Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Само једно им беше зачудо: како је могла тако самохрана одвојити од куће Огњана и опремити га у школу! То су јој као и замерали. И сам Јеленко прекорео је једанпут Миону због тога.
— Покојни Сибин, бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу... Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа ако се помучим још неко време...
кад ето ти му мајке. — Нуто мога маторца како ми ради!... — кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити и љубити Огњана. Огњан се мало изненади. — Па срећан ти рад, домаћине мој! — настави Миона. — Гле, гле!
али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто! Прибра торбицу, па пође полако кући. Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је — кад је узорао и трећу бразду!... Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се — и смеје јој се.