Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
кад мјесец засија И твој талас плане сјајем драгог кама, Један лик, од крина и од камелија, На модрој стијени под оморикама Појави се. Сама, у провидном велу Од сребрне магле, она стоји тако Блиједа и тужна.
И све док не слети зора на врх голи, Као стуб мраморни тако стоји сама На модрој стијени под оморикама, Па плаче и јеца и Богу се моли. О, ја знадем гдје је постојбина њена!