, то су ситуације врло сличне онима које налазимо у неким песмама о косовском боју. Али несрећу нису доносили само странци. Она је лежала и у нашим људима, у њиховој закрвљености. Како се ту могла искоренити?

Нашу земљу, дакле, они су освајали дуже од једног века. А кад су је најзад заузели, нису могли у њој мирно да владају. Појавили су се нови ратници у земљи и ван ње.

Наши преци одлазили су у хајдуке зато што нису могли да се помире са ропским животом. Они су вековима тражили и очекивали помоћ од непоробљених европских земаља, у

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

се носи бисер од песка А на зеленој планини Тари Мирише смрека и пупи леска Услед пролећа у Новом Саду Изгледа нису посла чиста Један је платан пустио браду Када је требало да олиста Услед пролећа у реци Сави Било је ових дана

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Расути гробови четобаша, устаника и хајдука нијемо су причали пролазницима о вјерним друговима који се ни смрти бојали нису.

Мали одметници нису баш били увијек гладни, нити богзна какве изјелице, али како је само било пријатно, послије трке кроз шуму, сједити

Чета је могла да похвали, да осуди, да одбрани, а кад чета нешто каже, то је онда — ехе! — нису то приче Ђоке Потрка.

— Ја сам будала! — одједном дрекну Стриц, муњевито прискочи стаблу и док се још дјечаци нису ни снашли од изненађења, он се већ окретно пузао уз букву.

— Лазаре, брзо у пећину док остали нису стигли. Носиш ли батерију? Мачак извади из њедара електричну лампу и свечано је подиже увис. — Ево је!

— препаде се Николица. Најзад се договорише да кују вежу за једно дрво, десетак метара даље од њиховог. Тако се нису морали бојати да ће бити откривени. Ко би се досјетио да прегледа све букве у околини.

Пољар Лијан једва дочека да се прихвати ослобађања дјечака. Није више могао да их гледа овако везане. Нису му уопште личили на ону безбрижну живахну и домишљату дјечурлију која знају безброј смицалица и објешењаклука.

Сад је сасвим готово с нашом хајдучијом. Дјечаци се нису баш нарочито веселили учитељеву страдању. Што да се радујеш туђој невољи, па ма ко то био.

Било их је чак и од издубена кромпира, али те се већ нису дале поправити. Нису биле чак ни за јело, јер кромпир, тако печен од пушења, страшно је заударао на дуван.

Било их је чак и од издубена кромпира, али те се већ нису дале поправити. Нису биле чак ни за јело, јер кромпир, тако печен од пушења, страшно је заударао на дуван.

— Авиони, авиони! — зачу се с њиве нечија вика. Иако нису знали чији су авиони, дјечаке спопаде необична зебња и немир. Губећи дах, пожурише у правцу школе.

Личили су на дјецу поробљена, а непокорена народа. ВИ Окупаторска власт, Нијемци и Талијани, нису знали за шалу. Од поробљеног народа одузимали су све оружје, па макар то била и стара пушка кремењача, нека дотрајала

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Бојим се очима, зашто моје очи нису свакад гледале до господа Бога; воде сузне не искапаше за мој грех очи моје; закона твога нисам добро спажао!

НОЋ Да се паштимо, докле нам сунце није зашло, Докле нам није смркло И животна врата нису се затворила. Јерно ноћу ништа се не може пословати, Разилази се трговина, затварају се шатре.

СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ Једни људи себи воду с медом за пиће услађују, а она је своје пиће с плачем себи разблаживала; нису толико повише ни ветрови духали у тој пустињи, колико су прси њене трудили се ударањем и од срдца уздихивањем.

толико повише ни ветрови духали у тој пустињи, колико су прси њене трудили се ударањем и од срдца уздихивањем. Нису тако хубаво текле чесме градинске, како су бистре ишле из очију сузе њене, не тако красне бише разликих птица

Ама је ли тек свето писмо, а нису ђачке које неваљале поџепнице, — оно је све чисто сребро и прокушавано злато. Нит је писмо тврда руда да се с ватром

Тамо, међу морами, по арапскому вилајету, имаду злочесте и горке воде и нису за пиће. Скупе се где на коју воду шумска жедна зверад, — пити не могу; ваља им чекати док не дође инорог.

Пак су на камила носили воду унутра, пак камиле нису могле унутра улазити ради тескобе, ради својих грбавих и високих леђа, и скидали су с њих воду, те су тако уносили и

И до данас хаџије туђоземце онамо копају. МРТВИ ГРАД Та еда Римљани нису гинули бијући им Јерусалим и преузимљући сву ону земљу с градови?

РУСИ ПОД ЦАРИГРАДОМ У неко доби, докле јоште та тамо руска страна поганска је била некрштена, цара свога нису имали него тек кнезови ш њима владали су, — дигоше се два кнеза с великом силом на галија, Осколд и Дир, Црним морем

Но ето, и за те Једемске воде неки књижевници о себи мудри, износе да нису то исте право реке ни воде што се за њих пише, него о нечем другом бају да се то говори.

Него знам да неки од сабратих се ту који писма не знаду, знаду ли, а нису добро за ово сказивање разабрали ни од других чатаца прочули, ја л' су заборавили, зато вала ми за ови Ахаров посао

Дошао је к њима да их нахрани. Него, рекоше, устан'те да га ми уцопамо. Та да се они изнапре о томе нису удоговорили злочестом већом и мунитву сашили, не би могли ни његове снове изјаснити, и та њина пакост што је досадила

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И кад су служиле и двориле чорбаџи-Замфира, нису сматране биле за слушкиње — као што је то обичај тамо на хладном и бездушном Западу — него као нешто своје, као род у

“ па га опет љубе у образ, тако да мора формално да се отме и да бежи. Тако жене; напротив, многи старији људи нису га баш најрадије гледали. Само духну на нос: „Хм! Јага, што је џимпир! Анасана!

— „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!... Млађе га, истина, нису могле и смеле љубити, али су га утолико чежњивије кришом гледале, нарочито недељом, кад игра оро на ћошку

Изгледала је као була с јашмаком и фереџом. С улице је био само бео прост и једноставан зид, тако да укућани нису имали никакве везе са улицом. Прозори с улица им нису одвраћали пажњу породице на свет што пролази.

Прозори с улица им нису одвраћали пажњу породице на свет што пролази. И кад човек уђе у такву кућицу, он се осети некако више сам, свој;

Зато су је избегавали; а кад је се нису могли отрести, него су је морали повести, водили су је само под тим условом да ништа, ни речи, не сме проговорити.

Зато је Манулаћ дуго био загонетка — у махали задуго нису знали је ли мушко или је женско! Јер, кад је с оцем ишао, био је обучен у плундре, а кад га је мајка изводила, плела

Кад је она ушла, нису одмах пресекли разговор, него су га полако приводили крају избегавајући све оне речи по којима се могло познати о чему

него је одмахнуо руком и рекао: „Успут, дико, успут, перунико“, и мало по мало слике су све блеђе и блеђе бивале, док нису сасвим ишчезле, а с њима и спомен на Зону.

Све што је дока споменула нису биле згодне за ово чудно, а помало и опасно предузеће, јер или је била плашљива, или брбљива, или заљубљена у Ману, ша

Само Мане нити се смеје њити се љути. Стоје табле пред њим, а он чак и не слуша нити ређа; мисли његове и нису сада овде у кафани, зато се не осмехну баш ниједном на Нацкове шале.

Зловољни су што нису имали времена да прочитају лекције, а нису имали времена због неких непријатних вести које стигоше преко новина из