Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' кад Арслан на ограшју паде, Тад се Талу и згодица даде: „О Хајкуна“, рече, „сад си моја.“ Дирну коња, утече из боја Право Хајци, —
виде да не може тако, Домисли се, обрте инако, И нареди лажне гласоноше, Те на душу своју потегоше: Е њен Гојко на ограшју паде, Ал' се Цвета преварит не даде: „Е па добро, дад' његову главу, Да је видим мртву и крваву, И целивам место
Док сам рањен јадан боловао, На ограшју Раде је остао. Још кад оно из Цветини двора Дому своме рад' послова мора, Бој престаде, а Раде се врати И у дворе
“ Тако мајка говорила драга, Ал' на силу одвео га ага; А тек што се по ограшју вини, Пресече га Србин по средини. Нетен-бега спопаде љутина, Е он види посечена сина; Та како ће да се врати љуби?
Ал' кад Арслан на ограшју паде, Грану срећа и раждену јаде. „Ој Ајкуна“, рече, „сад си моја.“ Дирну коња, утече из боја, Па у око, те још
Ко је жељан да што задобије, Он се, брате, по околу вије Или тражи по ограшју плена И преврће мртва и рањена; Али ко је срдашца жешћега, За Турцима јуначки се слегâ, Не зна шта је ни глад нити
Ох, срце је од самога Бога, Кад те неће, не гони никога... На ограшју већ нестало цике И те звеке и јуначке вике... Милета је са Цветом у граду, Собом одзва Србадију младу; Ти понели
Та шта видим, женска глава млада? Шта је, ко је, и шта тражи туна? Ох, мој Боже, та то је Ајкуна! По ограшју млађана се труди, Срце вели: мора бити туди. Де гомиле стоје понајвеће, Тамо млада Ајкуна се креће.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ал' беседи Мусићу Стеване: „Божја помоћ, моја секо драга! Гди си, душо, на ограшју била? Откуда ти клобук свиле беле? Дај ми, секо, клобук свиле беле, да га познам кога је војводе; а тако ми сретна
“ Ал' беседи Косовка девојка: „Здраво да си, кнежева војводо! Нисам нигди на ограшју била; рано ме је пробудила мајка, — ми ранимо те воду грабимо: кад ја дођо на воду Ситницу, ал' Ситница мутна и