Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И би му мило, па се рашћерета. Осећао је као да је међу својим друговима. А то су и били махом суседи његови: Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из Клења, Илија Заврзан и Станојло Суреп из
Кад се Срећко харамбаша вратио с дружином на Дренову Греду, дочека га Ногић врло весело. — Добро дошао, харамбашо! — Боље нашао! — Богу хвала, сви сте живи и здрави! — Хвала је богу!
— Да те обрадујем, харамбашо! — Чиме? — Приновком. И како се све беше дигло на ноге да дочека свога старешину, Ногић му показа једног човека што стојаше одвојено, уз један пањ.
Док рече харамбаша: — Ногићу! Смени стражу, па да се леже!... у млађега поговора нема. Ногић скочи хитро, махну прстом на неколико њих, па тихо и нечујно оде с њима у шуму.
Обујми га жива жеља да сазна како је то било, те стога се реши да сместа иде Деви да га пита. Ногић као да је назирао шта мисли Станко. — Одавде ћемо мојој кући — рече он. — Тамо ћемо се склонити...
Ево Сурепа па нека каже је ли тако?... — Тако је! — рече Суреп. — А после — настави Ногић — воденица је воденица. Ту бахне и незван. Него, хајдемо мојој кући, па ћемо поручити Деви да тамо дође. Па устаде.
Поздравише се са Сурепом, док тек Зеко рече: — А ватру? — Шта? — упита Ногић. — Зар ћемо је оставити? — Зар ниси чуо да је харамбаша рекао да се она клада наваља.
Ноћ је била тиха. Бахат њихових ногу одјекивао је. — Боже, ја лијепе ноћи! — рече Зека. — Лепа! — рече Ногић. — Шта ли сам овакијех ноћи провео сједећи!... — Сад ћеш и више. Него, вала, имаће се кад и спавати, дуга је зима...
Стигоше пред кућу Ногићеву. Беличаст дим вио се на баџу и ишао право к небу, као чиста душа праведникова. Ногић закуца на вратима. Укућани се избудише чим разабраше његов глас. Дочекаше их да веселије бити не може...
Жене спремише вечеру и хајдуци вечераше као цареви, иако вечераше на Дреновој Греди. — Марице, — рече Ногић жени — узми поњаву па нам простри у качари. Жена оде да простре.
Изљубише се братски, па поседаше. — Надао сам се да ћеш ме звати. — А зар си знао? — упита Ногић. — Јавио ми је Срећко. Него, алал вам вера! Оно што сте на Журави урадили — вреди царевине. — То је овај!
— Јавио ми је Срећко. Него, алал вам вера! Оно што сте на Журави урадили — вреди царевине. — То је овај! — рече Ногић и показа на Станка. — Дакле, то је Станко!... Ти си син Алексин!!... Алал ти, соколе, српско млеко које те одранило!..