Матавуљ, Симо - УСКОК
Домаћи бјеху се примакли и збили иза домаћина. Милица држаше братанића. Кнез, раздраган, обазрије се и гракну: — А-ну! А-ну! Види их само! А вечера! Ђаво ви вечеру позобао!
На, виђи што ће ти ђед дати, ако му лијепо сједнеш на кољено и ако га целиш! Драгић се обазрије и, видјевши лијепу облу јабучицу, хтједе пријећи ка дједу, али се намах сјети да је увријећен, те се опет окрете.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ђакон, престрављен скочи и обазрије се. Њему се чисто учиње као да неко има бити иза њега; неко пут кога се Владика тако устремио.
“ примјети сердар. „А сутрашњу ћеш још боље!“ „Нека жене!“ викну сердар, расрђен. Она се препаде и обазрије се. ,,Не срчи се, чоче! Бог зна што је за боље!... Пусти нека он запођене.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Шта велите? — одазва се Бакоња, ушав к њима. — Ајде ми донеси убрус из камаре, јево ти кључ! — Бакоња се обазрије, мигнувши Мачку. — А куда ћеш ти? — пита Срдар Мачка. — Ја... онај...
Шта мислите да се Тодорина неће светити? — Муч! Муч! — заокупише га сви, јер сви претрнуше. Њеки се и обазрије, баш као да би Букар могао бахнути иза леђа.
а није далеко на добру коњу! — и отиде. — Збогом! — викну Бакоња за њом и потече у сав трк, па се у трку обазрије, те видје да се и она окренула.
На поласку опет се обоје зарумењеше и он се обазрије с врата, а оне црне очи као да га хоћаху уставити. Чудна судбина — мишљаше он — да га највише дира оно што је
Ћипико, Иво - Приповетке
Домало иза борова покажу се двије козе, иду мирно и слободно прама нама. Прва, јача, кад ме спази, устави се, па се обазрије ка оној другој, слабијој; часом стоји, сумњиво гледајући у ме, као да мисли би ли напријед пошла, али, кад је чула
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну: — Устави, Симеуне! Устави, болан; доста је!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— приупита Стриц. — Измлатише, брате, све по ногама, по мојим брзим трчаљкама! — весело дочека Боко и обазрије се као да му је учитељ још за петама. — Како ли само тако брзо до тебе стиже тај глас, брже него ја сам?
Луња само слеже раменима и одговори неодређено: — Па тако... Хода неко, шуља се. Ту је негдје. Стриц се уплашено обазрије. — Гдје, гдје? Гдје си га видјела? — Па још га нисам видјела, али он... осјећа се да је негдје у околини.