Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи. Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути. Причају да се и побио с неким просцима...
Рано на Петровдан, још пре сунца, сео је Страхиња код Змајевца, најхладнијег извора у свој Овчини, што је баш поред пута сеоског ниже куће Живанове. Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.
Све лепо уређено. Страхиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке. Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се постарати о њему.
Еле, Страхиња се још од малена почео потуцати по туђим кућама. Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао. После је отишао по мајсторији.
Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије. Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима. Само су му неки помало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак.
— Ниједан воденичар не може да се одржи. Омркне здрав и читав, а осване — мртав. — Ама казују то и овамо по Овчини... — рече Страхиња, па се нешто замисли. — Село велико — прихвати Срдан — воденица једна. — Па и у њој нека анатема!
Подне беше увелико превалило. Пред кућом Мирјанића у Овчини седи, у хладу на некој по њавици, стара, престара бака. Већ саставило браду и колена, изгледа, као нека аветиња.
— И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини ми се, нема нико пастува. — Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. — Право велиш, богами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живана.
Пројурише већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај! Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе навише.
Онај лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало. И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој