Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Питамо: „Гди је господар?” — „Очô је у Крћевац”. — „А гди су момци?” — Каже: „Ту ономад ујутру спремили сви коње, дођоше и рекоше: ,Збогом остај, господару, ми одосмо нашим кућама; не можемо бадава тебе
Међу прочим потребним а и шаљивим разговорима запита Карађорђе: „Бога ти, момче, какву ти ономад будалаштину бејаше започео?” Живан: „Од стрâ, господару, скривио сам јоште кад је кнез Алекса заповедао.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— И велите о Ђурђевадне ће изићи од Станоја? — упита Милун поћутавши мало. — Тако ми барем он рече ономад — одговори поп. — Жали ми се да му је Станоје учинио нешто криво. — Хм, па и јест Станоје мало џенабет!
— Оно јес'... ето није ми још платио ни она кола врљика што му ономад дотерах. — Неће ти ни платити. И ја сам му дотерао, знаш, једна кола још пре тебе, па — ту! — Поган човек!
— Мени ми не верујете? — Није да ти не верујемо, него ниси ми још платио ни они врљике што сам ти ономад дотерао. — Ни мени оне врљике, знаш? — додаде Тиосав. — Е 'оћу, 'оћу; 'а'де само ви мени дотерајте.
— Тек никад се нисмо онако душмански разишли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа — као ономад на Ивањдан... — Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло! Што то заподиреш? — Таја кажем само.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— И Турци баш ћуте? — Ћуте. Ишао је Иванко ономад до Сарајева. „Ником, вели, и не пада на памет да удара на нас.” А после, и зима иде... — Зато ти и хтедох рећи!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Па песма, мамо... из Бачке песма, певали су је ономад бачки рисари! — Та знам, знам; ал’ откуд нађе да певаш баш њу?
— Та знам, знам; ал’ откуд нађе да певаш баш њу? — Па још од вас сам је, слатка мамо, и научила, — па ономад ме подсетили на њу. — Ту песму више да нисам чула! Јеси л’ме разумела? Ви’ш ти то ње!!
А бар да не знам да деца волу звонару; него душа им је и срце да се вешају о уже! Поваздан би да су на звонари. Е баш ономад сам се баш слатко насмејао. Питам једно дете: Шта ћеш ти бити, Перо, кад велик порастеш? Он каже »Ја ћу звонар бити«.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Но, молим вас, фрајлице, знате ли што српски свирати? — Богме, не могу служити — не знам. — Та шта не знаш! Како си ономад лепо свирала! Мораш свирати!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Ти си крива. Зашто ниси газдарица у своју кућу, да узмиш на ум? ЈУЦА: Та ономад је пред вашим очима квара учинио. ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет!
Сремац, Стеван - ПРОЗА
лако ће ти бити да ми учиниш... — Господин — Пајо — вели Каја и диже чашу — ово у ваше здравље. — Баш се ономад нешто мислим и разговарам кога да узмем још.
јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у поезију, кад је то душевна онанија, како баш сам он рече ономад Саватију, одборнику општинском, приликом једног серкла — који је много личио на литерарно вече — у казаници Крстосија,
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Не будите га, смилујте се на њ! проводити га манте по воли за тешком школом вакацију ту! — Ономад би, доколан нађох се, размишљат стадох што да започнем? да читам што? да пишем што?
оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и ономад једну одбисмо жртву: сутра је у снегу нађосмо мртву!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Како... отац! — узвикнух пренеражен. Објаснили су ми извињавајући се што морају баш они да ми кажу. Умро је ономад. Јуче су га сахранили... Занемео и збуњен, стајао сам оборене главе, наслоњен на ограду.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица раширила очи, гледа и не разуме шта ово он говори. Она само посматра ово учтиво и озбиљно лице, које се од ономад тако изменило, да овај човек изгледа сад сасвим други.
»Збиља, красан човек. Како је само учтив, пријатан, скроман. И баш може бити да сам га ономад рђаво разумела. Човек, без сумње, гледао мало да ме занима, па ћаскао свашта, а ја одмах помислила богзна шта...
и тек сад ћу да ти чиним... Хоћеш сутра да ти донесем златан часовник... двадесет дуката сам га платио... Ономад сам га купио за тебе... хоћеш... Бога ми, што ?... Сву ћу те окитити златом и брилијантима, среће ми ! Хоћеш ?...
А ја био у Београду, неким малим послом... рече он, и зачуди се сам зашто је морао то слагати. — Био ми ономад отац, па не могосмо да добијемо квартирину из општине...
ни то, што сведоци никако не могу да се тачно сете дана, кад је Гојко грдио власт, него само тврде да је то било ономад... некако тако... ових дана. После пола часа за Гојком се затворише апсанска врата и зарђала реза шкрипну оштро...
После, кад се довољно настрадала, постаде равнодушна према свему, било јој је свеједно... Али јој се ономад отворише очи, кад стаде жива жена између ње и њега и с правом положи руку на његово раме, а он, онај бесни и разуздани
учитељке. Ми смо овде тек ономад сазнали, кад се вратила госпођа Зорка отуд из села, после онога боја... и капетан се осмехну, очекујући радозналим
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— заврши министар и с раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор. — Сасвим тако! — Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на поверљиве издатке, и онда, ако се не пази на
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
где је била фирма с натписом Видело, Комарчић излази и путује у Сремчицу да пољуби у образ онога дрипца, коме је ономад одрицао права учешћа у самоуправи. Радоје стао на раскршће па раздаје сиротињи некаквих 3.000 динара...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А ја, знаш, онако лијепо с њим и опет ћерам своје. Ех, окле сам ја, не може он мени доскочити! — Тако, тако! — Ономад иде он овуд па таман прође а ја се искашља’ и пљуну’ за њим.
« Послаће је у неке новине, у новине Пиоњер народних тежњи које су ономад почеле излазити, а доле под звездицом написаће: »На основу чл.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А кад ономад прочитах у неким новинама да је Николе Глишића, тамошњег шефа благајничког одељења, мога побратима, заиста нестало,
— Ох! — Нешто размишљате, шта ли? А он се промешкољи па примаче главу. — Мислим о ономе, што смо ономад заједно видели у Фани Бисагу и не могу никако да заборавим ону грозну слику. А ви?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.
— Марија, где је мотика? — запита кмет. — Не знам, богме, да ли је и донета из луке. Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. Писар од тог одговора поста још веселији.
Ако га извршите добро, биће вајде свима. Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице. Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега,
Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. — Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. — Не помињи ми то, молим те.
— Јесам. А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда. Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? — Јесам... онако узгред.
Данас немам више од сто гроша код себе. — А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића? Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. — Можете ме убити, али сад немам.
— запита Станка радознало. — Па ко га не виђа? Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим. Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако « — вели, а ја занемела, па га само гледам.
— Па, узе ли? — Узех, ја што ћу! — А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој.
— Ја, вала, ништа. Кажем ти: свет... — А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? — Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!
— Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... — Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. — Свега досад пет дуката. Ђурица се намршти.
— рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... — Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути.
Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. — Зашто ? — Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. — Не може бити!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
(1979) СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ Мимогред, у разговору, ономад ме је један добар зналац књижевности и бритак критичар упитао – јесам ли заиста Косовар.
у велика Зелена твоја времена, огледа се ово „мало зелено дрво“ из тек објављене „Велеградске песме“: Каже ми ономад моја жена За коју бих све учинио Волела бих да имам Једно мало зелено дрво Да улицом трчи за мном.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ја те, Рачки, по први пут видех, Та ономад на Ђивову тлу, Кад слависмо нашега Омира И дизасмо помену му стуб. Моји друзи крчише ми пута, — „Оно ј’ Рачки!
ЧУДАН САН (Мађарски од Е. Јакаба) Ономад сам чудан санак снио: Шећући се преко тротоара Нађох што је неко изгубио, Нађох нече срце из недара.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Куда? Пруговачком дољачом на Липовац и Св. Стеван, да ухвати свезу са Хрватовићевом војском која је ономад дошла од Књажевца, па да заједнички ударе на Ахмед-Ејубову војску, која је размештана одмах преко наше границе око
5 августа у зору кренула се прва турска колона са Тресибабе. То је опет била она иста Фазли-пашина дивизија, што је ономад дошла из Зајечара. Истурили су је напред јер је била одморнија од књажевачке турске војске.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Непознати песник МАДАМЕ Сеци језик, ево, на потиљак вади, он ме, мадам, с тобом ономад посвади! Камо срећа да сам, кад сам га подигао реч ону изрећи, на двоје прегризао!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Задовољава се са дветри маслинке и печеном рибицом. — Јест, богати, гледам их ономад, кад навалише на она „јајца“ што их повадише из мора.
— Ратовасмо, тукосмо се, али овако није било!... — Надам се да ће овде и њима бити гроб! — одговара командант. Од ономад увече нисмо готово ништа јели.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ти се прођи бијела Лијевна, не оста ми бољи у дружини! А знаш добро што смо учинили: ономад смо убили Турчина, од Лијевна старога Мал-агу, скинули смо токе са Мал-аге, па ето их на прсима твојим; а скинули
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
сам Јулијану БОНГИОРНО БЕЛЛА Тако на Гибралтару У једном лифту У квару Нађох грофицу Мару БУЕНОС ДИАС СЕНОРА Ономад у Лондону Све беше По бонтону Цвеће за примадону ГООД МОРНИНГ ЛАДY Чак на Пелопонезу У кадифи Да л везу Сретох
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет... Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана. И он си има сина... Свршија у Грац трговачку чкољу.
И ти се људи тако страсно задубе у тај проклети шах да се око њих могу сви исклати, а они не би приметили! (Ономад су се чак и сликали тако са шахом како, задубљени у игру, играју њих двојица шаха, а трећи, лепи Перица, прави им
Она сумња на Мана. А Мане, опет, како су чули, не да се ни опепелити да је он штогод у то умешан. — Ено, ономад је истук’о једног што га је запитао шта је он сад: момак, удовац, или шта ли?