Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
А худ и високоуман, како му се стане шчастије осмијавати, сасвим полуди, заври му се мозак, нити га већ његова кожа вмјештава.
храну и живот свој у персима њејзинима, као да већ савршено зна да се без ње плаче, њу жели, на њу се најпре почиње осмијавати, и њу као своје прво блаженство милује и љуби.