Ћипико, Иво - Приповетке
и свугдје оно допире и испуњава свјежину јарким дахом живота: и поточине, и драге, и гудуре прекоморских брдина што се одбљескују у јасној модрушастој боји.. . У дну доље туцају рибе, увијек гладне— јагме се, а он не хаје — сит је!
Ћипико, Иво - Пауци
А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованих постола; зноје се мрка лица, а у сунцу одбљескују се ишаране ђечерме. И велико коло развргло се, а Радивој још не престаје.
Тако стоје, старац гледа у туњу, а Иво посматра морску пучину. Сунце залази иза прекоморских брдина, и његове зраке одбљескују се и ломе у мору што се лако сагиба и око шкрапа жамори.
А мјесец, као да га је онај лахор пренуо, изилази иза брдина, лијепо пушта своје зраке што дрхте над пучином, одбљескују се у њој и провлаче се кроз маслиник. Допру и до њих и расипљу се даље и даље...