Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
До девојке седела је друга баба, са очима као у сове, чији је изглед подсећао на ону огреѕѕе, оно чудовиште из гатке што једе децу, — права сатана.
Пренећу јунака код нас. Ми имамо нашу гробницу, и ту ћемо, кад Бог рекне, лежати скупа. Она друга баба, огреѕѕе, и сама иде у Врховну Команду. Тамо је њен син у штабу, око менаже, а жена му развила барјак у Беораду.
А зато време огреѕѕе нестрпљиво меље устима: — Е, знате шта, госпа, вели она: да је тај бандист мој муж, не би га мајци никад више
шести разред гимназије. Ох, Боже, проклета и та гимназија, и кад оде на те науке. — Црне јој науке, упада огреѕѕе и нагиње се да боље чује. — ... Па овај рат, јурњава једна, да Бог сачува.
Па тек шешир на главу — оп, оде негде. — Исто — прекида је огреѕѕе — и она рђа мене никад не пита. — ...Тако један дан, тако други, тако трећи. Пођем ја, Бога ми, једанпут за њом.
— Деде после, деде после? — врпољи се нестрпљиво огреѕѕе. — Где сам оно стала? А ја, јесте. Док једног дана ње нема кући: десет, једанајест, дванаест, — Ју, ју, ју — свану
— Колико има година? пита важно огреѕѕе. — Па шести разред, шеснаест и седамнаеста. — Е знаш шта, црна друго, гледај ти себе и остани поштена као што си
пут ушли y купе: блага баба с главом накренутом на једну страну, девојка је преко Јуришића посматрала кроз прозор, огреѕѕе ца очима сове у дубоким црним јамама непрестано гледала у дете, коме је брадица дрхтала, и чија је мајка, прљавом и
му се мрачне визије никако не уклањају с очију, па поглêда час на ону детињу брадицу што некако ситно дрхти, час на огреѕѕе, или редом на остале.
Ви то добро знате? — Мислим да знам, и знам откуд то, А за време овог кратког разговора огреѕѕе је сваки час повиривала на врата и оним својим совинским погледом просто гутала жену.
Напољу, на месечини, усред оне гужве, огреѕѕе је, пискавим гласом, грдила носаче. — Мили мој — говорила је вереница Јуришићу кад су остали сами и грлећи га