Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Жељезничка станица, фургони, транспорти свиња, визе свињске, таксе и пријатељства са извозницима, ето, драга госпа Ноло, то нас је помогло, и то нас је сад и упропастило — кука Пава ветеринарка.
Жељезничка станица, госпа Ноло, пуста, има времена за кренвиршле и ракију и шеф станице, и поштар, и мој Васа, па тако данас, тако сутра, свршило се
Па ипак, дала сам је њему и друго нешто сем новца, том Луки из Немачке. Шта? Љубав материнску?... Не лажи, Ноло, па је онда све лако и просто... Не лажем, дала сам љубав.
Остарила сам. Сви ови моји јади старачки су. Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће. Не убоја се, Ноло, и да су ти рођена деца! Ми у гробље, они за трпезу, јȁ!...
Узе мене овако грубу и ружну, а да сам хтела, држао би ме као краљицу... „Волим те, Ноло, овај, као жито! да знадеш!” — тек ми рекне. А жито је опет волео као човека.
— Криво ти, господин Јоксиме, што Јулица узе лепога мужа, красоту од здравља, а не узе тебе, пињугало вечито!... Ух, Ноло, Ноло, велика си као слон, а сав твој удовички сан био је да ти он, то пињугало, седи у трпезарији, пије кафу, и
Ух, Ноло, Ноло, велика си као слон, а сав твој удовички сан био је да ти он, то пињугало, седи у трпезарији, пије кафу, и пињуга...