Употреба речи оде у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг. Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. — Људи, што стојите?

Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. Рече и оде... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде...

„Не могу, Алекса, ја не могу!“ Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ Рече и оде... Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...

“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...

“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. Кад је било око пола ноћи, он оде. Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема.

да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! У тузи и несрећи постане човек мислилац...

Збогом! Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... Оде као сенка.

Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... Оде као сенка.

Иди, па се помози на другоме месту“. Она се окрете с неким поносом и оде... Ја остадох сама на степеницама те господске куће. Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...

За њиме оде и Станина мати. Мени се то није допадало, па се некако и ја, све на прстима, поред плота крадимице пришуњам њима.

Разумеш ли ме, џанум?...“ Она климну главом као да разуме, а после оде она на једну, а калуђер на другу страну. Кад је био према мени, он ме погледа оштро, испитујући ме, као да л’ сам што

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Нађе се добар човек који му се обешта казати и без плаће. Рече му да стане код једне међе, а он оде подалеко, узме пушку, пак почне на њега нишанити.

Велеречив и велехваљив брат ако из Баната до Пеште оде, кад се врати, тешко оном на кога нападне! Нек сам гледа како ће га се курталисати.

своју весма оглашен (чујући ово знаменито прикљученије, које сам напише и последним за воспоминаније остави), сам оде на погребеније његово, гди учини једно прекрасно погребноје слово, којега је почетак: „Њест суд мој јако суди ваши,

убог и жена Човек убог разболи се тешко, и не имајући се с чим лечити, нити лекаром плаћати, рече жени својој да оде у један манастир и да се заветује у свету обитељ дати сто волова ако | јој муж оздрави.

Ово весма огорчи малу девојчицу, која плачући оде к оцу, и начне се тужиши на брата свога, колик' да је учинио најцрње и горе дело на свешу, што се он огледа на

Погани су, проклети и вечне срамоте достојни неких места обичаји гди, за осве |тити крв једнога, оде нечовек пак убије другога који томе ништа није крив.

Оно дете хтело је убити змију садерати јој шарену кожу и навући ју на свој штап, зашо га је она ујела и убила.” Оде дете, каже оцу шта је чуло, шитајући га је ли то тако.

оружјем раширена, на њима је и утверждена; ко се ту усуди најмање што рећи против онога што оџе и дервиши кажу, намах оде глава као печурка. Блажени дакле народи који пресветој Исусовој науци сљедују!

То га је упокојило, и оде. Сад обаче овако бих му одговорио: да свештенство, како год и остала достоинства војена и гражданска, неодложно

Дође тужба папи да сав народ одустаје све цркве и иде к језуитом гди Христос плаче. Оде и папа, ал' понесе чекић у џепу.

” Кад ова то чује чему се није надала, онда оде к људма, и измоли себи дозвољење да при њихови домови гди гњиздо себи начини.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Ко у постељи, ко на лађи, ко по кишици, ко преко поља, ко уз њиву за жетву спремну, сви одоше у ону земљу. Оде и звонар у подземно село. Оде и врач, и винар жедан вина. Оде и котлокрп, забацивши чело са остацима круне од иња.

Оде и звонар у подземно село. Оде и врач, и винар жедан вина. Оде и котлокрп, забацивши чело са остацима круне од иња.

Оде и звонар у подземно село. Оде и врач, и винар жедан вина. Оде и котлокрп, забацивши чело са остацима круне од иња. Одоше јунаци, бољи од бољега, одоше живџије, одоше људске але!

МАЛИ ОТАЧНИК ЗА ПУТНИКЕ СВЕТИ САВА НА АТОСУ Из двора с длана очевог, Свети Сава босоног оде кроз пелен и чкаљ. Купином се храни, на камену спава, маслачак му је светац, невен краљ.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

) „Оде наша војска са виса на Ваљево али ни у половине није било оружја (јер су били Турци пређе све покупили што се није могл

’ Цар нешто рече немачки — а он се поклони па оде. „Потом цар Јосиф окрете се к мени и упита: ,Кад сте истерали Турке из Палежа, Уба, Чачка и Ваљева, куда сте и’

због тога што је томе Хаџи-Мустафи млогу грађу за касарне низа Саву слао, познавао се и живио с њим добро, зато оде к њему и пожали му се на тај агински ферман.

Међутим, Михаљевић оде с војском у Јагодину и заповеди те мој отац одведе све четнике у Јагодину и тамо и̓ у фрајкорски мундир обуку, своје

Кад већ Немци с Турчином учине мир и у Србији што су освојили све поврате Турком, и ћесарева војска оде натраг, а фрајкорци оду сваки својој кући, будући је од султана амнестија читана; онда сви србијански официри скупе се

Он замоли моги оца, те му узајми те новце да се откупи да му кућу не ̓арају. Кад оде поп Лука Лазаревић, дозове мој отац мене да пишем писмо везиру.

Кад сутра рано каваз оде, пита ме мој отац: „Знаш ли што онај каваз долази?” Кажем ја да не знам. „Послао га”, вели, „Хаџи-Муста-паша, да ми из

Мој отац оде одма на Палеж и зацело прође војска, око 800 крџалија, и оде хитно на Шабац на баир. Бего Новљанин и Ћурт-оглија,

Мој отац оде одма на Палеж и зацело прође војска, око 800 крџалија, и оде хитно на Шабац на баир. Бего Новљанин и Ћурт-оглија, убилци кнеза Ранка, са својим друштвом затворе се у град.

Асан-ага нађе четири Турчина, обрекне им дати новаца да убију мога оца, а он оде у Сребрницу кући, да се при том убиству не нађе. Мој отац дође у Ваљево баш на нашу Чисту Среду 1794.

— Мој отац каже: „А куд, бег? Да ја побегнем у Немачку, они ће рећи: оде Алекса да крене противу нас Немце, да војује на нас, пак ће други кнезови и сиротиња с мене страдати; но где сам се

Кад се Турци ваљевци и друге касаблије скупе на село (еглену, разговор), оде и он међу њи̓, седне и рекне им: „Ако Бог да, сутра или прекосутра, како пређемо Дрину, одма ћу да запалим Хаџибегове

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карата. — Ако је кмет!

Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић. — Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти. Утом се отворише врата и уђе газда Рака.

— О, кљусино матора! — промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и остало тесто. Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини: »хм, хм!

И сви се разиђоше. Рака оде низ кукурузе псујући и Симу, и кмета, и потричаре, све изреда. А Стеван, опет са Срећком и Илијом на другу страну.

— Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући. Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје.

— Е хоћемо ли кући? Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже. И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура, упутише се својим вратницама. — Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја!

— Ама што сум го добио вино — цариградска форма! — похвали вино, па оде за други сто да нешто додаје. — Имају ронци па они — је ли, учитељу?

— Бог зна ко је!... — поче онај што је изгубио на попу. — Ја сам слушао од старих људи, кад интережџији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи; него поцрни и скамени се,

»Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло... ништа! Иде он опет најлак насипом, иде...

боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта. — Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу.

— И пошто се мало промисли додаде: — Тек, опет, ви можете да не изгледа ки као мит, нити да, опет, оде онако празне руке. — Па дела, Ђуко, вере ти, како би се то могло? — упиташе га прибивши се уза њ да боље чују.

Затим приђе капетану и упита: — Хоћемо ли, господине? — Спреми и окрени кола! — рече капетан и Ђуко оде да барата нешто с кочијашем око кола. Док се још капетан заговарао с људма, дотле кола већ беху спремна.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И оде с људима кyћи, миран као јагње. Него и књиге су му биле!... Није као ове јако што ништа не помажу, него оне старе, „ко

Ти одметници су имали само једно правило, а то је да угуше свакога ко је против њих. Најмање се успротиви - оде глава!...

Збогом, Лазо синко, збогом! — рече Маринко. Па га потапша по плећима, окрете се и оде најлак. А душа му се смешкала: — Овај је печен! — зашапутао је он. — Ја сам подстакао угарке... биће врућа меса!...

Ево му и база (платна) и маказа, па нека реже како му је драго!... И пун задовољства оде низ дубраву... 4. У КОЛУ Варница је пала врло згодно: и где треба и како треба.

— Не марим. — Нимало? — Нимало. — И... свеједно ти је? — Свеједно!... — Добро, иди сад! Она се окрете и оде најлак. Он погледа жалостиво за њом... И што је она више одмицала, њему све жалије...

Али набрзо изумре осмејак кад виде она натмурена лица. Алекса јој рече: – Иди у кућу! Она послуша и оде. Људи се упутише ару. Маринко се истаче напред, па рече: — Ево, кмете, ево, попо!... Овде је био он и копао нешто.

— А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко. Он пружи руку на гумно, које не беше далеко. — Симо, зовни га! Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије... Петра изиде из куће.

А ја се жив не дам свезати!... Збогом! Па пољуби оне дрхтаве руке, узе шару по средини, па оде најлак, не осврћући се... Сви гледаше и видеше како замаче у луг, али нико не покуша да га заустави.

Била је уверена да је то Станкова звезда... И још дуго, дуго је гледала па ону страну куда он оде... Па се онда с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић. Мајка јој стојаше на прагу кућњем.

— Тако, Срећко. — Добро. Збогом! Дева приђе те одсече једну дивљу лозу, која се вила око једног дрвета, и оде најлак, правећи гужву. Харамбаша погледа по дружини. Сви га погледаше радознало... — Зовни стражу! — заповеди он.

Он би се правдао. Он би доказао да његов Станко није крив, бар није крив до онога часа док у гору не оде... Сунце се лагано спуштало... Он се диже и уђе у кућу... Петра и снахе стојаху код огњишта.

Алекса и Петра јели су ради њих. Туга је омотала ову кућу као магла јесења... По вечери све оде на легало, само ова два стара гроба осташе на огњишту. Њима се није ишло.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа.

Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће. Падне ли звезда с немим мраком, И оде из сене у сену, Срце се дигне њеним траком: Ка месту откуда крену.

У касну поноћ крену кући, Кад уштап засја из планина; И оде тешко посрћући, Од сунца и од новог вина. ДУША И НОЋ ДУША Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео: Изгубљена

Ја не имах никад ни минуте неме, Да питам куд оде уздах што одлеће: Толико је увек било кратко време Између две сузе и измеђ две среће.

Отруј га, свештенице љубави, и ја ћу ти дати галију на мору и дворове у пољу. Јер кад мој гнев оде у народ да му покажем моју силу и да га казним, проливши његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене,

Да би штит Ахилов био славе веће, Сам Бог Хефаистос оде за ковача! И ти, роде српски, знај да никад неће Нож убице стићи дужину твог мача.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он се добро загледа у прозор, а мени између обрва метну прст. — Мама ми је причала, — рекох ја, а око ми оде за срцем и закова се за девојку — мама ми је причала пуно којешта за вас, а и ја се сећам...

Сад ми чисто нешто лакше. Чини ми се да ће ми пасти неки терет са срца кад оде из болнице. Сутра ће, мислим. Ја скочих: — Шта? Сутра већ! — Сутра, богу хвала!

— Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: „На, на пут за уши!” Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка.

Онда видех бáбу како се надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара да извади пиштољ. Али у исти мах, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.

Свет, који ју је чекао, поче се разилазити. Оде и дечко с црним земичкама и капетаница с бајатим лицем, Одоше и оба практиканта, с Марком столаром, свадивши се најпре

Пођоше и кочијаши, нудећи се да по два гроша возе у варош; али већина, „ради апетита” или „опружања ногу”, оде пешице, заметнувши прут на раме а палац од леве руке за шпаг од пршњака.

Ништа она под нагим богом не види, само кад једанпут ухвати хук! А ја у плот, па кад лупи главом, ја мислим оде дођавола и она, и ја, и кола, и све! А оно ништа! Па после још иде мирно као буба!

Он постаде нестрпљив као и Благоје. Преврташе мисли да просије из њих оно што је црно. Оде у Књажевац где се је родио; уђе у своју кућу, седе под орах који је посађен онда када је се капетан родио, а који сада

— Хоћу ја, богами! И снаха изнад куће проведе пијана девера по мраку до вајата. Покри га поњавом и оде у кухину да прича јетрвама што се збило. Али се ниједна не обесели томе гласу.

Женама већ догрди, и кад Анока једном, кад је требала да буде редара, оде на вашар, оне се скупише у тајну седницу. — Ја не знам, друге, шта смо ми богу згрешиле да ово патимо!

Петрија се склони за вајат да мотри куда ће Анока. Али ноћ још царује, те не може видети како Анока оде код врата од ђедине собе и седе на праг. Ни ђеда није сву ноћ тренуо.

Поп се окамени. — Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову. Поп разбуди Мића који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Господин попа оде у цркву да крсти, а после крштења иде кући детињој, где га позива отац на ручак. На вратима га дочекује Неца гологлав

Он право у цркву на јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ. А Господин Владика оде у олтар, па поче да служи.

Одмах се прибере и замоли старога Орестију ковача да држи ону његову певницу док он часком не оде. Орестија, који је ванредно певао и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија

— А јао, несрећни Спиро, шта ћеш сад?! Оде ти брада, к’о да је никад ниси ни имао; одоше лепо и брада и бркови! — Даће бог, па ће ваљда добро бити!

А њему онда пуне очи суза, па само намешта појас и ћелепуш, па само каже: »Но, но, каже он. Куд ти опет оде! Нисам, каже, тако мислио, Персо, супруго моја; волијем ја тебе него све путеркрофне на свету!

А како су живеле попадије, тако су лепо живели и попови међу собом. Мало које вече да не прође а да не оде поп Спира поп-Ћири, или овај ономе.

А ди би и био друкчији немешки син!« — А онај задовољан доноси још један бокал. И њега испразни Аћа, па оде да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи како нема ништа лепше од учена човека, и како

Умивен, ишчеткан и очешљан, крене се путник, али се на путу предомисли, па не оде поп-Спириној кући. Дâ детету три крајцаре, а ово одлети заборавивши казати: хвала!

Дâ детету три крајцаре, а ово одлети заборавивши казати: хвала! Лупајући се од радости и силне брзине петама у леђа, оде да се похвали друговима (јер добити три крајцаре уједаред — то није доживео још нико у селу), а нови учитељ се упути

Како само већ да дозна: какав је гост, како изгледа и шта ће се разговарати? Да оде сад кад се краве музу, — не иде, нема смисла. Кајафа је она гђа Сида, сетиће се одмах. Аја, не иде!

« Сва јој је мораста изгледала, али јој није дала приметити да се љути. Растадоше се љубазно, и оде свака својој кући. Ах, како је лепа недеља у селу! Лепа од ранога јутра па све до понедељника ујутру.

Та и куд ће се ова наша мерити с оном њеном!! Тако и на балу, тако свуд, свуд... Увек ова наша оде у запећак. Та знам је само на балу! Оно има, има играња... ал’ оно њено... већ, већ...

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

њим, да му је на руци, да уместо њега, кад Таја или не може, или неће, мрзи 1 улав — шенут, узет га да преко гробова оде до неке жене, она уместо њега оде, отрчи и узме оно што им дају. Али то не би дуга века. Тајом превлада друга.

њега, кад Таја или не може, или неће, мрзи 1 улав — шенут, узет га да преко гробова оде до неке жене, она уместо њега оде, отрчи и узме оно што им дају. Али то не би дуга века. Тајом превлада друга. Варошанка је била.

А почела опет и да се опија. Оде тако, заређа по кућама и почне да проси, моли, не за себе, већ тобож за њега, Тају.

— Дêдо, и ове моје... И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом. — Дêдо, и ове моје препој!

Па тако шарено, лепо, да оде на сабор, па да тамо игра, игра... Па чак, као што се сад ради, да купи кишобран и да га у колу отвори.

И, као други просјаци, он нити проси, нити шта тражи. Ако му дате што — добро, ако не — он оде. Исто онако стидљиво, насмејан, блажен, бос, у старим чакширама и увек, увек погнуте главе с рукама у џеповима и

Чим чује да је ко умро, ето ти њега тамо. Да се нађе, слуша, а најрадије да оде клисару да јави за смрт те овај мртваца да огласи звонима, па онда попу и другима.

Стара мајка се одмах диже. Нас, децу, па н оца, пресели у другу собу а она оде у гостинску да је осветли. Слугу посла да иде и јави по комшилуку осталим старим, виђенијим женама а слушкињи нареди

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у село Ж. да се сам са попом разговара. Када дође у село Ж., а Савкин тата лепо га прими као госта, части га.

— Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу. Љуба оде кући. Фрајла Савка остане дешперана, али наскоро се за једног нотароша уда.

— Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи, ми смо готови, — рече чика Гавра. Девојче оде. Љуба и чика-Гавра се шетају и договарају како ће почети ако позвани буду. Ето опет слушкиње.

— Љуба се препоручи, но обрече да ће до осам дана можда опет доћи, сад мора кући. Љуба оде у свој квартир, а мајка брже боље к њему на разговор.

Моле га да чека до сутра, Милева ће се дотле вратити. Љуба послуша, но засад се препоручи и оде. — Он распитује по вароши за Милеву. Кажу му да је са једним капетаном отишла у Н. да види илуминацију.

Љуба се обрне, па тек рекне: „Остаћу, може бити”, и оде. Одмах дâ презати па на пут. Мајка ће дуже у гостима остати. Кад Љуба кући дође, пита га чика-Гавра шта је. — Ништа!

Баш сам о Усековању ствар започео, па ми је и срећа усечена. Нема ништа! Ја први дан код ње, а она други дан оде с капетаном на илуминацију! Него тражимо другу! ВИИ Сад долази Чекмеџијић са чика-Гавром у варош С.

— Мило ће ми бити. Белкић се није хтео дуже бавити, но се препоручи и оде Љуба је био практичан човек, па је увидео да је са Белкићем сама шепртљарија.

— У башти. — Збогом и донде! — Збогом, само паметно! — Тако ћу ја лепо казати да ћете се зачудити. Љуба оде к матери. Фрајла се шета по башти. Она је све то фино уплела.

Сад Љуба устане и замоли матер да му дозволи у башту да види шта фрајла ради. Мати му дозволи. Љуба оде у башту и све фрајли по реду исповеди. Јулка се радује што је све по њеном плану испало. Мало после обоје оду у собу.

Оне га из политике задржавају, а он из политике неће да остане. Опрости се и оде. Када Чекмеџијић кући дође, почне размишљати да ли да дочека пролеће, или још да покуша, ма у пост, дегод срећу.

— Ексцелент виц! Дође кафа. Фрајла се дигне, поздрави госте, па оде у другу собу. Кад се кафа попила, Пинтерић, Чарукџић и чика-Гавра остану, те се опет чашице лате, а госпођа Макра

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

шести разред гимназије. Ох, Боже, проклета и та гимназија, и кад оде на те науке. — Црне јој науке, упада огреѕѕе и нагиње се да боље чује. — ...

Па тек шешир на главу — оп, оде негде. — Исто — прекида је огреѕѕе — и она рђа мене никад не пита. — ...Тако један дан, тако други, тако трећи.

Ова патрола застаде и загледа оно тело, па се прекрсти и оде даље зверајући унаоколо. Затим, колоном по један, наиђе одредска преходница и тако редом.

Африка

Кад жена дуже времена не роди, муж оде код било ког сеоског младића и умоли га да ноћи са његовом женом. Одбити, било би неуљудно, а исто тако и сматрати да

Зе луј е ди, кил доа фисе ле кан“ (хлеба више нема, аутомобил се није покварио: рекао сам му да оде). И без престанка: „О мон вие, ти ва воал ке не па песибл“. Фонтен пита свог боја, за време вечере, где је други бој.

Црњански, Милош - Сеобе 2

26 ИИИ ЗАМУКЛА ЈЕ ПЕСМА ПОД БАГРЕЊЕМ У МАХАЛИ 47 ИВ ИСАКОВИЧ, МЕЂУТИМ, ОДЕ, КУД ГА ЖЕЉЕ ВУКУ... 70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ

ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА 293 XВ УМ ЧОВЕКОВ НЕ МОЖЕ ТО ВИШЕ ДА СХВАТИ 308 XВИ НИКО НЕ ЗНА ЈОАНА ТЕКЕЛИЈУ 322 XВИИ ОДЕ ИСАКОВИЧ ИЗ ЦАРСТВУЈУШЧЕ ВИЈЕНЕ 327 XВИИИ БИВШИ СРБИН А САД РУС 366 XИX СЕЛЕ СЕ, ЈАДНИ, У РОСИЈУ, А СМЕЈУ СЕ, И

Нарочито жели да види оне који се налазе под истрагом: браћу Исаковиче и капетана Пишчевича који је увртео у главу да оде у Росију.

Не може, вели, њега нико, више, овде, премештати, и то у пехоту. Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке? Нема тога и неће тога бити, док је Сунца и Месеца на свету. Не прави се пешак од коњика. Где то може да буде?

са раскошним арњевима, од ливеног гвожђа, Гарсули је изгледао, неко време, као миш у мишоловци, и чинило се да му оде глава.

Све то за један талир Марије Терезије. И, како је Павле, после, браћи, причао: „Кирасир оде, а заказа ми рендез‑воус, у осам сати, сјутра!

Она је имала обичај да све што каже, тужно каже. Па и сад додаде: „И то ћу ти ријећ, Петре! Ако Павле оде са овога свита, ја нећу преживјети!

Затим се диже, да оде са доксата. Његова жена, погледавши за мужем, додаде још: „Та прави сте Турци, не дате ни да га испратимо сестринским

поздравља жене, али кад виде Ђурђа, како га гледа, и кад чу како опсова, он се спусти из кола, на супротну страну, и оде у стражару да сврши свој посао око папира.

Него о срамоти коју овде трпимо. Одоше Шевичи, Вуичи, Прерадовичи, Продановичи, Јанковичи, Чорбе, Перичи, оде Текелија. Па шта сад? Зар само ми да останемо, Исаковичи? Са владиком Василијем креће цела Чрна Гора.

Ти људи су тражили од Трифуна да их брише са списка оних, који желе да се одселе, пре него што оде из Махале, у Брод, у пехоту.

Или као у заседи, или као печурке у шумама. Трифун, сиромах, помисли, да ће то тако остати и кад он оде, и кад ни Исаковича више не буде било.

Теодосије - ЖИТИЈА

га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету Гору, јер су још отпре знали за његову жудну да тамо оде.

Затим оде ка својему преподобноме оцу, који седећи у ћутању из ћелије не излажаше. А овај је сматрао долазак синовљев као зрак

Јер и ту беше дао много злата за подизање тога манастира, и зато га његови житељи сматраху као ктитора. После тога оде ка светом оцу, митрополиту тадашњем, Костандију, а овај га љубазно прими, јер од многих беше слушао за његове

је потребно великој цркви, и узе са собом књиге законске, и светло испраћен од митрополита, ипарха и првака градских, оде у земљу народа свога. А свој долазак унапред писмено јави брату самодршцу Стефану.

И: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев.“ После овога подиже се свети и оде на од Бога му наречени престо првосветитељства, ка цркви Христа Спаса и Бога нашега у Жичи.

архиепископа, исприча му о свим Угриновим претњама ратом, и велеречиво хвалисање без страха Божјега, и замоли га да оде до Угрина са великашима који су од њега дошли.

Пошто се он исцелио од болести и свети архиепископ оде кући, опет краљ Стефан оболи од теже болести и плачевно написа светоме, молећи га да дође и да га удостоји светога и

говорећи: — Владико свети, немој да паднеш у болест напорном журбом, јер брат твој и без иночкога образа Господу оде.

Одатле оде у Јопу, и тако опет по други пут дође у Божји жељени, у свети град, Јерусалим. Уђе у свој манастир, у дом Јована

се у цркви трију младића Ананија, Азарија и Мисаила, и би љубазно примљен од хришћанскога митрополита, и заједно с њим оде султану. Султан прими светога са сваком почашћу, и питаше га о путу, и дивљаше се труду његову Бога ради.

А свети захте да оде и у пустињска пребивалишта светога оца Антонија Великог и светога Арсенија Великог, и измоливши од митрополита инока

Када се свети најео од богопослане оне рибе заједно са свима у лађи, одмах и болест која држаше светога оде од њега без трага.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Настрадао сам, надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа на шиљак! Горе ми је него да сам се нашао у кућици пса Жуће, старог буволовца и мог љутог душманина.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (за сточићем, заривен у једну књигу): А, да, нека уђе! МАРИЈА (оде на врата и пропушта агента). ПАВЛЕ (Марији): Идите, јавите госпођи! МАРИЈА (оде лево).

МАРИЈА (оде на врата и пропушта агента). ПАВЛЕ (Марији): Идите, јавите госпођи! МАРИЈА (оде лево). ИИ ПАВЛЕ, И АГЕНТ ПАВЛЕ: Ако се не варам, ви сте из Управе града?

Ја мислим да у даље констатације не треба улазити. Ја вас молим да ме ослободите. Госпођо, господине! (Оде.) ИВ ПАВЛЕ, РИНА ПАВЛЕ (задубљен поново у књигу).

ПАВЛЕ: Да, чуо сам! РИНА (оде у своју собу). В ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (дигне главу и погледа за њом; кад види да је она затворила врата, одлази

МАРИЈА (долази): Надзорник грађевине. ПАВЛЕ: Аљоша? Нека уђе. МАРИЈА (пропушта Аљошу, а сама оде). ВИ АЉОША, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: шта је, Аљоша? Је ли тамо све у реду? АЉОША: Да, господин инжењер!

Већ ме срамота; све на мени је од вас, и капут, и кошуља, и ципеле, не, више не! ПАВЛЕ: Та оставите, молим вас! (Оде у собу и враћа се носећи један бољи капут.) Тако, скините то! АЉОША: Не так, бога ради!

(Марији.) Идите! МАРИЈА (оде). Х ЉУБОМИР, ПАВЛЕ ЉУБОМИР: Тако ми је непријатно. (Хоће да пође.) Ако дозвољавате?

) Чекајте, сетио сам се овог часа једне велике услуге, коју бисте ми могли учинити. ЉУБОМИР: Молим! ПАВЛЕ (оде у другу собу, па се отуд враћа са једним волуминозним свежњем рукописа везаних између картона, по облику фасцикула):

ЉУБОМИР Будите уверени, чуваћу га као очи у глави. ПАВЛЕ: Тако, а сад збогом! ЉУБОМИР: Збогом! (Оде.) XИ ПАВЛЕ (сам) ПАВЛЕ (зове на телефону): Ало... Ало! Радић и Тодоровић? Ко је на телефону?

РИНА (престрављено): Значи ли то....? ПАВЛЕ (полазећи): То значи да ја путујем. (Оде нагло, залупивши врата за собом и не осврћући се.) РИНА (сагледав сад тек сву истину, цикне за њим): Павле!

Даћете посребрене из малог креденца. АНА: Да, знам! РИНА (узе једну кашичицу): А после, кад оде господин у канцеларију, узећете ову кашичицу и отићи ћете...

АНА: Молим! (Дотле је све скупила на служавник и оде.) ИИИ ПРЕЂАШЊИ, без АНЕ РИНА: Ето, је л' тако? НОВАКОВИЋ (љуби је): Како си ти пажљива и одлучна! РИНА: Него!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Моја мајка тврди да је и она, једном раније желела да оде, али није отишла, јер сви ми са шеснаест година желимо тако нешто, па после заборавимо и не одемо. Ја ћу отићи.

града, а онда и рекао нешто о томе како је он задужен да испита, зна се већ шта, али он је једноставно одбијао да оде. - Неко мора и да крмани! - рекао је, иако је скела била заглибљена у муљ до гуше.

- нагнула се према мени и некако ме као пољубила. Рекох јој да не брине: Мита ће ујутро свратити до мене пре него што оде да Меланији однесе новине и млеко. Све ће бити „о кеј”!

То, ипак, није био прави разлог, бар није што се Рашиде тиче: она је могла да оде боса и на дворски бал водећи за собом не корњачу, већ крокодила. - Да није нешто друго?

Смрт не постоји. Даље сам морао да измишљам, али крај приче ми није падао на памет. Нисам знао да ли да га пустим да оде и живи са коњима који су на оном ступњу еволуције на коме је он био пре него што је решио да се конзервира, или да га

- Још само мало! Мало, шта? Ти, идиоте! Ти, најшашавији идиоте на свету! Зашто си је пустио да оде? - понављао сам себи, као што понављате деци кад су уплашена.

Она је отпутовала. Отишла је без мене. Могла је да оде без мене? Ваздух ми се губио у плућима као да је неко нагло преко мене пребацио стаклено звоно. Она је то могла.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Хајдмо! Дигне се господар Софра, извуче „јанкл“, па оде са Чамчом у дућан, и заповеди шегрту да постоји у дућану, па онда оде у механску собу, завири у „шенктиш“ да види има

Дигне се господар Софра, извуче „јанкл“, па оде са Чамчом у дућан, и заповеди шегрту да постоји у дућану, па онда оде у механску собу, завири у „шенктиш“ да види има ли још нива у бокалу. У бокалу вина до половине.

Сад се господар Софра дигне, време је већ, мора кући. Оде. — Збогом, Чамчо. — Збогом, Софро; промућкај добро што сам ти казао.

Тако се сврши „совјет“. Разиђу се. Господар Софра прегледа дућан, па оде Кречару, да се договара. Кречар је баш био код куће. Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово.

— Е, сад је време да идем, да видим шта се код куће ради. Збогом. — Збогом. Дакле, сутра. Господар Софра оде. Дâ на знање госпођи Соки да ће сутра после ручка доћи Кречар и Чамча на уговор, па после да приправи вечеру, јер по

Кад је господар Софра кући дошао, поруча, па после ручка оде у собу и напише кратак тестаменат, који је овако гласио: „Душу своју предајем Богу створитељу, земљи тело, а све моје

— Ви сте већ сасвим преправни, почекајте мало, одма’ ћу доћи, идем по новце. Онда се удали. Господар Софра оде у парадну собу, следује му госпођа Сока.

се малко и Чамчиница побринула, ако се и није још заплашила, јер зна она да је велики враг Чамча, особито кад на пут оде, брзо се не враћа. Госпођа Сока и Кречарка проклињу Чамчу; да су знали, не би их са Чамчом никуда пустили.

После тога комесар са лечником оде у биртију, а господар Софра, узрујан опет седне, и зове друштво да пију. — Но ви сте баш кукавице; да мене не би,

Сад се бирташ и молер зачуде с каквим човеком имају посла. Господар Софра сад почасти и молера и бирташа. Кад молер оде, путничко друштво опет заподене свој стари обичан разговор. — Шта сад раде наше жене? — рече Софра.

Приправе прво и прво „провијант”, јер је у Галицији тешко без њега путовати. Чамча, не казав друштву, оде некуд сам и купи лепу криву мађарску сабљу, добро је умота, да се не зна шта је, па бесприметно сакрије у свој сандук.

Чамча сиђе и оде с армицијашем у канцеларију. Стане код стола, а њега армицијаш при свећи мери. — Пане добродзјејни, пане лешедицка,

Црњански, Милош - Сеобе 1

НИШТА 12 ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА 38 В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ

НИШТА 12 ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА 38 В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН,

СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ, СПАВАЛИ СУ, ДА

Покушао је да оде из војске, али зар онда није ишао исто тако за житом? Населио се у Галцу, терао своје шлепове до Беча, па ипак изгубио

И оде, не опростив се, и дуго, на све молбе братовљеве, није се враћао, ни јављао. Тек кад се и друга ћерчица беше родила и к

То му је рекао. И кад му се брат после опет вратио, Аранђел Исакович избегавао је да му оде, носећи у себи, крај свега, подмуклу жудњу за телом своје снахе.

Један зец претрча му преко пута. – Ух, да се мост не сруши – помисли, или да му пртљаг можда не оде у реку? Па затим, упивши погледом влажно небо што се било наоблачило, заузда, брижан, коња и упита капетана Пишчевича,

” Не паде му ни на ум да помисли да га жена, код куће, вара. ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА Аранђел Исакович био је почео да се дави, у хладној води, заједно са једним

” Не паде му ни на ум да помисли да га жена, код куће, вара. ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА Аранђел Исакович био је почео да се дави, у хладној води, заједно са једним коњем, што је предњим

Наредио је да га пресвуку још једном и обуку. Она, од стида, оде до прозора и не смеде да слугама погледа у очи, али не изиде. Ни онда, кад га положише у њену постељу.

је сад беше оставио, и живот са њим, чинио јој се као једна дубока несрећа, у којој се она узалуд трудила да некуд оде. Плачући још јаче, она се сети мужевљевог лика и, спустивши главу на јастук, поче у мислима, да га љуби.

Преста да плаче и сва задрхта, кад се сети како брзо прођоше те лепе године, чим он први пут оде у рат, а она први пут роди. Из рата се био вратио угојен и ћудљив.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁶³ У околини Шапца млада „још пре доласка сватова оде на воду, и колико година жели да не роди, толико пута напуни судове водом, па их проспе“, пише Милићевић.

¹⁴ У Шумадији невеста, кад оде у прву посету родитељској кући, треба да седне код огњишта на врећу, па ће, кажу, лако рађати — „као из вреће“¹⁵.

Кума зове дететов отац најчешће на свечан, ритуалан начин на два-три дана пре крштења (обично у петак). Отац оде код кума носећи са собом поклон који се састоји од погаче и каранфила.

Мајка је за то време готово непрестано уз дете, а ако ипак мора некуда да оде послом, онда она нипошто не иде ноћу, јер је дете тада најугроженије.

следећи начин: Када момак стаса за женидбу, то јест када му се „загараве науснице“ и када „осети да је мушко“, он тада оде у шуму и одсече један дренов штап.

Девет браће с Мартом сестром, на Марти је једна парта . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . пуче парта, оде Марта.“²² Ову поворку удавача пратили су рођаци, а касније су јој се придруживали и момци.

Девојку туку родитељи док се не уда (до 18—20 година) и оде из куће (а после тај посао препуштају мужу).¹⁶ Батине, с обзиром на пол детета, такође су неравномерно заступљене.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

то сведока, буде по обичају отаца дано из кључале воде, испред храма, да железо вади усијано, па да с њиме у рукама оде до олтара.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

да одвајаш, каже, ћошак са нама, једно пет-шест година, рекао је, па ћеш ваљда нешто смислити! Тако он оде, а после смо му видели и тај други филм — али нам није он послао картоне, сами смо их купили.

И тако, уместо нас, генијалаца, који смо годинама претили Европи, у Париз оде мала дактилографкиња. Испратили смо је на железничку станицу са цвећем и натегнутим шалама. Била је бледа.

Виђао понекад како пали свећу— мали треперави пламичак у земљи смрти. Ако оде, казала ми је једанпут, ко ће их обилазити? Биће сами. Заборављени.

– Сачекаћу напољу... — рече млада жена са досадом и оде на својим дугим бакарним ногама у сенку зида ка густијерни. Напила се воде из лимене шоње везане зарђалим ланцем.

на пропутовању, и безнадежног седења у капијама је било у тој мелодији коју сам чуо — онда када више нема где да се оде, и жеље за путовањем је било под његовим прстима док је свирао на контрабасу верујући и сам да свира (а симфонијски

Знала је да треба да умре и зато је непрекидно пушила. Звала се Марија и хтела ја да се што више напуши пре него што оде. Имала је деведесет и две године. а никако није хтела да умре.

Пушила је и гледала нас некако већ с оне стране. Желела је да што више попуши пре него што оде. — Видим једну раку, и то женску — рече њен син окрећући плећку према светлу.

Лука Ристин заправо и није знао шта би учинио са новогодишњом ноћи. Он није имао где да оде, јер га нико није ни позивао, а за скупе кафанске дочеке није имао новца.

— Шта је са оним печењем? — прекину га млади човек, па келнер оде храмајући до кухиње и тамо ишчезе на неко време. — Ово је заиста пријатно место! — рече жена.

—Ораснице, сува пита, палачинке са џемом и орасима. —Онда радије донесите кафе. Мало горче, молим вас. Кад келнер оде по кафе, млада жена рече полугласно: — Имам утисак да ме не воли претерано. Кога си све доводио овамо раније?

— процени одока Поп. Грудва пређе из светлоплавог у љубичасто. — Причувај ми је мало! — рече Поп и оде до рецепције. Тамо је разговарао са портиром. Чиле није знао шта да ради са грудвом. Премештао је са длана на длан.

правилном кругу ограђују Лазића до, гости се питају шта је нагнало њихову Ружу да остави све ово богатство и лепоту и оде далеко од ове срећне долине, своје крви и рођака, који сви помало личе на њу (нарочито они сасвим мали), шта ју је

Матавуљ, Симо - УСКОК

И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој. Глас оде по пазару да је лијепа дјевојка јединица кнеза Драга и да је од дјетињства вјерена у Цуце.

Могли бисмо коме избити око, или би се нас један могао нагрдити! — Добро, сјецимо се стојећке. Држ’ се! Оде глава!... Збиља, шта ће ово бити? Како ћу? — Удри ти мене, или боди, како год хоћеш, ја ћу се само бранити!

— Чух од вашега пристава како се поднио у чети и све. А куд оде пристав? — Да-ти, оде на погреб — одговори Милица.

— Чух од вашега пристава како се поднио у чети и све. А куд оде пристав? — Да-ти, оде на погреб — одговори Милица. Медик се окрене Јанку: — А сад, момче, држи се као и досад и стисни зубе!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Марко прије зоре на недељу дана; узјахао танкога комарца, притегао пушку кремењачу - оде Марко низ поље ловити.

и оде Ниџо, нестаде га. (Свети Раде Лоповски) Поиздиг до поиздига, пад до пада, а у целини: један једини талас, без погрешк

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Пошто му је брат свргнут са епископске столице и бачен у затвор, он изгуби место, напусти Ердељ и 1680. оде у Влашку, на двор кнеза Шербана Кантакузина у Букурешту.

У опасности да буде покатоличен, он 1748. оде у протестантску гимназију у Шопрон, коју сврши 1752. Да би се усавршио у наукама, он пође у Русију.

добивши место за наставника у »Покрово-Богородичиној школи«, увређен и разочаран, он напусти Карловце и по други пут оде у Русију. 1757. опет је у Кијеву, али се ту дуго не задржава.

1762. оде у Темишвар, па у Нови Сад, где је предавао богословске предмете на »Духовној колегији«. 1772. буде закалуђерен у манаст

Али када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се поново разбуктао и он опет зажели да оде у пустињаке и светитеље. И он тајом остави занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757.

Преко Славоније дође у Загреб, где је приватно учио латински, и у пролеће 1761, преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да ту учитељујући заштеди нешто новаца, по после са том уштедом да оде на школовање у

преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да ту учитељујући заштеди нешто новаца, по после са том уштедом да оде на школовање у Русију. Од 1761. до 1763.

Не нашавши тамо једног прослављеног грчког учитеља, он у Хилендару проведе јесен и зиму 1765, и у пролеће 1766. оде у Смирну, код чувеног грчког учитеља Јеротеја Дендрина.

године у Далмацију, неко време провео је у Јужној Албанији, код арнаутског племена Хормовита. Крајем 1768. оде на Крф, и ту је код једног грчког учитеља учио грчку реторику и књижевност. Почетком 1769.

оде на Крф, и ту је код једног грчког учитеља учио грчку реторику и књижевност. Почетком 1769. је у Млецима, одатле оде у северну Далмацију, где постане опет учитељ у Плавном. 1770. и 1771.

Преко Цариграда оде у Јаш, у Молдавију, као домаћи учитељ једног молдавског бојара. Са заштеђеним новцем, 1782. године, оде на студије у

Са заштеђеним новцем, 1782. године, оде на студије у Немачку. У Халеу скине своје свештеничко одело, упише се на универзитет и почне слушати филозофију.

Милићевић, Вук - Беспуће

Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих. Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи,

мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо. Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог.

Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву жељезничких кола.

— Ја волим да ти долазиш. Она се насмија радосно, стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна. И од тог дана, она удвостручи своју пажњу и бригу, мислећи и старајући се о њему; доносила му цвијећа

— узвикнуо је. — Једна буцмаста и здепаста Чехиња, — и насмија се. Пало му је на памет да сутрадан оде к њима и одмах је то назвао глупошћу.

И не смједе да оде. Међутим, познанство је било обично и случајно. Срео их је једног јутра у ходнику, машио се за шешир и хтио да прође.

Читаво поље испод њих одјекује од њиховог посла, њихове вреве и експлозије динамита. Инжињер оде одмах радницима, а они сиђоше доље у хладовину, под једну букву, с густом, непрозирном и непробојном крошњом и

Гавре Ђаковић пушташе старог да му прича, не слушајући шта му овај говори. Стари оде радницима и остави их саме, и Гавре Ђаковић не усуђиваше се да је погледа у очи.

Он не сврши никако те мисли и не нађе изласка из њих, скупи чело, залупи прозоре и оде да спава. Вазда те мисли налијетаху на њега и он не налажаше никад правог одговора који би га умирио, довео његове

Један сељак, црквењак, послат ваљда за то од калуђера, понуди га да оде за пијевницу. Он одби, и читаво вријеме сметаше га један млаз сунца који падаше кроз прозор на његову главу.

И он крадом убриса сузе, не рече више ништа, нагло се диже и оде, као да се плаши даљих питања, заборавивши да се с њом пољуби при одласку.

ништа при одласку и бијаше му тешко при души, као да је из ове куће отишло нешто што није требао ни смио пустити да оде. Куњаше читавог дана.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— рече Павле и рукова се с Јовом. — Дакле, да кажем Каји да је то сигурно? — Сигурно! — вели Павле, и разиђоше се. Оде свак на своју страну. У кући сва три дана журба.

Нађу код њега неке мало крупније неисправности, тако да га ни његов леп рукопис није могао спасти, и он оде у једно ново друштво.

Тиосаве — ти, ти што поваздан дуваш у дудук по селу — како се зове оно у твојој кући што је прекодан у пољу, ујутру оде а увече се враћа. Лепа, бела, угојена, па те лепо гледа.

Сврши се вечера. И газда Радисав оде и седе у авлију да после вечере протеферичи мало; да попије тамо по обичају једну кафу, а ваљда и да му не промакне

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕСМА) 358 ИИ ПЕСМА 393 ИИИ ПЕСМА 395 УТОПЉЕНИЦА 445 ОСВЕТА 476 УРОШ 504 (ОДЛОМАК) 534 ЂАЧКЕ ПЕСМЕ НА НЕМАЧКОМ 545 ОДЕ СЕИНЕР ЕXЕЛЛЕНЗ 546 АБЦХИЕД ВОМ КАРЛОВИТЗ 547 ДРУГЕ РЕДАКЦИЈЕ 549 ПЕСМЕ 550 И 550 РИБАРЧЕТА

СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!

слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг доле — Оде на две — на три поле. Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô!

“ Па је узе, па њом брже Да примакне к усти, Чун се љуљну, он се трже, Оде санак пусти. (1843, 27. нов.) ТУЂИН Украј мора, крај тиога, Ту бродови стоје, А са брода, са једнога Момче

1843, 6. дек. СРЕТАН ПАСТИР Благо ми на виру Сретноме пастиру, Амо стазе воде, Моме амо оде, Па ту беле платно — Остало им златно!

ти нигде и никада, Код тебе ми срце оста, Зато с' прођи свега јада, Збогом, драга, руку на, Верна буди кâно ја. Оде лето и омара, Лишће жути, пада магла, Север душе, лист обара, Већ и зима силно нагла.

Оде лето и омара, Лишће жути, пада магла, Север душе, лист обара, Већ и зима силно нагла. Ал' и зима оде љута, Смеју с' доли и планине, А наш путник јоште лута Тамо, амо по туђине.

Препадо се, зној ме проби ладан, Све с' окрену, мал' не падо јадан, Оде небо, а земљица клону, Ја кâ у гроб са небеса тону, — Ох да јади дуже потрајали, Би ми давно раку већ копали.

Чу Бог ово, али не поможе. Како беше, ни знам нити знадо, Само знадо да доле пропадо, Оде сунце, одоше ветрићи, И одоше сјајни облачићи, Оде небо, одоше чудеса, Оде злато, чудо од чудеса!

Како беше, ни знам нити знадо, Само знадо да доле пропадо, Оде сунце, одоше ветрићи, И одоше сјајни облачићи, Оде небо, одоше чудеса, Оде злато, чудо од чудеса!

знадо, Само знадо да доле пропадо, Оде сунце, одоше ветрићи, И одоше сјајни облачићи, Оде небо, одоше чудеса, Оде злато, чудо од чудеса!

Бели данак ето веће свану, Јарко сунце земљици ограну, Да л' и теби, тужно срце моје? Оде јутро, ето веће пладне, Ето веће и вечери ладне, Тио вече као јуче исто, Облак златан, небо стоји чисто, Све се

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби. (— Оде да спава — примијети Петрак.

Бог зна ко му је та Маријана за којом он сваког прољећа тугује. Па да, с њом би он да оде некуд у ову провлажену ноћ, кроз тамне шуме гдје сабласно стражаре у бијело обучене невјесте, дивље трешње.

— и оде Ниџо, нестаде га. — А колико је зарадио, кукавељ? — Шта га ја знам, то ти се код политике никад не зна. — Ехе, и тре

— Де, ти, де, куд си попушио Свето писмо, туд и славу опорочаваш! — продундури Ђуја себи у њедра и оде да намири прасад.

— Оде, вјере ми, ко на Косово! — Ехеј, погледај га, посљедње крејино перо на кићеној капи хајдучкој. Из жандармеријске каса

Тога истог прољећа одсели се из њихова краја десетак живљих породица у Босну, под планину Грмеч. Оде и Радина фамилија. Заувијек се растадоше камарати.

— Да, да, за жацмана. Изиђе из затвора па одмах за некаквог тамо фељбабу, Максића. Оде и пропаде. Пропила се међу оним душманима, туговала за нашим свијетом, а онај њезин преко прага јој дао није, тукао је.

Куд оде, грешник, и хоће ли тај, напокон, пронаћи миран конак и каквог, свог, бенастог Раду Ћопића, који ће га примити под свој

Аустрија ускоро срондачила као поткопана кула, калајџија је само значајно дигао прст: — Јесам ли ја рекао, а — оде!

Нема више некадашње шале и комедијања, измијенио се Ђуро као да на Косово оде заједно с дружином. — Ево га, и ово је Ђуро накитио — погађали су у селу већ од првих ријечи нечијег писма, и онда

Још само комесар говор да одржи. — Охо, Сајане, оде ти у пјеснике — изненади се командант. — У пјеснике! — гракну Џакан. — То је некад била твоја занимација.

— Ово је муниција за мене, ораси. — Аха, ту смо! — гракну чича злурадо. — Пљачкаш, је ли? Будемо ли тако почели, оде наша борба дођавола. Пропашћемо док оком трепнеш.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Улази бег Пинторовић.) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Оде кадија. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Оде? Како то — оде? Опет га нисам чула. Какви су му то коњи, кад се не чују?

Улази бег Пинторовић.) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Оде кадија. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Оде? Како то — оде? Опет га нисам чула. Какви су му то коњи, кад се не чују?

Улази бег Пинторовић.) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Оде кадија. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Оде? Како то — оде? Опет га нисам чула. Какви су му то коњи, кад се не чују? Ни глас, ни звекир, ни потковице на калдрми...

Свадба ће бити за недељу дана. МАЈКА ПИНТОРОВИЋ: Не разумем, како да оде, а ни на виђење не сврати? Ово је чудна прошевина... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта има да је гледа?

У Сарајеву, где ли но беше? Свеједно. Као — удариће комета на Курбан-бајрам, располутиће Земљину лопту, оде планета у прашину!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети. Он оде до бербера, каже му, шта му је Тода наручила, овај га тад узме и накаради.

(1898) УВЕЛА РУЖА (ИЗ ДНЕВНИКА) „— — — Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну.

Мајка ти се збуни, поцрвене. И, онако малена, она се још више згури и прошапта: — Не знам, ’аџике. Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и Бог заборави.

Да знам. — Још мало — одговорих ти само да те обрадујем. Ти кликну: — Е па то је... — И оде. Вратих се, легох, заклопих очи, испружих руке и обамирах од слатке, лаке и тајанствене сете и туге.

И ти — не дани, већ ноћи! Ја не могу више. Плачем. Узалуд су сузе, узалуд је све! Прошло је, и оде! Не поврати се! Шта могу сад ја, до само сузе?! ...

Ти се још више згрчи. Опроба да ли завежљај на глави и мотика на рамену добро стоје и оде прошаптавши као за себе: — Не знам. Сад нешто рано дође.

Иди. — Ех, љутиш се ти! — потврди он удивљено и, пребацив мотику преко рамена, оде. А кад се он изгуби, она брзо, силом и, као бранећи се од нечега, окрену се и узе мотику, да опет продужи копање,

И, метувши руке под појас, клатећи се, оде погнуте главе... И ваљда зато стрина га је пазила. Свако вече, уз јело, давала му је по једну велику чашу вина.

И за њена боловања ни капи пића не окуси. Али, чим се она придиже, оде и напи се као земља. И стриц је пио. Беше, истина, богата кућа, изобилна свачим, али немаше слоге и љубави.

— Ах! — И стресе се. Затим узе мотику и оде. После подне дадоше ми торбицу од чиста платна, те да одем на гробље, скупим у торбицу прах стринин, који ће се после

свирају, оро се већ раширило и почело да допире чак овамо, до нас, а он никако да дигне руку с њених, и да се одвоји и оде. Нушка се једва ослободи. — Хајдемо!

Поче да се таре руком по челу, скупља косу, хлади... Оде до бунара, извади воде, поче да се умива, запљускује... Освежи се, прибра.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ој, сунце моје јарко, мој сјајни злотворе! Ој, гујо сунчанарко, мој слатки отрове! Ал' неста среће лепе, суначац оде мој, сад гуја моја зебе у ноћи студеној. Па мора гуја пуста да тражи врућину, завукла се у уста, у своју пећину.

— Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме сећаш на сунце слободе, на српски сабор — и на мањину... У СРЕМУ Убава Фрушко, дивото моја, у теби нема

И оде оро зраком пливајућ и стаде јести титанску му плућ; ал' чим нарасте — опет онај смеј, ниједна реч, већ смеј и опет смеј

” — Тако се моли душа сироте, склопе се врата, калуђер оде. ИИИ Калуђер црни озбиљним кроком замишљен се пење уз трошно степење, понизним лицем, грозом дубоком, сухоњавом руком

Па после, старче, после заповедам, нек дође була да је исповедам!” Рече Варнава, игуман млади, а старац оде тако да ради.

” „Ох шта је! шта је! — та невоља је, невоља тешка, самртни крај је! да л' учини, старче, оно што ти реко'? да л' оде ко? ох, дал' је далеко?

” Одоше оци кад су то чули, а Варнава оде сумртвој були. В Вече је дошло, сутон се хвата, од звездица златних завеса пада, да не би напаст насртљива

— да боле видим срама нашег мрак. Зборујте с њоме, да вам нисам крив, ал' ја вам одох сад у недозив!” И оде кнез. У храму Дагона за богов кип малена беше клет, молитвениште божног нагона, свилени тек је застираше вез; у оту

— Осмешкују се „Млад је сувише!” Па, божанску погледајући клет, намигују: „Сад оде на заклет!” — Уведоше Делилу. Гори плам; у горуку жртвеног светила главарима се клања делила, Самсонових милина дивни

—” У Самсоновим грудма нема дâ. „Рад издаје? Рад какве?” прошапта. „Рад какве? Гле, још пита! Ха-ха-ха!” И оде чувар јасно кикоћућ, затворише се врата, шкрину кључ, из тамнице се грдан зачу рик, кô рањен лав ил' кô надражен

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад наједанпут види неке јеле онако читане из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође

није ли дознао ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.

Онда цар оде, а зета остави код куће: овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам соба, и види у њима

па се одмах дигне и опет врати оној пећини ђе Баш-Челик држаше жену његову и, кад издалека види да Баш-Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: — Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живјети, те си се вратио по

Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш-Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг. Кад Баш-Челик кући дође,

она му све каже како још није могла дознати од Баш-Челика ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: „Кушај га опет“ па оде. Кад Баш-Челик дође, жена га стане опет питати ђе му је јунаштво.

Сјутрадан кад Баш-Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима; а они

Како тица изгори Баш-Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар па имао три сина.

Она му онда рече: — Дошла су три момка да траже рада. Он јој рече: — Хајде их доведи овамо. Одмах она оде њима, па им рече: — Хајдете са мном, зове вас краљ. Они одмах пођоше и уљегоше пред краља.

Потом оде сваки за својијем послом. Кад увече дођоше кући, Грбо запита краља: — Где ћемо спавати: Он му одговори: Ето у мене

Пошто одоше од краља, он зовну жену па јој рече: — Жено, наоштри ми добро нож: довече ћу заклати ону тројицу. Жена оде, наоштри нож и донесе га краљу. По што дан прође а ноћ дође, оде свак у своју собу да спава.

Жена оде, наоштри нож и донесе га краљу. По што дан прође а ноћ дође, оде свак у своју собу да спава. Браћа уљегоше у собу; кад у соби краљеве шћери заспале, онда рече Грбо браћи: — Ноћас ће

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ДОКТОР: Одлази с цалајућим језиком и чини што сам ти заповедио! (Манојло оде.) ДОКТОР (Шаљивцу): Ево колико може учинити пакост и злоба. Уместо да ме убију, ја већу јошт славу добијам.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Има ли кога? Има да ти не кажем шта... Још је рано! А, теби у њеним годинама није било рано, а? Оде! Замаче иза ћошка... Требало је да понесе џемпер! Наћи ће она већ неког да је загреје... Језик прегризо! Што?

Остави тако доктор сиротог Сулета на пет минута усред Милана, где су нешто као преседали из воза у воз, и оде да купи картоне за Швајцарску, а успут му каже да се нигде не миче из кафане „Гранде Ориенто“, иначе ће начисто да се

рече Мишелино. — Један трговац посла свог слугу на пијацу да купи воће. Слуга узме корпе и оде тамо, схваташ? — У реду. Да купи воће. — И шта се даље догађа? Између тезги на пијаци, схваташ, слуга угледа Смрт.

— Па, да! И тако слуга седне на коња и одјаше у највећој паници. Онда господар оде на пијацу, пронађе оне изгубљене корпе, кад тамо — има кога и да види: Смрт!

Даса само спусти чашу на сто па оде до тоалета да попије пилулу за смирење. Ја вратим Снежаницу у торбу и, такође, отфурам до лавабоа да оперем руке,

Кад се умориш — каже ти прилегни на задњи сиц, па књавај, ја одо само нешто да купим! И Дрнда стварно оде да купује џиџе за „фићу“, а бакута крене да разгледа Трђу и да се крсти.

Није га тела срећа! Потеро га малер, шта ли! Затим оде и кошуља. Цап! Окружен полуодевеним цицама, личио је на праву илустрацију за књигу „Предбрачни сексуални односи

Рачуна човек: оба типа су страшно брбљива, па кад један заборави да оде, сетиће се ваљда онај други! Тако он лепо отпутује на море, миран да не може бити мирнији.

Не пада ми на памет да поверујем у те лажи, јер како бих онда могла поверити Сулету веома одговорну дужност да оде на родитељски састанак и изиграва тамо мог рођеног оца? Скувала сам га на брзака. „Зашто да не?“ — помислих.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

челом свода севају маслачци, а сев се круни, распада се жарко; у поноћ прућем шушкоре врбљаци: протỳтња Мутап, оде Катић Јанко...

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: да, апропо! (Нешто му шапне на уво.) добро позорствуј! МИТА: Нимало се не старајте. (Оде.) МАРКО: дакле, Јелице, не оклевај, већ гледај те справљај дарове. Прстен мора јошт довечер бити.

Зар барони варају старе жене тантузима? АЛЕКСА: Опростите, ја сам јој дао дукате, који по Шпанији и Америки оде. БАТИЋ: Само, код нас немају цене. Гледајте, господин Вујић, гледајте, је ли ово злато?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Окрену Мјесец лице од воде, а глупи вујо избуљи очи и арлаукну: „Сирац ми оде“ па брже-боље у воду скочи. Грабљивца тако окупа вир, не стиже јагње, изгуби сир.

— и јутрос, ево, из краја родног, овакво добих писмо: „Мој стари знанче, што ли ми радиш, одавно од нас оде? Пише ти Шаров, познаник Жућин, са Јапре, хладне воде.

„Тестамент пиши — шапће ко дух — с ђаволом правим посао, ух, у петак летим у ваздух!“ После тога у град оде, и не проће чак ни сат, а он справу чудну вуче: ватрогасни апарат!

„Мојом планином ко ли то хита, да му запржим чорбу, смотан ће бити ко врућа пита, оде главом у торбу. Овде је закон зверињи, груб: царује само шапа и зуб.

Зачас ти кожу са леђа скину. Замисли: челик, дрво! Овога, богме, не чека брат, иначе — оде врат!“ Побеже вујо, ал гледај чуда, сада се медо јави: „Каква је ово поноћна луда, неки будалаш прави?

“ „Дрво и челик!“ — медо се трже, хвата га пуста страва. — „Ваља ми маглу хватати брже, бојим се — оде глава.“ Заждио медвед стрменим кланцем, спасава кожу пред чудним странцем.

лета, можда и више, протекло брзо — жуборне воде — петнаест лета прошло је, памтим, како нам дечак с колоном оде. Слобода барјак одавна вије, а наш се дечак вратио није.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Надам се. Једном, усред лета када се могу купати у језеру. Он оде и не сачекавши крај мога одговора. Затим сам у возу чуо неколико једновремених и укрштених разговора између путника.

— О, говорило се да Кампосов дух седи сваке ноћи у барци. Нико није смео да оде са њом ноћу. Арманду је било страшно жао што се тако говори о Кампосу, чије је тело на Сијера Невади.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име.. И за тим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд...

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

У САМОЋИ ТУЖБА Он, из Цариграда послан с повељом опечаћеном и бисагама пуним нових кадионица оде право на двор. Шака му чврсто се држи злата, и снови његови пуни свирке не лете даље од балкона.

зна да остаје сама испод љубавних заплета звезда тако је то кад се удаш за војника Татару откресан брк Словенин оде низ тарабу проклету пртећи на леђима издајника брата Герман бео као креч вуче нешто злата Латин слика пресна јаја

доба војсковође музеји галије и висећи врти Семирамиде све је пред ногама катастрофалног сељака само да с миром оде а он се диже на колена и хвата гусле и казује две речи: кука и мотика и виче по суседству: буна и комшија се одмах

дражим тела остављам на миру јер плодност више нема перспективу због ових суманутих реакционарних сила зар све да оде из свог зглоба уместо да се напредак настави? Машине долазе преко брда да ме њуше најоданија је љубав механичка...

3. Главна су збивања на сунцу нико ту не крије ништа најбоља је ствар која има застој кад се далеко оде нема више шта да се каже ни себи ни њима у великој дворани тешко видљива људина седи на столу на престолу

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТАНАСИЈЕ: Уха, куд ти оде, прија-Сарка! ВИДА: Немојте двапут да кажете, али... Кад је човек мало изближе погледа. Мени је баш пао у очи њен

Довиђења! (Пође.) ДАНИЦА: А теткини рачуни? АДВОКАТ: Рекао сам вам већ, имамо времена за то! (Оде.) ДАНИЦА (узима поново служавник). ПОЈАВА ВИИ ПОРОДИЦА, ДАНИЦА АГАТОН (излази први из собе, а за њим сви остали.

ДАНИЦА: Па јест! (Узима служавник и полази са тетком.) Не знам зашто бих их чекала? ТЕТКА (оде с Даницом). ПОЈАВА ИX ПОРОДИЦА АГАТОН (долази из задњих врата и сви за њим): Е, ето, видели сте.

'Ајде, Танасије, 'ајдемо. Бога ми, једва чекам да одем кући да се одморим. 'Ајде, збогом остајте. (Оде.) ТАНАСИЈЕ: Па јест, да се одморимо. Збогом! (Оде за Видом.

'Ајде, збогом остајте. (Оде.) ТАНАСИЈЕ: Па јест, да се одморимо. Збогом! (Оде за Видом.) ПОЈАВА XИ ПРОКА, ГИНА, ТРИФУН, МИЋА, САРКА САРКА: Ама, шта је ово, људи, све нека шапутања?

Познајем ја њега добро. ПРОКА: Право каже човек. ТРИФУН: И неће ме претећи, вала! Уселићу се ја пре њега! Одох ја! (Оде.) ПОЈАВА XИИ ПРЕЂАШЊИ, без ТРИФУНА ГИНА: Па то ће цео свет да се усели? САРКА: Чудо нећеш и ти, пријатељ-Мићо?

САРКА: Признајем, де! МИЋА: Одох ја по мој куферчић. Бићу ја овде пре свих осталих. (Оде.) ПОЈАВА XИИИ ПРОКА, ГИНА, САРКА ГИНА: Ју, ју, ју, па то ће цела фамилија да се усели у кућу? САРКА: Цела, дабоме!

ГИНА: Па јес', право кажеш. Збогом, Сарка. САРКА: Збогом пошла! ГИНА (са Проком оде). ПОЈАВА XИВ САРКА, ДАНИЦА САРКА (пошто остане сама, пође у десну собу, навири па пође у леву собу.

(Оде.) ПОЈАВА ИИ САРКА, ГИНА ГИНА (долази споља врло опрезно, окрећући се лево и десно и не видећи Сарку. Она на прсте пр

САРКА: Не брини, де: знам ја шта је то фамилијарна тајна. ГИНА: Па јесте, то треба да остане међ' нама. (Оде носећи кутију.

(Оде.) ПОЈАВА В МИЋА, АГАТОН, СИМКА МИЋА (гледа за њом, седа, пали цигарету). АГАТОН (враћа се из собе, за њим Симка): Г

ГИНА: Шта ћу, ко ће ожалити покојника ако нећу ја? АГАТОН: А где ти је Прока? ГИНА: Он оде у општину да потражи правнога референта да га припита: имамо ли ми права даа се уселимо овде у кућу?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Е, ће нађу, де!... Није им првина да траже украдене ствари — затеже Траило појас и оде да стане на десно крило. Војници су журно прилазили, вукући на ногама гломазне жуте чизме, носећи собом мирис штале,

А зашто све то кад је живот леп?... — Командири, напред! — зачу се оштар глас команданта дивизиона. Командир оде трчећим кораком. За њим пођосмо и ми, али се ипак заустависмо на извесном одстојању.

— Ваљда и ти, попе, сада увиђаш да је боље добити грош, него изгубити динар. Шта ћеш... посао је посао! — и Милан оде у своју батерију. Војници на маршу разговарају о кући, о селу. О рату најмање говоре.

навлака падне, разуме се, у цев уђе прашина, а поред вас и ваших водника и камене, и кад се отвори паљба, онда оде у ваздух и топ, и људи, и све...

Само, дангубили смо много око темпирања зрна. Досети се најзад Траило па нареди да један побауљке оде до каре и отуда извуче сва зрна... Најзад су и темпирник пренели. — Сада смо газде!

Утрчао је сигурно у неку кућу, где су коморџије спремале вечеру и дигао пун бакрач, колико да му се нађе у невољи. И оде тако, са купусом. А готово су свима из торбе вирили клипови кукуруза.

На сваких пола метра зјапи отвор из кога штрчи бајонет, или је такође затворен циглом. И при најмањој несмотрености, оде глава. Али пешаци не хају много.

Зрно полази из цеви са највећом брзином, а кад стигне на циљ, оно балдише — објашњава ми стручно он. А кад оде Милан, Александар ми рече како се у селу, где су наши предњаци, налази једна млада сељанка, „ама да јој се из уста

— А, јест! — ману јетко главом. — Сигурно би то артиљерцима било први пут. Ко, бре, од вас оде у апсу? — Е, бато — упаде Алекса — друго је када је ситуација критична...

Љубазно се поздравио са свима. Његов заступник појаха оног лудог коња и оде у састав свога пука. Нити се поздравио са нама, нити смо ми зажалили за њим.

— Журно се окрете и оде на осматрачницу. Враћали смо се један за другим, обузети мучним осећањем. Пред очима ми је стално лебдела слика оног

— примети љутито командант, затим ободе коња и оде. — Добро... откуда та четка ту? — запита командир војнике. — Господине капетане, ама тек што смо очистили цев, наиђе

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати. Он је господин-Драгољубу, што оде сад од нас, све готовио. Учитељ баци струку на столицу, посади се на њу уморно и стаде брисати знојаво лице.

Пређашњи је учитељ, рече му она, примао накнаду у десет динара месечно за стан и башту. Гојко оде те разгледа свој нови стан, па се врати са одлучним захтевом: да се њему одреди накнада у десет, а учитељици двадесет

ваљало је прозборити још коју реч са новим другом, али се он сувише ревносно занео око својих ствари, те и она оде.

Не знам само да ли ће моћи радити. — Ширет велики, одговори он и предахну, као да свали с плећа велики терет. Оде да купи што за ручак... после неће моћи, кад почнемо рад. — Јесте ли гледали учионице?

Стојан, који стајаше више учитељице, исто онако најежен и згрчен као и Гојко, обрте се и оде у школу машући главом неповерљиво и шапућући у себи : »Ја, братићу, тако је то; видим ја!...

« — Остадоше њих двоје сами. Овај креса оком, креса, док се Богосав сети па оде. И ја се склоних, братићу, од зла.

Јадна моја деца... оставила сам их онако. Не знам сад ни где су. И она брзо, не осврћући се више, оде онамо где је децу оставила.

Дочека их једна слабуњава, ситна плавуша, поздрави се врло усрдно, па одмах оде к столу, на коме стајаше послужавник са водом и слатким од трешања. Разговор се води само о школском раду.

И кроз неми сутон, са тихим жубором реке, помеша се болно, тужно јецање... И оде низ воду, тихим лахором, овај тужни двопев танахне бистре реке и младе, несрећне девојке...

се врло пријатељски са Љубицом и Гојком, Љубици опет понови неколика извињења, рече јој да буде потпуно безбрижна, па оде весело. Гојко се још смешио задовољно, сећајући се неких ситница из ђачког живота.

Сваки други трећи дан сврне на часак у школу, поседи са Љубицом, поразговара се, нашали се и насмеје, па оде. Никакве претње, никаквих захтева не чу се више од њега.

Гојко чак узе и нешто пара унапред, па одмах оде до Београда, одену се лепо и врати се истога дана, доста измењен, наравно у своју корист.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

златорогу, Златорогу и парогу: “Врн’ се натраг, стара мајко, Ево су ти гости дошли, Добри гости, колеђани, Који оде, Бога моле За старога за Бадњака, За младога за Божића“ Слава и част домаћину! Тебе на част, стара мајко! 16.

“ 112. Два Цвијета у бостану расла: Плави зубул и зелена када. Плави зумбул оде на Дољане, Оста када у бостану сама.

“ “Нек’ се жени, желила га мајка; Драгог мајка, драги ђевојака!“ И оде ми од драге сијело. Стаде драга пенџер притварати, А пенџеру тихо говорити: “Мој пенџеру, моја сиротињо!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Крај пумпе је заборавио волујску жилу.) ГИНА: Тако увек, ни добардан, ни довиђења, ништа! Дође ко теле, оде ко теле! И не чујеш га у оним опанцима! (Испира потирачу) ВАСИЛИЈЕ: Ко је овај? ГИНА: Ко ће бити, батинаш!

Са десне стране, на сцену улазе Дара, Томанија, Гина и Благоје.) ДАРА: Шта је глумичице, оде ти драги? СОФИЈА: Какав драги? ТОМАНИЈА: Зар си спала на оног батинаша? СОФИЈА: На кога? ГИНА: Не зна на кога!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Кад волим мени и греси свуд небеса плету, око радосно погнуте главе. Остављам болним осмехом сан, да прође и оде и мре. Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све. Не жалим ни тебе ни себе ја, и смешим се на даљине.

Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва. Моја је обилазила острва. Седео сам погуран и црн, пуст, као Месечева сенка.

Успели су да га популаришу. Све је овде његово и нико још није успео да оде даље од њега. Можда, мало, Пикасо. На задњој изложби била је његова Леда са лабудом.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Знао је да се људи неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих нема, па ће му се зла ћуд сасвим изменити.

Тако он, по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу.

Једно је само старац молио мушицу: да њему не улази у Нос. Мушица му обећа то и оде од њега. ПРИЧА О ЂАВОЛУ Истерао у пролеће сељак краву на пашу.

Сељак је молио Бога да му причува краву док се он не врати, па оде неким послом натраг у село. „Ето!“ — мислио је ђаво — „овај моли Бога да Му сачува краву, и сад, ако крава остане на

Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао своје прсте — и оде у село да нађе људе да извуку краву. — Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!...

Жена се правдала и пребацивала му да нема срца. — Кајаћеш се ти за то!... — рече му напослетку, па брзо оде, те се и она помеша међу жене које су пратиле Исуса до изласка из града.

Устани! Цар устаде па се одмах ту, пред светитељем, одре че блага и раздаде га сиротињи. 3атим остави двор и оде у пуостињу, у којој је некада живео тај исти старац.

— али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с лепим свршетком — заврши он, окрете се и оде за послом.

Исус — дете шири Своје ручице, за јатом их пружа И мисли да су то рајски лептири — А привиђење дубље к небу оде... И докле мати на груди стискава Чедо — звездама мала јата броде Анђелске душе невиних жртава. ЈОВАН ПУСТИЊАК 1.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће. Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке.

јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити господина министра, и оде. Сутрадан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка: „Чуго од човека.

” Узме дете дрво у руке, а она би, грешница, на то прогунђала: „Падне с дрветом, па, како је дрво шиљато, истера очи.” Оде ко из куће да се купа, а она читав час пре поласка гунђа по буџацима: ,,Прокопала негде вода па, тек, само док се

То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.” — Потом се влада окрете Илији и рече: „Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Испразнише се бардаци и пљоске. Јовина млада оде да наточи, а девојке почеше да певају: Узабра' стручак до земље, Дадо' га драгој до мене, Закле' је небом и земљом:

Господин Мојсило оде у С., добије податке који су му били потребни, али изгуби памет... заљуби се. Зорка учитељка није му излазила из

Повуче дим и пусти га на прозор. Дим се изви у висину, пролети поред ћерчива и оде напоље; за њим одоше и његове очи.

На зло његово, у истој чети био је и Љубиша, те се сва слава свршила »вронтом«, а да није овога сведока, — оде ти наш Ђокић на ручак код генерала...

— Хм, шала ја, пресешће ти... рече кмет и оде. — Е морам му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет; — опрасила ми крмача само двоје, а он ми

— Вала, брате, нек чини шта хоће, али мене је стра', — вели један. — Море, кога није? Знаш ли да ми душа оде у пете, док смо пролазили оним ђавољим закопаником. — А ја све гледам кад ће да излети пред нас.

Капетан оде, а кмет узе да раздаје људима барут и олово које му даде пандур. Чим свану, људи постадоше слободнији и веселији,

Размакосмо се и заузесмо доста дугу линију. Лево крило одвуче писар, да га веже с Бањанцима, а на десно оде кмет. После пет минута кмет се врати на средину и нареди нам да пођемо. Кретосмо се.

Али зар овај мој сусед мисли тако? — Не. Он зна само то: когод оде у гору и не врати се на позив власти, дићи ће се на њега потера, и он ће, кад-тад, бити убијен.

Он се диже и, с дебелом књигом у руци, оде у школу. ...»Како то да се деси?« већ стоти пут стављаше себи питање Пера.

— Тако, ћерице!... Дед' на прилику, погоди нам још само годину, кад се Ромул отказао престола. Девојка одговори, па оде на место. Испитивање иде »као по лоју«. Ђаци расположени, па само пљуште одговори.

овај... шта ћу и како ћу, — рече капетан и диже се. — Попо, хајде и ти са мном. Поп се диже и оде с њим, народ се разиђе, али нас неколико остасмо, јер нам поп даде знак да га чекамо. После једног сата поп се врати.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Добро! ШЕГРТ (сретајући се на вратима са Јовицом): А, ево га! (Оде.) ИX ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући. ЈЕВРЕМ: Откуд ти?

Јеси ли разумео? МЛАДЕН: Јесам! (Оде.) XИ ЈЕВРЕМ, ПАВКА ПАВКА (долази здесна): Слушај, Јевреме, видим иде преко пијаце госпа Марина, извесно ће овамо.

ЈЕВРЕМ: Па добро, кидај, а ја... ја ћу већ промислити о томе. ПАВКА: Промишљај Ти, ако, ако; а ја већ знам шта ћу! (Оде.) XВИИ ЈЕВРЕМ, СРЕТА ЈЕВРЕМ (после мање паузе): Сад ми дошла... као да је сад време томе.

(Одлази.) XВИИИ ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА ЈЕВРЕМ (пошто га је испратио, враћа се замишљено). ДАНИЦА (улази споља): Оде господин Срета? ЈЕВРЕМ (тргне се из мисли): Где си била досад? ДАНИЦА: Па тамо, у ходнику.

(Ивковићу.) Па дабоме, кад си и ти умешао твоју фарбу!... (Продера се на Младена.) Иди, па реци шта хоћеш! (Младен оде.) СВИ (смеју се и честитају међу собом). ПАВКА: А жандарму ниси ништа одговорио, човек чека. ЈЕВРЕМ: А, јес'!

Метнем ја теби, на пример, на кантар један параграф, као меру, па ти додам још и један распис, као цубок, па оде, препелице моја, с оне стране закона! ЈЕВРЕМ (задовољно се смеје). СЕКУЛИЋ: Је ли то насиље? Није!

ЈЕВРЕМ: Не кажем то, него... СЕКУЛИЋ: Ама, где ти је тај Младен? ЈЕВРЕМ: Е, па де!... (Оде на врата.) Младене, Младене! В МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ (Младену који излази): Зар ти не чујеш?

а јес', јутрос је нешто улазила и газдарица. СЕКУЛИЋ (Јеврему): Уха, па то цела твоја кућа оде у опозицију! ЈЕВРЕМ: Ама, није, него женско, знаш како је, мора свуда да завири. СЕКУЛИЋ (Младену): Добро, добро!

СЕКУЛИЋ (трпа меницу у џеп): Е, тако, видиш, па да се иде на посао! У здравље! (Оде). ВИ ЈЕВРЕМ, СПИРА, СПИРИНИЦА ЈЕВРЕМ (остаје укипљен, држећи још увек перо у руци.

После како хоће. ПАВКА (одлазећи): То ти да јој кажеш, не слуша она више мене! (Оде.) ВИИИ ЈЕВРЕМ, затим ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (вади из џепа новине, развија их и седа да их прочита). ИВКОВИЋ: Добар дан!

ЈЕВРЕМ (престрављен маше руком да престане читати): Чекај! (Оде до Ивковићевих врата и ослушне, оде и до других па провири и опет се врати Срети.) Читај лакше! СРЕТА (наставља):...

ЈЕВРЕМ (престрављен маше руком да престане читати): Чекај! (Оде до Ивковићевих врата и ослушне, оде и до других па провири и опет се врати Срети.) Читај лакше! СРЕТА (наставља):...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А још ако му прескочи његов чланак, е, онда се није могао уздржати да не рекне: »животиња!« и да не оде, плативши доцније попијену кафу. Али ја одох далеко описујући Срету као јавног раденика.

Већ је пола једанаест увече. Доцне за село у коме кметује ча-Милисав. Срета узе »збогом« и оде. Оде и Мића и оно неколико сељака. Остаде ћир Ђорђе и Ташула. — Гумари бре, што спијеш?!

Већ је пола једанаест увече. Доцне за село у коме кметује ча-Милисав. Срета узе »збогом« и оде. Оде и Мића и оно неколико сељака. Остаде ћир Ђорђе и Ташула. — Гумари бре, што спијеш?!

— Ост’о му тако адет! Али се Срета не даде ни осолити. Остаде сталан и не оде тамо, него се врати кући у намери да се забије у собу и смисли допис у коме ће напасти и на капетана и на председника.

— твоје толике чколе и науке... па гледај... — Па, видећу. Да спасемо колико се може. То рече Сретен и оде у своју собу. Седе за сто, узе перо и хартије, па стаде увртати своју браду.

— А он? — А он застаде мало па ме погледа, па врти главом. А после оде путем. А јуче и јопет тако прође а ја стојим пред чколом, па кад мину крај мене а ја за вес, а таман он прође а ја се

Затим оде ћир Ђорђе на своју а Срета опет на своју страну. Срету је, истина, мало наљутио газда Ђорђе што га је у један мах

Зато оде задовољан. Оде да се мало прође јер га није држало место. Нешто му тесно у селу, па би оставио Мићу да посвршује посла,

Зато оде задовољан. Оде да се мало прође јер га није држало место. Нешто му тесно у селу, па би оставио Мићу да посвршује посла, а он би, како

— додаде неко из гомиле који није ушао у одбор. — Ти уживај само! — рече Срета и оде с одбором. ГЛАВА ПЕТНАЕСТА У њој су испричане прве сметње на које је наишав Одбор за прославу: ужасан немар и

Седе на коња, потапка га по врату, па се крену уз радосно клицање многобројне светине. Он оде, а они осташе. Не потраја много, а ево ти Вујице натраг.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Куд одоше њине шаре? Где су фирме изнад врата, Где су људи од заната, Обделаваоци цинка и воска? Куда оде част мајсторска? У чаршију уђе злодух, Не шије се више кожух Нити се тка црвен ћилим, Са ружама оним милим!

пред вече тихо прео И никад није закорачио у свет бео; — А летос, у јулу — јер јул је месец луд — Мој стари мачор оде незнано куд. Ходајући, волео је, тако, мало да гега. Измеђ хиљаду мáчака препознао бих њега: Равнодушан и мудар...

Сталаћа, Краставац, попут пужа голаћа, На далек пут је кренуо, али Врежа, припета на обали, Не даде му у свет да оде: Оста, заувек крај хладне воде Беличаст дебео, на росној врежи Ка даљинама залуд да тежи.

Увезаше је тешким ланцем, Приковаше црним катанцем: Да је не украду, ил да не оде... Крошњом, понекад, прође шумор: Ројеви лептирова ко да проврве.

Изиђе у снег, онако врела, Оде, пепео да истресе, шта ли? И загледа се у небеса бела Као да за нечим изгубљеним жали.

Чудеса из часа у час она ради: Букне ли — тад се сва дрма и хукће. Онда, врела, оде на снег, да се хлади. Пепео истресе, Потом, Иза куће.

А и сам Вожд је — о yес, о yес! — На глави носио турски фес, Па се не треба чудити што му праунук У туђину оде на кулук!

Ђак са књигама, коњ пред бичем, Лампа што светли ником и ничем. Мали аутобус у седам сати Оде, да се никад не врати.

Ко крај хоће да пипне, Ко гљиве жели да штипне, Нек оде с јесени, Увече, Кад су путеви росни... А њива? Мислим да се њива налази у Босни.

Сваку од нас он с друге две превари, И на цедилу све три остави, Оде у герилце, прикључи се Че Гевари, Нестаде метеорској сличан појави.

Као што грошеве и марјаше Ценимо кад новац у ветар оде, Тако, тек када га зло зајаше, Човек осети вредност слободе.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ема кад чух е оде у Турке, већ куд камо не би размицања, но за њима у поточ пођосмо. На Симуњи¹ стигосмо сватове, те убисмо обадва

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Држали су га и хранили везаног, горе, на горњем спрату. И кад год би Софка са осталом децом хтела из радозналости да оде горе и види га, па пењући се на степенице почели да вире кроз решетке од ограде на доксату, испред његове собе, он

А опет увек, чим би му се указала прва прилика, гледао је што пре да оде на какав пут, тобож по трговину. Истина, тада већ нису, и то због оскудице у новцу, трајала дуго та његова путовања,

— Добро, добро. И не могући да издржи, док не оде и не изгуби се на капији, сав срећан, понизан, чистећи око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и намештајући

Софка сама ни на капију, ни кроз капиџик у комшилук, па ни међу саме женске, није смела да оде, а да је мати не прегледа, не види како је обучена.

Макар била у највећем послу а Софка хтела да оде у комшилук међ другарице, она би, остављајући посао и бришући руке о кецељу, допраћала је до самог капиџика и суседне

Само што покаткад мати оде у родбину, па и то брзо, још истога дана да се врати. И то не зато што би овамо, код куће, Софка била сама и због тога

Зато је она ту самоћу увек волела. Чак, кад је сасвим сама код куће, мати јој оде или на гробље или послом, па се дубоко у ноћ већ не враћа, она је и тај страх од мрака некако радо подносила.

Софка оде у кујну да Арнаутину скува кафу. Арнаутин, намрштивши се, ваљда да му јаче одскочи она пруга око вилица и чела, која

— Софка, иди до Аритонових и зовни Ванка! Софка оде и убрзо се врати са оним истим Ванком. Ванко, као увек кад спази матер јој, стаде пред њу уплашен.

Мати га мимиком посла да иде у чаршију и зове јој Тонета. Ванко све трчећи оде. Мало после дође и Тоне. Насмејан и већ дебела лица, кратко обријан, у широким мор-чакширама без гајтана, с

Тоне, ма да је био уверен да је све обратно, ипак се чинио невешт. Брзо оде, и по шегрту посла јој унапред за целу годину кирију за те две бачве, а доцније ће он већ и све бачве да заузме, па и

Дечко оде. Капија се за њим затвори. Софка виде како јој се мати не диже, већ остаде тако једнако седећи, гледајући замишљено у

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Кад минуше мост, он се протиште кроз гомилу и оде на десно, пут Праћишта, предводећи своју четицу. Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући

Па кад се умири, каза му што је ражалило. Сердар мучећи, диже се и оде к рањенику, па сједе на ковчег. „Лези ти дијете, ја сам се наспавао!“ рече јој.

Поблијеђе као крпа, па оборивши главу истрже се. „Лако ћемо за то!“ рече Маркиша и оде. И она тројица, опростивши се с видарем отидоше. До ноћи осташе њих двоје сами крај рањеника.

У то слуга један из манастира, гологлав упути се ка њима. Ђакон, како га видје, живијем кораком оде му у сусрет, вичући: „Готово, је ли? Пипо?“ „Јест!“ одговори Пипо, смијући се и врну се натраг.

Човјек је ступао лагано од Бајица. Њих два бијаху већ близу манастира кад их угледаше. Ђакон се одвоји, па им оде у сусрет. Владика се устави.

Момче одиже главу, преврну очима, па спустивши вјеђе на њих, поче пјесму. Медик се полако диже, па оде к рањенику. Стане оде за њим. Остали сви остадоше мирно. Све утоли у кући. Људи, пушећи, гледаху преда се.

Медик се полако диже, па оде к рањенику. Стане оде за њим. Остали сви остадоше мирно. Све утоли у кући. Људи, пушећи, гледаху преда се.

„Нијесу наши људи... Два лацманина!“ одговори Стана. Кад то чуше сви потекоше к вратима. Сердар им оде у сусрет. Коњици, кад га угледаше, погнаше коње. „Добар вече!“ рече први, омален окошт, црн као гавран.

И ја ћу овдје спавати. Сјутра ће по ручку они полазити.“ Женске изиђоше по простираче. Пејо такођер оде, рукујући се с гостом. Слуга Мита изађе и он. „Шта оно у потоњу рече Јанко?“ запита га Стане, пред свијема, у кући.

“ „Е, па ајде. Доста више! доста смо се напричали. То је свршено. Сутра ћу ја зором на Цетиње, а ти на Мирац!“ Јока оде. Сердар изађе испред своје колибе па стаде грајати својим громким гласом: „Хе! момци! на ноге, раздани се већ!

“ „А отклен је тај човјек, бако?“ „Из Катунске нахије, душо, виђен чоек и...“ „Па ајде га зови!“ „Нек оде ко млађи, душо; млађи, брже ће. Ето га у Грујичиној кући. А баки сад удијелите што, рад сретна шићара!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

(Шапат кућу губи; Да није наде скупа би ужад била; Када орао изгуби крила, онда га и пилад кљују; Болест на хату, а оде на раку), или савети и упути: како ваља живети (Испеци, па реци, Не ничи ђе те не сију, Не пружај се даље од губера,

Нигда му језик не стоји као воденично коло. Објесио руке (низа се) као пиштоље. Обрадовао се као сироче сунцу. Оде на јагму као алва. Стегло се као гладна година. Паде као кап. Помрчина као тесто. Право као стријела.

— Ниједно зло само не дође. — Зло добродошло, ако си само дошло. — Зло дође на коњу, а оде на пужу. — Где зло замркне, ту и осване. — Свак се свога зла боји. — Не позна се зло, него кад дође.

— Кам из руке а ријеч из уста. — Испуштену реч не стиже. — Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда. — Једна ријеч, сто ријечи. — Тко пуно говори, мало му се чује.

— Весело је срце големо благо. — Лако је наћи хранитеља, али није бранитеља. — Болест дође на хату, а оде на раку. — Невоља не има свеца (закона). — Свака сила за времена, а невоља редом иде.

— То је, ага, шатра патра, — вилајетска затра! — „Бунца баба“ — рече Турчин — и оде у друго село. О НАШИМ ЉУДИМА Ако сахат лаже, сунце не лаже. — Казао је некаков (човек) те је био огладнио.

“ И после оде. Сиромах чобанин, дркћући дође колиби, и каже дружини што је чуо и видео. Чобани му се почну смејати, а он их моли да

Па онда умре. Сестре се одмах растану, једна оде на једну а друга на другу страну. Вида се устали на планини Видојевици, где сазида велики град, због кога се и ова

(Сада духне у звезду и без обзира оде кући). 7 Ја посијах саландар, није један већ је два, није два већ је три, није три већ је четири и тако до девет.

ватра село палит’, Стаде село вука бити, Стаде вук козу јести, Стаде коза грм брстити, Стаде грм ногу трти: Оде кока на пазар. 6.

(Ономе који плаче) Тјера Плачко говеда И бабину јуницу; Закла баба јуницу, Даде Плачки капицу. Оде Плачко плачућ’ И капицу жваћућ’!

— Лисица и реп, и над реп, и под реп, и на репукитаста, оздол подбјеласта, уз уши уздаста, наћулила уши, оде у кокоши. — Лула зелењара и крајцара бакрењара. — Миш уз пушку, миш низ пушку. — Моја браћо, обвеселисте ли ми се?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ А Турчин: „Па куд оде? куд оде?“ А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток!

“ А Турчин: „Па куд оде? куд оде?“ А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток!

94. Пуна црква ђака, ни од куда врата. 95. Пун брег бубрега. 96. Пун до иверја. 97. Пуче пушка на леду, оде пара чак до цара. 98.

109. Сједа сједи у Сједину граду, цар је проси, окован је неда. 110. Сједе на врага, оде без трага. 111. Сједи вила навр вила, чека синова из бијели градова. 112. Сједи госпа у двору, косе јој на двору.

је, свет је јео и пио на даћи, а кад се разиђе, снаха опере судове, па однесе помије у валов свињама, те успе, па онда оде те пусти свиње. Кад свиње дотрче валову, грде, обилазе око њега, а не ће да пију помија.

” Чоек му се поклони, захвали и у руку га пољуби па оде дома и покаја се и као прави Хришћанин до дубоке старости живље. И Бог с нама! 21. КАЛУЂЕР И ЧЕТИРИ ГРЈЕШНИКА.

глас зачу и један младић, сиромах но провртан и домишљат, па се слакоми на лијепу ђевојку и на половину царства, те оде к ђевојци, али не да је проси, него само да је види и да је нешто пита. Дошавши у царев двор — шта ћеш да видиш?

Сутрадан она спреми својој кћери колача и печења па је оправи са оцем у шуму. Отац је заведе као и ону прву, па оде кући.

чудна смрада! ја те богме не могу поискати.” „Добро, добро!” опет каже ала. — Сутрадан ала опет оде а њој заповеди да живину нахрани, кад девојка види каква је живина, узме батину, па ком ногу, ком главу, ком крило

истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, | кад на један пут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође

није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.

“ Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер ко послуша речи, а не чини заповеђено му, такав је сличан мужу који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и оде и одмах заборави какав беше.

Ако ли неко због уздржавања од јела не оде на вечеру, невин је. Вама који хоћете вечерати, да се постави само један хлеб, и то мали.

Ако ли када искушаник који је нешто дао, што је веома несаветно, хоће да оде из манастира, а желевши и даровано да однесе, не дајте му то, ма шта да је то.

Госпођа Анастасија оде ка Светој Богородици у Рас. А овај предивни и блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, пребиваше међу нама у свакој

осми Подобан „Премудрост“ Царство земаљско оставив, крст свој на раме узевши и сав се предавши Богу и у Свету Гору оде Светога Духа поставши причасник.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Кад изађе са сцене, враћају се Танаско и Манојло.) ТАНАСКО: Госкапетане, чини ми се... МАНОЈЛО: Оде ли то тумарало? ТАНАСКО: Оде, али ја мислим... МАНОЈЛО: Помислио сам остаће, све да нам поквари!

) ТАНАСКО: Госкапетане, чини ми се... МАНОЈЛО: Оде ли то тумарало? ТАНАСКО: Оде, али ја мислим... МАНОЈЛО: Помислио сам остаће, све да нам поквари! Не знам каква је ово секција!

Једино су ти друштво бубашвабе... ИКОНИЈА: Погледај неког ових зградилишта! Дође сам, једе сам, оде на спавање сам. Брља по оној вечери, несретник, једе пасуљ, а пасуљ њега једе.

Ти гледај у оно што ти видиш, па према томе и поступај! ВИЛОТИЈЕВИЋ: И да знаш да оћу! (Излази) ИКОНИЈА: Оде, а није ни платио! СТАВРА: Вратиће се, оде само да уведе оне војнике. ИКОНИЈА: Ама које војнике?

ВИЛОТИЈЕВИЋ: И да знаш да оћу! (Излази) ИКОНИЈА: Оде, а није ни платио! СТАВРА: Вратиће се, оде само да уведе оне војнике. ИКОНИЈА: Ама које војнике? СТАВРА: Оне што џуме тамо напољу.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Коње и кола да изводим? МАРИЈА Не, не смеш, не смеш. Док се он не дигне, он не обуче, и оде — не смеш ништа. Немој да капија почне да шкрипи, коњи и кола да лупају и да се због тога он пробуди, па знаш после...

Он је већ велики, већ домаћин, свој господар... »свој господар«, али, ено, већ виноград на Ћошци оде, и ону њиву већ је начео, преполовио... АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако!

Лети, ако се оде у село, на чивлук, и тамо једнако са њима сам. И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко —

Аферим, пријатељ-Јовча! Отворе се часком врата на кујни, једна снаха у нанулама са свећом оде горе у Јовчину собу, отвори је, запали још свећа и враћа се у кујну; друга свећа, с тежим корацима, испадне из кујне и

Док се топот узнемиреног коња губи улицом, слуга трчи до кујнских врата и виче у мрак): Оде газда! МАРИЈА, ТОМА и АРСА (излазе из мрачне кујне, одахнувши али још преплашени).

ТОМА (приметивши слугу у мраку крај степеница): Бежи, ти! САУГА (побегне лево иза куће). МАРИЈА Оде да је тражи, да је убије! Сигурно на чивлук. Мисли да је онде.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ја сам остарио с[а] свакојаки калуђери, с Јерусалимци, са Синајци, са Светогорци и с овима који се на[х]оде у наши вилајети — најмања им је старост светиња; људи су како год и ми, једу, пију и раде да стеку новаца, као и други

Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство на[х]оде у чашам испијању; уздишући жалио сам њихове душе као изгубљене!

” Оде; постоји по сата, пак опет дође. Он је разумнији био од мене. Није питао ни за пештере ни за пустињике, него који је пр

Ко би хотео знати шта би[х] ја рад овде описати, а не могу, нека само оде од пролећа до јесени, кад му драго, у [Х]опово, пак кад се дома врати, видиће [х]оће ли моћи све што је чувствовао

да се на покаже сасвим непослушан, помисли у себи: затворићу очи пак ћу је пити, макар да би[х] се знао отровати. Оде, гледа у леђен. [Х]оћеш! Нестало воде из леђена.

И осим свију омили ми се житије мога имењака. Пише се о њему да и он, дете од седам година будући, остави родитеље и оде у калуђере, и прочаја.

Ја: „Иди ти збогом! Име је Сократово красно и славно! Али се леђа по улици не на[х]оде. Не би ли се то како могло и с мањим трошком учинити?” Зил[отиј]: | „С каквим мањим?

Није ли познато да су цели сабори отаца проклетству и анатеми предали оне који ће веровати да се на[х]оде андиподи?

„Зашто не би[х],” одговори он, „у друштву се много лепше путује него самим. Дам му нешто новаца те оде у Ириг и купи ми доламу плаветну и чакшире и црвене [х]ајдучке опанке, пак сутрадан рано, нимало не оклевајући, ’ајде

Дођем с Гавром до Комоговине, и ту се растанемо. Он оде пут Беча, а ја, не нашавши ту више поменутога свештеника, покажу ми велики друм преко Велебита, пођем и сам покрај

” Недалеко од Хормова на[х]оде се нека прекрасна поља која Албанези не зову другојаче него „Лепажита.” Питам и[х] ја шта то значи?

Ова се уда за некога који роди с њом (не памтим добро) једно или двоје деце, пак је онда остави, оде некуд и степе се и за неколико година нејма му ни гласа ни трага.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се. Сви прснуше у смијех. Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче. „Вра-Наћвар“ утолико извадио њеки лист, па стаде читати.

Грго оде у кујину, а Бакоња се дошуња за њим, па рече умиљато: — Ако шта заповидате да вам помогнем, шјор-Грго. — Ја видим да

Кад се Осињача поврати, Бакоња се још смијао, али од силног умора и дремљивости није могао више да говори, него оде на кревет и леже, молећи матер да га одмах пробуди чим се они поврате.

Можете замислити како ли се сви зачудише. Фра-Брне оде брату у сусрет, те му брзо пришапта: — Видим шта је, али испричај друговачије.

Толико бјеше доста да страх обузме ђаке. А кад још Чимавица заиска и доби допуст да оде дома на њеко вријеме, онда се страх усели у све слуге па дохвати и фра-Брну.

“ — гледајући глупо. Одатле Бакоња оде ка ковачу, те узе клијешта. — Данас ти је синовац врло вридан — рече Срдар за обједом.

Тада се народ чисто помами, јер се Далматиници много заносе такијем работама!... Кад се Бакоња сагну под суд, оде му поглед пут коњушке, те видје да су врата отворена. Опет остави суд, и заборави на стрица, па потече онамо.

Једва сам и довле допра! Стоји ми врка у дробу, кâ кад купус ври! — и пође лагано уза стубе у своју ћелију. За њим оде и Дувало. У томе се Лис врати са оруђима, те он, Мачак и Бујас почеше развраћати мала врата.

— Јево дви књиге, једна суду а друга ликару. Даклен, који може припливати, па да нађе добра коња прико воде, ћа да оде у вас трк у град? Алате, момци, јер дајем три талира јабуке! — рећи ће нови привремени старјешина.

— Па ајдемо да штогод појидемо. Нећемо, зар, да сад још цркавамо од глади — рече Брне и оде први. Другови му запечатише врата, а на прозорак ставише двије палице на крст, па га стигоше у ручаоници, гдје Грго

Јето сам због њега један дан одија, па се јето ни видили нисмо. Како је то!? — И зврљевски кнез достојанствено оде горе. Бакоња му стрча у сусрет. — Ма шта ово чине вратрине? — рече он дјетету. — Изгоне људе из куће св.

Докле је он говорио, она се двојица поглéдаху. Кад оде за књигу са тамнијем изрекама, Тетка рече другу: — Видиш ли да су све његове мисли здраве, осим једне, коју не

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ЧАРОЛИЈИ 57 НА ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ 58 СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ 59 КРЛЕТКА 60 НОВИ ПОВРАТАК 61 ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ 62 У СНУ ТЕ НЕМА 63 НЕ ПРОНЕСОШЕ КРОЗ ШПАНИЈУ ФЛОР 64 СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ 65 ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ

(Гледали смо је, у мантилу, са моста!) Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде. Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка!

Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом Одроњен, ногом, комад иловаче. Гледамо за њим док вода га растаче. Гле — стоји још све то ал с танким

Не само кости под земљом: и музика је трула. Али где трули то што је било А у земљу не оде (Нити икада имаше кост у себи, дрво, било)?

(То моје срце блешти у мраку.) Ја као да видим: по житу и маку Словенског себе који оде. Укопан, али већ с пуклом узом, Растем ли ја то врхом главе Заливен својом срећном сузом?

(Ишчупаће ми са тим стаблом Најдражи мирис мог олтара.) Све што је било — чега неста — Што оде у дим, прах и пару: Ја знам да некуд тражи места. О тако и тај мирис, боја...

Ево ме где лебдим у ваздуху сад Тренутак један ван земаљске теже. Мој повратак нови биће опет пад. ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ У спомен Бојане Раичковић рођене Лазовић Ти оде пре свих, међу првима, Као да си нас све победила.

Мој повратак нови биће опет пад. ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ У спомен Бојане Раичковић рођене Лазовић Ти оде пре свих, међу првима, Као да си нас све победила. Ниси кроз уста реч процедила Како одлазиш од нас црвима.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

је топло и коње изводи, прснуће му мозак, толико му руке зебу да једва штрањге намиче, једва протиње дизгине, само да оде одавде, даје не би убио... „Одмах да се изгубиш из моје куће! Одмах, убићу те!“ „Биће ти кућа још више пуста, Ђорђе.

Иду, рекла је Симка. И оно друго што је она рекла. Узеће децу и побећи из села. У врбак ће да се склони док војска не оде. Зар због странке да изгубим главу? Сети се Симке и прикова се уз плот. Аћим није дао да се зграда запали. Фала му.

Често је хватала себе како прекида посао, стоји занемела и замишљена, пође у кућу а оде у стају, заборављајући за каквим је послом пошла; перући посуђе, разбијала је тањире.

Пре ће у Мораву, да се удави, него из своје куће поново да оде, зарицала се наслоњена на багрем пред кућом, док се месец споро пузао уз јесенове. А како да се спасе?

Још си млада, спасавај се. Даћу ти пара колико затражиш. да моја кућа не оде у амбис.“ Трудна после толико година. Сама му је рекла: „Живу ме нећете избацити из куће. Да знаш: ја ћу да родим!

Руке ми се одузеше, осећам како ми снага оде у другог човека, у тебе, жабо једна мушка. Нисам одмах знала да си мушко, па сам викнула Луки: ’Изнеси га на месечину

Имао је снаге да једноме таквом оде у кућу и свећу му запали. Све до хапшења, од свега што је знао о оцу, најстрашније му је било сећање на оно пролећно

Суво смиље, мирише на тамјан и восак. Само Адама да отме, Мисли. Узе од Милунке лампу и оде у собу код Адама. Светло лизну Адама у постељи. Загледа му се у ознојено лице, узнемирено брзим и храпавим дисањем.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Једва сунчева зрака понекад залута, заигра по зиду, каже: — Улови ме, улови! — па оде. Девојчица напрегнуто ослушну. Из дворишта су допирали дечји гласови.

Видела сам их. Својим очима видела сам Татагину децу! Жена даде знак мужу да оде и провери. Овај позва суседа и пође Татагиној кући. Девојчица до сада није лагала, али ово је и за лаж превише чудно.

Али Сунце му поздрав не узврати. Само се тихо насмеја и оде даље, а талас помисли: »Зар се и рибе смеју?« —па назва добар дан песку на обали, очаран његовим светлуцањем.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Знао је само да никако не жели да види Вучића, још мање да оде до њега. Али баш у тај час су га обавестили да доле, у соби за примање, на Његово Сијатељство, Господара Јеврема,

и промичу, без престанка, изазовне каруце, налази пред недоумицом која је одвајкада: ако остане, издаће њих; ако оде, издаће себе. Шта да уради? И шта је, у ствари, већа издаја?

Или за то није био крив само пламен? Једном када се, у касну јесен 1797. године припремао да најзад оде на спавање, ноћ је била одмакла, новембарска суснежица је тукла о затворене капке, жар у камину тамнела, (све је,

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Мор'о бих те, рибо, јести И да није глади!“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти Чун се љуљну - он се трже Оде санак пусти! Бр. Радичевић ВИИ ЂАЧКИ РАСТАНАК .............................. ..............................

- Но, у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа. Ј.

Ноћ... Мирисни ветар провејава лако, И облаци тихо и нечујно ходе. Далеко је копно: заман поглед оде Да га тражи морем. Острво је свако У вечерњу маглу увило се тако, И дубоки снови над валима броде. Мир, тишина смрти..

Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име... И затим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд...

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле, и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина; Но у сребрн ибрик захитила воде, Па по башти ђуле заливати оде. С грана вјетар духну, па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе; Замириса коса, к'о зумбули плави; А мени

А кад она оде, ми још дуго по том Гледасмо за њоме са крова од брода; Заслепљени њеном заносном лепотом, И музиком страсном њеног

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Благодарећи тим својим родбинским везама, путоваше он у својој младости онамо, оде и у Египат и Месопотомију и упозна се онде са учењем Египћана и Халдејаца.

А када седне за богату трпезу, неће се више устручавати. А можда је, уистину, човек слабијег стомака, па оде оном пиљару да набави какво средство за чишћење, да би се њиме што боље припремио за вечеру.

“ „Дуго сам то тражио, док га нисам нашао“. „Ти си то нашао! Како и где?“ „Е, сад ћу ти показати.“ Демокритос оде у своју кућу и донесе оданде један земљани ћуп, напуњен водом, и један дрвени чанак пун чисте соли.

Али ћу до ујутро остати овде. Идем до капије да о том известим изасланике номофилаксове“. Он оде и врати се убрзо, насмејан. „Знаш ли шта сам рекао вођи моје телесне гарде?“ „Шта?

Вечни богови нека вам буду вазда у помоћи!“ Рекавши то, Хипократес се поклони дубоко пред абдерићанском господом и оде својим путем. Абдерићани не послушаше савет мудрога лекара, па осташе исти као и дотле.

,,Онде живљаше филозоф Демокритос“. ,,Чуо сам за њега“. ,,Код њега хтедох у школу“. ,,Па што не оде?“ ,,Причаћу ти.

После смрти Платонове Аристотелес оде у Атарнеус, а затим у Митилене. Ту доби од Филипа, који се у међувремену попео на краљевски престо Македоније, писмо у

Док је он онде стварао своје царство оде Аристотелес у Атену да онде оснује друго једно велико царство, царство наука.

Зато ми изгледаше скоро непојмљиво да Аристотелес, жељан науке и поуке, не оде до онда већ славног и познатог филозофа.

“, рече јој он. „Иди сада, а ја ћу узети Аристарха у заштиту“. Она га загрли с искреном детињом љубави. Кад му ћерка оде, Филаделфос примети њену златну гривну која је лежала на патосу.

Аристархос паде пред краља на колена, прими благодарним погледом гривну у своје руке, притисну је на груди, и оде у изгнанство. Никад се није дознало где и када је умро.

“ Кад Еразистратос оде, обрати се Хијерон Архимеду: „Како мислиш, рођаче, о овој ствари?“ „Ти си, краљу, био целог свог живота правичан

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Право је сад да је одведем на њено место. Па узе ствари и пређе у трећу класу. Са осталима за крагујевачки воз оде и народни посланик, а ја остах сам у оној истој врелој атмосфери у којој је, после њиховог одласка, још задуго брујало

А после, сваки оде на своју страну, сем кума коме воз беше умакао Док се негде бавио. Ох, а неколико тренутака затим, кад сам се нашао

“ Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене чарапе, јер је то за њега највећа драж кад помисли

А он поздрави по војнички: — ... Разумем! Оде, и тачно нађе ћувик, на коме чучи мртва стража нумера 1. Или: — Секула, ти знаш где је левокрилна објавница?

Те ноћи командант не оде у варош, те ноћи Секула Ресимић, добошар прве чете другог батаљона, беше у бекству. Исте оне године у марту, за време

Кажем ти, нема то код мене. Па мораш, бре, жену тако: ако не држиш, оде бестрага. Вентилирао сам ја то са свију страна. — Је ли, је л' сви учитељи тако пљујете по патос?

свога коња, као да би хтео да се заустави и да ми говори много, опширно, одушевљено; а затим како му попушта узде и оде даље, јер увиђа да нема времена и да је немогуће да ми каже све што би у том тренутку хтео.

и пук пуковника Васића крену напред. За њим оде артиљерија. Уопште, продужено је наступање за противником, који се повлачио.

А кад се они сви разиђу и оду куд који, он узме пушку и оде опрезно код самог оног означеног дрвета, па му сву сачму сручи из непосредне близине посред стабла, и то исто учини са

Него, има друга једна ствар: мање, братац, испијај, нацврцао си се кô клен и док сам причао, ти одвали цео литар; оде све. Богами, сунца ми, тебе ми, оде све.

Богами, сунца ми, тебе ми, оде све. ПРИЧА О СРБИМА Од војника чуо и забележио на Крфу Било је то у лето и на жаркој врућини.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Припалио цигару, умотао се у бунду и повикао: „Тјерај!“ Пред самим улазом у село упале се ракете и све оде у један ватромет. — Ми смо у бољем положају утолико што не морамо носити собом ракете, — осмјехну се Долорес.

— питала је забринуто дон Петрова сестра. — Увјеравају нас да ћемо добити осигурнину. — Али готовина брзо оде, синко мој! — бринула се даље она. — Оставимо сад то! — прекине Петар. — Имат ћемо времена да о томе размислимо.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на

се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце. Чекала је три вечера узалуд. Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.

Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући. На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут

паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре. Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.

« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу. Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.

Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање. Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе

— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. — Ја, болан; он баш оде у хајдуке. — Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. — Зар писи чула?

На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. — А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.

Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом. Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.

— Кад? — Зором. — Је ли сигурно? — Тако вели. — Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село. На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. — Нађе ли га? — запита Вујо.

Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера. Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.

тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде. Идући тако по свету, наиђе једном на три врло лепе девојке, где ломе чиоде.

Петар, чувши ове речи, одмах се са старцем опрости и оде брже-боље да потражи ту земљу. Идући тако, дође до неке воде. Сад извади папучу па је обује и пређе на другу страну.

Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло лепу башту, која је била поред двора. У тој башти било је много лепог и разноврсног цвећа а поред свију

Шетајући горе-доле по башти, оде до једне такове клупе, па седне и почне размишљати шта да ради, и како да дође до те девојке.

Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него узме оне своје три ствари и одмах оде. Идући тако, дође до оно троје деце што су се били окаменили, затим дође и до девојака, па види да су и ове давно

Него чујте: задржите смрт док ја одавде не одмакнем. Петар оде, а девојке дочекају смрт, подрже је мало, па је онда пусте, а смрт опет потрчи за Петром.

„Добро“, рече мали, па по обичају пољуби матер у руку и оде у дрва. Када је у шуму дошао, припе на једној пољани коња да пасе, а он оде сабирати по шуми суховину.

Када је у шуму дошао, припе на једној пољани коња да пасе, а он оде сабирати по шуми суховину. Не потраја дуго, а он зачује неку јаку јеку и писку, па потрчи да види шта је и како је.

Ујутру му мати поранила, јер се, богме, ни њој није дало спавати — није шала, оде коњ, оде живљење! — па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: пуна авлија дрва.

Ујутру му мати поранила, јер се, богме, ни њој није дало спавати — није шала, оде коњ, оде живљење! — па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: пуна авлија дрва.

Кад је мени бог дао, што ја не бих сиротињи? Жена као жена, е, бива, оно и треба да послуша мужа, оде доље па сврати стару, а свекрви рече да јој донесе захире и хаљине.

Када свекрва оде да тражи хаљине, вјештица ће: — Бога ти, султанија, милује ли те како муж? Султанија се зачуди, па ће јој: — Бога

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

У тренуцима када ветар мука Оде нечујно преко моје главе, И појаве се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и тад моје око Не

” И занех се потом. Мисао ми оде До прошлости моје, у крајеве знане; Да посети љубав, коју боли воде, Док сећања брижно од смрти је бране.

Ја осећам... И у часу махом, Песма стаје, угаси се, свене: Појави се живот с тешким дахом, И све оде у сан, успомене. Видим себе како тражих пута, Ал' сад блато знам газити и ја.

— Ватру који гаси, тај се и опече; — Сад се клањам, госпо; видећу вас, молим? “Кад стидљив дан оде и кад дође вече.” 1904. ПОЕНТА Једва чекам вече да и мени сване Јер ја немам дана.

И сад ми је добро, тихо, и све тише. Цела младост и година моја свака, Мада оде сва сирота, као беда, Мада небо не донесе дана лака, Ипак моју главу кити коса седа, И велики одмор спрема црна рака.

И хладно сунце од нас већ оде, Дођоше други, весели зраци; И оне мирне, слеђене воде Сад иду као моћни јунаци, И хладно сунце од нас већ оде.

нас већ оде, Дођоше други, весели зраци; И оне мирне, слеђене воде Сад иду као моћни јунаци, И хладно сунце од нас већ оде.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Усто сам имао и природног дара за слободно цртање. Кристијан се подсмешљиво насмеши и оде право код шкртог немачког пекара. Ускоро сам склопио уговор са Немцем да му поправим слова за пет долара и храну.

Али у међувремену сте се јако променили и ако тако наставите ”гуска” која је дошла у Кембриџ може постати “Лабуд” када оде из Кембриџа.

Постављам питање: где су оних сто милиона долара које је мој проналазак уштедео? Знам да у џеп проналазача не оде више од микроскопског дела те суме.

Ћипико, Иво - Приповетке

Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала. Онако незадовољна, она оде жупану да је одведе господару да се с њим намири. Господара нађоше у соби. Узе књигу и стаде да рачуна.

—Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета. —Ја ти рекох, а ти ради како знаш! заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени! — ухвати се жена за главу. Напослетку с мора звижну. Сви пожуриле на мост. Пароброд пристаде.

Нико не трену оком. Тај подмукли мир увери је о несрећи. Горко зарида: —Перо, хранитељу, куда оде? — и простре се по тлеху, бијући се шакама по глави и прсима. И мали се Марко расплаче.

— Цвета каза као за се. —Познајеш га: радиша као нико у селу. И, онако неорну, не даде му се стати прекрштених руку. Оде у гору да насјече дрва. Кад се вратио, тужио се да га боли.

Прегледа кључаоницу, оде, а њу остави пред вратима. Киши и хладно је. Неко вријеме, згурена уз кућу, гледа у чељад што се жури, блене у

— Што не могу? — одговара он. — Можеш свугдје, осим ондје гдје је заграђено, и показа јој руком ограду, па оде да нареди стоку. Кад се повратио рече јој: — Ти ћеш да идеш.. . елате! — и хтједе да се к стоци поврати.

С прага, прво но ће да изиђе, запријети јој: — Да се не макнеш од куће! Марко оде на море; оно двоје јаче дјеце с прага гледа за њим, па, док замаче, изиђу пред кућу да се играју у пуној свјетлости

Ха, сада знаш! Младић га не слуша, већ брижан за козом гледа уоколо, и, не поздравивши се, оде. Дангуба остаде сам куњајући.

—Касно је! — понови Павлова жена. Нико јој не одговори, као да не чују. —Оде жени, — вели Тома Јелић. —Боже, ама рећи: зна ли он?... —Е, не зна... —Убио би' је да је моја. —Ја би' је отјерао..

Тешко им је, али опет немају већ њега, па треба да га мите да им не оде, и онако ниједан не може да се код њих дуго задржи. Марко се у путу заустави код врела живе воде, па каза за њ Божици.

Опет буде кажњен глађу под претњом изгона. Али он је већ отворено говорио својим учитељима да ће да оде; није ту њему место. А топло лето пожури ту његову одлуку.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Вуци се тамо, опери ту руку. Зар не видиш да изгледаш као шинтерски шегрт? (Гурне Раку те овај оде с Анком.) В ЖИВКА, САВКА ЖИВКА (тетки): Ето, па сад изиђи ти ту на крај, кад ти сваки дан дође овако поцепан.

) Мајка, је ли доносила шнајдерка хаљину? ЖИВКА: Није још. ДАРА: Послала бих Раку да је опет зове. (Оде.) ВИИИ ЖИВКА, ЧЕДА ЧЕДА (припаљује цигарету): Бадава, овако више не иде!

? ЧЕДА: О, молим... ПЕРА: Ви ћете ми допустити... (Оде.) Х ЖИВКА, ЧЕДА ЖИВКА: Зете, нисам те загрлила од дана венчања (Грли га.) ЧЕДА: Али чему се ви то радујете?...

ДЕВОЈЧИЦА (оде). АНКА (оде за девојчицом). XXИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА: Ју, ју, ју, ала ми заигра десно око... наједанпут заигра.

ДЕВОЈЧИЦА (оде). АНКА (оде за девојчицом). XXИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА: Ју, ју, ју, ала ми заигра десно око... наједанпут заигра.

ЧЕДА: Шест стотина?!!!... ШЕГРТ: Толико је госпођа поручила. ЧЕДА: Добро, добро, иди!... ШЕГРТ (оде). ИИ ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (отвори пакет, вади једну визиткарту и слатко се смеје).

ШЕГРТ (остави хаљину преко столице). ЖИВКА: Тако, сад можеш ићи! ШЕГРТ (оде.) ДАРА: Где си, бога ти, носила ту нову хаљину?

ЧЕДА: Сасвим, право кажете, ја ћу се удати за свој рачун! (Шчепа шешир.) Ја ћу вас звати у сватове! (Оде нагло.) В ЖИВКА (сама) ЖИВКА (прилази телефону.

РАКА (излазећи): Зар сам ја луд да крхам вилице са тим твојим енглеским језиком!? (Оде.) ЖИВКА (учитељици): Извините, госпођице, молим вас. Дођите ви сутра опет.

УЧИТЕЉИЦА: 'Адје! Службеница! (Одлази.) ВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (оде левим вратима): Даро! (Јаче.) Даро! ДАРА (долази): Шта, Чеда отишô? ЖИВКА: Да, отишао! Уредила сам ствар са њиме.

ЖИВКА: Гле сад, а што плачеш? ДАРА: Није – него да се смејем после оваквог разговора. Плачем, дабоме да плачем. (Оде у собу плачући.) ВИИИ ЖИВКА, АНКА, ПЕРА АНКА (на вратима): Моли вас господин Пера писар да га примите.

И сећам се баш, увек сам говорио: „Овај ће наш Јова далеко да дотера!” Али он, ето, оде на робију. – Па онда полагали смо велике наде и на Христину тетка-Дацину.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

да је не удају ни за богатог сељака Марка, него за његовог недораслог сина, смогла снаге да, противно реду и обичају, оде оцу на разговор - да се успротиви.

Зато је после дугог стајања пошао и упутио се, поред чесме, наниже, где су биле баште и њиве. Оде у онај део вароши који је био као још нов, тек досељен, још не као варошки, више сељачки, пун самих досељеника, или

собицу, и после свега што се с њом збило, нарочито после Марковог покушаја да на трећи дан свадбеног весеља место сина оде у њену ложницу, што и јесте разлог његовој хотимичној погибији, - Софка пада у бунило.

Онда би баба одозго, са чардака, гласно довикивала слушкињи шта треба рећи том госту, толико гласно да и он сам чује и оде пре но што му слушкиња ишта каже.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида И жалим за њоме. Хоћеш ми се икад вратит’, Да те

“ Тражи море, па га нађе, Тресну, смрви чврсте броде, Па уздахну урнебесно, Насмеја се — даље оде. Гром га прати, а он лети; Куда лети, куда бега? Оде цркви, пак ту сруши Крст са храма Божијега. Шта то чиниш?

Гром га прати, а он лети; Куда лети, куда бега? Оде цркви, пак ту сруши Крст са храма Божијега. Шта то чиниш? питали га А он шапну, кад се стишô: „Ко би чуо моју

Удовици с’ грло стиште Кâ да ј’ гŷши мòра нека, Па не може да изусти: „Нисам крала мога века!“ Оде дома празних руку, Деци својој без горива... Сиротица, незналица Не осећа да је крива.

Ти нам, Тесла, ти врличе, Оде летом јаче струје У далеку Колумбију Да ти умље колумбује. И ти, Тесла, у коме се Исполинске мисли роје, Тебе

»Стармали« 1885. ТИНА ЈАКШИЋКА Оде и ти с овог света У жилишта, души нова, Удовице нашег Ђуре, Верна љубо песникова.

Над слабачким твојим телом Анђô смрти давно с’ врзô; Ћури те је срце вукло, — Ал’ што оде тако брзо? Како смеде поруке нам Тако тешке примит’ на се? Што не шчека друге дане Да му носиш боље гласе?...

Ово старо знаш да нам се јуче распукло“. Стари деда, куд ће, шта ће, морô с’ вратити, Оде к мору, а море се тихо гибало; Он дозивље шапућући златну рибицу, Она му се одазива: „Ево, ево ме, Реци, деда, ако

прође пет-шест дана, жена зове га Па га опет шаље риби (дуготрпљивој) Да јој каже нову жељу њеног господства. Оде старац сињем мору, мору дебелом, Над морем се натурила магла, облаци, Ал’ још море није бурно, само спрема се.

— Нек’ јој буде! Виће царица. А ти иди па је види како царује.“ Оде старац. Нађе бабу. Баба царица. Она седи за трпезом, — пир, благовање, А велмуже и бољари стоје око ње Па јој точе

“ А старцу је мила глава, — мора послушат’! Оде опет мору сињем, мору дебелом. Море бурно као да му гнев ускипео, А кроз маглу, кроз облаке муње севају, „Рибо,

Сад отац при вину, А мати при кецу, — Онда ђаво оде Да им чува децу. Гладио им децу Копитом и репом, Задахнô им душу Моралштицом лепом: „Добра деца увек Родитеље

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Шта си се нарогушила као патак? ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Данас имам једну особиту визиту. Јокан, ауфшпонен. (Оде.) МИТАР: Шта је овој мојој сестри! Гди је Евица? АНЧА: У башти. МИТАР: Иди је зови. (Анча отиде.

РУЖИЧИЋ: Доста! Бједни робе града, Не знаш шта је природа, Не знаш шта је јестество, Тихо величество, Гди фауни оде, Гди се смеју роде, Гди травчица расте, И пролећу ласте, Там је услажденије, Там је восхиштеније.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

удаљеношћу омогућује нам пространства ономе ко га схвати буде око главе и светли док реке теку уокруг. Оде а опет све је ту. Орач широким замахом руке почиње годину. Лето: ласте се купају рибе лете анђели певају над водама.

њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде. Знам је мада ме тада није било. Видех неизрециве силаске светлости у њене воде и у моје кости.

њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.

Ми знамо окрутности преране слободе И сан по мери ноћи кад нас такао, Кривотворну зору којој пишу оде И силазак у срце ко силазак у пакао По љубавно ђубре уз сјај непогоде.

Краков, Станислав - КРИЛА

Један немарно држани шлем паде, и звекну о камен. — Оде ти глава. Никола. Никола учини презрив покрет уснама. Рашчупани бркови му се покретоше.

Петровић, Растко - АФРИКА

Кад жена дуже времена не роди, муж оде код било ког сеоског младића и умоли га да ноћи са његовом женом. Одбити, било би неуљудно, а исто тако и сматрати да

Зе луј е ди, кил доа фисе ле кан“ (хлеба више нема, аутомобил се није покварио: рекао сам му да оде). И без престанка: „О мон вие, ти ва воал ке не па песибл“. Фонтен пита свог боја, за време вечере, где је други бој.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

РАДАК: А откуда си? ИСАК (узима шљунак један, па га баца у провалу): Откуда дође? Куд оде овај кâм? Има ли на дну томе видела? Видесте л’ што? (Вук и Радак се згледају.) РАДАК: Ништ’.

СТАНА: Гром вас убио!... (Одлази јаросно.) СПАСЕНИЈА: Ох, мајко, мајко!... Ено је, оде!... С ћерком је, јадна, све изгубила! Сад може старе руке скрстити, Па тужно рећи: „Све ме издаде!...

] ТРЕЋИ АКТ ПРВА СЦЕНА [Дошавши крадом, Стана узалуд наговара Спасенију да оде у пашин харем и тако избави Бошка.] ДРУГА СЦЕНА Разговор Главаша и Спасеније. Стиже Исак. ГЛАВАШ: Исаче, брате!

Јер тупа памет мозга лабавог Једва ће пету за дан тубити, А за два дана... оде уветар!... Шаку ћеш магле паши носити!... ЋЕРИМ: Крмак!... ХАСАН: Опет те питам: Хоћеш је дати?... Или је не даш?

) РАДАК: Шта је, Станоје? Што си нам данас тако клонуо? ГЛАВАШ: Ње нема ту!... ИСАК: Нема је? ВУК: Куда ли оде? ИСАК: А по чем’ судиш, брате Станоје, Да ти је љуба данас отишла?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Не ругај це вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље. — Па како ће твоја молитва помоћи војсци, кад ни мојој левчи не може да помогне.

Стефана као пошту, сам да оде до св. Стефана да види шта се тамо ради, и да каже пук. Малиновском ђенералову поруку да му свакога сата по коњаницима

Дружина поздрави ђенерала па онда оде уз село. Свитало је, пуковник Комаров уседе на коња и позва ме да идем с њим.

Док је Комаров писао и испратио овај извештај, опет нас достиже батаљон књагиње Наталије, прође и оде напред. Затим не прође ни десет минута, па се тек одједаред врло близу до нас просу јака пушчана ватра, и ми зачусмо

Изгледало је да је све у реду, и ја, одбрајајући ашове и секире у шанцу с којима је требало прикрчити пут батерији што оде коси, већ сам це радовао како ћу одавде са овога узвишенога места моћи мирно да проматрам цело поље борбе с ове и с

Велимировићу. Но у гостионици због многа света није могао извршити своју намеру, стога оде и скочи у Мораву. Тако је скончао човек који је у војсци важио као врло ваљан официр, у грађанству као врло поштен

она дуга и мучна пауза, која обично наступа при таквим разговорима, где ни један не зна шта да почне, Комаров устаде и оде. О овом самоубиству пок. мајора Велимировића говорило се тада много у нашим војничким кругоговима.

Да напоменем још ово: наскоро после смрти мајора Велимировића, његов ађутант, Кристифор Стефановић узме одсуство, оде у Београд и тамо се убије из револвера.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде! П’онда оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека

Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде! П’онда оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека тужна

Брзо оде цвет за цветом, — Она прва суза твоја Створила је море суза, У ком тоне душа моја. XВ У гроб, у гроб спуштају је.

“ Тражи море, па га нађе. Тресну, смрви беле броде; Па уздахну урнебесно, — Насмеја се — даље оде. Гром га прати, а он лети! Куда лети, куд ли бега? Оде цркви, па ту сруши Крст са храма божијега. Што то чиниш?

Гром га прати, а он лети! Куда лети, куд ли бега? Оде цркви, па ту сруши Крст са храма божијега. Што то чиниш? — питали ли га, Кад је клонô, па се стишô...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Али нисмо ни стигли до њега, а стиже наређење да се стане. Но, хвала богу! Мој командант батаљона оде некуда, и после пола часа врати се. „Разапињите шаторе“ — наредио је. Каже да ћемо овде вероватно заноћити.

У здравље! — и трчећим кораком оде. — Пријем и предаја дужности у рову! — смеје се капетан Радојчић. — А за време мира прописан је читав поступак како

Неког лакше рањеног. Види одмах, па ми га пошаљи.“ — Поздрави се са мном и оде у правцу треће чете. Позвао сам десетаре. Договорили смо се да питају да ли би се ко добровољно јавио за овај посао.

— добаци му један четник, студент. — Полажем оружје... Ово је ван моје моћи — рече ти мој Андра и оде. За њим добаци онај студент: — Сад, кад си видео и осетио, помоли се, учо, Богу за све нас!

Али Срба тамо није било. Уплаши се свети Петар за нашу судбину. Оде и саопшти Господу. Реше тада да се прати један херувим на земљу и види шта је са нама.

„Не виде се“ — рече. Скочили смо. Али зарад боље предострожности склонили смо се мало удесно. Поднаредник оде да види шта је са капларом. Мало после врати се. „Посред чела!“ — рече.

Прекинуо сам Влајка у причању и питао га како је могла да оде чета без њега и наредника. — Ех — учини Влајко и махну руком.

“ Оде ти сутра у команду. Кафеџија купи срчу и поставља нов сто. Уто се појави и Грк са печеним јагњетом на ражњу.

А када он оде, отпоче песма. Певају и Срби и Руси, певају сви у исто време. Подне је давно превалило, а свет већ излази у шетњу.

Заусти да каже нешто, али се предомисли, махну руком и оде. На брежуљку изнад Водене зауставили смо се. Тамо, пред нама, дизале су се Могленске планине, обавијене плаветном

Војин таман заусти да нешто каже, кад наиђе телефониста и позва потпуковника Петра на телефон. Када он оде, Лука се обрати Војину: — А ти тако... Поредиш мене са магаретом.

А сад, Драгане, поделите их по групама и извршите пробу провлачења. — Разумем! — До виђења. Кад командир оде, Драган плесну шаку о шаку и погледа војнике. — Хајде одаберите се сами ко ће с ким, и тако станите.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

1829. Сава Мркаљ СТАРАЦ Сва ми тужном крепост оде, Стар сам, слаб сам, о незгоде! Једва лозна кап и шала Би сад мене разиграла.

Једва лозна кап и шала Би сад мене разиграла. Оде моја сва милота, Оде цвеће и красота; Црвенило и белило Из мог лица одлетило.

Једва лозна кап и шала Би сад мене разиграла. Оде моја сва милота, Оде цвеће и красота; Црвенило и белило Из мог лица одлетило.

Гди је Призрен, славни град, Гди су царски двори? Гди Душанов златни век Што чудеса створи? Све прогута Косово, Оде српска слава, Гди су били градови, Сада расте трава.

Моле и заклињу, помоћи траже од Ђорђа и мајке. Онда и Марица, руке небесима ширећи, врисну: „Оде ах, оде, и сад ће се невине ваљати жертве, Љутих кад вукова севати очи са мачима почну.

Моле и заклињу, помоћи траже од Ђорђа и мајке. Онда и Марица, руке небесима ширећи, врисну: „Оде ах, оде, и сад ће се невине ваљати жертве, Љутих кад вукова севати очи са мачима почну.

Тамо га шиљи гди Турци му неће саслушати гласа! Проста не била ти утроба моја и мајчино млеко! Оде, ах! Оде! И сад ће се невине ваљати жертве.

Тамо га шиљи гди Турци му неће саслушати гласа! Проста не била ти утроба моја и мајчино млеко! Оде, ах! Оде! И сад ће се невине ваљати жертве.

” Па затим у свој свилни шатор оде, Куд Топлица и Косанчић га прати, И њима рече: „Ево, браћо, згоде, Смертју се само може смерт отерати, А дух пун

Па оде с оба своја верна друга У турски табор, како зора свану, На мамном дару Мурату се руга И зададе му одмах смртну рану

Худе или нежне страсти, Људски понос, лепо својство, Женска дражест и достојнство, Участије општег блага, Мада оде све бестрага Што је богзна како вредно — Њему је свеједно. 1844.

Најранији превод ове Хорацијеве оде вероватно је онај који је, као додатак к ч. 15. Новина серпских за 1821, штампао неки А. О. М.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУЈО: Позвах их, господару, и светога оца, сердаре и све што сам на дому нашâ — а то је мало, господару, вишина их оде на разбојишту снагу кушат. — КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад иди! Иди!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

А само, вели, дами није браде, ја би' ишô, ама не мерем с брадом. Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава.“ Ја укабули', па што Бог и срећа јуначка дадне...

Гинућемо, браћо, сви ћемо гинути за ову свету ћабу! — Сви ћемо гинути! — оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

— За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! — оде гором и планином из пет стотина грла. Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и освети барјак, па га

сине, поприме вашу учевину, по'ватају ваше планове, списе и протокуре, па се онда врате у очеве дворе, тешко вами! Оде Босна; оде вала, кô да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се Богом живим, и моје вам сузе неће помоћи!

Оде Босна; оде вала, кô да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се Богом живим, и моје вам сузе неће помоћи!

Причекај Ти, Давиде, сад ћу се ја вратити (излази). Давид (забринуто): Куд ово оде главати господин судац? Писарчић: Сад ће господин доћи. Давид (у себи): Не слути ово на добро! А, у мој сирац!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

трага, И туга Билог из вијуга веје: Сећа се данас страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата, Што оде у ноћ без збогом и крадом, Још шум му чујем кроз маглине плаве, Но ноћас пахне неким гробним хладом.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

(Спази га у њеној руци.) Па овај, натрљај јој нос и кажи да ја то не трпим. Нека не чека да ја... АНЂА (оде). ИИИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА ЈЕРОТИЈЕ: Шифра, а? Је л' нешто важно? ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио? ВИЋА: Јесам.

МАРИЦА: Мени је свеједно, само да се после не кајете! (Оде у леву собу.) АНЂА: Ствар је озбиљна... ЈЕРОТИЈЕ: И ово је ствар озбиљна, још како озбиљна.

Зваћу те, иди сад, зваћу те! (Одгура је у леву собу.) АНЂА (одлазећи): Бога Ми, Јеротије, грешиш... (Оде.) ВИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА ЈЕРОТИЈЕ (на вратима, из којих је дошао): 'Оди' господине Вићо. ВИЋА: Јесте ли сами?

Али опет, нека види. Кажи му нека завири где год се може завирити. По свима кафаницама. Нека оде и до оне Кате код горњега бунара, и она издаје собе за самце.

ЈЕРОТИЈЕ (издере се на Јосу): Па шта чекаш, брате, пусти га нека уђе. ЈОСА (оде). ЈЕРОТИЈЕ: И ти, господин-Вићо, место одмах да га зовнеш, заподео си неке разговоре: те био жандар у Београду, те

ЈЕРОТИЈЕ: Јесте! АНЂА: Ама, шта је теби, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Упамти идем у лов на – класу! (Оде.) АНЂА и МАРИЦА (гледају дуго убезекнуто за њим; у том господин Жика страховито захрче, оне цикну и побегну у собу).

ЖИКА: Нема, може и да причека. (Миладину.) Изађи ти, газда-Миладине, па кад оде господин капетан, дођи да наставимо. МИЛАДИН: Разумем, господин-Жико! (Оде.

) Изађи ти, газда-Миладине, па кад оде господин капетан, дођи да наставимо. МИЛАДИН: Разумем, господин-Жико! (Оде.) Х ПРЕЂАШЊИ, без МИЛАДИНА ЈЕРОТИЈЕ (Милисаву): А јесу ли ту у фиоци списи што су нађени код онога?

ништа; изведеш га на саслушање и учтиво га запиташ: како се зовеш, а он, у одговор на то питање, бомбу па буууу!... Оде и капетан и све среско особље у ваздух.

Тако му реците и нека почне одмах, нека не чека мене, ја морам да пошаљем депешу. (Оде.) XИ ЖИКА, МИЛИСАВ ЖИКА: Бре, ала се препао капетан. МИЛИСАВ: А тек да си га видео јутрос. ЖИКА: Кад јутрос?

(Звони. Јоси, који се појави.) Донеси из практикантске собе две столице. (Јоса оде у практикантску собу.) СПАСА: Ако, да постојимо, господин-Вићо! ВИЋА: Не бива, није то за мало.

ЈОСА: Кога? ВИЋА: Онога, де, јутрошњега. Као да су ти пуне 'апсане господе, па не знаш кога? ЈОСА: А, јес'! (Оде.) ВИЋА (Милисаву): Јеси ли написао заглавље? МИЛИСАВ: Јесам! ВИЋА: Уписао си и ове? МИЛИСАВ: Јесам!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Строг. Нарочито би је грдио када би по обичају, а све из доброте, наивности, када оде у комшилук и нађе се са комшикама, па да не би изгледала горда, због тог њихног богатства, првенства куће, она се

У трему, до степеница за горњи бој, сусрео би бабу. — Оде ли, сине? — оглашавала би му се и она. Пошто њој одговори, одлазио би.

Још мање да га кадгод нема у дућану, да као друга деца оде где, заборави се и остане по читаве сахате. Целог дана га је било у дућану.

да ради у њему, кад дође ручак, да опет онако умерено, тихо, једе, увече тако исто, у исти час да затвори дућан, оде кући, вечера, легне.

Али није могао друкчије. Није могао да оде кући. Издао би се. Свађао би се и с бабом, и са свима, толико му је било. И добро му дође што остаде сам у дућану.

— Па тако, лудо! И оде. Оде сухо, круто, полако, да њој дође да се не за себе, већ за њ, гледајући га таквог, заплаче и падне, обгрли ноге и

— Па тако, лудо! И оде. Оде сухо, круто, полако, да њој дође да се не за себе, већ за њ, гледајући га таквог, заплаче и падне, обгрли ноге и на

Одлазила, да опет, кад он оде од куће, врати се, седи с његовом матером, раде, разговарају. Као и пре, девојком, тако и сада женом, готово је више

од једа, љутње, умало што се Младен не заборави, што не преломи перо, не баци тевтер и не скочи да право тамо, код ње, оде, да је заувек, засвагда, изгрди, па чак и избије, на мртво име избије.

Продужио је даље, пославши ч̓а Марка да иде кући и умиривши га да ће он данас доћи и свршити са њом. Ч̓а Марко оде. Али не умирен.

Ч̓а Марко оде. Али не умирен. Младен га виде како не иде навише, право кући, већ оде наниже, чисто као бежећи од куће, једнако преплашен и унезверен како ће се сад све чути, пући глас о бекству њеном.

И гледа у каменове које пушта у воду. Баба Стана оде. Оде на колима. Обучена у стајаће одело, забрађена, са свећама, босиљком. Оде казујући да ће у цркву тога села.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Б. л. се баје око болесног места (ЖСС, 329). Кога хвата грозница, испече пре сунца главицу б. л., оде каквој врби, тресне је и рекне три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«, па онда метне б. л.

Девојка, ако жели да зна за кога ће се удати, узме увече уочи Богојављења два-три струка б., оде на реку, намени сваки струк понеком момку, и пободе струкове поред реке.

Болесник од грознице испече главицу бела лука, и рано ујутру оде каквој в., затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«. Онда метне бели лук међу в.

Или: узме парче воштане свеће, мало соли, јечма или зоби, па оде каквој младој врби и три пута је обиђе говорећи: »Дадох коњу зоб, волу со, и венчах грозницу за врбицу«.

Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда оде каквој в., запали свећу и три пута око в. обнесе говорећи: »Венчах своју болетицу за врби (ЖСС, 314).

— Глогу се може »предати« костобоља, и том приликом такође му се приноси жртва. Болесник спреми колачић, и оде под какав г., дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?

Таква детелина може се наћи овако: огради се корњачино гнездо прутовима; корњача кад дође и види да не може унутра, оде некуд и под језиком донесе д.

Он пешкир обележи, и када се после вратио у Бањалуку, оде ка липи и ту нађе онај обележени пешкир. По том чуду прозове се она л. Хаџи[јина] л. (Шк. вј.

]. Затим оде шљиви, поспе око ње п., удари је ногом и каже три пута: »Прво мени дошли загледачи него теби берачи« (БВ, 11, 249). П.

(иб., 167 ид). — Т. гранчица забада се у купусиште, да сачува к. од бувача (иб., 183). На дан 1. маја оде сваки момак у шуму, нађе храстић или т., окити је пантљикама и усади испред куће девојке коју воли (ЗНЖОЈС, 19, 171).

Топола. Као вилинско дрво, т. лечи и импотенцију: тога ради мушкарац оде ноћу на реку, свуче се, расцепи »тополов шиб« и провуче се кроза њ. (ГЕИ, 24, 1975, 120).

Домаћица, пре него што оде по воду за мешење славског к., умије се, »обуче ново и чисто одело«, и закити се босиљком (СЕЗ, 19, 191; упор.

Ћипико, Иво - Пауци

Човјек оде и понесе бакалар. —Јеси ми ти паметан! — обрати се господар момку. — Не ваља добре муштерије одбацивати.

Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум? Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили

Добро је! Иди, Петре, јави се биљежнику; наћи ћеш га у штионици, игра карата; нека дође само час... Петар оде, а писар опет сједе и пише. Писмо већ је био по формулару саставио, требало га само испунити.

Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу. Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколико дана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме. —Оженио се и ти, Раде? .

код кућних врата Маркових, видио Раду и упитао га што ондје ради; он не одговори, већ, застидивши се, подви реп и оде. —Биће, врза се око Маше! — опази поп Вране. —Не треба да се он врза око ње...

И чујеш, најо, пази и ти на њ, док се повратим! — и оде. Родитељи остадоше замишљени, као да о нечему премшпљају. Стара наједном изнебуха упита Илију: —Што мислиш, кад ће се

А такова нема, већ у питомоме приморју... Илија оде. Понио је собом пуну торбу којекаквих стварчица: скленицу масла, прегршт уштипака, угојену пилицу, неколико пачица

слуша свога адвоката и чисто се стиди: жао му што се уплео без своје воље у господске после и, не сачекавши осуде, оде из суда. Судац прогласи осуду: Поп Вране осуђује се на два дана затвора, односно на глобу која тој своти одговара.

Јесенас узе газда све себи: и кућу, и земље. Војкан оде у свијет да потражи дјецу .... Бог зна куд, и живе ли још? .... Стрица Петра чека што и Војкана.

Е, нијесу стари били будале, давна се вели: „богат поштен, а дебео лијеп”! Тако ти је, бога ми! Марко оде из вароши широк, простран, и одлучи тога дана да неће више новац на камате давати, али првом пригодом попусти.

— Пођи, Машо, види куд је крава, да не би у штету, — каза јој Марко. А кад жена оде, погледавши кришом на Раду, настави Марко: — Скуп је сада новац, Раде брате. људи двовјерни...

А бог ти и душа! А кад Раде, примивши новац, оде, као досјети се, па повика за њим и каза му: — Узораћеш ми, болан, оно неколико бразда оранице испод куће: лако је то

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Да ли је луд тај излапели старац, какве су га ојле спопале, зар да остави тог ждрепца и мирно да оде? Зар да се уздржи да не напоји жедну земљу? Погледај их: зар их сам бог није одредио једно за друго?

Док је журно одлазила у своје одаје, пратио сам је погледом. Требало је да оде оним спорим гордим кораком, како иду господари; желела је, међутим, да отрчи као што то раде жене које су са бојишта

У реду, Божије око је свевидеће и нема за њега препреке, па ипак мислим да човек који хоће да буде виђен треба да оде на неки згодан пропланак или чистину, ако ни због чега другог а оно барем само зато да би пред Господом показао своју

Дадара Изјутра, на Митровдан, Андрија поново оде Јелени. Скочим, оседлам коња и журно изјашем напоље. Сјурим се низ падину и притајим се у јовику крај Мораве.

Шта му је сметало да оде, поприча са старцем, попије с њим чашу топле медовине, презалогаји по који комадић пршуте и овчјег сира?

Да ли то Матија наговара свога вршњака и брата Доротеја да сутра оде на Мораву, јер: доћи ће она, сигурно ће доћи; ево сад, док лежи крај свога обамрлог кркљивог старца, мисли на то.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

СлушајуЋ како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој... 1885. ЉЕЉО Студена зима с мразевима оде; Животом дахну подмлађени свет С планина даљих набујаше реке, И ниче први цвет.

њиме, Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име И затим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд...

Ал' време, време! Све то преста Кô слатки санак, слаби клик, „Плачевне“ страсти давно неста, А с њоме оде бледи лик!

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Јелен се у гори прену и журно подиже главу, И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток, Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву. 1890.

Сутон је пао... Дан и сунце оде, Ал' душа с тугом светлости се сећа. Упалићемо буктињу слободе Место лојаних новинарских свећа А њезин пламен није

И занесен поглед хитро му се креће, Час у небо оде, час на цвеће слеће; Сад се губи, тоне у сумрачак плави, Сад се опет лако међ овцама јави.

“ Тако збораше Катон. Кад поноћ суморна дође, Роб један упали факљу и Корвус са гозбе пође; И Катон отпусти сина, што оде готово с плачем, А затим, разгрнув тогу, страшним се удари мачем. И онесвешћен паде.

16. А чак позније, кад је Омер-паша Робио Босну и племиће њене, С њиме се здружи крвопија наша, И с њиме оде и одведе жене И Јелку, ваљда... Где је? Да л' је жива?

Пастири дањују лети и састају се оде: Седну, подвију ноге и онда разговор воде О стоци, времену, храни, ил' говорљив какав чича По вас дан шарене бајке о

Амор се засмеја здраво, Хитну се на њега блатом и оде на сокак право, Гонећи свињу и прасце. Кравар се лагано крете, И, тромо бришући гуњче, шапташе: „Погано дете.

Јер она и није знала Да је владањем својим повода за битку дала. Дигнувши напитог кмета, под орах гранати оде, Скиде му одећу горњу и онда донесе воде И хладном водом га поли.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Одатле оде у Грац где поче његов научнички успон. Кад онде отпочеше прогањања протестаната, одазва се он позиву Тиховом да буде

Гавриловића на мене, мој научни рад, па кад, једног дана, Коста Стојановић остави свој положај ванредног професора, оде у политику и постаде министар, факултет ми понуди једногласном одлуком, а на предлог Михајла Петровића и Јована

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Мор'о би те, рибо, јести и да није глади!“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти… Чун се љуљну… Он се трже Оде санак пусти!

“ Лав се сам насмеја, па отпусти миша Миш весео оде испод суха лишћа. – Прошло неко време, а лав се ухвати У ловачку мрежу и поче урлати; Од лавове рике јечала сва

и др.), класицистичке оде, епове (Краљ Дечански 1846, спев Потопљена Пешта 1838), драме (Немања, Звонимир, Милош Обилић), приповетке, роман

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и кука. Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је.

И зато, док је он био овде, морала сам да кријем, а после кад оде, док га опет подгрејах, уредих, толико ми време прође!

САРОШ Добро, иди наточи. Па спреми све, сад ће и бегови. КАФЕЏИЈА Саг, саг, мољем. (Оде. Пева.) САРОШ (хвата се за чело): Шта учиних, шта учиних! Што се заклах?

КАФЕЏИЈА (долази и доноси ракију): Изволевај, Сарош. (Оде.) САРОШ (узме ракију и пије): Ох тамо, код ње, могао сам данима да лежим, да удишем онај чист светао ваздух што

Много ми је болан побратим. Али, хм, сад ћу ја. (Оде.) АХМЕТ БЕГ (весело): О Сароше, Сароше. Где си бре, Сароше? Наше куће опустеше без тебе.

« Ја Стани све испричах, а она се смеје, вели: »Баш снашке није љута, још је веселија, смеје се.« Оде горе код ње. Отуда чујем смех и речи: »Луд ли је, луд?

Мемете, море, Мемете, Докле ће викав на тебе? По свршеној игри бегови, Цигани и чочеци одлазе. САРОШ (оде за њима). ЧЕТВРТИ ЧИН Чује се песма и свирка ага који пролазе поред куће Ташанине. Ташанина соба. У велико дан.

Тако! Осветите ме. Главу за образ! Ја сам већ мртав али бар да ми се кости у гробу не преврћу. (Оде.) ДИМИТРИЈЕ (оде за њим). Пауза. Улети Стана и нариче. СТАНА Куку, снашке, куку, снашке!... Крв ће да легне.

Тако! Осветите ме. Главу за образ! Ја сам већ мртав али бар да ми се кости у гробу не преврћу. (Оде.) ДИМИТРИЈЕ (оде за њим). Пауза. Улети Стана и нариче. СТАНА Куку, снашке, куку, снашке!... Крв ће да легне.

ЈОВАН (кријући се и правдајући се): Оде, хаџике! ТАШАНА (уплашена, иде капији): Па што га, за Бога, не чувате? Што не идете за њим?

ЈОВАН (решено): Не смем, хаџике. Диже се, потрпа све што нађе, све крпе, све камење, и затура по појасу и кошуљи, и оде. Хтедох за њим али, бојим се, окренуће се и неким ће ме каменом можда у главу.

Јесте ли живи, здрави? Како Ташана? СЛУШКИЊА (услужно): Здрава је. Сад распреми Парапутино сопче па оде горе. Идем да је зовем. МИРОН (вади чибук иза врата и пружа га Арсенију.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

И тако се све добро сврши, венчаше се, и Сека оде „далеко” — уздисала је мајсторица. Прво писмо после Секине удаје била је вест да су Ристу затворили.

Никад се није руковала. „Ајд, збогом!” климне ми главом; и тек се продере на Јосу: „Јосо, оде господин. Је ли теби врабац под капом?” На повратку у варош госпа Нола никога није могла примати у кола.

(Занимљиво је да се госпа Ноли по други пут није дало да оде у свој крај, да отпрати вољеног оца до гроба, или му бар стигне на подушје.

је Срба права слика мушког детета из њених крајева онда се свету учини да се конци мрсе, и госпа протиница се реши да оде и мало пропита госпа Нолу. Протиница није била тип брбљиве жене.

Јулица, сва устрептала, скочи. — Седи, и причекај. — Госпа Нола изађе и брзо оде у правцу кујне. Врата на кујни, и онда мртва тишина.

Господин Јоксим, као увек, имао је одвојено мишљење: — Гле, оде нам Офелија! Штета. Сад смо без Офелије. Уосталом и без Хамлета смо, и били, и бићемо, верујте господо!

Ја бих, дете моје, умрла, да ми на уста дође туђа реч... У колико је сати сахрана? — Младић се мало затим опрости и оде. Госпа Нола испи чашу хладне воде.

— Мама мени скупља новаца за пут, и ја ћу видети океан, и острва, и фрегату. — Хо, дијете, па ти и оде, и српски заборави! А питај, богати, ту твоју маму, да ли она разуме то што причаш?

А и Бабе се сетио. Сео, и очима тражи Бабу. Госпођа Лепосава окрете тужно на весело: — Оде нам Баба, сине, окрњи се наш весели фронт.

Баба вашар била суво злато, чоколада једна међу нашим дамама, па оде! Знате ли да сам засузио за њом, ја, матори циник, који се не узрујава лако...

А Павле се опет радовао огромном напретку Бранкову у француском језику. Обојица се безмало радују да Бранко оде у Париз на три месеца, а затим, ако буде могућно, на три месеца у Рим, а ако не, свих шест месеци да проведе у Паризу.

Причао јој, да је најзад пристао да прими љубазни позив Павлов да можда већ о Божићу оде до Париза. — Зарадио сам неочекивано, на преводилачком послу у магистрату, а тамо ћу с Павлом делити стан и храну.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

мерећи, и дивећи се како свако од њи с оклопљеним ушима задовољно код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато наоди, нити пак како ће трокатне куће зидати.

мерећи, и дивећи се како свако од њи с оклопљеним ушима задовољно код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато наоди, нити пак како ће трокатне куће зидати.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Он изабра овај други начин, као тежу и суровију казну за неверницу, и оде, не бацивши ни последњи поглед на свој рођени јастук, на коме су почивале њихове две главе.

казну за неверницу, и оде, не бацивши ни последњи поглед на свој рођени јастук, на коме су почивале њихове две главе. Оде и настави да пије три дана и три ноћи, осећајући стално незасићену жеђ.

човек који дубоко цени науку, као и све гране њене, није имао где но да, после овако математички убедљивог разлога, оде кући.

Овако згуснут ваздух ће за неко време спречавати отицање нове струје у цев. Кад пак ова згуснута партија оде дуж цеви, онда ће на том месту настати разређивање ваздуха, после чега ће непрекидним дувањем опет настати згушњавање.

ствар, на пример, да обично ђак који у петом разреду гимназије падне из латинскога језика, ако не изврши самоубиство, оде у апотекарске помоћнике, где после краткога времена научи толико латински да чак и истуцани пиринач зове пулверіѕ

– Гле га сад па овај! – гунђа опет Бора. – Овај тек оде у чикмаче, у ћорсокак. Остави се, бре, Војо, брате, твоје сентименталности, сентименталност те и у гроб отера.

Живот је само мало, видљиво парче конца, које се протеже дуго пре и после живота... – Па ти бре, господин-Божо, оде у философију – опет ће Бора. – Ама, па и ти!

– Уха, где ти оде! Не може то! – гракнуше неколицина. – Молим господина Борисава да ме не прекида – наставља госпар Сима са пуно

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Без ларме! — Викну кроз стиснуте зубе и оде међу војнике. Свој задатак извршио сам и премишљам да ли да се вратим.

А натраг не може од ови затварач. Ђе ће, сирото, него гурне напријед и викне: ух — и оде онамо ђе си га намијенио.“ — Е, вала, знаш, ти не можеш да живиш, а да не „прећераш“! — смеје се поручник Протић.

На самој граници црногорској налази се мала варошица Тузи. Наш вођа оде да се јави начелнику среском. Начелник је позвао љубазно и нас остале и понудио кавом.

Зар оволике муке преживели!... Господе! Грр-у! Одлете ка вароши... Ваљда неће више. Враћа се. Оде мало десно... Изгуби се у магли. Свима лакну. Распитујемо се где паде. Кажу: међу пешаке. Има доста рањених.

Не завидим им... И баш њега, сасвим случајно, одредише за вођу транспорта. Ипак се он спреми и оде. Те ноћи било нам је врло угодно у хладним шаторима, јер нас је могло снаћи још и нешто горе.

Животиња је гризла земљу... Драгиша се заплака. Није могао више да посматра самртне муке свога верног друга, и оде да лута бесциљно, по вароши и логорима. Донели су најзад однекуд и хлеб. Али на свакога војника по осмина само.

— Ама, то јест, али... — Молим те, извини, зави ме стомак. Запамти где си стао — и Душан оде журно, држећи се за трбух. Опет поче благајник. — Знаш, Момчило, требало је ипак... због војника.

— Бре, бре, бре, ал одосмо далеко... Штуцне Лука пред командантом, пропала дисциплина. Не оде Живадин по сено, на један мах полипсаше коњи. А поп Момчило упропасти морал. Тада се и Душан врати.

Ишао је к нама. Али као да се предомисли, окрете надесно и оде у правцу шатора команданта пука. — Ја, богати, он оде... — Није ваљда луд. — Их, шта ћемо сад!

Ишао је к нама. Али као да се предомисли, окрете надесно и оде у правцу шатора команданта пука. — Ја, богати, он оде... — Није ваљда луд. — Их, шта ћемо сад!

— Е, људи, баш је чудан човек. Лука сс диже и оде. — Е ћеф ми је што га насамарисмо. Али неће смети сада да дође овде... — Наљутиће се... — Е, баш ме брига.

Благајник извуче наочаре и прочита полугласно: — „Строго пов.“... — он се диже и пође своме шатору, а за њим оде одмах и ветеринар. Душан отвори коверат и поче полугласно мрмљати: — Резервном кап... и тако даље.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Претрнух, зар ће изделити ме свег њен стас, У болу крикнух имена њеног глас Па све, што ми оде кад, врати се страсно у тај час; Задрхтах, учини ми се, у даљини, њен ход!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет. Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину.

Чак јој се и рођени син чини туђим: поседео, погрбљен, ћути. Тако, ћутећи, и на онај свет оде, оставивши мајку сину и снахи од чијег је сина и снахе она већ била млађа! Шта је могла да прича с њима?

Па Доглавник Доглавниковог Доглавника стави прст на чело. Шта да се ради? Оде ли Цар — нема Царства! Оду ли поданици — ко ће хранити Цара и Цареве доглавнике? Ко орати? Ко сејати? Ко жњети?

— Нема га! Зашто си га пустила да оде? — рече прва. — Не могу ја до краја света чувати његову стражу... — Мораш! Ко би донео траве?

»Одзвониће увече.« Али, звоно је и увече ћутало. Ни наредног јутра није се јавило и неколицина сељака одлучи да оде и види шта је са старцем. Колиба у којој је становао била је празна: старцу и псу ни трага.

— Али, отац се није враћао, а, растући, дечак је постајао све нестрпљивији да из свог сивог краја оде. Ко зна шта га иза танке црте неба чека? Широк је и шарен свет... — Морам отићи, морам, морам! — шапутао је дечак.

Није се још родила звезда која би имала људско срце... — Небески Видар преписа звезди мировање и тишину, па оде, а Велика Звездана Мајка наже се над кревет своје најнежније кћери. Затим закључа небеску башту.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А оном Стаменку кажи: жив да ме не чека, ако и он сада оде од куће и запије се. Ту да је! Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.

Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.) ТОМА (за себе): »Гости... кућа... стока«... А моје? Све оде. И иди, па му се радуј кад се роди.

У кога да се поуздам? Кога имам? ТОМА Никога! Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета? Он, ако оде тамо, или све на мртво име испребија, или и сам с њима заседне, па онда још већи лом, још већа мука.

(Томи): А сад, хаџијо, твој син оде с Коштаном у Собину. И што ће сад тамо тек да настане!... АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим?

Да и она, као и све њене другачке, са сна хом у цркву пође, у свет изиђе, у госте да оде; па и она госте у кући да дочека, испрати. Да јој је кућа, синко, с тобом отворена. За срећу те мајка родила.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

А знаш ли зашто Оно полуђе? У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из тебе бију, Лепше од свију Анђела раја, Што

О, зар није доста невоље и туге, И сурова пута што реже и боде?! Вај, узаман море наше крви оде... Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге. Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?

Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина, Но у сребрен ибрик захитила воде Па по башти ђуле заливати оде; С грана вјетар духну па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе, Замириса коса кô зумбули плави, А мени

Пренух се, а још низ лице За сузом суза се лије. Ја сам плакао у сну, Ја сањах ти оде другом. Пренух се, и јоште сам горко У плачу јецао дугом. Ја сам плакао у сну, Ја сањах да сам ти мио.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Вели њему Тодоре везире: „Хоћу, царе, драги господине“; пак с' опреми, оде у Латине. Када дође бијелу Леђану, лијепо га краљу дочекао: вино пише неђељицу дана.

мајка, пак ме зове да ме благосови, да на мене клетва не остане; ви чувајте по планине овце, док ја одем и натраг се Оде Милош граду Вучитрну. Кад је био близу б'јела двора, два су брата пред њег ишетала а за њима остарјела мајка.

У б'јела се лица изљубише, Милош мајку у бијелу руку. Стадоше му редом казивати како царе оде по ђевојку надалеко, у земљу латинску, а не зове својијех сестрића: „Већ, Милошу, наш рођени брате, хоћеш, брате,

То је Милош једва дочекао: „Хоћу, богме, моја браћо драга; кад ујаку нећу, да коме ћу?“ Тад га браћа опремат стадоше; оде Петар опремат кулаша, а Вукашин опрема Милоша: на њег меће танану кошуљу, до појаса од чистога злата, од појаса од

Тада Милош окрену кулаша, пак за царем оде у сватове. На Загорју сустиже сватове. Литају га кићени сватови: „Откуд идеш, млађано Бугарче?

Како дизген ослаби кулашу, диже главу, оде кроз сватове, обаљује коње и јунаке, докле дође коњма царевијем; како дође, с њима у ред стаде.

Кад то виђе Милош Војиновић, узе торбу на лијеву руку, од зобнице једне те до друге, док је своју пуну напунио; па он оде тражит механџију: „Механџија, дај да пијем вина!“ Механџија њему одговара: „Ид' одатле, црни Бугарине!

На тебе су побоље хаљине, с тебе ћу их на себе обући“. Тад Латинче на ноте поскочи, пак посједе помамна дората, одмах оде пољем разиграват; Милош њему стаде на биљези.

Ако буде срце у јунаку, кабаница неће ништа смести: којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна!“ Па он оде у поље леђанско.

“ „Јест слободно, мој рођени синко!“ Оде Милош под бијелу кулу, запе стр'јелу за златну тетиву, устријели кроз прстен јабуку, пак је узе у бијеле руке, однесе

Ако бог да те познаш Роксанду, даћу тебе земљу Скендерију у државу за живота твога“. Оде Милош низ поље широко. Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар–кабаницу,

Када краљу така књига дође, те он виђе, што му књига каже, то је њему врло мило било, па он диже млогу силну војску, оде с војском на Херцеговину, изведе је на Језера равна, пак засједе у гори зеленој.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

реза У седам јаких кавеза Краљ баци круну и престо Што није чинио често Прошета до једне воде Гњурну се и тако оде ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ Замислите земљу Србију У Србији село Словац У Словцу живи Вукола Највећи ловац Кад

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Шта не воле! Ко не воли! — повика Вањка Широки. — Стриче, магарче један, ожалостио си дјевојчицу, ено је — оде богзна куда. — Хе, а што она ту прича — набурено отегну Стриц. — Јест, па ми се онда сви смију.

Одједном се зачу прасак сува грања, Стриц изненађено викну и за трен ока нестаде га под земљом. Луња скочи. — Оде Стриц, упаде Стриц! Дечаци се стрчаше око јаме.

Видећи кола с учитељем и његовим пртљагом, Јованче замишљено рече: — Ето ти, оде и он. Сад је сасвим готово с нашом хајдучијом. Дјечаци се нису баш нарочито веселили учитељеву страдању.

он је домахнуо опроштајни поздрав Јованчету и Стрицу који су стајали на вратима и невесело забрундао: — Дјечаци, оде Ниџо у рат. Ако се не вратим, припазите моју стару матер, дрва јој донесите. — Хоћемо!

— Ето ти, оде нам дим пјешке по земљи! — повика Вањка. — Пази га само како се вуче. Одједном се дјечак пресијече у ријечи.

— Овдје ушла, овдје изишла, пази ти ње. Добро је што ми је шешир висок, па му је горњи дио био празан, иначе — оде глава. Усташе и тога дана остадоше кратких рукава.

— Оде наша школа, наша драга школица! — промуца растужено пољар Лијан ронећи крупне сузе. — Гдје ли ће се сад окупљати дјечац

Одјек бомби слијевао се у једну непрекидну хучну и моћну грмљавину. — Оде наш лијепи Гај — тужно прошапута Вањка Широки.

— Украли су ми, дакле, најбољег друга из дјетињства — размишљала је она идући кроз поља на ивици села. — Оде мој Стриц и ја остадох сама.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

О, јарко сунце, и ти обуци се у црно, те са мном уједно протужи! Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја већ зрака заходи под земљу у гроб! ...

ПОСЛЕДЊИ ДАН Видео сам небо ново и земљу нову. А прво небо и земља прва оде и прође. Апокалипсис, 21 Свет хоће много лепши остати неголи што је сад: земља бити бела ка хартија, и провидна кано

А кад рог дигне и оде, вода остане ка и била: неваљала, горка. ЗОРОВАВЕЛОВ СУД Код цара Дарија персијского тројица поближих од његових

Узе градска врата на своја леђа, заслони се ш њима, да га не могу стрељајући за њим устрелити, измаче између њих, оде к планини, изађе на високу гору супроћ Хеврона града и онде их збаци са себе.

На том брду врата остави и оде мирно својим путем. РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО У неко доби заказа Бог пророку Језекилу; рече му овако: »Нађи једну ћерамиду и

А како виде да не би хвајде, и поведоше га са суда на смрт, — врло се раскаја. Оде пред њихове жреце и баци им у цркву на патос пред њих оне талире.

« Дочу Јуда од њих тај чемерни му разговор од свештеника жидовских. Оде под једно дрво, од јада заврзе се за врат својим појасом, те се обеси и удави се. После врло се наду и распаде се.

вели, где духајући јаки ветар зађе у које пуклотине, ил’ му пештерине земљане, те далеко доле у ширине испод земље оде, а спрам свога духања нигде скоро пак одухе не може здесити куд би пак излезао, та и врти се там-овам силовито

Другог пусата бојна ништо са собом не узе кроме један топуз. Самосам оде у гору тражити те харамије где су. Нађе ону пештерину где му је скривена гуља. Улезе унутра, затече онде Какуса.

Једним часом згоди му се, оде у топлицу купати се — оста за ругобу, омахнити и образ му се промени. И толико времена се лута, претуца ружен и бијен

А кад се вратише дома натраг, диже се полако лав и приста за царем ходити. Оде за њим у полате цароградске. И од то добине кано пудља куд год би ходио цар, све за њим пристајаше.

Чинећи им на руку да гледају сеир, доста пут и сам би ноћом подранио; оде у планине, те до зоре би дојурио пред цароградску капију свакојаку разлику зверад, те би онде чувао докле рано отворе

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! ’Ајде и ти па, нане, како си тој па збориш!? — рече прекидајући разговор. А затим метну шубару на главу и оде љутито. — Није без ништо! — рече Јевда после дужег размишљања.

свет, ипак, баш у исто то време, није налазио да је то тако страшно ако његова мезимица, његово чупе Зоне, недељом оде са другарицама на ћошак пред Калоферлијски хан или на Бит-пазар, где игра оро; или у неку авлију или неки пошири

А међутим и не оде у дућан, него удари опет кроз неке друге сокаке; а накривио фес, па га кићанка све бије и куцка по плећима, па се ломи

јаглуком, кад се пустила игра, дође и њој воља да поигра, па иако је чорбаџијска ћерка, па макар и отрпела резилак кад оде кући. Али ипак замоли измећарку Васку да не каже ништа код куће.

Ја ћу да заобиколим малко, па ће да искочи убаво, како под инџилирски план!... — рече и оде као олуја. — Што, што! — викну запрепашћено Јевда и хукну: — Тугооо! Што гу пуштисмо?!

Ласно за тој! Ја ћу си све полако... па фино... с политику! — рече и оде. — Доке! — викну Мане и полете за њом, али она беше већ далеко...

— раздера се Дока и оде љутито, и остави запрепашћеног чорбаџи-Замфира, који се само крстио левом руком и говорио: „О, бог да чува!...

). Не слушај гу што си је там при вас зборила! Никој гу неје пратија, — сама си, брљива, оде при вас!... — Хе, лагала је што је зборила? Не ли? — Неје, ете, лагала, ама... ете, неје требала да збори!...

— Ех, — грува се у прса Мане — сал тој да си дочекам да ги пукне брука и оде абер по ма’але, па после сал тол’ко да поживејем кол’ко од зајца оп’нци да поцепам!

Иска тета и мајка ти да попију по једно кафе, — вели Таска Зони — па ги прати, ете по измећарку. Зона се диже и оде, а Таска скиде шамију и раскомоти се, па седе, и тек сада, кад се удобно намести, а она зајаука, ама онако женски, као

— Е, — заврте тужно главом Зона — моје си је било, тето! — рече болно и оде спуштене главе полако, и као сенка тихо, у своју собу... ГЛАВА ПЕТНАЕСТА Она је наставак главе тринаесте.

рекао зашто је дошао, тражећи чак и Зону, да с њом проговори, укућани се просто згрануше, показаше му врата, и тако оде и без кафе, задовољан што нису, како су му припретили, пустили с ланца чувеног њиховог зељова.