Употреба речи ови у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Молујем сужње шиљонске по Бајрону. — Бајрона нисам никад читао — али ово је страшна тамница!... Шта значе ови гвоздени колути на овим мрачним стубовима?

— говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме

Данас је Божић, Маро!... Па гледај да ми што лепо отпеваш. Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала. А сад?...“ И она опет тужно зајеца.

— Хе, мој брајко, ти још не знаш шта су коњи. Ови моји сад, то су раге! Ове ми је један Влах шверцовао из Баната; лени су добога! Али бачки, оно ти је ватра! Жеравица!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Уздам се да сам на ови начин весма способно средство измислио не само т в ој е благосердечно извиновљеније и желајемо проштеније за получити,

в о м милостивом и благородном серцу пријатно и драго све то што се на ползу и просвештеније младих људи учинити може, ови сасвим његов дар т е б и, п р е д р а г а ј у н о с т е, придајем, совершено уверен да ће њ е м у зато ово списаније

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз

(Нека ми|ко не прими за голу сујету што јелински гдигди мешам: ови ми је језик од младости мио, и рад бих да се многима од наших младића смили; зато гдишто примешавам, ако ништа, на

Курјак, први курјачки муселим, офавно паметозлопствоваше на једнога комшију свога, старога лисца, зашо што ови, најдебље гуске хватајући, себе самога чашћаше без најмањег курјаку пешкеша.

И тако ови непрестано вребљаше способно време како ће лисцу скувати попару. Сада, дакле, не видећи га у скупштини, почне на њем

Кад довољно лова налове, лав рекне магарцу да добитак па|метно разуели. Ови разложи све на три једнака тала, дозвољавајући другима да изаберу шта се коме љуби, придодајући да ће он с којим му

Њихово преније потезало се задуго, док по случају намере се Хелгде на икону Херкулову, гди бијаше изображен ови како дави лава. „Видиш то?” рекне човек. „ Видим, а ко је то написао? упита лав. „Човек, а да ко ће написати?. . .

и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га намах дати курјаку. Ови стане чекати с| великом жељом неће ли баба то учинити.

Сретне га лав и отме му је. Онда ови, издалека стојећи, рекне лаву: „Неправедно моје отимаш! Неће ти пробитачно бити”. А лав к њему, смејући се: „Е баш!

Ко је какав, рад би да су и други таки. Чивути турски и пољски срде се на немачке Чивуте и држе их за јеретике што ови свуд наоколо подбријавају браде. Што слепо не чини сујевјерије?

Овај дозволи. Ал, ето ти стигну и ловци, и упитају га није ли гди упазио једну лисицу туда да прттрчи. Ови речма одговори да није ништ смотрио, но у исто време покаже им прстом на колибу.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем одустати, јер ако побегнем, они ће ми кућу запалити, итд.

да није онако као што старији људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај док дођеш у године ови̓ људи, па тек ако и онда видиш да није онако, а ти кажи.

Сад се ови јаничари у тесно нађу, док један Цинцарин каже им лагум, куда се провела вода, у горњи град, те ти они кроз онај лагум

Ви видите онај Осат: све су оно готово турске куће и деца; па кад ови моји Срби попију сваки по оку ракије и уђу у турске куће, онда неће се знати ни рз (чест), ни дин, ни српски ни

Он ће и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и из ови̓ лисица не мисли он нас живе пустити. Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да ми деца просе”.

Стари кнез Грбовић каже: „Ови се Турци у онаку тврдоћу затворише, где им се, душо, без топа не може ништа учинити. Но ваља и̓ чувати, док се од

— Чардаклија каже: „Ја немам више него ови̓ 11 форинти и ову пушку, но дај ишти јошт ако даду; ако ли не даду, да идемо и са то 250, пак докле дођемо; Руси

Тек ми излазимо из чамца, а дотрча пет молдовански̓ момака на коњима онамо на обалу, вичу и питају: „Где су ови људи чија је ова кољаска, нека пређу да и̓ видимо”.

Велим ја моме друштву: „Да ми је двадесета част само од ове једне врсте, да и̓ на Врачар отерам, и ови̓ неколико топова, сада би̓ већма волео него сва звона свете лавре да у Србију преселим”.

Најпосле запале сено и потрпају све оружје и најбоље ствари што су имали у ватру, и ту и они сви изгину и погоре. Ови на Кулићу опет рано искаше изун да се превезу, но кад им одрекосмо конечно, а они окретоше уз Мораву и између Багрдана

Но ми уверавамо, преко све покорности цару, ми ови̓ Турака зулумћара у Србији трпити нећемо и сам цар да заповеди.” (Видећете писмо Вла-бегово како нам пише 1805.

Главе нису секли, јер су сви разним хаљинама, пушкама и другим пљачкама натоварени били. Ови су терали донде, докле и̓ нису Милић Кедић и Недић Мијаило са својом војском сусрели; пак ови уморни вратили се, а

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Кад би код амбара, смотри оно момче и покрај њега пробијен бубањ. »О, о!« учини Милун полугласно, »та ови су покор починили! Боме је ту падала пара као киша!« Већ се прилично одјутри.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети. — Да ко не подговара ови народ? — Па, шта друго и може бити!... — А ко је тај? — Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш!

Ја хоћу човјешки! — Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити! — Ја нећу крви!... Ја хоћу да ови народ види да му ја нијесам душманин!... Ја хоћу да се братски разумем са овијем људима!... Маринко је жалио Турчина.

, итд. За разговором дође шала, за шалом игра... Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи. Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо...

Ту стаје памет, ту усишу сузе... Ту се и сама срж у костима леди!... Јадни Алекса!... Јадна Петра!... Ови робови незароблени, ови кривци без кривице, ова старост којој се на седи перчин пљунуло, ови окаљени грешници без

Ту се и сама срж у костима леди!... Јадни Алекса!... Јадна Петра!... Ови робови незароблени, ови кривци без кривице, ова старост којој се на седи перчин пљунуло, ови окаљени грешници без греха — свакога јутра и

Јадна Петра!... Ови робови незароблени, ови кривци без кривице, ова старост којој се на седи перчин пљунуло, ови окаљени грешници без греха — свакога јутра и вечери подизаху своје смежуране, суве руке к небу, молећи се.

Сад знаш све!... Куни ме, убиј ме, друкчије бити не може!... Ове речи, ови погледи тврдили су да ће само тако бити како она каже.

Молитва је била топла и срдачна. Нико не би рекао да су ови побожни људи горски хајдуци; нико не би рекао да је сваки своје хајдуковање запечатио бар по једним убиством... 4.

— Па кога то? — Палалију и Станоја из Зеока. — А што? — Ђаво их знао. Зовну лепо луде на веру, па кад им ови дођу, они их посеку. — Па што им иду? — Кнежеви су, брате. Зове га, Мисли човек, каквим послом, и оде. А кад тамо...

Самац сам ти у свијету. Никог свога до бога, који једини види моје жеље и моје срце!... Све бих дао да ме само хоће ови свијет разумјети!... Ја, болан, ни маленом мравку не могу зло пожељети, а толи човјеку, створу божјем!...

Веровао је да му је Турчин пријатељ који је много за његову кућу учинио... Па опет, опет!... Ови људи с којима је он одрастао, онај Добри поп сместа је постајао страшан чим му споменеш Турчина.

— Милошу!... Еј, Милошу!... Освијести се, човјече!... Али Милош ни маћи... Крушка викну пандуре. Ови утрчаше и стадоше га поливати хладном водом. Он поче долазити себи.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ЕКСТАЗА Остаће далеко за мном ови пути, Нестаће и ове сузе куд и друге, Ја ћу нове жеље у свом срцу чути, Као нове ласте.

РЕФРЕН Сневај, да увидиш да пролазни снови Још најближе стоје постојаној срећи; Да не питаш никад, зашто јади ови, А не који други, а не који трећи.

И кад ови дани за свагда прохује, И кад опет хтеднеш чути моје име, Хоћу да се оно у твом срцу чује Кô шапат пољупца и уздисај

(„Американски Србобран“, 30. децембра 1942) БОСНА И ови те, Светла, иду да продаду: Сви те вођи воде од трга до трга!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Али тада су тамо били и Черкези! Ужасне комбинације севаше капетану кроз главу. Сва варварства која су починили ови љубимци Јевропе сликаху се живим бојама у његовим мислима.

Али промислите. Можда су ови моји разлози ништавни, и ја сам натура за презрење, незаслужна онога плама којим сте ме ви обасјали.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Гром је спалио и с лењом девојчуром, опет их оставила ту! Док се само окренеш, окрену наопако кућу ови млађи! — Е, дакле, лаку ноћ! — веле девојке и љубе се као да се неће опет сутра видети. — Меланија, пријатно спавање!

— Док су ови разгледали фотографије, гђа Перса је посматрала гђу Сиду, а гђа Сида једну празну чашу коју је дигла и стала окретати

— А шта вам је сад наспело, госпоја-Сидо?! — пита је гђа Перса, а сва позеленела од притајена једа. — Проклети ови млађи! Баш се човек ни за часак не може на њих ослонити!

каква гођ штета у кући, то је к’о свето; па зато, ето, дођо’ да видим да није пукла славина, ил’ да нису прешли ови Ракилини ђаволи из комшилука па одврнули славину... А ретко, дете, и долазим у башту. Нешто сам ти слаба...

врућина ми је. Па запали мало омана... ено на’ћеш тамо на орману... поред штрикераја, па запали... Ови проклети комарци уједају к’о кере... мора да су они прави ритски.

Али, шта је ту је; фала богу кад није и горе! — Ха-аааа! — зева и наставља. — Чисто ме већ заболела глава од ови’ силни’ мисли. Дај да се то мало прилегне и продрема, ево већ и петли!

Па реко’: кад можеду попови да се тучеду... — Ју, а који попови?! — трже се Пела мајсторица. — Па попови,... ови... наши. — А кога су, рекосте, тукли? — Хе, кога: тога који се неће сигурно пофалити. Бајаги, не знате! Ви не знате!

Цвркутаће испод стрехе, гложиће се и кавџиће са корисним кокошкама ови незвани гости, кад онима вредна домаћица баци зрна пред кућу; и остаће и преко зиме, и дочекаће своје старе знанце, и

— А, баш сте ми из уста извадили, почитајеми — прихвати домаћин. — А зар сад то ваља што раде ови новији, данашњи ови учитељи?! Све код њих к’о ни код кога!

— А, баш сте ми из уста извадили, почитајеми — прихвати домаћин. — А зар сад то ваља што раде ови новији, данашњи ови учитељи?! Све код њих к’о ни код кога! Не пуштају ђаке да помажу звонару; каже: ђаци су зато да уче.

вели Сока гркиња. И један — па нема увек посла. А после, и ови што су били солдати, и они обешењаци научили тамо да бријају, па правиду конкуренцију.

Зову их ови из великог кола, они се лепо захваљују али неће, изгледа очевидно к’о да хоће да су одвојени к’о зејтин над водом.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Али од тих и ови други просјаци бежали су, бојали се. Колико би пута који од њих пролазећи поред каквог гроба као опарен побегао

Он сео на крај клупе са спуштеним рукама у крилу. И исто онако насмејан, блажен, стидљиво одбијао је пиће што су му ови давали а сваки час се дизао да иде, јер ови почели да га дирају, пецкају за женске и друге срамотне ствари.

И исто онако насмејан, блажен, стидљиво одбијао је пиће што су му ови давали а сваки час се дизао да иде, јер ови почели да га дирају, пецкају за женске и друге срамотне ствари. А једнако су га нудили пићем. Он је одбијао.

— силом почеше сви да га уверавају те он испи. Али одмах скочи и гадећи се поче да се тресе, рукама брише уста... Но ови га силом опет посадише и почеше још више да га дирају, пецкају за женске. — А, јеси ли, а?...

Видари, гатари на све стране почели да ничу. Такође свеци почели појединим људима у сну да долазе, проричу им... Пре, ови просјаци и сви други божјаци већином неки од њих се разилазили и губили по оближњим селима.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Опростите, код нас су ови проклети басамаци. Колико пута сам мога молила да их већ једанпут касира, па ми све обриче на пролеће, но нећу ни до

На то дође и госпођа Перса. — Персо моја, ови господари су са тобом задовољни! Јеси л’ ти са господар-Чекмеџијићем задовољна?

— Можете и овде све казати. — Нећу да ови чују. Чика-Гавра је све то шапћући говорио. Његова компанија је међутим пила и певала. — Дакле, да вам кажем?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Сад се ови медиокритети нешто зноје и петљају без њега ,а време пролази и опет нико неће знати шта ће све из овога да произађе.

— Живели ови у жакетима и героцима! — У Пешти, у Пешти, довиђења у Пешти! — Доле! Доле! Долеееее! — Жено, еј, жено; Чувај ми обе

најбеднији човек, људина једна здрава и снажна, која допушта да се око њега муче ова бедна и нејака деца, плачу ови јадни старци.

појма нема докле ће се то немилосрдно разрачунавање продужити, а поред тога не стоји добро код претпостављаних, те га ови намерно шаљу на најопаснија места. Онда је брзо готов.

да је стигло твоје писмо, после толико времена, цео један сноп радосних зракова расуо се био по овој соби и сви су ови предмети овде постали светлији, милији, већи. Један диван талас среће поплавио ми је груди до суза.

Проћи ће, јел'да проћи ће, ови мучни дани и све ће добро бити. — О ја се бојим, драга, да ће икад проћи... Али те молим говори ми још, говори дуго,

земунице ка вратима, милела је једна танка, вијугава и црна колона са свим ситних, на први поглед и невидљивих, мрава. Ови мрави, вијугајући брзо, нечујно и вешто обилазили су један другог и као важно хитали негде пузећи и котрљајући за

„Бога му, — мислио је Јуришић — шта ови овде раде? Шта се ови овде врзмају? Шта је све ово? Нешто се споразумевају, а опет све иде као пре и, колико год

„Бога му, — мислио је Јуришић — шта ови овде раде? Шта се ови овде врзмају? Шта је све ово? Нешто се споразумевају, а опет све иде као пре и, колико год гледам, ја немогу да видим

И ове цеви овде преда мном биле су та апсолутна истина и требале да служе оном принципу. И сви ови овде око мене уверени су још: да су у поседу те апсолутне истине, те сву ову пустош гледају као нешто природно,

„Па све су, у опште, врлине негативног порекла, — мисли Јуришић —, али једно је сигурно: да би ови овде исто урадили кад би били у његовој кожи и ако би истински волели ону жену. А он је њу истински волео.

Три године седим ја овде и чистим се изнутра за њу. Немам више шта себи да пребацим, нити имам прљавих мисли. И сви ови разговори грозно су ми одвратни и људе ове, што сваки час иду на осуство, обмањују се и говоре како је уздржавање

Африка

мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови најдивљији крајеви дељени између разних северних фараона, султана, крсташа и урођеничких династија.

Тела су им тако хармонична и мускулозна да их човек гледа као уметничке творевине. Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша.

Издалека ови купасти врхови увијени у мека испарења, као у облаке, изгледају као вулкани. Око десет часова почињемо пловити сасвим

То није врелина зракова која убија, већ угао под којим ови падају, и нарочито онај део њине спектралности који је јачи на Екватору но на северу.

Ја сам видео људи исто тако величанствених као што су величанствени ови пејзажи натопљени последњом светлошћу и бојама.

Као да се говори на телефонима преко огромних простора, разговором чије је трајање страшно ограничено. У ствари сви ови људи живе у местима које раздвајају по неколико стотина миља и једино их је случајност овде сакупила.

Нико се не би усудио да их прати и види у коју ће се кућу склонити. Скоро је невероватно да ови њаму нису никада окусили људскога меса.

са нарочитога извора и после тога обишао све своје сељане у круг, разгледао их дуго, и означио тро јицу као кривце. Ови су одмах ухапшени. у околини, на ивици шуме, нађена је једна рука и остаци ватре.

Над нама лете неке чудне птице које, као лептири, прате крајеви њихових репова. Ови крајеви су пера на врху невидљивих дугих голих стабљика, тако да се у први мах ни не зна да припадају тим птицама.

За случај да се дотле појаве замене, ови се могу вратити кућама. Тако пред сутон, кад треба апсолутно поћи, видимо да су нас два носача напустила.

Ја сам имао пред собом једну велику и трагичну егзистенцију, тако исто велику и болну као ови баобаби, који су пуни птица и пуни плодова. а као да су сасушени, никада не листају.

Лобање су им обријане изнад чела све до полатемена, а чеоне кости јако испупчене. Ови младићи дају слику највеселијег детињства, које се није још ослободило онога а већ је потопљењо у најплеменитије

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Је л’ истина? ЈУЦА: За шупу? КАТИЦА: Ах, кукавни коњи, тако сам плакала! МИШИЋ: То је баш штета! Ови су коњи први били у вароши. Али како се то баш тако догодило? ЈУЦА: Знате како наша пословица каже.

Црњански, Милош - Сеобе 2

– тако су и ови, шизматици, знали немачки. Сви су разумели, кад је гроф читао „Ихро Каисерлицх Кöниглицхе Мајестäт“ и „беи дердемнäцхст

Лако је трговцима и капамаџијама Темишвара. И сенаторима. Ови су, међутим, оставили своју Сервију и Црну Бару, која је спаљена, за њима, Исаковичима, а немају куд.

Кажу да их има свуд, по Адријанском приморју. А сви се селе у Росију. Ови, овде, у Бечу, налазе се, затворени, у лазарету, на Дунаву. Ствар је врло непријатна.

Зачу се туп удар ногу. А док су његови људи тамо, у Темишвару, почели да се врте, као чигра, ови су се људи повијали, као да носе камења. Удар ногу, међутим, чуо се, све јаче.

Ожениће се, изродити децу, као каваљери ордена Марије Терезије, свечано. Постаће оберсти, ђенерали, фелдмаршали! Само ови несретници, ту, горе, који су се бунили, који нису, ни пред ким, сагли главу, ти неће више угледати Сунце, у Срему, ни

А на несрећу, каже, Вуич, презиром одговарају. Вишњевски је упозоравао Костјурина да припазе у Кијеву, јер не иду ови Серби у Росију, што православље, и братску сузу, очекују, него славу и по један чин више.

к. Величество Марија Терезија, императрица римска и краљица хунгарска. Ови маневри у Росији били су, међутим, у животу Исаковича, сасвим различити.

Неће много боље проћи, ни ови у Кијеву, који су учествовали у тој маскеради, царичиних, аудијенција. Виткович је тврдио, да он зна, да ће Костјурин

А сад им, тако, лагано, пролазе ови зимски дани. Оно што прота није рекао, сви ти људи у околини Миргорода и Бахмута, постали су били Павлу блиски, брзо,

Теодосије - ЖИТИЈА

! Овако и много слично плачу изговорише, и још Дуго плакаху, онај горе на кули, а ови доле на земљи, да би се и неосетљиви камен ражалио.

А ови чувши смиреномудру и покорну реч његову, како је пуна сваке премудрости, заборавише на телесне раве које им момци нанеш

живот, нису обрађивали винограде и њиве, него је сва њихова брига — молитве, и сузе, и да умом вазда приањају к Богу. Ови, дакле, у високим горама настањени с јеленима, небо као цркву, а Христа у души изображена гледајући, колибе тесне

И не бејаху порабаћени многом спавању. Видевши да су сви ови једном засвагда оставили свет и оно што је у свету, нити се више брину за светско, и живот њихов беспорочан и

А ови са сузама помоливши се, благодарише Бога, и љубазно грлећи благосиљаху га. А разбојници они после, дошавши к себи, гов

А када ови видеше како се старац са љубављу за њих брине, срцима својима умилише се, па мишљаху да ће их огањ са неба појести или

А када ови чуше ово од старца, од суза његових ужасаваху се, и на младића често погледајући чуђаху се великој смерности његовој с

А када су се приближавали Лаври, гле, изненада из залива морског нападоше на њих разбојници и ухватише их. А ови рекоше да су Лаврани, и један од оних који су били са њима, избегавши, дође у Лавру и исприча шта им се догодило.

А ови богати дароваоци неоскудном руком све милосрдно обасуше милосрђем, и к њима припадаху да се за њих Богу моле.

Ово споменуше преподобнима игуман и братија Ватопеда. А ови су у овом великодушни били, дадоше злато много, јер им много приношаху од самодршца Стефана, и одмах подигоше цркву и

А ови богоносци принесоше усрдну молбу Богу, који је земљу основао на ничему, и призваше пречисту његову Матер, да помогну де

много злата дадоше за подизање тога манастира, и купише многе метохе и насеља, и дозидаше обнове које су требали, и ови су их због тога сматрали као своје ктиторе, и са првим ктиторима били су написани да се помињу.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

и народна схватања, на које је доцније развиће мање утицало, чине један део заједничког наслеђа Јужних Словена, иако ови народи, на Полуострву и ван њега, станују у областима врло разноврсних географских прилика.

Отада су ове тежње и ови програми постали прецизни. Али је практична акција почела тек последњих двадесет година, нарочито после 1903.

панонски тип, који обухвата јужнословенско становништво настањено највећим делом изван Полуострва, у Панонској низији. Ови су типови довољно различни да се могу и на први поглед распознати.

од клопотања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од осећања и жеља. Ови се утицаји нарочито примећују на женама.

Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље. Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без

Тиме се објашњавају и готово стални устанци не само у Србији, већ и у Босни, у Херцеговини и у области старе Рашке. Ови су динарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чак и уз Наполеона и Русију.

Једни „праведни као Бог“, други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета.

Даље, поглавито су ови виолентни ковали оне крилате речи и узвике, којима се динарски људи одушеве и занесу. Проучавајући виолентне типове,

Ма одакле долазили, ови се досељеници нису груписали према области одакле су дошли, осим у неким деловима западне Србије.

Ово се мишљење утврдило доцније, нарочито за време балканских ратова, и продрло је међу све Јужне Словене на западу. Ови су правично оценили „узвишени алтруизам“ Србијин (Војновіћ: Ла Далматіе, 1917, стр. 221).

незнатне, навешћемо оне које су својствене становништву горње Херцеговине и невесињске, гатачке и билећке околине. Ови су људи врло високог раста, што пада у очи чак и међу динарским становништвом.

Али су ови морали ући у једно братство, узети славу и прилагодити се племенским навикама. Осим тога је било, нарочито у садашњој

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

ГЛАВА 29 ДВАНАЕСТА ГЛАВА 32 ТРИНАЕСТА ГЛАВА 35 ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА 37 ОПРОШТАЈНА ГЛАВА 40 ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ УВОД Ови доживљаји славног мачка Тоше и његових пријатеља Миша пророка и пса Шарова написани су уз помоћ Тошина дневника, који

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Стјуардеса је била љубазна и нудила путнике бомбонама, али су ови већ негде над Зворником почели да повраћају, тако да је она, Рашида, јер није била везана, устала и покупила бомбоне

у школи учили и еволуцију врста, и марксистичку теорију о настанку и нестанку материје, и ма да ми је било јасно да су ови нспод наших ногу сада само нешто плоднија земља, нешто у мени одбијало је да то и прихвати.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

окончане, победоносне борбе, отпеваћу најпре мој тропар, па онда у твоју славу „Возбраноје“ Чамча красно отпоји, а ови му помажу. — Сад да су видиле наше жене какви смо јунаци! Имаћемо им шта приповедати, — рече Чамча, па опет даље пева.

Надају се да ће добро бити примљени. Куцну, друштво их лепо прими. Сад и ови седну. Господар Софра дâ донети још половаче добра вина из првих кола па почне обојицу частити, а момцима даде у

Но бирташ сад њих хоће да почасти; добио је зеца, па их ка брзу руку почасти; још је кочијашима шунке поклањао, а ови већ све спремише, сва кола готова за пут. Опросте се са бирташем, седну на кола, па тако опет по реду путују.

Већ је први дан једна кола продао, сутрадан друга. Цена не може бити боља. Могао је продати и трећа, но ови не дају; хоће нешто и кући да однесу, да не рекну да су празни дошли.

Још се донекле разговарају. Шамика се извини да мора ићи. Госпођа Матилда иде звати оба Полачека, ови дођу тако као из посла и срдачно опросте се, молећи га и други пут за посету. Опрости се, седне на кола и врати се.

Сви се разиђоше. Полачекови нуде Шамику и оца да с њима иду. Ови се захваљују и обричу се да ће их доцније посетити. Позову их на ручак у један сат после подне; на то се обрекну.

Прасетине ладне је још било, али он нема зеца. Молио их да почекају један сâт; ови чекају, пију и једу донде прасетине.

— Па што сте га мени дали? — Да вас уверим какву ми хасну данас чините. Видите, шану му, ови пургери тек онда пију теј кад су јако накресани, па им можете шта хоћете дати.

— Хоћу. Видите, отац, на страни се не могу оженити; девојака доста, све хоће за мене, ал’ њи’ови оцеви одма’ питају шта имам, шта ти имаш, хоће да дођу овамо да испитују. — Па нек’ дођу, нек’ виде.

Шамика оде сам у магистрат и позове сведоке. Док су ови дошли, господар Софра даде се у парадну собу однети, у кревет. Дођу сведоци. — Пишите тестаменат. Предајем богу душу.

“ (пољ.) — Како ови краковски младићи? (пољска народна песма) „Јешче Пољска не згинула“ — Још Пољска није пропала (пољска народна песма)

Црњански, Милош - Сеобе 1

веза са мртвим оцем; био је то мир, спокојство, а све што око њега беше, на свету, шарено, лудо, безумно и бесмислено. Ови живи за које се бринуо, ова жена, а још више деца коју је волео, премештаху се сваки час, из пролећа, у јесен, из

Везаних руку и ногу, запушених уста, дахћући, очекивао је да га понесу и трзао се с времена на време, као и ови овнови који су ту, пре клања, лежали.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ни ово није случајно: ови дани у недељи и вече представљају „нечисто“ време које је управо стога погодно за општење са демонским силама.

или саме животиње, као на пример: гујин свлак, јежеве бодље, љуске јајета, зечје сириште или мрави, црви, бубице. Ови делови животиња симболи су плодности и промене, а саме ове животињице су готово универзални симболи мале деце и

За разумевање језика магије плодности важно је знати време када се обављају ови обреди. Они се често врше у исто време када и љубавна магија, пре свега на велики пролећни празник — Ђурђевдан, када

магијски ритуали које изводе нероткиње заправо имају свој скривени смисао и сопствену логику која се открива чим се ови обреди ставе у шири контекст митско-магијске слике света.

Јасно је да се ови „обичаји“ не упражњавају да би се добило женско дете, већ напротив, да би се спречило њихово рађање.

Друго, у зависности од циља, ови обреди могу бити срачунати на временски ограничену неспособност рађања — привремена магијска контрацепција и временски

⁷² Сви ови табуи чине један јединствен систем забрана којим се настоји да се трудница изолује од свих елемената и симбола култа

делила, мајка сачува одсечене пупкове мушке деце, затим их стави у зид куће, затвори их, па изговори ове речи: „Кад се ови пупкови раздвојили тад се и синови разделили!

као разлози наводе неспособност мајке да спреми послужење куму, односно чување некрштеног детета за умир, мислим да су ови практични разлози дошли касније и да су они само рационализације које скривају онај прави разлог који се налази у

потисне право име, па нико, чак и од најближих пријатеља, не зна какво је право име особи коју зна једино по надимку. Ови надимци добијени у кући углавном се дају, како је Вук запазио, из магијских разлога (за разлику од ван куће стечених,

поглед мора бити необично, чудно и привлачно било својим обликом или бојом, било сјајем или нарочитим положајем. Ови предмети који привлаче опасан поглед (иначе би он пао на дете) служе као громобран који одводи и неутралише ударну,

Магијске мере за проходавање. Уобичајени дани када се предузимају ови магијски поступци су млада недеља, млада среда и млади петак, а доба дана је, као и у сличним случајевима, јутро,

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Ен, ден, дину, сава-рака тину, сава-рака тика така, елем белем буф, триф траф труф — Аме-рика буф! На жалост, ови стихови су непреводиви, али можда ћете у њиховом ритму осетити нешто од неизвесности и стрепње дечака што стоје

1960. Сваки кондуктер на тролејбуској линији број једанаест помало је филозоф. То и није чудо кад се зна да ови тролејбуси повезују два тако различита дела града, носећи на својим блатобранима земљу далеких периферијских башти.

Са свога издигнутог места Лука Ристин је посматрао тај узаврели лонац на точковима чудећи се непрестано због чега се ови људи гризу када су присиљени на заједнички живот од двадесетак минута?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Биће најприје да је црногорска војска под градом! Други прихвати: — Па чему онда ови не лумбардају? — Ево наше господе — опази трећи. — Сад ћемо дознати шта је. Опћински начелник конте Пијеро Б.

Један од трговаца опази: — А, јесу горопадни ови Тудешки! Ето, имађасмо посла с Французима, Русима, Инглезима и Црногорцима, и сви бјеху питомији!

Ваистину, ваљаста Србља, као најбољег Црногорца! Ево ови је с нама и са својијем барјаком узимао Будву, Нови, Цавтат, био се на Каменом, рвао се с царевима, па сад му се,

Бише се Катуњани с Ријечком нахијом, а ова с Црмничком, а Пипери с Бјелопавлићима, а Морачани с Ровчанима, а ови и с Бјелопавлићима и с Пиперима.

Једна старија шапну: „Куку, ево омркосмо, прије но што стигосмо на Крстац! А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!

Пођоше. Али млађи људи наставише разговор. Перо Пуров запита учевног Крцуна: — Чујао сам е је много лукав ови данашњи ћесар. Како га оно зову? — Франц му је име — одговори Крцун.

Пошто се гост нећкаше, он га повуче, и настави: — Сједи молим те! Није обичај да ми Црногорци на ови вече сједамо друкче но ’вако, али ти си путник и извањац, па је тебе просто. Ово су ти наши обичаји навече Божића.

Кад ђедо моли да се помирите, а ти окрећеш главу! Још ти дарива јабуку! А-ну, ђедо, дај мени, ја ћу те целити! — На, ови час даћу је њеком, ако грдов не дође! Та пријетња сломи упорство Драгићево, те пољуби дједа и сједе му на кољено.

Сви свети угодници божји, будите нам у помоћи, у дневу и у ноћи, сачувајте дом ови од болести, срамоте, биједе невидовне, сачувајте нам дијете наше Драгића и свијем живијем подајте здравље, а мртвијема

Крстиња шапну снаси и кћери: — Е, богами, ово је да се човјек крсти и чуди! Ови Јанко као да је међу нама растâ! Умије и наздрављат’ и причати и шалити се, ма сасвијем као да је од наших!

Крцун Сердарев, као обично, приволи се старијима и посади се до ускока. Милица донесе вино. Докле се ови крај огњишта у тишини почеше обређивати пићем, на другој страни опет узаври пјеванка, кликтање и пуцњава.

— Реци, стрико! — повлади кнез. — Нека опрости ови ђетић, али ако је од веље куће, он је у Црној Гори прогнаник, празнов, нејачица, сирак, без одбране и заплећа, те га

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Ја мислим да зовемо и кума Марка. ОТАЦ: Шта ће ти тај? МАТИ: Та знаш, добар је на језику, ако ови окупе за новце. ОТАЦ: Па ради како знаш. (Одлази.) МАТИ (спрема с астала): Добро је, добро је.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Иако су се нашли у књизи за ловце, ови стихови као да се обраћају деци: Ја сам зец, ситне грађе, Радост за племените и отмене, На свету ретко

све прогута, затим нежни Јова, у дослуху са ноћним силама и вампирима, пентрању вични Була, и неустрашиви Ђођа-вођа. Ови су дечаци отеловљење слободе, самоодговорног делања које се не обазире на норме, или им је супротстављено.

Свако од њих однекуд слути виши ред по којем постојимо и умиремо. Пуни су разумевања и праштања ови сељачки светитељи, благородни су и увиђавни према свему и свакоме; деда Раде наклоњен је чак и лопову Сави, „никаквој

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЛЕПРШИЋ: А ми? докле ћемо трпити да нам деца буду Пиште и Јаноши? ГАВРИЛОВИЋ: Молим, господине Лепршићу, ови маџарски протоколи уведени су од неколико година, јелте? ЛЕПРШИЋ: да су могли, они би и увели пре потопа.

ЛЕПРШИЋ: Но, то је добро: бар ће бити шићара за Сербијанце. ЖУТИЛОВ: Оставите Сервијанце, бог зна кад ћеду доћи, а ови су сутра код нас. Друго: оће да се испитује и за протоколе; зато да се манемо народности. ЛЕПРШИЋ: Шта, тако подло?

МИЛЧИКА: Кад су ови дана маџарски официри давали бал... НАНЧИКА: Ми смо зато ишле да не подозревају. МИЛЧИКА: Један ми је тако лепо

Ја сам већ три дана на штатутима радила, и бићу ови дана готова. НАНЧИКА: То је лепо. Но мислим да ће бити опасно док су овде Маџари. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, ми да се бојимо?

примјети, куд се наша намјера клони, а за бољи успјех позваћемо у наше друштво погдиког од официра, који су млађи, јер ови мање праве примјечанија о политики, и тако можемо наше благодјетелно заведеније умотати невиношћу соареа.

ГАВРИЛОВИЋ: Молим, је л’ код куће господин Жутилов? ЗЕЛЕНИЋКА: Гледајте, како ови шанчеви иду сиксак. Овде су намештени топови, овде, и овде. С ове је стране рит и блато.

ЖУТИЛОВ: Јеси л’ им дала на знање? НАНЧИКА: Већ уредила сам. Само кад би се више такови позатварало. ЖУТИЛОВ: Ови су наши несреће. НАНЧИКА: Онај Фриц кажу да је богат. ЖУТИЛОВ: Тај је већ уређен. НАНЧИКА: Шта је с Чивутима?

ЖУТИЛОВ: То је од чоје што сам на лицитацији продао. НАНЧИКА: Не знам, но чини ми се да ови народни комисари добро пролазе. Код Милопића толико се вуче да свима већ пада у очи. ЖУТИЛОВ: Тај много пљачка.

ЛЕПРШИЋ: Тако је. Но и заслужили смо, јер немамо људи. Узмите средоточно правленије, које је ови дана установљено: какви су чиновници? ЖУТИЛОВ: То је истина; ниједног од нас.

(Одлази.) ЖУТИЛОВ: Шта ћемо радити? СМРДИЋ: Ја мислим да потучемо све Швабе и мађароне, јер ће нам ови највише шкодити ако се Маџари врате. 9. МИЛЧИКА, ПРЕЂАШЊИ МИЛЧИКА: Јесте ли чули новину? ЖУТИЛОВ: Шта, лелкем?

НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући. НАНЧИКА: Али ови луди родољупци? ЖУТИЛОВ: Пак шта? Кад њега трпе у Сербији, зашто га не би трпили у војводини?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Јован Рајић окривљује за то српске калуђере: »Ови завистници били су придворни патријаршки духовнога чина, савршени годинама људи, али преке незналице, једва су умели и

После смрти Доситеја Обрадовића штампани су још ови његови списи: Мезимацъ, други део Собранïя, у Будиму 1818; ХриСЛИКА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА У Мезимцу (РАД СРПСКОГ СЛИКАРА

Његови многочитани и често прештампавани романи ови су: Усамленый юноша (Будим, 1810, 1836, 1852, 1881); Благовонный кпинъ цѣломудренныя- любве, либо страдателная повѣстъ

Милићевић, Вук - Беспуће

с дјетињим очима које не разумијевају, припијала се уз њезино крило, и наслањала главу на њезине груди, знајући да ови часови које је дијете волило, долазе тако ријетко; да ће проћи мјесеци да она ради мирно у свом ћошку свој школски

Сремац, Стеван - ПРОЗА

После ове своје штампане изјаве послао је Јова и неколико дописа. Ови, истина, нису били штампани, али њему је доста било и то кад је међу »Одговорима уредништва« нашао нешто и на своју

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

1843, 27. нов. АЈДУК Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

Фала, Боже, на дар ови, О помози, благосови, Да ми како с права пута Душа млада не залута! (1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете

Још би дуго гледати те тео, Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек се смркне измеђ ови гора, Ту нек ми се ладна копа рака, Ту ће мене земља бити лака.

Кад је оно српском орлу крила На Косову срећа саломила, На ови је камен се врлетан Одонуда довукао сјетан, Па је овде крила обадвоја Близу неба излечио своја, Са неба и росом

А онамо видим децу малу, Малу децу, ал' од ови већу, Сва весела па збијају шалу, Па у нишан дуге пушке мећу, Нишан бију, нишан турска глава, Ој Српчићи, голема

“ па држ' га за кику, Чупај с оне, чупај с' стране ове, Стоји глава кâ у какве сове, Ал' залуду цели ови труди, Пусти детић јогунасте ћуди.

Де је тебе она Србадија Пред којоме дркта Турадија, Де огњани онизи синови, Де су твоји сиви соколови? Ови овде нога уштапљени, А по врату тешко увијени, А на главам' капе калајбуће, А у рукам' оно вито пруће, Што час

46. Но стид ови брзо преста, Брзо с' мома рашћерета, Малко стаде, али сместа Започе се шала клета: На крилу му цура цупка, Па се

Ох маните муке луде! Шта гледате, земља ј' ладна, Излетела душа јадна, Опростила с' ови зала, Па се за њим тамо дала. Ох молите Божу вољу, Да тамо јој коб да бољу!

Један рече: „Та знаш кују!“ Ма сад нешто чују. Па да није ови амо? И одоше брже тамо, Погледаше, то он није; Али де се, де се крије?

Па ако она према ови стена Потегнула све своје буде силе, О шиљке ће се ту разлупати, Комађе само напоље ће вирит; Возача мртво међ

“ При столу овде тако ови раде. У страни седи један седи власи, Наслонио на руку стару главу, Обара доле тужно своје око Из којег горка суза

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Така и така ствар, вели, јеси ли ти опазио да се код твог комшије окупљају и договарају тамо разни, антинекакви, ови неки контра и тако? — Ама, какви контра! Све су то ови наши разни бенаши и ходалице.

— Ама, какви контра! Све су то ови наши разни бенаши и ходалице. Неко крпи самаре, неко калајише тепсије, неко ... — А не би се ту могао испилити какав

је сад посриједи нека шпијунажа или какво избјегавање војске, хајде де, у томе би се штаб некако и снашао, али овако, ови послови ...

— Ко ће, још ти питаш? Четници, Талијани, усташе, партизани, а могу, вала, још и ови најновији, ни фарбе им не знам. — Пролетери? — Све ти знаш што не треба ...Они, дабоме.

— Пролетери? — Све ти знаш што не треба ...Они, дабоме. Бог зна како ли тек ти плијеве, јадна ти мајка. — Ови не плијеве — намерно жваће момчина. — Ти су исто што и партизани, само су мало пробрани, просијани на ситно сито.

ме мјери кисело, интендантски, као неки еспап сумњива квалитета, и зловољно мудрује: — Вала, да бог прости, и ови пјесници увијек испадну некако баксузни.

Да је казао бијел парип, хајде де. Као и све коморџије овога свијета, и ови наши интенданти имају развијену машту и оно тајанствено, благородно шесто чуло које им помаже да намиришу

Треба, брате, помоћи при евакуацији, само нека душманима не остане. Канда исто мисле и ови моји пријатељи, јер чим је у шипражју нешто шушнуло, Вачкоња начуљи уши. — Сигурно сељак, Оченаш му његов!

— А ти, рођо, мало у пљачку, а? Сељак опет врдну постранце. — Друже мој мили, јесу нас опљачкали ови доље душмани, право ти кажеш. Нећемо им вратити да сто руку имамо. Вачкоња се сумњичаво загледа у безимена ноћника.

божију ти куварицу, алај су ови нагарили. Одакле им само оволика артиљерија? — Одакле је да је, ваља то што прије ликвидирати — мирно му каже

Успухао се чича, седло га не држи. Обзире се на пратиоце и пита: — Чуј ти, Чедо, ма је л могуће да би ови Крајишници дигли орахе намијењене рањеницима? — Би, дигли би. Никад ти њима не знаш у шта ће они окренути.

кад би над предграђем забрујала нека нарочито гласна формација, бирташ Марко надизао је само једну обрву и мрмљао: — Ови ће на Дрвар ил на Козару.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Шта хоће и чему ово? — питах се уплашено јер се бојах да се ови увијени, нејасни говори не односе на нас. Уплаших се и дигох да изиђем, али, први пут тако и оштро, с осмехом,

Била је дете, кад је њени убоги родитељи дадоше Стојановима, да тамо служи, како би је ови после лепо удомили. Отац Стојанов беше прек и суров човек.

придржавају се за самар да не падну, лактовима и трбусима стискају бошче што су им у крилу, а другом заустављају коње. Ови се брзо стишају и пођу обичним ситним корацима.

Ујутру само попови ако одстоје службу, а ови остали само припале свећу и одмах излазе натрашке крстећи се много, брзо, ужурбано, као да одужују нешто.

као накнадила, брзо се диже, руком позва девојке; оне пођоше за њом, а она окрећући главу од осталих, као бојећи се да ови то не опазе, гледајући у таванице, више себе, пође вратима и запева: Горо ле, горо зелена, Доста сам по те одија.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про|зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били.

Познајмо једанпут сву силу ови(х) речи, просте су и блажене и не требују никаква толмачења. Што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то

Ти гледај, те распошљи неколико од ови(х) писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

један прам, сијевну муња по том прамену, кâ да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!” У Сомбору, јануара 1902.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, толико мучио да би наши ђекоји списатељи могли готово читав роман написати“...

Послије неког времена ови тројица, царски синови, тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије

змајевским царем, и да сад обадвојица иду на њих, они се уплаше па скупе силну војску, те изиђу с војском преда њих, а ови ударе на целу војску, и све разбију и растерају, само она три змаја утекну у ону јазбину.

Царев син кад то чује он одмах шњоме, те дома, па у цркву, вјенча се и до мало времена она остане ђетиња. Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда

Један дан дозове ови чоек цара на објед, и по обједу изиду гледати грађевине н џардине, да таке љепоте и дарила божијега није било ни у

Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста ђе му је старац балоту бацио, док наједанпут рекао би паде небо на земљу, завикаше с

Послуша је ови чоек, и кад дође цар, каже му како је добавио оне три ствари, и тако да већ ништа не манка, па отолен за трпезу готову.

Кад ови дођу и своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па онда по жељи своје кћери заповједи,

— Вала ништа, јутрос мало подоручковах, па се овдје свратих на ову водицу, те мало пијнух и гледам како се ови црвићи сицкају без воде.

Кад ово виде царски зет, онда позове везирске синове и поиште њине жене да му даду. Ови га стану молити, да им по уговору првом не узима жене, већ да јошт једну опкладу учине, па ако царски зет и ову

Кад ови зажаре пећ, онда царски зет рече ономе што је попио језеро воде, да иде и скочи у пећ, а овај одмах ускочи у пећ па бљу

Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Е, сад видим да је свако нападање сујетно. Ови сто дуката послао сам ја потајно одбору. Но кад и то не помаже, узећу и натраг, и располажем да се из ти новаца начини

којим ће плодове разума означавати, и на послетку величествено пронађење печатње тако је се здраво помогао, да помоћу ови откривења код куће седећи и најудаљеније народе, њину вештину и знање познати и себи га присвојити може.

Твој господин оће да буде советник. ИСАЈЛО: И може, кад је учен. МАНОЈЛО: Ама, вере ти, како говоре ови учени? ИСАЈЛО: Као буди бог с нама. Слушам га по два сата, па не разумем ништа.

ШАЉИВАЦ: Идите само погледајте, па ћете се уверити. ИСАЈЛО: Ајде, Манојло! (Оду у собу.) ШАЉИВАЦ: Или су ови врло прости, или је тај доктор луд. Човек има прилику сваки дан смејати се будалаштинама људским.

ШАЉИВАЦ: Дакле, онај је подал који вам тражи разум? Тако се обично услуга награђује. Но, чекајте! Док су ови гледали како ће разум спасти, скупе се од сви страна докторова деца, који за своје суштествовање само њему имају

ПОЗОРИЈЕ 9. (ДОКТОР, ПРЕЂАШЊИ) ДОКТОР: Зар ви не чујете кад ја вичем, јелте, или вас ови трују? Овамо се вуците! МАНОЈЛО (тајно Исајлу): Иди, Исајло! ДОКТОР: Јесте ли оглувили?

Или ови новци у мом сандуку стајали, или овде у земљи, то је за мог комшу свеједно. Зар онај боље руча, који осам врста јела

Ама то се стиде чинити у кући пред мајком, пред старијима, а ови раде то пред толиким људма. Који су веће будале, или они што вам плаћају за своју бруку, или ви, што идете те гледате?

НЕША (смеје се): Не бој се, мајка, нису све таке, као ови пролетарчићи, имаћеш ти доста твога друштва. СТАНИЈА: Имала сам пре двадесет и осам година, а сад?

НЕША: Е, па нису све помрле, фала Богу, а нису се све ни покондириле, као ови полетарци. Наћи ћеш доста нашега реда. СТАНИЈА: Па Београд јошт није сасвим потонуо.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

иште Насушно чудо које светлост чини Кад усред мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака У зглобу пререзана, ови прсти Којима дробим хлеб, којима се крстим; Опрости ми што крварим из мрака.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

провили на линији Марсељ-Тулон, на разарачу „Термидор“ капетана Мориса Бланшара, каји је био частан човек, а не као ови данашњи француски шалабајзери што се мувају у врећама за спавање по белом свету и разносе вашке!

Мислим, ови часописи за неписмене стварају код луцкастих Бецграђанкица осећање да су у контакту са светом. Мислим, ево о чему се

После им дофурају „сунца татина“, и миц-миц све по реду, док једног јутра уз кафу не кажу прочитавши новине: „Шта оће ови студенти, ког ђавола? Стално се нешто буне!

Шта раде ти момци: пљују гледаоце, а ови уживају у томе и ослобађају се потиснутих жеља — ето шта ми је казао тај проседи тип, који би ми се јако допао, само

Кад год види некога са псом, матори шкргуће зубима и каже да „људи немају леба, а ови овде вуку џукце !“ Знаш ли шта је једанпут направио?

Смешно је и помислити, зар не, да ће за двеста година и ови наши данашњи предмети красити супер-модерне станчуге неких малограђана.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Чисто би волила да га никада не вратим. МИТА: Пак сад шта мислиш? АЛЕКСА: да изварам прстен од ови, пак да га дам Батићу. МИТА: То ће рећи: гди си био, нигди; шта си радио, ништа. АЛЕКСА: О, глупоумне! То није тако.

АЛЕКСА: О, глупоумне! То није тако. Сад долази ред да добијем од ови новаца да намирим Марију, пак онда да просим ову ћурку. МИТА: Охо!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Танкова ево. Челичне куле! Мајстора вештих рад. Армијо наша поклон ти шаље колектив, сложан, млад! Вагони ови за неко село триста плугова вуку, други у Загреб са житом јуре, трећи — у Бањалуку.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Чак се и трзају у сањању. Ја не чујем цео разговор који се води око мене. Сасвим сам расејан. Мислим како су сви ови луди апсолутно симпатични и простосрдачни.

Шетам стрмим косама око Ескалоне, кроз маслињаке. Ови на првој дневној топлоти миришу исто тако заносно као и да су врт каранфила или јасмина.

елемената који представљају живот, који су чудо, не само зато што постоје, већ и у односу према оној првој категорији. Ови уносе у вечите елементе нешто необјашњиво и на изглед пролазно.

Све иде тачно и са заносом и овај живот земље и неба ужасан је и величанствен. У односу на живот организама, јер га ови не могу изменити.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа у врата, за кога се праве ови довратци, говорите! Чудно питање, кажем ја. Мислим да је на овом свету све јасно. Ко може лупати ноћу на врата?

њих гладних други се бочно крај извора хладе после сахране жедни трећи је збор на стени мисле да су небовладни ови мршави и чедни смета им храна неће да виде мајку кажу овај свет не вреди језик то је трула храна на овој земљи

Међутим ја не знам да л су ми миле природне силе и да л у њих спадају ови снови о стварима које су ми најдаље од памети ти снови што се јављају у боји и трају дуго као допуна давних

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА: Збогом! АГАТОН и СИМКА (оду). ПОЈАВА Х ПРЕЂАШЊИ, без АГАТОНА и СИМКЕ САРКА (пошто су отишли): Ама, ви; ови нешто шушкали, шушкали, па одједанпут одоше? ГИНА: И мени то паде у очи!

Не слушам ја тебе, него ћу кући, да спакујем мало прњице, а и ови да се разиђу, па ево мене, а ти, ако хоћеш, дођи! (Гласно.) Право каже Агатон, нема шта више да чекамо.

ДАНИЦА: Али... АГАТОН: Каже мени Симка: „То си, Агатоне, добро урадио што си тако строго наредио да се ови иселе из куће, а хоћемо ли и ми да се селимо?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Група сељака навали на перон. Војник их зауставља. — Море, може... пожурите — вичу ови иза ограде. — Само се на вас чека. Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј! — наређује војник.

Одјаха и командант дивизиона. Када се врати, он одазва командире батерија. Тек пошто се ови вратише, пук крете. Навикнути на непрегледну равницу, гледали смо са страхом и дивљењем Цер, који се из равнице нагло

Мртви се испречили. Следећа запрега најаха. Командир викну на возаре, те ови размахнуше бичевима. Уситнише коњи ногама и, кривећи вратове, гледаху исколаченим очима црне надувене прилике, али,

Приликом првог таквог случаја применићу своје право. Ми смо то исто поновили вођама одељења, само мало строже, а ови, уза све могуће псовке, нишанџијама. И тако, сви смо тога дана били љути.

Јер у рату се краде. Врло често из нужде, а некад по навици. Често из ината и пакости. Пешаци завиде артиљерцима, а ови не трпе коњанике. Никад артиљерац неће од пешака да нешто дигне.

— Ама мучно је кад је коњица испред тебе — каже он нашем командиру. — Пешаци ће да изгину бранећи батерију. Али ови, бога ти милог, појашу коње, па те и не извештавају, и тек видиш како само пролећу поред тебе. Зато, пази ноћас...

— Добро, онда води ти рачуна. — Разумем! Осећам како ми се мути по глави. Ови људи као да су потпуно изгубили појам о животу и смрти.

Ослушкивао сам... Паљба је све бржа. Почеше да пуцају и ови око земунице. Као да чујем неки жагор. Онда се усправим, али сам и даље седео узнемирен, не знајући шта се то око мене

И као пред суђени час једва разабрах да сам ја овде баш због тога чудовишта, да ови људи очекују спас од мене. Готово посрамљен што сам и толико чекао, скочим до митраљеза и, не размишљајући много,

Пуста тишина и неки свечани мир овладао је природом. Штрче огуљена стабла и преломљена дрвета, сведоци окршаја, а ови шипрази још крију гранама својим мртва тела ратника. Видимо нечије ноге само, али људи ни главе не окрећу.

Има десет парова... Јер, знаш, откада су дошле жентурине оним жењеним, ови опет нису могли да остану у селу, већ подигли шаторе на крај села... А међу њима, Мица води прву реч. Молим...

Командант објашњава и моли да се склоне, а он ће објавити полазак. Ови долазе из пограничних вароши према Бугарској и мешају се са избеглицама из Београда.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

децу, која се поверавају њеној бризи; она би их све одједном изгрлила и ижљубила, тако јој постадоше блиски и драги ови мали дивљачићи.

Бр. 34.« Баш звони!... Љубици нарочито одузеше смелост и управо уплашише је ови необични и, како она мишљаше, важни државни изрази: Краљевскосрпска... Па није хтео да скрати: Кр. срп.

како ли оно беше. Није Бог дао свакому све дарове. Затим обоје стадоше запиткивати час Гојка час Љубицу, те ови морадоше ступити у разговор. Седе са њима и учитељка, пошто их послужи, а то је врло отресита и разговорна жена.

— Шта ћемо са школским прирезом ? рече писар мало тишим гласом. Оне летошње оправке и набавке, то ти је сав издатак. Ови двоје нису примили квартирине ни паре. Кмет обори главу нерасположено, као кривац кад се ухвати на делу.

— Полако, море, чекај... Знаш колико сам ја тебе чекао на рачунима, одговара председник, смешећи се. Ђавоља посла ови рачуни! — А хоће ли бити што на јашанцију? — Колико си ти нама дао пре, толико ћемо сад и ми вама.

одговара му председник. Што сте ви јуче ишли у Београд, него за то. Море, њему се то знало... зарађено је. Дођоше ови гласови и у школу. Гојко досад није никад обраћао пажњу на промену владе.

Па још кад дознамо раније ко је ревизор, оставимо цео предмет недирнут... Ови природњаци из гимназија не маре за веронауку, а филолози се мрште на разговоре о сумпору, крави, коњу...

»То је паметан учитељ, мишљаше Љубица, видиш како он то о свему зрело мисли«... И ови измирени другови, видевши колико су заостали, прегоше на посао из све снаге.

Он развлачи и отеже, ужива унапред. и предвиђа резултат овога разговора. — И што ћу ви рећи, брате, јесу и ови удовци ђаволи, кад се ожене!... Научило, знаш, да мења.... кâ рђав слуга газде... па то одмах у скитњу....

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 41. Вита, вита јело Узвиј горе гране Да наши јунаци Не поломе перје! 42. Ови двори паунови, А пенџери ђинђерови, Ту ми седи младо момче Накићено, наређено, Мањ што није ожењено.

је жарко сунце ћа иза горе, Обасјало младожењи бијеле дворе, Пред дворе му коло игра, пјесне се поју, Вес’о ти је ови данак, мој мили Боже! Ђе Јовану љуби воде у часе добре. Вод’ је, води, млади Јово, сретња ти била!

коњ) Базарђан (баздрђан, базерђан) - трговац; улица у Сарајеву где су некад биле трговачке радње беар, бехар цвет(ови) на воћкама; латице од таквог цвета бедевија - кобила арапске пасмине бећар - момак, нежења; весељак, лола биљур -

Црњански, Милош - Лирика Итаке

То ме обрадова, и ја им рекох да су византинске благовести, са једним анђелом, страсније и тајанственије; да су ови анђели, са танким цеваницама, недостојни младости Богородичине; да је мистична страст само онда лепа кад су тела

А шта је после било и како је после било, то би била дугачка и сасвим друга прича. Зато ће бити најбоље да се ови коментари, овде, прекину.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич! Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— О Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко. — Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју. — Е јес', неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли.

— Зар се баш лијепо види дретва? — Дретва је, патљика ли је — не знам, но види се, брате мој, ка' ови мој гајтан на јелеку, ет'!.... Па'ајде и то ништа, но та брука, што рече Анђа, брате мој, то ти је грдило над грдилима.

Припита он једног дечка, нође, да сркне мало, а ови, био нека добричина, па му каже да је то неки зејтин који, с опроштењем, није за пиће, ал' каже Дулу за шта је...

готово војничким корацима, иду пољаном, други се пењу уза стење, трећи силазе у јаругу, они прескачу преко клада, ови се провлаче кроз трње, шибље и коров, и цела та маса, одлучно и брзо, с пуним и запетим пушкама, иде напред...

које је он знао »као воду«, а сад су му направили читаву збрку у глави Келти, Финци, Хуни, Вандали, Готи, нарочито ови последњи са оним проклетим ост и вест.

пошто сви догађаји зависе од лицâ, као својег узрока, и пошто је цела историја већином састављена из догађаја, онда и ови догађаји морају стајати у »печалним« односима с његовом мишљу... Сећа се прошлогодишњег испита.

Али ја опет ћутим и радујем се у себи, што су ми ови честити људи тако добри пријатељи... Кажем жени: »Сад се не бојим да ћу вас оставити самохране, код оваквих

Њима се отежу дани као месец, ови пак као године, а године као цели векови. Тако је и у Глишиној кући. Три године су прошле у том варљивом надању, Каја

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Па дођите! (Испраћа их и враћа се.) ВИИ ПАВКА, ЈЕВРЕМ ПАВКА: Нисам хтела пред њима, али ови твоји избори довде ми дођоше. ЈЕВРЕМ: А зашто, Павка? ПАВКА: Како, забога, зар не видиш како се све тумбе обрнуло!

ЈЕВРЕМ: Па тако, зборови, зборови, зборови; не остављате ниједан сокак на миру. ИВКОВИЋ: Па и ви? ЈЕВРЕМ: Јок ја! Ови моји може бити, али ја не, ја волим да се ћути и да се ради. ИВКОВИЋ: Онако испод жита?

зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други? (Ослушкује.) Канда се чује ларма? Море, ови одистински иду! О, брате, што ме снађе напаст ни крива ни дужна! (Ослушкује на Ивковићевим вратима.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

! А нешто му је унапред на зло слутило да су и ови нови његови сељаци сушти »Вандејци«, и да ће грдне муке имати док их из политичког сна и мртвила пробуди и до оног

Е, баш се тога човека ништа не тиче! Откад га дељем, па једва нешто мало! Него — није ни чудо. Друштво је криво. Ови људи нису ништа друго ни радили него само спавали! — вели Срета мислећи ту наравно на политички дремеж и мртвило.

— па се лупи кажипрстом по челу, — а би читао свет у никој Неологос ови зулуми! — Ама, па зато сам и дош’о. Ако је за то, нека те брига није! Ја не марим што друго, а за ово душу дадо’!

И боже мој! И ови учевни људи (па и сам Сретен), тек штогод! Не верују ни у шта. Све веле: то су бапске ствари! А сад ћете лепо видети,

Бербери понекад прибегну и досетци. Запевају химну »Боже правде ти што спасе« и тиме Мићу и другове му укроте, и ови морају да одстоје све четири строфе, а после саставе астале војска и бербери и пију као браћа, док опет не наспе Мићи.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

улази у ове и иде реком узводно док не наиђе на повољну стајаћу воду; 4˚ да и мужјаци и женке после мрешћења угину. Ови су резултати потпунијим испитивањима у понечем исправљени и допуњени. Граси 1897 г. и Фезерсен 1903 г.

Они ни данас не примају тврђење природњака, кад их ови обавештавају о томе шта су у ствари ти мали створови које они густим мрежама лове на стотине хиљада и милионе комада

Фабрика добија сиров материјал од рибара или гостионичара; ови на тај начин искоришћавају и оно од јегуље што би се иначе бацило.

Тај се прах ту слаже вековима, а потиче из разних извора. Главни су ови: 1˚ кретање воде (таласи, прилив и одлив) крњи и обурвава морске обале; прах од раздробљених делова ношен је струјама

везаног за испитивање дубина и врше се на обичне, свакидашње начине и обичним методама, онда остају за ова испитивања ови поглавити задаци који захтевају специјалне за то начине и нарочите инструменте: 1˚ сондирање морског дна, да би се

А ови се обављају на начине који ће овде бити изложени у најкраћим потезима. Сондирање дна раније се вршило на најпримитивни

Неколицина сапутника је ступала у дуге разговоре са пре дусретљивим официрима, или са посадом брода; ови су се љубазно одазивали и давали сва обавештења која су им тражена.

Па и ова џунгла од корала, ове морске лепезе, ови сунђери, све то живописно допуњује шаренило свих могућних спектралних боја: црвене као крв, ружичасте, љубичасте,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ниједна беда и ниједан Јуда Није ми никад такав удар дао Ко ови тихи, стални заборави... Ах, драга Госпо, каква су створења, Прекрасна телом, духом људи прави, Као небесна нека

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ружу брани очупати; зубовах је туште изострила, а роговах туште зашиљила; коре, крила и брзине ногах, и цијели ови беспореци. по поретку некоме сљедују.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И то не они стари бегови, бегови само по богаству, већ ови други, који су, поред богаства, исто тако били школовани и научени као и он сам и који су у последње време почели

Приликом суђења, на саветовањима, бивао је он, као тумач, као нека веза између њих и народа коме је требало да ови суде и заповедају.

када гости из вароши почну да долазе, они, држећи испод себе столичице, извирују и са страхопоштовањем гледају како су ови обучени, и како се слободно пењу на степенице, седају тамо, пију и разговарају се и то гласно, да се и код њих овамо у

себе, колико Ахмета побратима, јер за Јусуфчића зна се да мора бити мртав; али, дај Боже, да се на томе заустави, а да ови његови и самога Ахмета са кућом не униште.

Само, кад ови у вече са Јусуфчићем засели око огњишта, да вечерају, наоружани, са пушкама преко крила, и са стражом испред куће,

Марко, од радости, сваки час му лепи дукате по челу и чалми. Ови њени, хаџије, окрећу се неки злобно, други с подсмехом, гунђају међ собом: „сељак“, „керпич“ али ипак зато сви га

А ови Маркови, дању пландујући и кријући се, а ноћу склањајући се од месечине и ведрине, | дуго путујући, пронашли је, и пошт

На њихову срећу он се беше у почетку тамо занео, пијући и здравећи за трпезом. Али, када ови код Софке почеше у групама да долазе и због тога тамо трпеза остаде готово празна, он се тек тада досети, и Софка

долазе и због тога тамо трпеза остаде готово празна, он се тек тада досети, и Софка заиста чу како он из страха да се ови нису сасвим код ње обезобразили и обрукали га, викну заустављајући: — А бре, не тамо!

Не дај ме, слатка била. Не дај ме, јер ови ме наши сву... — и показивала је на готово гола прса и изгужване футе и јелеке.

ето... тако! Софки по овоме би јасно да се због ње, ако не убио, а оно навлаш ишао у Арнаутлук. И кад видео да га ови нису на место убили, он, да не би ипак овамо кући, Софки, жив дошао, и морао у њу да гледа, да црвени, ето, кад остао

За Софку је јасно тај његов осмех говорио: „О, о, погле, ови баш почели да живе: погле како се удесили. А ја овамо могу без ичега. Ја и њена мати ништа, заборавили на нас!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И носе искре пламенови ови, И причају ми моје доба славно, Мистично, светло, с наде ореолом, Протканом срећом, преливено болом, У коме трепти

Нека одвратност се буди, Уз нове туге симфонију бôну, Спрам сапутника мојих... Ови људи, Као мртваца гомила, у зону Жељене среће прате ме. А груди Надимају се, траже ноћне студи, Свежине.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Донесите да с њом потрујем ове перчинаше. Ајте! Повељанаја творите, а ови ће предлагаје маја пити, не бој се!“ Тек је он изговорио те ријечи, Господар зазвони те му нареди таман то, бива да

„Бог ће дати, али прилике није да ће ови зоре дочекати!“ рече Оташ, који му бјеше ране опрао и како је могао завио.

Правда ће бити. Послушајте дакле што наређујем. Одаберите шестину вас, а шесторицу својијех одабраће ови па сјутра пораније нека дођу, да ту ствар потанко извидимо и протресемо, па ћемо пресудити. Ајте сад у миру божијем!

Адолф га је дуго гледао послије тијех ријечи, па му потресе рукама. „Е, сад да лијежу ови људи!“ рече Јанко. „Прострите им овдје. И ја ћу овдје спавати. Сјутра ће по ручку они полазити.

Тад је најљепше. Овце блеје јављајући се јагањцима који су за њима тјерани, а ови опет бекећу, чисто као да плачу. За крдима, млађарији такођер у гомилама весело иде на ноћиште.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

веома стара баба опкладила с неким да ће до подна девет тица живијех уфатити, и узевши штап у руке, почне их ћерати. Ови што се окладио пође за њом (послије неколико времена) и запита је: „Бабо, у које си доба?

Кад се личина стане отезати, ови помисле да Мрдуља иде за њима, па повичу: „Гре Мрдуља, гре!“ А кад личина пукне и они попадају, онда оно реку.

је што није осмочена, ма није ни слана 15 Питали Дрињанци на сијелу кнеза: — Ма, вала да је господару богу, што ови цареви и краљеви иду и пију? — Богме све бубрежна лоја печена и медовине, а зато су и крупни.

посла, него се смуца којекуда, и својом мајсторијом, игром и шалом људе забавља и вара и новце од њих мами, али му ни ови новци не могу бити пробитачни, него како дођу тако и оду.

С ОРАХОМ — О Боже како је ови орах пун језгрица, тако да је пуна кућа здравља, тако да је пун обор говеда, плуг волова, тор оваца, амбар жита,

Како ови Божић здраво и весело прославио, дабогда и унапријед за много година у бољему бићу а у мањему грију; а сад здрав си ми.

3 (ПРИЈЕ ДАН КРСНОГА ИМЕНА) Здрав си, кућни домаћине, здрав ти свак у кући био како и ови орах. Како ови орах пун био, тако ти пун тор, пун обор, пун род, пуни коши, пуно улиште, пуна кућа, пуне вреће, пуне

3 (ПРИЈЕ ДАН КРСНОГА ИМЕНА) Здрав си, кућни домаћине, здрав ти свак у кући био како и ови орах. Како ови орах пун био, тако ти пун тор, пун обор, пун род, пуни коши, пуно улиште, пуна кућа, пуне вреће, пуне ћесе и ове

Како ови орах тврд, онако ти тврдо сљеме и под њиме здраво племе. Да бог да ти вазда овце блејале, козе врчале, волови рикали,

Весеље им ово сретно и честито било! И за здравље свијех нас који смо се овђе састали у ови поштени дом, а под кућни кров. Била нам срећа на састанку како Ристу и Јовану на уранку па води Јордану.

И да ти сваки твој брат и пријатељ завиди па добро! И да ти у ови дом повратка више не буде; већ ако гостом кад дођеш!

реповима и дроњцима, и објесе низа се звона; једнога обуку у женске хаљине и даду му у наручје као повијено дијете; ови се момци зову ђедови, а онај у женскијем хаљинама ђедова баба.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

д. Да сам ја тај занат знао, не би данас чувао сеоски говеда.“ Па им онда каже, ко је он, и како је ту дошао; а ови се онда обрадују још већма (што узимају ђевојку од цара, а не од говедара), и с највећим весељем вјенчају момка и

” Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати.” Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе

змајевским царем, и да сад обадвојица иду на њих, они се уплаше па скупе силну војску, те изиђу с војском преда њих, а ови ударе на целу војску, и све разбију и растерају, само она три змаја утеку у ону јазбину.

” Онда му баба да један љешник говорећи му: „Држи при себи ови љешник, јере ће ти служити.” Он узевши љешник пође даље, кад опет до мало нађе трећу бабу ђе сједи украј пута, и она

Ондар му баба да један орах говорећи му: „Узми ови орах, чувај га до потребе.” Он се зачуди овијем даровима, пак упита ову трећу бабу што ће рећи да му је она најпрва

” Ови човјек премда је био опак, опет промисли хоће ли дати своју душу, али га страх нагна, те се дароваше. Старац запахну ње

они час стече крила, реп и мале рошчиће на глави, и даде му један штап двороги, црљен као ватра, говорећи му: „Ево ти ови штап, кад ти гођ буде потреба од новаца, њиме у штогођ куцнеш ондоле ће излазити на стотине онаке аспре каке ти

” Обрадује се ови човјек, те ујутро кад сване одвоји се од побратима те онаки какав је крену, и идавши | за дуго почине под једнијем

приступљивало, али све залуду, и толико сила младића у јагњад се прометнула, а сила васиљена опет без главе остануло. Ови глас зачу и један младић, сиромах но провртан и домишљат, па се слакоми на лијепу ђевојку и на половину царства, те

Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. „А шћер твоја од кога се научила?

” Ови сиромах с великијем страхом узме повјесмо и плачући отиде дома и каже све својој шћери. Шћер га пошље да спава обећавај

” Чоек му пружи златни цекин говорећи: „Ево ти за њих ови цекин, а ево ти ови други да ми кажеш отклен ти ова јаја.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако се ови речени помени неком од братије догоде у дан недељни или на празник Господњи, то немој остављати због празника, него

“ Да буду, дакле, ови који овако чине непричешћени божаственим тајнама у Светом Духу. Ако се и братија не повинује у испитивању учињеног, да

И када уђе у цркву владар и сви ови са њим, да се посаветују и изаберу човека преподобног, који ће бити архимандрит међу свим игуманима и пастир стаду

“ (Лк. 2, 25) И овим поукама поучи их добри господин и добри пастир. А ови сви много су ридали и говорили му: „Не остављај нас сироте, господине, јер тобом освећени бисмо, и тобом научени

Јер као што прекрасни Јосиф узе тело оца свога Јакова из Египта и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и честити синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Откуд знаш? ИКОНИЈА: Откуд знам! АНЂЕЛКО: Слушај, мош ти то мало брже, оће ови шкембићи да ми се оладе! МИЛЕ: Са тим Илићем ја стојим ево овако! Могу да ти пролонгирам шта оћеш!

) НЕПОЗНАТИ: Извините! МИЛЕ: Не улази се у кафану као говедо! НЕПОЗНАТИ: Привукли ми пажњу ови напољу... МИЛЕ: Је л би ти хтео још и да собјашњаваш? Знаш ли ти ко сам ја? Знаш ти кога ја познајем, и то лично?

СТАВРА: Кад тако мислиш, ти их зовни унутра! Овде су одлични шкембићи у сафту. ВИЛОТИЈЕВИЋ: А шта ће касти ови, ако их не виде? СТАВРА: Шта те брига? Ти гледај у оно што ти видиш, па према томе и поступај!

с ње се види далеко, као са лађе! СТАВРА: Тебе је несрећа џабе задесила. ЦМИЉА: Насути су вам ови шкембићи! ВИЛОТИЈЕВИЋ (расположено): Војници би можда хтели и нешто да попију!

ТАНАСКО: Ја сам вам је и скретао, ал ви сте у том моменту рекогносцирали! МАНОЈЛО: Причекаћемо да ови оду! Са њега ока да не скидаш! ТАНАСКО: Не би ја скидо ока соне тамо! Кад год је сретнем, држи свећу и амрел!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И када знаш, бар ти ћути. И иди тамо, доле, ако сад ови, фамилија и родбина наша, долазе, задржавај, не дај да се овамо пењу, лармају. САУГА (одлази лево).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

на памет божествени совет премудрога Питагора — да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи.

или уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?

да се постарају за матере своје и сестре, за супруге и кћери, преводећи им избране књиге учени[х] народа, дајући им на ови начин благопотребну забаву, украшавајући њи[х]ове нарави, просвештавајући њи[х]ов ум и облагорођавајући њихово срце

Шта је забавније него знати како живу људи по различни[х] мести света, и какви су њи[х]ови обича[ј]и? Двадесетипетгодишње моје пребивање и путовање у Далмацији и Црној Гори, у Албанији, у Грецији, у различни

Чрне Горе, Далмације, Хорватске, Срема, Баната и Бачке, вами и вашим последњим унуком, с горећим и пуним љубави срцем, ови мој мали но усердни труд предајем! Примите (ако ништа) за забаву.

ОБЗНАЊЕНИЈЕ Намеравам издати на тип триста ови[х] књига; свака ће состојати се из двадесет илити око двадесет и пет табака у великим октаву.

” Свак ласно може познати какав је ови савет био, како га и сам сад познајем; но онда ко ће луду дати памет? Моја глава, напуњена будући пустињами

био страшив и по вишој части другима покоран; како сам, дакле, могао к вољи мога тетка толико упорности показати? Ови добри благодетељ млого би ми пута с родитељском милошћу говорио: „Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те

Да ми дâ познати шта је туђинство и туђ хлеб, одведе ме у Тамишвар и даде ме једном мај-стору капамаџији и трговцу. Ови је имао всегда по пет-шест момака с којима би ходио по велики пазари у Банату; а кад не би било пазара, давао би им

Немицама и Вла[х]ињама, поваздан би се с њима шалили и смејали, нити би кад имали воље што светињско слушати; на ови начин почео сам се био као заборављати. И прва топлота к пустињичеству и к пештерами почела у мени сасвим [х]ладнити.

Мој мајстор имао је свој дућан у кућам’ господара Јове Муцула. Ови, частећи једанпут нашега тадашњега епископа Георгија Поповича, ја, имајући познанство с слугама дома, помешао сам се с

Између прочи[х] разни[х] разговора, при концу обеда по случају уведе се ови знаменити разговор кога сам врло слушао и упамтио; и, заисто, достојан је да га овде опишем.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

При сврси бија је фра-Јерица исповидник бискупа и од њега пуно љубјен...“ „Фра-Бортул (1709, † 1729, †† 1776). Ови славни редовник, кад је била велика глад, привеја је млого фамилијах из грчке вире у нашу католичку.

ће за њеко вријеме „кући“ са парохије, а настаниће се у њој кад се године натоваре на плећи као поменутој осморици. Ови, дакле, у миру преживаху што је дао бог и св. Фране. Бакоња стаде гледати манастир.

Мени је име Грго, зваћеш ме шјор-Грго. Ладај се липо, а ја ћу те у свему поучити. Али, свр свега не буди кâ ови твоји другови. Ајде сад тамо, одмори се.

“ Тада вра-Брне одмекну и рече: „Ајде покушајмо и то, нека га враг носи. Ако се покаје и врати одма парипа, подај му ови’ пет талира!“ — Зар још пет талира! — викну кнез. — О Исусе! О Дивице! О Јозефе праведни! — поче опет Барица.

Дај боже да и’ много доживите! Гвардијан му даде њекакву књижицу црвенијех корица, па рече: — Јево ти, синко, ови мали, али драгоцени дар. Ово је „Цвит кршћански’ крипости“ нашега ученога фра-Јеролима Алатовића.

— Тако је, тако! — заграјише сви. — Е, па у име тога да сте ми здрави! — настави Тртак. — За здравље ови вридни дијака и њиове липе младости. Бог им дај да доживе оно за чим иђу! Слуге поустајаше и скидоше капе.

Али, вирујте ми, ја сам још изван себекаре. Ови страшни догађај узеће ми најмање пет година живота! И још је нико има душе да ме потеже за уво! Еј, еј...

Одлази! — Оћу, оћу, кад велиш! Оћу, одма, на ма’ с ови исти стопа! Зар ја тебе да не слушам, а? Збогом. Кушмељ отиде другијем лактом тријема, па наишавши на отворену

Кушмељ, Бара и Кушмељићи помишљаху: „Каква разлика између вечерашње вечери и оне кад се ови окупише око фра-Брне! Е, што су ти наше јарчине!“ Разговор се разграна.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И те речи тихо су гореле у белом диму. Ћутао је, па се окренуо: да ли су чули И ови што седе по миндерлуцима око широког огњишта, где мрморе исте приче чађави лонци пуни јагњеће чорбе и где у бакрачу

Глупости, да, сви су ови паланачки, сељачки кочијаши гурави, брбљиви, сви су пијанице, ракију пију, жене им од батина носе завијена чела, и

Сви гледају мирно вретено воштане светлости, очекујући нешто што се слути над непоједеном свечаном вечером. Можда ови нешто знају? Аћим пређе очима по Симки и Ђорђу. У Симкиним крупним зеницама пламсају две мале свеће.

Данас му није платио наднице, без хлеба, божићњара и дрва га оставио. Помрзнуће се деца. Ови мали ће скапати. И запретио му Ђорђе, да му више никад у кућу не уђе. Код кога ће радити?

— Ико, хоћу прсти да ми се лепе! Хоћу, као кад зрело грожђе берем. — Сви су му луди у кафани, и ови што су се начичкали око његовог стола, били само један једини човек, кога може газити без размишљања и кајања, као што

секиром истрча сељанка, лице јој се завезало у чвор и стисло у потковице вилица, па без речи јурну на војнике, ови се распршташе, њена секира полете и зари се у снег; жена застаде тражећи мету ударцу, виде џелеп коња привезаних за

А ко у Србији није њега познавао? Беше уман човек и глава радикалска. Прави радикал, адамовац, а не ови данашњи, разблажени, смрдљиви. Момче, ово више нису радикали. Ово су јадикали!... Реч му је била тежа од товара.

„Јеси ли болестан?“ питао га, изненађен, Андра. „Бојим се да ће ови лопови либералски опет да ми подвале.“ „Па шта још могу да ти подвале?“ „Могу да ме не обесе.“ „Зид је од камена.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ударај! Шта чекаш? — смејали су се и бодрили завађене. »Био је Поглавица у праву!« помисли Ђаволак. »Ни ови Горе нису бољи!« — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак. Ај, како се град комешао!

Тек на земљи, помешан с лишћем брезе, он виде да је постао жут, и осмехну се: »Шта има лошег у томе? Зар и ови око мене нису лагани и жути, сви жути?« Лист јасена подиже поглед увис и постиђено саже главу.

Казивао их је друговима у школи, раковима на обали и цветовима на ливади, док би ови, очарани, климали сненим главама.

— смејали су се. — Ишчупаћемо им ножице и крила, шта нам можете! — мали дошљаци јурили су за лептирима, али ови су им стално за педаљ измицали. Рат острвљана и дошљака око лептира трајао је цели дан.

— Како се постаје Принц облака? — упитао је ветрове свезналице, а ови су се само насмејали и отхујали даље. Шта је могао друго осим да, носа приљубљеног уз стакло свога кавеза у небу,

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

који је из једне царевине, аустроугарске монархије, превозио, у другу царевину, турску империју, осам ухапшеника. Ови хапшеници ваљало је да безбедно путују, безбедно стигну а онда, исто безбедно, буду кажњени.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А озго неко гуди Шта раде ови људи? Поноћ је давно прошла, зора руди, Сањива и бледа лица уокруг још се крећу; Свак стисн'о женску на груди, Па

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Удар ови први и најсјајни њихово је раздробио царство. Поб'јеђене мојом круном сјајном, сакрише се у густе гомиле у просторе

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Тај троугао је за њихове практичне циљеве довољном тачношћу правоугаон, јер ови бројеви, подигнути на квадрат, дају 289, 196, 484, тако да се последњи ових трију квадрата разликује само за јединицу

На стварима се могу разликовати облик и материја, али се ови не могу одвојити једно од другог, јер облика не може бити без материје, а ове не без облика.

Разлози који би оправдавали моју песничку слободу у том питању су ови: Демокритос живљаше још за време младости Аристотелове, кад овог обузе неодољива жудња за науком.

Сви ови проблеми којем је Архимедес решио спадају већ у област више математике, инфинитезималног рачуна, пронађеног тек деветна

Онамо јуре сви ови витезови на мегдан јуначки да, копљем и мачем, освоје срце своје обожаване. Да сам песник, и ја бих пошао онамо да

’ - а Деви је, развијајући ту идеју даље, истопио лед трењем, тј. механичком силом“. „Па, добро“, приметих, „ови експерименти Румфорда и Девија тичу се само претварања механичког рада у топлоту.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ „Право кажеш, и ја никога не молим.“ „А твоји родитељи, шта ови кажу?“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.

“ „Право кажеш, и ја никога не молим.“ „А твоји родитељи, шта ови кажу?“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.“ До зоре смо остали у разговору.

— Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја. врло предратни студент. Ја и ови овде. Врло! Човек учини покрет као да се спрема за физички напад и ми се узврпољисмо.

Знаш ли шта кажу ови јадни људи? „Ми још једино живимо из радозналости за судбину овог несрећног нараштаја. То је нова хаљина егоизма,

су се слатке жене смешиле и, мило напућене, добацивале на рачун његовог озбиљног држања и хладног погледа: „Какви су ови Србијанци, сви намрштени.

Рече ми да је свратио кући на два дана, али да би боље учинио да је обишао, јер му ови први дани ослобођења не би били горки као сад.

— Како кажеш, што су се... — Кажем шта ће те Швабе с нама противу ови' наших Шваба? — Шта ће, велиш, с нама? Е па, брајко, они ће с нама због овај... па због... е не знам.

па због... е не знам. — Знаш ли ти, Секула? — ... Па да се бијемо за њих. — Него, чујте људи, видите ли ви ови ероплани шта чине? Сад ће, веле, пустити неке гасове да нас све поморе. — Не верујем, човече, плаше на седамн'ест.

Ево сеците ме где сам најтањи, ако тако не буде. — Еј, брате, па ти сасвим не знаш шта говориш. Ваљда знају ови наши шта раде. То су паметни људи, неће тебе питати. — Ама они јесу паметни људи.

валах... аскер... пљачка... ска... хала... А дивизијар умирује, обећава, пишти: — Шта? Како? Ко? Ови? Добро. Ја њих сад, сме ста... фик... кр... кр... кр... И он прави покрет руком као да нишани.

— Није истина. Ја је не волим као ови овде око нас. Ја је не могу волети као они. Јер је они воле ма каква она била, правична или сурова, славна или мрачна,

И то сви у име једног истог Бога. Е па зар су онда духовити ови „наоружани пророци“? Не, они то нису, него смо ми слепи и не видимо.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И не лежимо ли ми читавом својом тежином подједнако и у једнима и у другима од тих супротних афирмација? Нисмо ли ови исти ми који јесмо и какви јесмо уједно и добри и зли, и подли и племенити, и цинични и сентиментални, и невини и

Па тако је и с нашим вјеровањима. Не вјерујемо ли, ови исти ми, било свијесно или несвијесно, сад у једно сад у сасвим супротно, не носимо ли, ови исти ми, према истим

Не вјерујемо ли, ови исти ми, било свијесно или несвијесно, сад у једно сад у сасвим супротно, не носимо ли, ови исти ми, према истим стварима скроз неједнаку и непостојану вјеру?

Пошутјесмо. — Силно су нарасли ови ваши цедри, од времена кад сам долазио к вама на лекције латинског! И олеандри су вам увијек онако бујни.

— Покосила их је лањска зима, била је јако оштра. Ови овдје унутра, у заклоници тријема, па и лимуни, који су још осјетљивији, остали су поштеђени.

Могућници су управ ганутљиво наивни ако, возећи се са својих Тедеум-а и одздрављајући руком, нису начисту: ови наоколо сад ми у себи псују све и сва. Је ли могуће да не знају?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету. Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.

Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.

Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. — Ја, море. Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. — Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.

Прави горски цар!... Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена... Једна брука, па то ти је!... Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...

Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. — Добро је. Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. — Хоћемо ли имати скоро посла ?

«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити.

Али је морао бити много опрезнији од жандарма. Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.

— Ја, вала, ништа. Кажем ти: свет... — А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? — Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!

— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо. Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.

Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа..

— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. — Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. — Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке.

Није му ни првина, не бој се! — Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? — Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. — Шта велиш ти : кад би се ’нако знаш...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе

Послије неког времена ови тројица царски синови, тражећи сестре своје, дођу у једну од тијех механа да заноће, те учине ту конак, а послије

Дивови га упиташе шта гледа, а он им каже: — Гледам преко кога ћу брда пребацити ови камичак. Кад то чуше дивови, у чуду се загледаше, па му рекоше да им не баца камена, јер такога нема надалеко, па им

Кад ови младић уљезе у царски двор, и ђевојка када га добро сагледа и упази сабљу, пса и коња да је све мимо ишта на свијету

притрче обоје и цар и шћер к њему и почну га љубити и у кућу водити, мислећи цар да му је зет а шћер му да јој је муж. Ови ђетић зачуди се овој њиховој љубави, досјети се да су га узели намјесто брата, те се и он стане показивати као да је

Кад ови дођу и своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па онда по жељи своје кћери заповједи:

Вала ништа, јутрос мало подоручковах, па се овдје свратих на ову водицу, те мало пијнух и гледам како се ови црвићи сицкају без воде.

Кад ово види царски зет, онда позове везирске синове и поиште њине жене да му даду. Ови га стану молити да им по уговору првом не узима жене, већ да јошт једну опкладу учине, па ако царски зет и ову добије,

Кад ови зажаре пећ, онда царски зет рече ономе што је попио језеро воде да иде и скочи у пећ, а овај одмах ускочи у пећ, па бљу

Затијем слуга узе дјевојку за руку, па ће везировићу: — Држи, господару, за другу руку, да и ови ћар подијелимо, — па распреже црносапчином као да ће је расјећи. — Не, ако бога знаш! — рећи ће му везировић.

Докле би сиромах мали повезао говеда, забавио би се тако дуго да би ови дотле све појели, те би он, кукавац, сваки пут остао краткијех рукава.

им да се зове Краварић Марко (зато што га је крава отхранила), па запита и њих ко су они, откуда су и како се зову. Ови му се сад кажу, и један рече да се зове Таригора, а други Кривигреда.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И ја осетих да су зраци ови И ноћ што иде да се спусти лако На крв из рана и обале речне; И ја осетих да су људски снови Увек земаљски, без

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Са годинама постајемо разумнији, све систематичнији и конструктивнији. Али, ови рани импулси, мада не одмах креативни, представљају значајан тренутак и могу да одреде наше судбине.

Када ми је други пут био упућен позив одговор је био изричито НЕ! Ови светлосни феномени се још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих

сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао - а у машти сам замислио велики точак који покрећу ови слапови. Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат.

чује било да се налази на копну или мору говор, односно музику из неког другог места без обзира на његову удаљеност. Ови примери су наведени искључиво да би се стекла извесна представа о могућностима тог великог научног напретка, који

Штавише, сви ови покушаји су начињени три године након што су основни принципи система за бежични пренос, који се данас широко

“ Чим су ови практични људи сели, ја сам наравно одмах почео да величам дивна својства своје турбине, када ме је њихов заступник

Претпостављам да ови инжењери никада нису сазнали колико је мало требало да их избацим из своје канцеларије. Од када су ми највећи људи

Наредно логичко побољшање било је у применама где су ови аутоматски механизми ван видокруга и на великој удаљености од управљачког центра, и од тада сам се стално залагао да

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Очигледно ништа. А да су пре четрдесет осам година постојали ови садашњи прописи о усељавању, ја бих вероватно био враћен натраг.

од Идвора, источно од ових кукурузних поља, налазило се једно румунско насеље чувено по лоповима који краду стоку. Ови лопови би се сакрили у кукурузу и чекали да неко говече тамо зађе, а онда би га одвели на своја оближња кукурузна

били су поруке нових упозорења према којима би се управљали тих мрачних летњих ноћи при чувању нашег драгоценог крда. Ови знаци чинили су нам се као слатке речи неке пријатељске силе која нам је притицала у помоћ.

И данас верујем да су ови облици општења основне радње у васиони око нас, и још увек размишљам о њиховој природи. Моји учитељи у Панчеву помогли

говор направио леп утисак на чиновнике који ми нимало нису личили на чиновнике на које сам навикао у Аустро-Угарској. Ови нису били искићени златним и сребрним плетеницама, говорили с висине, већ су изгледали као и сви други смртници.

Ипак, то није убило моју веру да сам донео нешто Америци што ови чиновници-испитивачи или нису били у стању да открију или се нису ни трудили да истражују, а што сам ја, упркос свему,

Било је очигледно да су ови исти дечаци, који су ме малопре вређали и исмевали, сада били на мојој страни и бранили ме од полицајца.

приволе да останем у Балтимору и постанем римо-католик, тако пријатан и умирујући је био њихов утисак на моју душу. Ови звуци су ме подсећали на диван склад црквених звона у мом родном Идвору, а у исто време искрсла ми је пред очима слика

” - а друга би додала: ”Да ли сте икад видели такво бугараско недело?” У то време ови изрази су се често чули, а односили су се на догађаје за време балканских ратова које су водиле против Турака Србија,

предавања о звуку и светлости којаје он, са великим успехом, држао у овој земљи почетком седамдесетих година. Ови популарни описи физичких појава су она поезија о којој сам говорио раније.

сликовит начин како дрски младић, који је залутао овде из једног српског села, провоцира младе њујоршке аристократе, а ови му се покоравају као јагњад. Старији Ратерфорд, који је био ујак мога пријатеља, чуо је неке од ових шаљивих прича.

Било је и других путева, али за једно Срнче којеје само пре неколико година било чувар стоке, ови путеви су били практично затворени.

Ћипико, Иво - Приповетке

У први мах Миливој се љутио на њ. Ови вечити бунтовници криви су му што се из војске још кући не враћа. Али у дугом путу, у друштву Арнаута, одљутио се.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Кад се ови дубљи интереси изнесу на видело, разумевање се само по себи појављује. И још једну би појединост овде, вероватно,

Прецизније речено: то долази од места које у руској култури заузима број четрдесет и у српској број сто. Ови бројеви у двема културама допунски, са додатним симболичким смислом, значе „неизбројиво много“, „немерљиво“.

Говорећи о границама приче, посегли смо у једном тренутку и за поређењем са оквирима на сликарском платну. Ови оквири – познато је – знају да пресеку поједине ликове, да оставе, рецимо, само пола њихова тела или чак само руку, а

Разуме се, у природном су језику и ови чулни елементи уско повезани са значењем, па је обликовање неизбежно и у свакоме тренутку двострано: пред нама је увек

идеолошкоме или политичком систему, онда није тешко сагледати какву функцију у култури има природни језик а какву ови други системи.

политичком систему, онда није тешко сагледати какву функцију у култури има природни језик а какву ови други системи. Ови су други у извесноме смислу „изнад“ онога првог, као да „накнадно“ долазе, па је и моделативни моменат у њима знатнији

Али нас сви ови моменти опет враћају на оне симболичке и митске слике у природнојезичкоме супстрату које Попа извлачи на површину

У Попиној песми сви се ови просторикутије распадају и на смену речи са нимбусима од симболичких и митских представа долазе колоквијални спрегови

Овде се значење не износи, него се збива. Чини нам се да ови моменти бацају извесно светло на један од основних поступака у Попиној поезији.

у храму и перуникине крунице из далекога и магловитог сећања израња и одмах се затим губи прадревни словенски Перун. Ови једва осетни и готово химерични слојеви слика и и значења у Попиној су песми исто толико споља невидљиви а значајни

сажму врло далека и дуго стицана песничка искуства, да у стваралачкоме магновању „обнове“ цео еволутивни круг, тако и ови врло ретки критичари, у тумачењу и вредновању најновијих, још неприхваћених текстова својих савременика, на нов начин

и тако нагло да су изазвале цео ланац неспоразума који се, додуше притајен, све до поткрај ове осме деценије протегао. Ови последњи разлози објашњавају трећу одлику Мишићевих текстова: одуставши од полемика и критике, он је годинама писао

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

и „нових” (писаца старог и новог правца) први пребацивали другима за „незнање”,„невештину” и „примитивизам”, а ови други онима првим за „укалупљеност”, за „лепу празну фразу”, „окошталу форму” и „извештачени артизам”.

Ма како мењао место, то неће утицати на именовање. Могу се, међутим, и другачије именовати: они прозори и ови прозори.

121 Сада именовање већ зависи од заузетог места оног ко именује, чак непосредно; јер, да ли ће бити они или ови, потпуно зависи од удаљености тела говорниковога (првима је даље, другима је ближе).

(положају) које заузима неки лик (његово тело); отуд и именовање помоћу заменица (егоцентричких речи, упућивача) они, ови. Суштински је то такође исто као кад се из доживљаја (размишљања, опажања) једног лика други лик именује заменицом.

Али пошто се место мења, мора се мењати и именовање: са овог су места прозори они, а са оног би већ били ови; тачно онако као што говорник и његов саговорник један другога супротно именују заменицама ја и ти.

Конкретно би то овако изгледало: они, који гледају на варош и ови, који гледају на поље. И заиста, када у Нечистој крви, у ВИ глави, описује изглед гостинске собе у благо и свечано

подједнако су од ње удаљени, па није јасно зашто су једни именовани заменицом они (као даљи), а други заменицом ови (као ближи). Разлика је условљена управо положајем тела: за Тодору су они који су испред ње, а ови су иза њених леђа.

Разлика је условљена управо положајем тела: за Тодору су они који су испред ње, а ови су иза њених леђа. Ми то знамо из обичне језичке праксе: за оно што је испред нас кажемо то или оно испред мене, а за

Има теоретичара који мисле да се проза коју прозаисти пишу разликује од прозе коју песници пишу по томе што ови последњи уносе понешто од „технике” стиха. Сеобе су, мислимо, добар пример.

у предочавању даљинске перспективе, јер ју је повезао с временским чиниоцем: копци су кружили над главама људи све док ови нису дошли до подножја брда, дакле исто онако као што за наше око линија видокруга у даљини пада све до подножја, тј.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

И жене су им слободније и природније; једу и пију без лажне сељачке стидљивости. дошли су ови луди онако просто, да се помоле Богу, а не да се показују и вржу на себе неко особито, саборско, расположење...

— Мучни су, буљугбаша, ови наши сабори: не зна ракија шта хоће кадија... Буљугбаша се тргнуо од ових речи и заустио нешто да одговори, али ончас

— Колико хоћеш само да сиђемо доле у кућу. Знаш, побратиме, ови људи не пију ракију, можда ће неко и клањати, па је незгодно...

Овђе, овђе хоћу ракију!.. И ови моји људи да поврате душу!.. Било да ти је муфтија ту!.. У, побратиме, не укори се, што си се збу– нио?!..

Њему се изједна чинило да није довољно храбар и да ће ови Арнаути опет мислити да је страшљива кукавица и рајетин. Зато дрекну, на своје другове: — Пијте!.. Што се се смрзли?..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ на гори овде момче, Онде девојче; Ови ће се грлит’, љубит’ Данас довече. Дуго уста неће моћи Да се растану, А у то ће и два дана Да се састану.

Ти погледај ћилим ови, Ким нас ноћу Бог покрива, Трудна тела душа чиста Да што слађи санак снива. Нагледај се те милине Па се диви

ДАРВИН Снагом ума богодана И задахом духа веља Потресô је, заљуљô је Море мисли из темеља. Таласи ће ови расти, Век ће веку да их прати: Зато Дарвин није умро Нит’ ће с’ икад мртвим звати.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ПРЕДСЛОВИЈЕ Шта су ови наши списатељи наумили? (чује се глас у друштву, гди се карте деле, или чаше цеце, или се уз музику игра).

ВАСИЛИЈЕ. Зар ви нисте Фема, покојног мајстор Пере опанчара жена? ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови аљина опанчарица? Ах, саме даске морају од жалости плакати!

Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити. ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам ктела једног пробирати, али то је прави гурбијан био.

Краков, Станислав - КРИЛА

Тада су ови, пробадани звуцима и погледима, прсили своје теретом увијене груди, и бесно ударали по камењу поткованим цокулама.

Имале су бела, урањена тела, и носиле несташне костиме. Ови се сами угодно цепали, и поред надзора албанских стражара са црноцрвеном јаком.

Бесмислено је било што доносе тешке рањенике. Превију их, убризгавају им камфор и морфијум, ови крче, иде им пена на уста, и на крају опет умру. Све је то било досадно и глупо. Опет. Још једна. Земља их засу.

Понеки очајни јаук се извио као ужас, потом су долазили други краћи, пригушени. Ови сви напољу, у носилима, под крвавим крпама, знали су да и њих то чека, и страх им је стискао желудац.

Петровић, Растко - АФРИКА

мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови најдивљији крајеви дељени између разних северних фараона, султана, крсташа и урођеничких династија.

Тела су им тако хармонична и мускулозна да их човек гледа као уметничке творевине. Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша.

Издалека ови купасти врхови увијени у мека испарења, као у облаке, изгледају као вулкани. Око десет часова почињемо пловити сасвим

То није врелина зракова која убија, већ угао под којим ови падају, и нарочито онај део њине спектралности који је јачи на Екватору но на северу.

Ја сам видео људи исто тако величанствених као што су величанствени ови пејзажи натопљени последњом светлошћу и бојама.

Као да се говори на телефонима преко огромних простора, разговором чије је трајање страшно ограничено. У ствари сви ови људи живе у местима које раздвајају по неколико стотина миља и једино их је случајност овде сакупила.

Нико се не би усудио да их прати и види у коју ће се кућу склонити. Скоро је невероватно да ови њаму нису никада окусили људскога меса.

са нарочитога извора и после тога обишао све своје сељане у круг, разгледао их дуго, и означио тро јицу као кривце. Ови су одмах ухапшени. у околини, на ивици шуме, нађена је једна рука и остаци ватре.

Над нама лете неке чудне птице које, као лептири, прате крајеви њихових репова. Ови крајеви су пера на врху невидљивих дугих голих стабљика, тако да се у први мах ни не зна да припадају тим птицама.

За случај да се дотле појаве замене, ови се могу вратити кућама. Тако пред сутон, кад треба апсолутно поћи, видимо да су нас два носача напустила.

Ја сам имао пред собом једну велику и трагичну егзистенцију, тако исто велику и болну као ови баобаби, који су пуни птица и пуни плодова. а као да су сасушени, никада не листају.

Лобање су им обријане изнад чела све до полатемена, а чеоне кости јако испупчене. Ови младићи дају слику највеселијег детињства, које се није још ослободило онога а већ је потопљењо у најплеменитије

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Но, бабо, шта си видела?... СТАНА: Што никад нисам желела — Тврди је бедем венцем окићен... Светови ови кад би згрешили, Са смелом руком кад би дрзнули Потрести престо бога јединог, Па кад би творац гневом плануо,

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ту су спавали и сад баш устају и опремају се. То су тако звани »добровољци,« које су силом покупили од њиних газда. Ови су људи изгледали изнурени, уморни, неиспавани, многи су дрхтали од зиме и увијали се у своје подеране џоке и гуњце.

Упита их шта је, војници одговоре да су ови добровољци бежали из борбе. Ђенерал на то рекне: — Скотови, требало би их све побити.

— То не, одговорим али ако војска збиља трпи оскудицу у месу, по моме мишљењу било би и боље и правилније да се ови чопори свиња по закону о реквизицији редовним путем реквирирају од становника; јер, право да вам кажем, ја не верујем

Турци су око по ноћи и у два часа после пô ноћи чинили препад на наше предстраже. Ови су ноћни препади обично војничко лукавство.

рату навикава на најчуднија осећања и подноси спокојно призоре који би га у мирно време најдубље потресли, те стога и ови ноћни препади, кад се ограниче на голо кварење одмора пушчаном праском, губе своје дејство, чим се човек мало навикне

А ови клонули лугови били су празни и пусти, неми и жалосни; нигде тичице да прхне, да зацвркуће и овесели гај својом јутрењо

Ето, они ће га сад свршити, Караџић ће це окренути, командовати војсци: »напред« и за сат — два ови ће се многи батаљони већ трошити у стрељачком ланцу. Ова помисао као да ме уједе за срце.. Јаој мени!

— Не, божа ти вјера, господине, немо' ми кварити ћеиф сад на ови вакат. Док ја нађи ећиме, док они мени удари своје пластере и мелене, ту ће и мене проћи ови садашњи севдах на Тyпке,

Док ја нађи ећиме, док они мени удари своје пластере и мелене, ту ће и мене проћи ови садашњи севдах на Тyпке, па послије ниђе и ништа.

сам, ово садашње безбрижно ћеретање са оним забринутим ћутањем и напрегнутим осећајем страшнога ишчекивања с каквим су ови исти људи пре једног сата улазили у борбу. Иста опасност, а како разно расположење! Откуда то?

Је ли ово већ свикнутост на ватру, или безбрижност очајања? Какав је то ред мисли, каква је то философија у којој ови сиротани црпе снагу да овако мирно иду смрти у чељуст?! Зашто они гину? Каква идеја њих креће напред?

Бар нама се још зна где нам је огњиште и знамо да оно мало сиротиње и чељади што је — на њему је. А ови јадници?.. По логору се засветлуцаше ватре. И за ме је била једна.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Спојила се душа ноћи, Спојила се с душом дања, Па шапнуше: Сузе точи, Ал’ се сећај радовања! Коме зборе ови гласи? Ја помислим сам у себи; Душа дања, душа ноћи Загрли ме: Теби, теби!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Предвече почели смо се пењати уз неку планину. Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја.

А ови су преко телефона сигурно закукали, те око подне престадоше са гађањем. Колико сам могао видети кроз пушкарницу, цео п

„Шта рече, бре, кој’ си?“ „Господ Бог.“ „Слушај, чичо! Немо’ се шалиш. Јербо ако си и Бог, а ови те наши увате, привешће те о’ма на лекарску. А тамо нема врд-мрд. Испашћеш способан за вронту и утрапиће ти пушку.

Гледа једнога дана ту листу потпоручник Пера, звани „Ђеврек“, и насмеја се. — Бре, бре... шта се измотавају ови лекари. Што нису просто написали: потпоручник Влајко изрешетан као сито! А лежи већ шести месец.

А ноћ је и онако пуна крви и смрт лебди над главама свих нас. Сада стрепим да се не поврате. А и ови са реке ме муче. Паде ми тада изненада на памет: шта ли раде у позадини они који наређују. Спавају, сигурно.

Многи су прибегавали различитим триковима да би обманули лекаре. Некада су ови гледали кроз прсте, а много пута били су у уверењу да пред собом имају правога болесника.

Ми смо овде да изгинемо за своју земљу. А ови млади људи са Кавказа, или руских степа, прешли су хиљадама километара, да би оставили кости на македонским планинама.

— И ови су уз пут „убијали“ сигурно лафове — вели Пера и притрча Фјодору: — Браћец дорогој, где си богати, откад те нисам видео

Сима „Јаребица“ и скаче да ухвати литар са вином, али тако нагло да се преврну клупа на којој су седели Фјодор и Пера. Ови лупише леђима о земљу. Али они се не дижу, већ млатарају ногама по ваздуху, док их „Кица“ шкропи вином.

Пера хоће да јаше врану кобилу. „Фикус“ једва објасни Сергију и Фјодору њихове жеље. Ови најзад пристадоше да јашу коње својих ордонанаса. Онда је уговорено да трче путем што води за Острово.

Умиривао је просто нерве. Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични. Наше груди се шире.

Бугари обично добацују како нагни треба да се предаду. У Србији се лепо живи и — ваздан којешта. Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изнад рова, као да тиме хоће да кажу како је њима и овде добро.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Оне хоће да се жених родом можно хвали, Ови — да им вјено мошњом дебелом превали, Да се пише високо-, пре-, и от да имаде, Да слугама валбе даје, — ко је, да се

Гди су сад ови? По крвавим борбама многим Све ји, немирне, ледени помири гроб. Спомен Трајана на стени је дивној утврдило писмо,

Кад су дошли светли Д’ови, Подигли се бели свати, Кум с невестом и девером, Младожења с старим сватом, А пред њима тај војвода Са чутуром

На крају песме, на 4-ој и последњој страни књижице при дну, издавач је ставио следећу занимљиву примедбу: Стихи ови јошт у предреченом љету Г.

35, стр. 58—9. Наслов песми морао сам дати ја стога што су Соларићеви стихови (и не само ови) штампани уопште веома аљкаво: ову песму на пример Теодор Павловић је штампао под збирним насловом Поетическа

Н. С. Ђурковић, млогу је сузу из очију тронути Србаља и Српкиња измамила, а како не би, кад су ови елегијски, танин и у срце продирући звуци све нерве наше задрмали, и нас у необична очарана чувства уљуљали.

не спомиње изричито ову песму, може се веровати да се бар неке његове речи односе и на Радишићеве стихове као што су ови завршни у Причи: „Муза је његова” — пише Малетић — „више размаженом, самовољном детету него богињи каквој подобна.

Исте те новине у ч. 10. од 8. фебруара 1842. у једном допису из Жабља доносе ово: „Ови дана давали су овдашњи Србљи бал, на ком су се јавни знаци показали да се љубов к народности српској по целом Српству

Уза сваку песму стављена је година када је објављена, односно написана; то није чињено само онда када се ови подаци нису могли утврдити (тако код пет Пачићевих песама, које су све написане свакако у раздобљу између 1816—25;

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Немам чиме споменути мртве своје, нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи'ови'... Шта дочека Реља Кнежевићу! — с грким пријекором дубоко уздахну.

“ Знаш, да се не би побунили... Скупише се ови. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего' из штуца — прас! Жива га земља не дочека...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Па ипак бедни сви су греси ови Кад сладострашће поји живот срећом И тражи змију из раја измаклу. О, сотоном ме, о Боже, назови И дај ми моћи да

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

(Одлази.) ВИ ЖИКА, МИЛИСАВ ЖИКА (задубио се у акта): Никако не могу да му ухватим ко је овде побацио. Ови практиканти још не умеју људски да саслушају.

Видиш да се два чиновника разговарају, а ти твога Јосифа из Трбушнице. Како то, оца му, не помислиш мало: ови чиновници падоше с ногу радећи, право је да се одморе и да као људи проговоре реч-две. МИЛАДИН: Па, ја...

КАПЕТАН: Је л' казао име, презиме, године? ВИЋА: Јесте! КАПЕТАН (спазивши Миладина и Спасу): А шта ће ови овде? МИЛАДИН и СПАСА (једновремено): Грађани, господине! КАПЕТАН: Море, знам ја да су они грађани него шта ће овце?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Сад ћемо, сад. И после, опет као пре, не решава се, не одлучује. Ови једнако чекају, трчкарају око њега. Он их увек умирује, као храбри.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, 37), Ђурђеву дану (іб., 49). Сви ови колачи јесу жртве прецима, или хтоничним демонима уопште: Младенци су дан змија [= душа], и има их четрдесет, а то је

Кулидачка се после тога баци далеко од куће, »да би и буве биле далеко од куће« (буве = душе). Значајно је да се ови обичаји с д. врше о Бадњем дану — дану душа; д. је, дакле, сеновито дрво. У Ц. Гори верују да се на црном д.

(која је иначе познати симбол плодности, цф. Хандw. ДА, 1, 511) доста обичаја, од којих се могу споменути ови. Ј. се меће на сватовске барјаке (СЕ3, 7, 20; 16, 212; 19, 153), на рогове свадбеног овна и свадбених брава уопште

Веровања и радње које се односе на с. и сетву многобројне су. Најважнији су ови прописи. Не ваља давати другоме семе пре но што се своје посеје, јер ће слабо родити (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 382).

Ћипико, Иво - Пауци

Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му: — Видиш како људи не маре за благајну: ови сви иду трговцу! Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме...

С њиме дођоше још друга двојица, од којих је један био син посједника Тадића. И ови се придружише, па између њих започе разговор и каткада подушен смијех.

Ча ћете да вам дуљим, осудили нас смијући се, баш ка од шале. Још на одласку говори нам прокуратор: „Добро сте ови пут прошли!” — и једнако се смије. — Ма јема ли помоћи? — упита најпослије стари Анте, кад је све исприповједио.

— Не говорим ти ништа зла ... — Смућујете ме... Грих је и мислити! Да бар прођу ови велики дани.. — Па? — Видићемо се дигод, — промуца и обрне од њега главу. — Фала ти! — једва дочека Иво.

У памети му је Мрсе, мисли: „Што ће он сад радити у својој шпиљи, сам, док је сав народ сакупљен у цркви да прослави ови велики дан?” Па, пошто се ближе примиче селу, осјећа све вишу сјету. А успомене из дјетиња доба јављају се из далека...

— Одмах ћу свршити! Како знате, продава сам толико година под мурвом, и тим се хранио, па никоме ништа, док ни доша ови нови управитељ. Једно јутро видим једнога човика, онако к'о и други бољи, и пита ме ди је кућа баш вашега оца.

— Пресвијетли! Видите колики је овй! — јави се господин управитељ, држећи у руци подигнути камен. — А ови је и већи, — једва подиже свога Ивов знанац и пренесе под очи његове пресвијетлости да га добро види. — Браво!

— То је права иронија! Баш данас сам добио писмо од једнога мога сумјешћанина. Пише да није ни тамо добро, а ови наши селе к'о луди.. А ваља, да селе! . — Да што ће овдје поцркнути од глади! Имали би сви ићи!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Опрости му, Боже, јер не разуме. Збиља, ови су јадници закрчили сваки кутак дворишта, леже по трави и плочама; знојави су, прљави, улепљени, гњецави.

Многи из таштине и охолости. Зар је неко овде у потрази за Богом? Зар неко трага за његовим светом? Зар ће ови избезумљени болесници, окренути свом својом нутрином ка болестима тела и тегобама душе, смоћи снаге да га виде у

шта је то кад се суоче са острвљеним крвницима који изнад главе витлају мачевима што се пуше од тек просуте крви. Ови безазлени момчићи стоје онде укипљени, смешно неспретни и блену свињским очицама како двојица ислужених војника,

Богдан се наравно одмах умешао. Богдан Она се затворила у своје одаје и отуд не излази. Не занимају је битке и ови људи који падају као снопље, штитећи њу и њен посед.

у пожару запада, у позлаћеном блеску лишћа, по тамним хрптима видика, у свечаној тишини коју нису реметили чак ни ови сулуди сметењаци што се међусобно уништавају.

Ми морамо остати равнодушни пред опасношћу. Како ће ови глупи себарски момци остати у вери и у нади кад ми показујемо очигледан недостатак вере и наде.

стране упорно говоре како су дошли у прави час и да њих није било разбојници би просто самлели Лаушеве људе, пошто ови за њих нису ни знали. Глупости, додају Лаушеви, ми смо у Диљу боравили три дана чекајући погодан час да нападнемо.

Ако ме ишта раздражује до лудила, то је кад видим око себе оно љигаво подилажење, мажење и тетошење. Ови људи се иначе међусобно не подносе и знам шта мисле једни о другима, али то им не смета да се поваздан пренемажу и тај

Лицемери ови се поређали око моје постење плачевних лица као низови црних врана, мешкоље се у тескобној одаји, улазе и излазе на

Наравно, ја ћу морати још дуго лежати овако непокретан, јер кад бих устао одмах по Никаноровом повратку, ови би смутљивци рекли да је то учинак његових молитава: чудотворац би био сместа рођен, тим пре што сви чезну да нечим

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Будућност је постала опет траженом робом, иначе ови силни астролози не би имали од чега да живе.“ - „Но, па Ви сте малочас рекли да се из звезда може читати будућност.

Најстарији су од њих радови Аристила и Тимохариуса, а најславнији су Аристархови. Ови представљају врхунац александриске науке.

Како су ови школски уџбеници били намењивани много већем кругу, они су у великом броју репродуковани, преписивани, па се зато и

патријаршије, а на врло учтив начин, турске полицајце да се са својим китњастим друштвом без оклевања удаље, што ови учинише без поговора. Мало иза тога појави се у сали сам патријарх са свим епископима који су га верно пратили.

Но кад би његова прича и била истинита, ни онда не би ми хришћани смели осуђивати Арабљане, јер ови би, у таквом случају, само оно урадили што су хришћани, два и по века пре њих, сигурно учинили.

Сви су њени чланови, са изузетком Сунца, дакле све велике и мале планете и ови месеци, тамна тела која видимо само зато што их Сунце осветљава.

резултате премеравања Земљина опсега, мерења које је извршио у Француској Жан Пикар, Њутн је своје рачуне поновио. Ови су дали сада такав резултат да је он непобитан доказ за тачност Њутнове велике идеје.

кугала ваља ставити на тај кантар да се добије маса Сунца, преко три хиљаде Сатурнових кугала, а 169 хиљада Земљиних. Ови бројеви одговарају отстојању Земље од Сунца, како га данас познајемо, а уколико се то отстојање буде тачније

Звала се катедра „Примењене математике“. Испод тог наслова стајали су и предмети које она обухвата. Они су били ови: рационална механика, теориска физика и небеска механика.

степен развитка сведоче да је и пре њих било живота на Земљи, само нам од њега не остадоше никаква сведочанства. Ови трилобити, то су нека врста морских ракова, а зову се тако што су, и по својој ширини и по својој дужини, рашчлањени

Накнадна испитивања и расчачкавања литографског камена у који су ови животињски остатци били уложени, показаше да су то заиста биле две засебне врсте животиња.

Сваке године, кад год сам лети ишао на Семеринг или у Беч, нисам пропуштао ту прилику а да не сврнем у Град. Ови моји боравци били су од великог значаја за цео мој научни рад, благодарећи двојици научника са којима ме је суд бина

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

И у Суботићевој успаванки „Колевка“ ови мотиви се примењују уз исту, митску симболику (боје небеских тела). Мајка моли кујунџије и танкопреље да сакују

“ . 21. нов.) АЈДУК БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

Осим другог овде свега, Мене створи из ничега, Духом твојим ти подуну, У менека душу суну. Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови! Да ми како с права пута, Душа млада не залута.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Сам себи): А, то би добро било. Откада мислим на то. Ех, када би ти то могла, али само ти. Јер ови, хаџије, кад би им за то казао, једва би дочекали да они приложе; а ја бих волео да само ти приложиш, да то буде само

харемске мемле, од њиних јела, пића, од тешких јоргана и јастука што заударају на устајани дуван и бурмут, као и ови кафански миндерлуци и јастуци... КАФЕЏИЈА (долази и доноси ракију): Изволевај, Сарош. (Оде.

Знаш, ми овде, у вароши, помешали се са неверијом, па толико строго не водимо рачуна о вери и обичајима; али ови моји, тамо у брду, боље воде рачуна.

БРАТСТВЕНИК Младене, побеже нам Сарош. Бегови га опколили и на коњима одјурили с њим. Не могосмо да их стигнемо. Ови наши брдски коњи ситни, а њихови хатови, па ни пушком да их догнамо. Одведоше Сароша у Куманово. ХАЏИ РИСТА Бре, бре!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— И модла вам је ванредна, госпа Драгиња, али ови бадеми у шлагу, то је деликатно. Од лањске године већ је друкчије и не сервирам шлаг у кафи.

О-о-о-о-ох, Саваоте! Србо, сине, где си, да засвираш и попеваш Нани! Да попеваш „добротворки”!... Остарила сам. Сви ови моји јади старачки су. Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће. Не убоја се, Ноло, и да су ти рођена деца!

Други богаташи пропуштају кроз прсте дукате, а он се као дете радује кад му кроз прсте мили жито. У себи мрмља: „Ови мали голицаду, ови крупни шушту, а руменика је к'о од сомота, свилено јој брашно, и свилена и плева...

У себи мрмља: „Ови мали голицаду, ови крупни шушту, а руменика је к'о од сомота, свилено јој брашно, и свилена и плева...

Спустише Влаовићи ленгер у гробље, и нема више како треба ни Србина, ни богатог човека, ни поноситог човека... А ови пацови сада не спомињу више Влаовиће ктиторе и добротворе, него препричавају само њихова чудаштва, њихов мрак и

Лесковац дарове дечије у сасвим нежном њихову узрасту; имао добре певаче, цртаче, декламаторе, рачунџије, питаличаре. Ови последњи, ако су паметно и досетљиво измишљали питалице, били су бирани, као побогу у француским школама, у

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо. Нек и преводи сваки како му на језик дође: шала, досетљивост, или лакрдија, мени је свеједно.

И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања. Смеј и шала, друго ништа није овде за њега зготовљено.

Ја сам! Добро пази што ти реко.« Но, госпоже, оћете ли мали труд на себе примити, да ову загонетку у присуствију ови почитанија достојни матрона и лепи фрајлица разрешите, док попушим при чаши вина једну лулу дувана?

Зато ови по правилу ретко и иду, но понајвише седе и седећи гледају како им главе седе. К овим и ја принадлежим, желећи прво

Роман ублажаваше судбину ови животиња, но кад даље прогледи, опази мазгу Валамову и магарца Муамедовог гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако

Роман ублажаваше судбину ови животиња, но кад даље прогледи, опази мазгу Валамову и магарца Муамедовог гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако

Да и ја и ови поштени људи право имамо, мислим да вам не треба спомињати; чули сте јучер разговор наши господара како је неки

Има ли гдигођ на свету ове дражести, ове нежноумилне красоте, ови виспрени својства којима је природа вас преизобилно уштедрила?

« — и тако даље. — Нужно је јошт напоменути да се сви ови љубови степени на старој оној песми оснивају: »Гди ћеш бити, баба Доцо«, и проче.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Оно, и у другим граматикама има изузетака, али су некако уљудни и пристојни, ал' ови у немачком језику, просто осећате да су их Немци измислили као једно од својих милитарних средстава за уништавање

На овај начин произведени лонгитудинални талас рефлектоваће на крају свирале. Ови рефлектовани таласи са новима, који постају непрекидним дувањем, образоваће у свирали, интерференцијом, таласе што

таласи са новима, који постају непрекидним дувањем, образоваће у свирали, интерференцијом, таласе што стоје. Ови ће таласи имати неку извесну дужину и време трептаја, па ће према томе бити одређена и висина тонова“.

— Могу бити ови случајеви — одговараш ако знаш — а) отпори дејствују управно на стране клина; б) отпори дејствују управно на висину

Аврелије, Овидије и други написали неколико школских задатака, којима се вековима убијају у главу младе генерације, ови остаци старих Римљана и Јелина, професори, сасвим би изумрли. Латински и јелински сматрају се данас као мртви језици.

И када су сви ови позиви, са свима својим добрим странама, прошли крај мене, ја сам још увек, са дипломом под пазухом, стајао нерешен

Као што видите, ни ови одговори нису нас нимало приближили решењу питања, те би можда оправданије било да се оканемо науке и да се обратимо

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Још мало! — допире нечији пригушен глас. — Затежи конопце! Ови са обале повукоше. — Не пуштај!... Још мало!... Напред!... Стој! Опет смо на истом месту, као сатерани у теснац.

Они су, дакле, разрешени обавеза. Трезвенији упиру очи у своје официре и мисле да ови нису толико безумни да их напусте. А са војском иде и седи Краљ.

Кад уђох у собу, затекох неколико младих Црногораца. Старији су сигурно у рату, а остали су једино ови дечаци. један се једва придиже, док су остали седели заваљени у столицама, изгледа ми пркосно, као да нам се

А оно зрно јадно, ћело би лијево, не може од цијеви, ћело десно, опет она врашка цијев. А натраг не може од ови затварач. Ђе ће, сирото, него гурне напријед и викне: ух — и оде онамо ђе си га намијенио.

Отишли смо код пласта сена и ту је настала погодба. — Ови или немају појма о вредности новца, или нас уцењују... Али док ми само смркне пред очима — говорио је кроз стиснуте

Пушку носи, војник није... Плашљив јест, зец није... Шта је? Лука нарамкује помало, па ће рећи: — Ако то нису ови мајстори који нас спроводе, не знам онда шта би могло... — Тако је, побратиме. Италијански берсаљер.

кипислцауф!... Дојади ми са тим твојим: шта би било ово, шта би било оно... — Хоће ли, бре, давати вечеру ови Енглези? — запита Живадин. — Јест, богати! — скочи Војин. — Пази, шта је пуста Албанија направила од мене!

— Јаој, људи, гладан сам! — завапи Лука. — Хајдемо, да смо на лицу. Јер кад кидишу ови пешаци гладнице, за нас неће ништа остати — додаје Душан.

Кувају кромпир. Показао сам кувару на казан и рекао „Сербо“, а он климнуо главом. Лука се насмеја. — Ови би требало пре нас да воде, него ми њих. Неки пешаци били су у „живом разговору“ са морнарима. Нису нас видели.

— пита Живадин. — Зар још питаш!... То ћеш најбоље видети у идућем биваку, када почну ови наши да износе „успомене“ од Енглеза — одговори Душан.

А и тога је било понестало. Онда донеше неко слатко, као пекмез, и најзад воће. — Ови се, бре, шегаче са нама! — вели Душан. — Ама да су нам само хлеба дали, били бисмо задовољни — додаје Живадин.

— Ви тражите, господине потпоручниче, некога? Одговорих му нешто, затим га полако запитах, од чега болују ови војници. — Од свачега... Општа исцрпеност и изнемоглост. Знате...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

”Зовем се Селим. Родио се у Босни. Гоним триста оваца. Говорим ови језик, и многи су наши ође у брдима, Ил су у Бруси дућанџије. Од Ливна сам.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење? Знаш да места немам док овај празник не прође, ови — не свети, него, Боже ми опрости — луди дани. Улази Васка уносећи свећу у златном чираку.

Једанпут је протерах у Турску. И док се дуван не среди, виногради не обраше — лепо, све мирно! Али чим наступише ови празници, ове славе, ове меснице, чим се напише, одмах пређоше у Турску и доведоше је!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико! Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека.

руке Крше у страху за дочек гостију нови', С витезима се, у мноштву, истичу госпе, А и ја сâм сам одвучен у вртлог ови.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

спустио до Боке, они су се просто играли: убијали стражаре пред његовим шатором и најзад му одвели све коње из логора. Ови хајдуци пљачкали су и робили не само Турке него и хришћанске сељаке који нису били расположени за борбу.

Но ови наоружани људи често су ишли наруку хајдуцима, често су се и сами одметали у хајдуке, и сваког часа могли су да се прет

краја XВИ века: „У љуто зимње време свлачише и наге на земљи бијаху, а друге наге, свезане за опаше коњске, вуцијаху. Ови бише сасечени, други пострељани.

Сем тога, њихови одреди најчешће су били бројнији него хајдучки и чешће него ови борили су се на коњима и ван бусије — као права војска. А као и хајдуци много су пазили на рухо и на оружје.

Можда су и ови људи стварно постојали — под овим или под неким другим именом. А можда их је народ и измислио — у жељи да прослави што

Весели се, Поцерац-Милошу! дуго ти се име спомињало, докле текло сунца и мјесеца! Очигледно, ови ликови имају много заједничког са јунацима из средњих и старијих времена.

догађаја и осећа се као монументална слика читаве наше земље у периодима кад су по њој лутале чете разних поробљивача. Ови примери довољно јасно показују да чак и један утврђени образац по коме се ствара цела песма није у стању да угуши

Такви су, на пример, ови: Тешко свуда своме без својега! (Женидба Душанова) Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане.

Али то није све, има много потеза који су одиста мајсторски. Између других, такви су у Женидби кнеза Лазара ови поновљени стихови којима се боље него на икоји други начин изражава колико је Лазару тешко да помене цару за женидбу:

Кад ти станеш мене дворе градит, мене хоће сиротиња клети: „Гле курвића Краљевића Марка! Они су му двори изгорели, а ови му пусти останули!

мила сејо моја, тебе мајка како је родила, одмах те је другом нам’јенила; сад те просе многи просиоци, осим свију ови су најбољи који су се у двору састали: по имену старац Мустаф’ага из Крајине од Новога града: у њег има благо

“ Ови њега пропустише с миром. Кад на други десет наишао, и они га стрелом стријељаше. И њима је Ненад беседио: „Не стрељајте

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Окупљени око гроба слободарског хајдука, који је смјело пркосио свакој сили и неправди, ови недорасли дјечаци, истински узбуђени, зарекоше се да ће један другом бити вјерни и да се мећу њима неће наћи издајник,

Нађе га у крчми. Пошто поручише по чокањ некакве лоше ракије, зване „брља“, учитељ се пожали: — Газда Ваљушко, ови твоји шумњаци не шаљу дјецу у школу. Погледај, ето ти списка. Нема их већ данима ни да привире у разред.

Јованче, опет, једва чека кад ће и осталима моћи да повјери шта су открили. — Само док видимо какви су ови наши другови, знају ли тајну чувати — опомиње он Мачка. — Стрицу бих већ и могао казати за пећину. Могу и Вањки и Нику.

шашавој птичици, а камоли неће бити овим бистрим стођаволима — гунђао је он срећан што ће се већ кроз који тренутак ови весели бјесови разлетјети селом као чворци. — Зар и ти, Лијане, на страни бунтовника? — ожалошћено зацвили кнез.

Видећи наоружане људе, дјечаци се притајише иза једног трна, па чим ови зађоше за окуку, они јурнуше пријеким путем према Николиној кући.

— Збиља, момчићи моји, како би било да ви припазите кад ће у село наићи усташе или ови нови жандари, оружници, па да јавите народу. Људи су заузети пољским послом, немају кад пазити а ви...

— налетио на самог Николетину Бурсаћа. — Ехеј, ти не гледаш куд трчиш! — викну момчина. — Ни ови иза мене не гледају куд пуцају! — трже се дјечак. — Како не гледају, јадна ти мајка, а шта ти је ово на шеширу?

— упита старац. — Ено их у јарузи, праве нешто. Партизани се тако изненада сјурише у јаругу до непознатих људи да ови немадоше кад ни да скоче на ноге.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

НА ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА Свет је ови свакому несточљив; с променом зло с добром уједно скоро промиче. Данас бос, а сутра ципелаш с ариашњама; Данас цундра

да их пусти на нас и потуче нас махом. ПОСЛЕДЊА ЧАСТ Добро се о тому сматрај и пробери се, велим ти, човече, за ови проходљиви век, како је свашто непостојано у њему: више са злом проходљиво неголи с добром.

И то је белег њему био јер ће скоро злом смрћу погинути, како и стало му се је то. Убише га Грци. ПОСТАНАК ЦАРИГРАДА Ови први сабор учини се у дваистгодиштно лето од како је био постао велики цар Константин царовати.

знаду ли, а нису добро за ово сказивање разабрали ни од других чатаца прочули, ја л' су заборавили, зато вала ми за ови Ахаров посао понашире исказати што и како, крошто ли се је случило што. Знанцем да је на спомен а невештим за знање.

Знанцем да је на спомен а невештим за знање. Ови Ахар бијаше код Исуса Навина и он неки у војски мањи официр, јер од господскога Јудина колена бијаше родом.

Ето, сваки ови наши виђени судије с новци се могу подмитити, ласком и с мобом одпустити, лица се застидити, од кога ли се препасти и

Рече им: »Но моји синци, сад ви мене учинисте зла човека; са злочестим именом свуд ме прогласисте. Сви ови изокола Хананеји посташе нам непријатељи. Нити више овде смимо боравити.

па у неки царски град на престојиште позабавно пристасмо, не више што да оклевамо с којом дангубом, ама спремно се у ови град и спретано с поштењем улазимо!

И такав потпис на једних се находи на име брата и мученика Виктора да се ови одвезу, а и на царичину страну имаду неки.

СВЕТИ ВЛАДИКА МАКСИМ ДЕСПОТ Новое процавтеније, јавил се јеси Максиме, нову обитељ обрел јеси на небесех! Синаксар Ови блажени и дивни Максим бијаше од колена благочастивога Симеона Немање у христјанству првога краља србскога отца

Имаше јоште два брата своја, Лазара и Гргура, и ови понајхубавији му син бијаше стасит, висок и врло красан лицем својим.

и други, како господа и бољари тако и сиромаш без вести, с невидом пропадају с овога света, а тамо, на горе одлазећи. Ови зато гину зашто кињу и педепшу са злом сиромаш без промишљања се ваљала о њих...

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Читали су и пријатељи и непријатељи Манини; они га жалили и замерали му и заташкавали „бруку“, ови ликовали и ширили даље тај глас. Мане је био као луд неколико дана.

Почеше се разилазити и с „нишаљке“ и с играња... Све их је мање и мање. Они даљи се раније кренуше, а ови ближи мало доцније.

професори свију професија и дисциплина, историчари и микроскопичари, биолози и абиолози, филолози и математичари, — ови последњи с грдним фасциклама поправљених ђачких задатака под мишком, од којег поправљања добише и сами неки уморан и