Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
боје, Јер си самац оставио своје — Но љуто се млада заговори, Ваљало је да сам већ на двори, Збогом сада, ал' кад отле пођеш, Немој наших двора да мимођеш.
Па зато се момчад узбунила, Разавила соколова крила, Те ка кули Змајевој се крећу, И туце се на рочиште слећу, А отле ће к осталој дружини, Па са њоме крвавој крајини, Да не даду, већ да је утврде, Да је како Турци не нагрде.
Тад одврати своје лице бело, Ману руком да с' уклоним отле, Ал' се мени све умље занело И ја оста ко прикован о тле.
Јоште једном окрете се часом: „Све је прошло, прошло за свакаде!“ Тако рече, те прекиде гласом, Лице покри, отле је нестаде.
Ал' када нојца удри се са зором, Два коња виде где јежђау гором, Ал' не, не туде, већ доста далеко, Два сата отле, тако би ја рекô. На једном коњу ту један јааше, Ма на том другом њи двоје бијаше.
Што смрт развлачи тако немилице, И гледну, гледну, и беше му слатко, Те још се смеје, ал' беше за кратко; Јер Миле отле беше недалеко, Те силном мишком јунак је секô, Ал када спази де господар паде, И ко му рану самртну зададе, Кô
“ За срце га реч привати: „Па ти, мати, па ти, мати! Бежи, бежи, отле ајде, Ох тако ме не гледајде, Глај ме мачим и сабљама, Глај запетим тим пушкама, Глај ме муњам', глај топима,
“ Диже главу, оком плану, Па једноме плао ману. Ајдук стиже, већ дигоше, Већ га отле понесоше. „Брже, брже, ао јада!
Но љуто се млада заговори, Ваљало је да сам већ на двори. Збогом остај... Но кад отле пођеш, Немој наши двора да мимођеш.
Вељко отле био подалеко, Зато пашу шале не дочекô, Већ шешаном удрио Турчину, Просуо му низ плећи мождину. Али, брате, то да
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Оли челе хватат у капицу да уљаник у гори заметнеш? Нико меда отле јести неће. — Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи.
Ћипико, Иво - Приповетке
Први стари рибар стави ногу на крај, за њим искачу остали, само остаде млади рибар; отле до на жало довуче Маркову љешину и предаде је староме.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ја сам твоја вјерена љубовца; но опрости оне топузине, е сам млоге ноге осветила“. Отле ошли у Приморје равно, здраво ошли, весела им мајка! Њима мајка, а мене дружина!