Црњански, Милош - Сеобе 2
Гомила Срба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама и црвеним гуњевима, у његовим ноздрама није смрдела – напротив, имала је мирис црвених булки.
Нос који му је некад био танак, орловски, као и у Павла, са ноздрама као листићи ружа, био је сад поднадуо. Та уста која је некад љубила тако дуго, висила су сад на чибуку, опуштено и
сваким, на белом зиду, у плавим нишама, од порцелана, главе чувених, покојних, пастува ергеле, са црним очима, и црним ноздрама. Као нека попрсја императора.