Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Хајде, Ђуко, да се иде, Ђуко! — викну капетан и неки потрчаше вајату да га зовну. — Ето ме, господине, ето сад! — одазва се Ђуко, па навали на општинаре. — Е нека је за дукат... Људи смо наши, а три цванцика није богзна шта...
— Ћир-Трпко! — зовну га Тиосав — одиде мало вамо. — Што ћете, море? — одазва се он и приђе им нестрпљиво. — Би ли ти узео још врљика да ти дотерамо? — 'Оћу, 'оћу!
— 'А'де, 'а'де, брате, оћу да спавам. — Дај ти нама паре па спавај! — одговори Тиосав. Опет неко викну у селу и одазва се други глас неразговетно. — Хм! — учини Тиосав полугласно — има неки ђаво. — Не виче се 'нако узалуд!
Кмет Пурко још с вратница викну: — Домаћине!... Има ли кога дома? — Има, има! — одазва се Срећко, кућни старешина, праунук Мирјанин, и истрча из куће. — Јеси рад гостима, Срећко? — упита чича Мирко.
— Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. — Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. — Шта велиш, синко?
Свакад је боље милом него силом. — Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. — Чујем, чико! — одазва се неки момчић из куће. — Идиде доле с кумом на ливаду. Ухвати вранца, па му подај нек води.
— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња. — О, Пурко! — зовну Живан још јаче озго. — Ој, море, ој! — одазва се Пурко. — Изиђиде, мало 'вамо, изиђи! Пурко изиђе онамо до вратница. Сви се ућуташе да чују шта ће бити.
Подне већ увелико превалило. Кад опет неко зовну озго с Голог брда: — О, Пурко!... О, Пурко! — Ко виче, море, еј! — одазва се Пурко и приђе мало напред. — Ја, море, ја! — Нуто-де! Оно је чича Средоје! — Шта ли ће?
— Ама, пошо, шта чини тај тамо ваздан? — Сад ће он, попо — одазва се поша из куће. Мало постоја па изиђе Вуја. Нико га не би познао.
Зељов рикну и стаде тако трзати ланцем да се чак доле до вратница чула звека. Испаде пред кућу Бошко и одазва се: — Ко виче, море, ко? — Сиђиде амо доле, сиђи! — довикну му поп отежући.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Јаране! — рече. Лазару паде мраз на образ, али му не би на ино. Он се одазва. — Акобогда? — У шуму! — Да ти кажем нешто! Лазар стаде.
— Добро — рече. Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас. Лавеж се одазва. Није много прошло, а двојица оружаних луди појавише се иза грма... — Водите овога харамбаши! — рече стражар.
— Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу. У Латковића су биле велике и клопаве уши. — Дела, болан, причај што! — Шта ћу? — Шта знаш!
Хајдуци пренуше. Гусле умукнуше и сваки прихвати своју пушку. Заврзан се одазва лавежом. Лавеж се опет зачу... Харамбаша спусти оружје и насмеши се. — Сигурно какав глас — рече.
Сунце је пробијало кроз густо лишће и већ се осећала топлина зрака његових. Наједанпут стадоше. Заврзан залаја и одазва му се лавеж. Онда неколико оружаних хајдука изиде им у сусрет. — А... уловисте их? — упита Ногић. — Уловисмо!
— Шта је? — одазва се Мујага. — Јеси се поздравио са својима? — Што? — Више те када неће видети. Ко ти иде, оде ти глава као дулек!
Суреп се узјазби... Ногић, Јован, Јовица, Иванко и... сви пренуше. — Заврзане! — јекну Суреп. Али се нико не одазва... Наједаред побесне све. То више не беху људи него љути рисови... А није ни шала!... Заврзан је био душа голаћа...
Бежало се то главом без обзира. — Заврзане!... Заврзане!... Али се нико не одазва. — Да није заробљен?... — упита Иванко. — Онда ћу их гонити до њихове ћабе! — цикао је Зека. — Ево га!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Поп се пробуди, па уплашен потрча прво у Марину собу: — Устај, сине, некака буна! Али из Марина кревета нико се не одазва. Поп приђе кревету и пипаше по њему да пробуди Мару, али кревет бјеше празан. Он истрча напоље.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Тада, наједанпут, његова дрхтава рука јако притиште слушалицу и он се одазва па се укочено загледа у земљу и побледи. И тако запрепашћен и смртно блед дрхтао је и слушао неко време.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Ту је шегрт, баци преки поглед и на њега. — Добро вече! Отац се не одазва. — Докле ћу ја бећар бити покрај вас? Отац ћути, прекрстио на леђима руке, па се шета.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Стари Мргуд стаде преда њих и викну: — Хајде, синовко, да поиграмо. — Еламо, ваистину! — одазва се стара Крстиња и стаде према њему.
— Лазо! — зовну владика. С клупе скочи омален, црн човјек, одјевен од појаса навише латинским хаљинама. И одазва се: — Заповиједајте, господару! — Колико ћеш имати пецива?
Њеко закуца на Јанковијем вратима, и на питање: „Ко је?“ одазва се дјетињи глас: — Ја сам, твој ђак Милун! Јанко се насмија и отвори.
— А опростићеш зато, то су радили Ћеклићи! — рече Цуца. Војник Ћеклић одазва се: — Немој ти на нас пренашати ваше работе и вашу славу! — Ама, јесте, чоче!
Све Бајице подигоше руке. — Хоћете ли ме послушати, Доњокрајци! — викну онијема. — Хоћемо — одазва се глухо кнез Ивановић. — Опростите се са својим братом и идите у миру божијем.
Милићевић, Вук - Беспуће
И ујутру, кад преломише ведрину сунчаног дана звона с манастира, томе звуку одазва се негдје дубоко у његовој души један одјек из младости, који га сјети мајке, браће и дјетињства, тога безазленог и
Сремац, Стеван - ПРОЗА
у светлости данашње науке, онако критички, — кад се уједаред помоли кроз врата чупава глава Пује фамулуса, који га одазва мало напоље. После неког времена врати се у школу, али не сам.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ти си ми цвеће пролећно! Заврши. Сви ћуте. Чује се плач. Шамијом же не бришу очи. — Ту ли нађе? — одазва се мукло ч’а Масе.
заиста изгледало како је дошао тек „онако“, послом, а не из страха, да њега види како му је, пошто се са мном рукова, одазва матер му у кујну и поче јој нешто наређивати. Ја и Мита остасмо сами.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
док мишљах ја, живота како збиљском позиву одазвати се смртна може реч, одазва се Руварац позиву: умукнуо је; то је одговор! Мој Руварче!
” „Шта? Делила? — Тако ли се зове вила што је срце сину моме — зар са мноме поделила?” „Да, Делила!” Одазва се витез млади, те се руком по јуначку челу глади, склопљених се маша веђа као да се нечег сећа, мучи муком.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Рапортирају ордонанси и опет се враћају. Одјаха и командант дивизиона. Када се врати, он одазва командире батерија. Тек пошто се ови вратише, пук крете.
Пред вече командант батаљона одазва командире чета. По повратку командири позваше своје воднике, па и мене, као осматрача артиљеријског. — Господо!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— предложи Жика. — Дакле, хоћете л’ мени поверити ту ствар? — Хоћемо! — одазва се гомила. — Примате ли предлог грађанина Жике Шљивића? — Примамо! — рече гомила као из једног грла.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
тетка амамџике, пусти Васки онога њенога Ристу. Ено га дрежди и чека пред амамом на мосту. — А теби Јована! — одазва јој се увређен и срдит Васкин глас. — Миту, Миту, пуштајте!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Оно двоје-троје момчади и одазва му се нешто, а остали сретоше му шалу са зијехањем. Најзад он ће, пошто се мало уозбиљи: „Е па да лијежемо!... Женске!
Планинке вичући разговараху се. Пастири се дозиваху. У тој вреви, чу се и Јокин глас. „Оо-о Стане!“ Нико јој се не одазва. „О-о-о Стаке!“ Ни другом. „О-о-о Стаке срећо!“ најзад ће Јока. „Ето ме мати, ето!“ одговори цура и до мало стиже.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А мудри Кушмељић одазва се најљубазније стрицу и поздрави Рору, Рдала, Кркоту, Цонтрону, Чандрљоку и све, све среда. Кад приспје вријеме
— Мали Јерковићу! — зовну Срдарина, прекинувши штиоца. — Шта велите? — одазва се Бакоња, ушав к њима. — Ајде ми донеси убрус из камаре, јево ти кључ! — Бакоња се обазрије, мигнувши Мачку.
— Шкопићу! — викну фра-Тетка. — Шта велите? — одазва се Мачак. — Ајде ми донеси ону кутију прашка из моје камаре! Заборавија сам га, а триба да га пијем с вином!
— Па како људи? Како се живи, а? — пита Лис. — Вире ми, није лоше, а јето, ако бог подржи, с вама добро! — одазва се Шкељо намигујући другу до себе. — Баш добро, и липо, и братски, и како баш триба! — поче сладити Тртак.
— прекиде га Бакоња љутито. — Шта све дробиш, а... — Е, дијаче, синовче, ниси ни ти сву мудрос посукâ жлицом! — одазва се Чагаљ. — Ја би река... Опет сви заграјаше.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ „Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут' листом, Сунце синут' како није давно“ Одазва се: - „Ох, сунашце славно!“ „Оживеће у лугу славуји, Сва ће ропа песмом да забруји!“ Она шапну: - „Ох, мили славуји!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Они закуцаше - нико се не одазва. Закуцаше још једанпут. - Иза врата се чуло само цвркутање птица. „До сто ђавола!“, повика номофилакс, „тресните
Он га позва у Сиракузу, а Платон се одазва том позиву и напусти привремено своју школу“. „А када ће се вратити?“ „То нико не зна, па ни сам Платон.
Нема сумње: ту се налази лабораторија великог хемичара. Куцам на вратима поред тих прозора, но како се нико не одазва, улазим у једну малу претпросторију. На оној страни њеној на којој сам видео оне прозоре налазе се друга врата.
Куцнух и на њима, а како се ни овде нико не одазва, улазим смело унутра. То је повећа, слабо осветљена подземна просторија, но хемиски апарати и прибори који су ту
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. — Каквог курјака, 'натема те не убила!
Ћипико, Иво - Приповетке
Свом дјетињом вољом и душом приону уза свога поочима, свога хранитеља и једину своју утјеху. Али он се не одазва њеној дјетињој љубави.
Мајка божја не остаде дужна и одазва се на његове молитве. Неког напуштеног поподнева клечао је пред њеним олтаром. Пуста пространа црква беше влажна, као
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Тако је стајала ствар у 3 часа по подне, кад дође војник те ме одазва ђенералу у штаб. Силазећи у варош, видех где један батаљон стајаће војске пређе преко моста на Морави и одмаршира
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут’ листом, Сунце синут’ како није давно, — Одазва се: „Ох, сунашце славно!“ Оживиће у лугу славуји, Сва ће гора песмом да забруји. Она шапну: „Ох, мили славуји!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Све сурово и хладно. Само је мачка уносила неку интимност у ову подземну јазбину. Позвао сам онога војника. Он се одазва: — Иди реци командиру да је дошао артиљеријски осматрач. Вратио сам се опет у земуницу.
Ћипико, Иво - Пауци
Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва. Раде се чини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу. И не стичу ватре, па се стињала.
Дојади му се и то ходање, и поврати се у хотел да обједује. Сједе и јави се. Носач се одазва на њемачком језику. Није га разумио, па га наново приупита.
— јави се с посмјехом навдар. — Да би онако за те! —Је, труди горе од мене, и отац гладан му ка пашче, — одазва се Цирило. — А ча му корист да јема? Ете, и данас је доша на радњу да сиромаху из грла однесе надницу. А штета!...
” завапи један старац и зачу се његов дрхтави глас: „Света Маријо! Моли за нас!” Све што се стрпало под тај кровић одазва се уплашено. Марија наврије к излазу, па, покупивши нешто суградице, метну је у њедра и поврати се на своје мјесто.
— Почеја си опет јадат', — скоро осорно јави се жена му. — Ко је узрочан? Твоја луда памет! —Ча вам је! — одазва се за оца Марија. Иво погледа на дјевојку.
— Ево ти како живемо! — потуживши се вели доктор Иву. — Лијепо! — одазва се царинарски чиновник, и запјева једну бећарску пјесму. — Ма'ни! — примјети Иво. — Касно је! — Пјевам из досаде.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Одатле оде у Грац где поче његов научнички успон. Кад онде отпочеше прогањања протестаната, одазва се он позиву Тиховом да буде његов помоћник. Тихо проучаваше пажљиво хороскоп, разастрт на његовим коленима.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
– И ја бих хтио ријеч! – рећи ће на то Симо Матавуљ дижући два прста десне руке увис. – Чујмо госпара Симу! – одазва се неколицина.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Како само једну од младих лепотица издвојити и дати јој круну лепоте? Позван да пресуди, Месец се позиву не одазва. У августовском небу све су му биле исто лепе, у сваку је био заљубљен, за сваку спреман да се у седмо небо попне или
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ку-ку! Из тајанствена сумрака букове шуме, из даљине, одазва јој се сличан глас: — Ку-ку! Ку-ку! Овај на изглед обичан „разговор“кукавица не би преварио неког пажљивијег
Све је то дрвеће. Па да би се још боље охрабрио, он гласно зовну: — Лазаре! Одмах затим одазва се сам себи измијењеним гласом: — Шта је? — Бојиш ли се? — питао је дебели глас. — Не бојим. — Лажеш!
— Лазаре, идеш ли? — зовну он шапатом. — Ту сам — исто тако шапатом одазва се Мачак. — Погледај ово! Јованче се лагано исправи и бојажљиво поче да кружи распршеним снопом свјетлости по
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
онде Христа кроз оно чудо јер по води иде, и ноћна рад несвидела у прозорје него већма препадоше се, инди Христос одазва се на њихову вику с мора, да га скоро по гласу прознаду и проберу се од страха.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— зовну Зона измећарку своју, а ноздрве јој се силно шире на напрћеном носићу њеном. — Што искаш, Зоне? — одазва се и притрча јој Васка. — Отиди си до онуја... де... како се вика...
— Па куде је? Викни гу! Окни гу при нас. — Зоне, мори! Ела ’вам-ке при тету ти! — раздера се тетка Таска. Зона се одазва на позив и изађе из собе.
Искрала се од својих, само да се састане с њом. Приђе јој и пољуби је у руку, па је одазва на страну, у башту црквену, тамо под османлуке. И ту јој се изјада. Изнесе све шта је и како је било.