Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Пређе дан хода даље и останови се с друга три одшелника, но сваке године иђаше посетити гроб свога љубимога Османа на дан погребенија његова. Кад то сазнаду други, весма се соблазне и почну сумњати о његовом благочестију.
да се ови притом престави, и на самој смерти чују од њега ове речи: „Праведни и благи боже, да будет душа моја с душом Османа мога!
Прилажем овде један леп параграф његове предике, у којему он доказује да Патермутије могао је љубити Османа као друга, комшију илити сосједа, и како благодјетеља свога, могао је и богу се за њега молити: из овога се толико
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Јевта Поповић, 1826, издао је Сузе Радмилове од Влаха Минчетића, а 1827, рђаво и скроз некритично, Гундулићева Османа, и то као прву свеску својих Разныхъ дъла. [Осман је 1826. први пут издан у Дубровнику; већ 1827. изишао је ћирилицом.
(Побратимство, песме Омер-бега Сулејманпашића Скопљака, Османа А. Ђикића и А. С. Карабеговића, Београд, 1900; Ашиклије Османа А.
Ђикића и А. С. Карабеговића, Београд, 1900; Ашиклије Османа А. Ђикића, Мостар, 1903; Пјесме Авда Карабеговића Хасанбегова, Београд, 1902, Сомбор, 1903. и 1904.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” „Невоља беше, добри мој оче, невоља беше, ал' сада се доче, јер ево нађох уточиште наше, из харема мрска Османа паше: ропство ми дође несносно, мрско.
Зар не знаш, болан, не знао бога? Зар не знаш воле паше честитога? доста смо крили туђе битангаше, немилост навукли Османа паше, зар ниси чуо како паша прети, ниси га чуо богом се клети, ако још једног примимо бегунца, нећемо више гледати
Ал' никад још ваљда ниси била така ко сада испод шатора лака, Османа паше шатора бела, никад се још ниси тако отела! Честити паша замишљен ћути, пред њиме ћуте оци погнути, довели су булу
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Францускога да не би бријега, аравијско море све потопи! Сан паклени окруни Османа, дарова му луну кâ јабуку. Злога госта Европи Оркана!
Ћипико, Иво - Приповетке
Пуче из џевердара. Он крочи брже, а иза неколико корачаја обрне се и лијепо угледа Османа распружена на земљи. Па потрча, држећи пушку у руци, напријечац.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Лешјанину је такође заповеђено да се што ближе примакне Зајечару, да мотри на држање Османа у Зајечару, па ако буде згодан тренутак и да га нападне и, ако је могуће, заузме Зајечар.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»Да ми не би иве и омана, Не подгојих свог сина Османа« (ібідем). ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ Лабкраут (галіум верум). Ивањско цвеће, иванова трава, госпино цвеће, госпин простирач
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ја сам додуше недавно прочитао још једампут Свето Писмо, пошто ме је непосредно пре тога једно дело мог пријатеља Османа Нури Хаџића упознало са учењем Мухамеда.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
би била; да је гуја, под камен би била, Нит' је вила, нити гуја љута, већ то цвили Перовић Батрићу у рупама Ћоровић-Османа... (Перовић Батрић) Шта се б'јели у гори зеленој? Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Мало Тодор кроз отоку иде, нађе Тодор на друму широку од Цетиње Бојичић-Алију и код њега Танковић-Османа, штоно јесте цури муштерија: оба држе преко крила диљке, држе добре коње за дизгене, код свакога по тридест
Тале, јер је Тале јунак на мејдану; с њиме воде Бојичић-Алију од Цетиње, града каменога, с њим поредо Танковић-Османа; дадоше их Јанковић-Стојану, Стојан даде Јероглавац-Марку, Марко веже за јеле зелене.
А четврту књигу оправио, посла књигу у турску Удбину, на сестрића Танковић-Османа: „О сестрићу, Танковић-Османе, покупи ми по вашој Удбини удбинскијех на гласу јунака на пријепис пет стотина
Мало стаде, задуго не било, ал’ ето ти Накић-Ибрахима и са њиме Танковић-Османа, они воде хиљаду јунака; њих далеко Алил сусретнуо, силну војску у пољу устави, аге води на бијелу кулу.
Нит’ је вила, нити гуја љута, већ то цвили Перовић Батрићу у рукама Ћоровић-Османа. Османа је богом братимио: „Богом брате, Ћоровић-Османе, немој мене изгубити главу, ево тебе стотину дуката; седам
Нит’ је вила, нити гуја љута, већ то цвили Перовић Батрићу у рукама Ћоровић-Османа. Османа је богом братимио: „Богом брате, Ћоровић-Османе, немој мене изгубити главу, ево тебе стотину дуката; седам брата,
Сви падните по трави зеленој, ја ћу пасти друму на средину, чекаћемо Ћоровић-Османа; не палите пушке џевердаре на Турчина Ћоровић-Османа, не би ли ми бог и срећа дала да би њега жива уватио; ако ли га
по трави зеленој, ја ћу пасти друму на средину, чекаћемо Ћоровић-Османа; не палите пушке џевердаре на Турчина Ћоровић-Османа, не би ли ми бог и срећа дала да би њега жива уватио; ако ли га не би уватио, удри који — родила га мајка!
трави зеленој, Радул паде друму на средину; у то доба Ћоровић Османе, но се скочи Перовић Радуле, те он вата Ћоровић-Османа: једном руком коња за дизгене, другом руком Турчина за прси, обали га у траву зелену.
Остало му прискочило друштво, те Османа жива уватише. Тад бесједи Ћоровић Османе: „Богом брате, Перовић-Радуле, немој мене изгубити главу, ево тебе хиљаду