Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Ни до једног се од тих опажаја не може доћи споља, него изнутра, из лика, из телеснога самоосећања. Премда се споља даје, у ауторово име, опис се
По врсти и богатству оваквих опажаја ниједан се српски роман до међуратног периода не може мерити с Нечистом крви, а нема их много ни касније.
При томе опет може доћи до понављања, и у понављању до могућег спајања два различна опажаја: субјективног јунаковог и објективног ауторовог.
Углавном је искључено њихово индивално језичко уоблинавање сопствених опажаја и држивљаја; знатно више, наиме, него што се то обично у новијем роману чини.
За то нам добро може послужити горњи пример. У њему је опис, очигледно, састављен све од самих истанчаних опажаја, па и од опажајних прелаза и прелива: осећати дах човеков на себи, видети место њега сенку његову поред себе, и то у
Код Црњанског нема толико много правих синестезија колико има у разноме степену „деформисаних”, а то значи колебљивих опажаја који нагињу ка синестезији. Могло би се чак казати да има много синестезијског преливања у опажању.
положаја који им је тело заузело у односу на тло по коме се крећу, код ратника долази до приметног „деформисања” опажаја.
природе, а јунакињино осетљиво тело, са својим оштрим чулима, служи као медијум за добијање песнички преобликованих опажаја.