Употреба речи оца у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ето, драги пријатељу, са тога ми доброга оца осудише на смрт. Са те големе кривице његове морао сам и ја оставити нејаку браћу и родбину и тумарнути у свет, где

Они ми продадоше оца, а на дому су, опет, као верни суседи, чували наше куће... Зар није то благородно? Није ли мудро то?

Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном брадом. Проседео је. Очи нису имале више оне светлости, беху тамне и упале, а лице му дође

Одсад су сви људи и народи слободни!...“ Бог ћути, и људи ћуте... Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога.

— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!...

— Имаш ли оца и мајку? Ил’, можда, брата старијега? — Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!...

А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: — Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим. Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су

Као кроз сан сећам се њега, мога оца. Сиромаха! Беше вечито болестан. Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је

Ох, господине! Грозна је то слика што сам је у томе часу видела. Никад је не могу заборавити. Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових

а свој рођени пород бацају у блато. Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...

ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.

“ „А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке? Оне све у свили, а ја?... Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Разумно наши стари веле: „Кад се Циганин оцари, обеси и свог оца”. А Инглез вели: „Манy ман цлаимс онлy то схоw хис елеватед литтленесс: Млоги се пење само да покаже своју узвишену

присца генс морталиум рампа рура бобус еxерцет суис: Блажен онај који далеко од метежа, на подобије првог рода људи, оца свога њиве с своји оре волови.

— „Нећеш да слушаш, сврбе те леђа, нашао си ко ће те чешати“. Наравоученије Овако бива маленој деци кад оца и матер не слушају.| 64 Змија и земљеделац Змија живљаше у једној јами близу куће земљеделца.

цар, идући у лов, дође по случају у колибу некога пастира, види ту дете благообразно и остроумно, заиште га од оца.

себе тако и друге обмањивају криво и неразумно толкујући Христа Спаситеља речи, гди вели да се ваља одрећи и оставити оца и матер, жену и чада, дом и имјеније своје, а нећеду већ једном да се освесте да Христос придодаје: „мене ради и

је ли то љубов к богу и к отечеству? Али што они маре кад су се они оца и отечества одрекли? Зато, о љу|бима и поштена нацијо, сва што се зову манастирска имјенија, то су народна имјенија,

Ево им њихове паметне речи: „Није ли то И с у с , син Јосифов из Назарета, кога ми знамо оца и матер? А може ли што икада из Назарета добро бити? Је ли икакав пророк из њега произишао?” Бедно сујеверије!

Нека приме ови премудри совјет благоразумнога оца: кад се год виде у огледалу, ако им се чини да су лепе, нек све своје попеченије у том положе да своју лепоту са

и управљају; зашто такови народ познаје и почитује у свештеној персони цара свога праведнога судију и чадољубива оца, к којему му је у свакој невољи пут свободан и отворен; зна да је интерес царски до најпоследњега човека у царству

Знамо чије су ове речи: чувствујмо сву сладост њихову ако желимо синови Оца небеснога бити. Ово што ћу рећи управ из ових Спаситељевих речи сљедује, то јест: „О к а ј а н и н е м и р о т|в о р

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није. ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА Већ смо земној препуштени сили, њеном суду,

3. Брате, који си измирио браћу, сине, који си подигао оца, оче, чији пепео синови расуше! Донео си нам семе вина, семе жита, ал нема ко у земљу да га баци!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја сам се родио 1777. године у селу Бранковини, сат и по од Ваљева, од оца Алексе и матере Јоване из куће Ђелмашевића из Гвозденовића.

Петнаести дан од тога дана, дотрчи татарин из Стамбола, и донесе нов ферман. — Причао ми је буљубаша мог оца, Лаза из Трлића, да је татарин утрчао у варош непрестано вичући: „Мазул Шашин-паша, мазул!

” Ја сам слушао мога оца, и сећао сам се целог живота свију његови̓ совета, и био сам спокојан, задовољан и срећан.

Следујте мом примеру, следујте тој чаши мога оца, не само у пићу него и у свима другим страстима и наклоностима, па ћете бити срећни.

Да видите, децо, да је попа цели дан говорио, не би тако ућуткао као мог оца неколико речи. Сви ућуте као да водом сваког залијеш.

два стара (свештеника) исповедају старе људе, а нас тројица млада учимо децу како се ваља крстити, Богу се молити, и оца и мајку у руку љубити и почитовати, и проче, и које год дете престане на исповест, поред његовог имена у тефтеру

Сад опет да вам приповедам из житија мога оца. Михаљевић натури ћуприју на Саву, топове превуче и на Забрежју шанац начини.

” Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: „А зашто, Алекса, ти нећеш да останеш у нашега цара служби, пак ћеш скоро капетаном

Никола Грбовић преко Колубаре био је љишки кнез; а Подгорци, којима је кнез био умро, дођу молити мог оца да сједини Подгорје са својом кнежином, и да обадве кнежине држи, или да им он даде каквога из своје кнежине кнеза.

Неки Турчин, Муста-бег Јајић, који је у прошлом рату примио у бојевима пизму на мог оца, рекне у Ваљеву: ,,̓0ди-де, Алекса, да ти нешто кажем.

и глобити није давао; зато су га поштени и мирни и Турци врло уважавали; а особито Срби љубили су га као свога оца и поштовали као највећега од Турака заступника.

Он замоли моги оца, те му узајми те новце да се откупи да му кућу не ̓арају. Кад оде поп Лука Лазаревић, дозове мој отац мене да пишем

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Утом је већ био и пунолетан те примио у своје шаке оно мало баштине, што му од оца остало и уситнио у новац. Почео је давати новце под интерес, и та му се шпекулација тако осладила да је наумио само њу

— Каких две хиљаде година! Јесте ли ви при себи, господине? То је гроб мога оца... — рече један између њих. — Не знате ви то, то је моја ствар... Ја ћу да носим.

Наоколо мало њивице, нешто поврћа, ливадица. Све лепо уређено. Страхиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке.

Кад је тако спечалио неку парицу, вратио се у Овчину — на оно мало баштинице што му је остало иза оца. Стару кулачу развалио је, па начинио сам ону кућицу и ту живео као вредан и скроман сиромашак...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ 148 11. СКИДА СЕ ВЕО 155 12. ЛОМ 162 13. СТРАШНИ СНОВИ 176 14. НОВИ КМЕТ 184 15. ДВА ОЦА 189 16. ПРВИ СУСРЕТ 195 17. ПЕТЉАЊЕ 200 18. МУЧЕНИК 207 19. ПОЧИЊЕ ОСВЕТА 212 20. ОСВЕТНИЦИ 226 21. ПАРАШНИЦА 232 22.

Шта ми је то: девојка?!... Таки момак од онаког оца и из онаке куће... може наћи па сваки нокат по цуру!... Збогом, Лазо синко, збогом! — рече Маринко.

Подиже се плавичаст, мирисан дим, а старац се прекрсти. — Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству...

И, стегнувши песницу, баци страшан поглед па кућу оца Лазарева. — Тешко теби, стари Иване — рикну он. — Тешко теби, крове, који си прво заклонио главу ономе зликовцу!...

— Видим, и... хвала ти! — Али ти ме мораш слушати, или... — Слушаћу те као оца, боље него оца!... — Лијепо, лијепо!... Тако ја и хоћу! — рече Крушка и удари у длане. Пандур промоли главу на врата.

— Видим, и... хвала ти! — Али ти ме мораш слушати, или... — Слушаћу те као оца, боље него оца!... — Лијепо, лијепо!... Тако ја и хоћу! — рече Крушка и удари у длане. Пандур промоли главу на врата.

Тај исти Лазар пуца на њ; па кад му то није за руком испало, он наноси срамоту дому његовом И пљује на седи перчин оца његова... Дакле, ко је тај Лазар?

— Шта рече, несећнице?! — Рекох: он није крив! — Откуд ти знаш? — Знам! — Зар си ти паметнија од оца свога и толиких људи? — Нисам паметнија. Али, нано, грех је бацити кривицу на човека који није крив!

До његовог ћефа стоји ти живот!... Тај исти Сали-ага се понекад веселио убијајући људе. Јединца у оца убије само зато да би се насмејао!... Али дође и њему!... Нађе се чова па закла из пушке!...

па ето ти и оног Алексиног несрећника!... Сам лопов, хајдук!... Све је то једна сорта, као да је од једног оца. Нема ти у њима искре оне душе домаћинске, него... како да речем... све је, брате, некако хајдучко...

— Ха-ха-ха-ха!... Гледај ти, молим те! Хоће човек да се жени, а овамо крије од оца!... А знаш ли ти да сам ја то давно чуо, а?... Не знаш!... Чуо сам ја, али нећу казати од кога... Него хајд, хајд!...

Шта би хтели они? Зар човеку који ти је толико добро учинио да не смеш рећи ни хвала?... О, ва им̓ оца!... Ја, брате, не бих тако радио! Ја бих им рекао: браћа смо, живели смо лепо и живећемо.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Знаће да је само она земља светла Где никад још није пала суза срама; Где су деца на мач име оца метла Што живи у химни и у молитвама.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница. Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре!

Она поклопи очи рукама, и суза њеног оца паде у море њезиних суза Не знам колико смо ћутали. Онда Ђорђе прво обриса око, и поузданим, чисто веселим гласом

Она тужно слеже раменима и послушно показа очима на оца. — И сад одмах седате на кола, сад одмах путујете? Одмах? — Одмах! Не знам како смо се опростили. Ништа нисам видео.

” Турио Прока вес на очи, плаче као киша и моли. дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио? — Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: „На, на пут за уши!

Ту сахрани оца и матер, ту прекопута замилова девојку, ту уз кућу однесе куму лимун и позив на прстен. О, како му ту беше драго све:

му сина, прво сузе, па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца И жена је плакала — то се већ зна! И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде!

Несрећа је то што она, и кад уђе у кућу Ђенадићеву, оста мазница, као што је и у оца била. Она зна све најбоље! Увек мора бити на њену! Неће да ради што јој се каже. Каже: „Нисам ја то ни у оца радила!

Она зна све најбоље! Увек мора бити на њену! Неће да ради што јој се каже. Каже: „Нисам ја то ни у оца радила! Што даја месим хлеб за цареву војску? Мени и мом Арси доста један!

Она је расла у кући код оца до своје осме године. Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.

— рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо? — Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко. И тако Мара остаде код оца, а пође у школу.

А богати, оче, не прими за зло, гдје си ти школе учио? — Ја сам се — вели поп — учио у мога оца који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт

Или — или ... Видим све. Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку... Ноћ је била црна као мало која њена дрýга. Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Ту и слика поп-Ћириног оца, старог кабаничара Аверкија, насликана масном бојом. Он насликан са врло благим изразом лица, а поред њега неколико

на послетку, Јуца је била скромна и богобојажљива девојка, која није имала своје воље, и која је све слушала у кући, и оца звала: тáта, а матер мáма.

и она је наскоро после смрти Драгињине свиснула од жалости: а ви ћете, гледајући горко ал’ касно кајање самовољна оца, и сећајући се тих невиних жртава самовољних, уздахнути, те рећи: Самовољо, нигде те не било!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Стара мајка се одмах диже. Нас, децу, па н оца, пресели у другу собу а она оде у гостинску да је осветли. Слугу посла да иде и јави по комшилуку осталим старим,

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Од својих другарица се само у том разликовала што је била најбогатија. Има сесију земље и виноград. Оца нема. Милена Милеуснићева, кћи Ђоке Милеуснића, опанчара у Б.

, Младена Ружичића, и тај у кућу долази. Јулка и Милка немају оца, само матер. Јулка осећа велику наклоност према Ружичићу, али кажу да овај има врло слабу штацију; ако би који бољи

приђе му да га пољуби, а отац опет њега загрли; но, то парче платна тако је било јако ушкробљено да је у пољупцу с њим оца заклао. — Ексцелент виц! Дође кафа. Фрајла се дигне, поздрави госте, па оде у другу собу.

Таково још нигде нисам читао. — Е, можеш онде сваки дан читати и то где отац сина, а син оца за распикућу проглашује. Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда? — Знам два места. Једна у Ц.

„Кад сам био у Ж. код попе, Савкиног оца — пут тамо и натраг десет форинти. „Кад сам био да просим Соку Редићеву у С. — пут тамо и натраг пет форинти.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

ропство и понижавање жене спроводи се у целој кући и сваки њен корак оцењује он по оним оријенталским назорима свога оца. Нити воли забаве, ни спорт, ни концерте, ни позориште. „Шетња није за домаћице“.

Обадве не можемо, а није она него сам ја вид'ла муку око њега од ово лицно. Рано, госпођо, остао без оца, сами видите: како данашња деца то не признају, а она гуја уме фино да се вије око њега.

Ужасно ми је и пад се тога сетим и никад никога Другог не могу зато кривити до оног бедника, оца мог рођеног. „Нема ту, вели, до века за руку, нити је Београд преко света, промучи се, брајко, муни се, прођи, види

Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!“ И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије. Па шта ја хоћу?

„Трећи је месец од кад сте дошли овамо а он ни писмо једно једино не написа, а камо ли да је дошао да види оца и мајку, него све од другог чујемо о њему. Само ми чудо да га тај рат ни мало није опаметио.

“ И трећа плаката стоји њенога сина што је умро у брзо иза оца, од прекомернога рада. Седео сваке боговетне ноћи док не осване и читао и преводио неку велику књижурину.

— У Клермону се родио Паскал и ту се родио први Југословен после Косова. — Родила га је машамоткиња Жана Порте од оца Стипендија Бежановића.

безумним осмехом човека који се смрзава, он је мрдао челом и носем, пирио ону пару мраза као да пуши и шапутао: „У име оца и сина и светог Духа, амин; у име оца и сина и светог Духа, амин.

он је мрдао челом и носем, пирио ону пару мраза као да пуши и шапутао: „У име оца и сина и светог Духа, амин; у име оца и сина и светог Духа, амин. Београд расте; расте Београд; гле како Београд ужасно расте!

Африка

Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.

Једва улазим у први европски бенгало. То је стан католичке мисије. Два оца мисионара, у брадама, у белом колонијалном оделу, дочекују ме као да ме одавно знају; служе ме пивом, причају ми о

непрестано грди што му својим леђима греје ногу. Меј не би ни покушавао да на рачун наш постави боље свог оца; он је питом, тих, љубазан, и нимало нема ону насртљиву охолост црнца који је успео да се обогати.

Кад је добро увио свог оца и сестрицу, да би их заштитио од хладноће, он пређе код нас. То се онда збило нешто бескрајно безначајно, што ће за

Учесници су задивљени толиким поклонима: младожења, који је од оца већ откупио девојку за шест боца џина, ево и невести прави дар шкољкицама, за више од педесет франака.

удовица дужна да пође за сина кога је имала са покојником, јер Бобо наслеђује своју матер као и сва остала добра свога оца.

Еп је дуг око десет хиљада стихова, на архаичном је језику, и преноси се са оца на сина у одређеним породицама гриота.

Дајем му одмах и десет франака за биоскоп. Види се да отпора више уопште ни нема. Деран одлази да из собе свог оца узме кључеве, и ево ме сад, пошто сам прешао цео храм, у једном ниском мрачном ходнику, чија су сва друга врата под

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: Мени је ово доста. Ја знам да највећим припјатствијама овде од вашег господина оца надати се имам, но познато је да се тек таква љубов као знатна почитује и у три части романа издаје гди је

Црњански, Милош - Сеобе 2

Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремали за попа, па говори кроз нос, а само је случајно залутао у

Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи. Кад му се нареди, војник ће по глави, и рођеног оца, али та заповест је жалосна. Ако ти Расцијани воле да носе своје црвене гуњеве, па шта онда?

он се само осмехну и промрмља Ђурђу, тако да га је и Гарсули – ако је хтео – могао чути: „Зар Шокац да те ућутка, оца му?“ Премештајући се затим, лено, с ноге на ногу. Трифун је био међу њима најстарији, по годинама, и најсиромашнији.

„Гроф Гајсрук, гроф Гајсрук“, дерао се као џелебџија, „ето Вам наполичара за Вашег оца. Можете да их натоварите још вечерас у шлепове и спустите до Бечкерека. Три стотине седамдесет и осам момака.

лепотицу и зјело богату Варвару Стритцески, Павлу су утрапили једну Варварину рођаку, Катинку Петричевич, сироче без оца и мајке, која се ближила тридесетој години.

„Везао те, оца му! Као арамије! Овај локот да купиш, дугоњо, кад у Осек стигнете. Плати што год тражи! Платићу! Хоћу да га носим у

Све што је у мене, и моје Варваре, као да ти је остало од оца! Пусти ти да ти суде у Осеку и сачекај ријеч судника.

ту децу било нешто ново, као за другу децу вожња по мору, па су била сретна и радознала, а нису ни сањала, да им мати оца, можда заувек, оставља.

Ту није било потребе за улепшавањем, за неком глорификацијом оца, или матере. Нити за неку сузу дирљиву. Трифун је то малтене схватао као неку милитарну акцију.

Била је од бола пала на колена, поред оца. Девојке, у њеним годинама, каткад – рече – не знају шта раде. Он има, у Грану, пријатеља, међу официрима, па ће

Павле онда рече сенатору да има кућу у Варадину, какву, такву, али је жељан да жену, одраслу без оца и матере, венча уз весеље сватовско које ће да памти, док је жива.

Била је тако лепа. Племенита пасмина. Понос ергеле. Скупоцен примерак. Од чувеног оца. Од чувене кобиле. Здрава. Производ природе, тако складан, редак, леп.

Теодосије - ЖИТИЈА

и подвизи у пустињи са оцем, и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира

А када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, како би одлазио од оца и матере на забаву с велможајма, и да се с благородним младићима весели.

Ако бих како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни постигао оно што желим.

делу и у Господу провешћу те до Свете Горе, камо желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од оца твојега.

А овај му исприча велики бол срца његових родитеља и плач непрестани. Исприча му и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о писму ипарха светогорском проту, па рече: — Послани су и људи да те

— Ако хоћеш, љубазни мој, ти би ме могао оставити на миру, и знам, како си моћан, да можеш стићи и умирити господина оца мојега.

Тешко мени, то ми није згодно ни рећи, али се бојим оца твојега, па ћу те повести силом. Такву сам заповест и примио.

према својему господару, и разумевши да ће га силом одвести, и да нема ко ће га избавити из беде, због бојазни од оца његова, јер је писао ипарху, — раче: — Воља Господња нека буде!

што смрт заслужује — и показа на једнога — од вас дошао да моли милостињу, и милости њу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши побегао, а оца и матер у самртни плач и нас у велики труд бацисте?

на једнога — од вас дошао да моли милостињу, и милости њу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши побегао, а оца и матер у самртни плач и нас у велики труд бацисте?

утеши срца њихова многим речима, говорећи: — Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави.

Ако Бог усхте, овде у Светој Гори Дочекаћу и видећу господина оца мојега, и свете и часне старости његове насладићу се, и слатке и безмерне љубави његове наситићу се.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Задруга нестаје потпуно као и слава. Људи се ретко сећају својих далеких предака; свако носи име свога оца. Најзад ће проматрач запазити поред неких особина заједничких свима Јужним Словенима, неко духовно стање својствено

Више но код осталих Јужних Словена овде су очувана стара презимена, па чак и надимци поколења, кадшто кроз векове. Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова исељења, њихове

од њих, отишавши још мали с оцем тамо, свршио је румунску основну школу, што је иначе ређи случај, и љути се на свога оца што га је као зрела човека вратио овамо. У Румунији се, вели, дâ лакше и лепше живети.

Има једна песма, слична оној из Вукове збирке, у којој Марко Краљевић познаје очину сабљу, свог оца, „Вукашине од широко Скопље“, али су у њој зачудо измешани догађаји Косовске и Маричке битке.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Немој бити нестрпљива. АГНИЈА (загрли Вукицу и води је у собу): Слатко нестрпљење! 'Ајдемо! ВУКИЦА (пролазећи крај оца): Кажем ја! АГНИЈА и ВУКИЦА (оду у собу).

АГНИЈА: И ја јој то кажем! 'Ајдемо, Вукице. ВУКИЦА (пољуби оца у образ и оде са Агнијом). XИ СПАСОЈЕ (сам) СПАСОЈЕ (осврће се десно као да види гледа ли га ко; вади из џепа

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

волим да га се сећам без луднице која је настала после, кад сам се вратио кући, са замазаним ногавицама, и затекао оца како хода по соби питајући се шта је он Богу згрешио да му да таквог сина. Син сам ја.

То ми није било непознато. Мајка мога оца имала је нешто мађарске крви у себи; волела је чардаш и згодне момке, а кад све није било како је она хтела, тањири су

Али су по изразу, облику лица и усана на свог оца, због чега не могу да их волим, мада обећавам мами да хоћу и говорим и самоме себи: хоћу, хоћу!

мирно задрже пољупце за себе, додајем нечим ван свести, запажајући како мама одмахује главом, а оне две, пољубивши оца, излазе у башту. - Причекајте! - викнуо је Тимотије и изашао и не погледавши ме.

Помислих како ће наставнички савет мога оца и друштво у очуховој фабрици расправљати о мом несоцијалистичком васпитању, питајући оца и очуха где су они били док

ће наставнички савет мога оца и друштво у очуховој фабрици расправљати о мом несоцијалистичком васпитању, питајући оца и очуха где су они били док сам ја растао, и звиждучући прођох ка цркви на чијем се прагу сунчала Драга Падавичарка и

Поп је о греху и покајању а то је било оно што је личило на мога оца. Отац је, у сваком случају, имао богатији речник, али је ипак излазило на једно, досадно до лудила.

говорио, али су ми стално на памет падале мачке које сам једно поподне, отишавши да му однесем неку поруку свога оца, видео како леже по његовим ногама, грудима и свему. Биле су дебеле и лињале се тако да је ваздух био пун длака.

- Господе Боже, Рашида! Не измишљај! - Питај мог оца! Кад ме је слао тетки у Сарајево путовала сам авионом, јер су се бојали да не укључим алармни сигнал, у возу, или

се рађали без родитеља”, сетих се оног писменог задатка, али не рекох ништа, јер Неда је упркос свему волела свог оца. - Ти не знаш какав је он човек био пре оног пада - рекла је, а очи су јој биле модроплаве и раширене.

Почех да мислим о писцима и њиховим јунацима које су побили на овај или онај начин, а онда се сетих оца и галванизиране жабе због које он данас предаје историју књижевности и проклиње професорске тарифне правилнике.

За мене је размишљање о судбинама мојих јунака било галванизирана жаба мог оца. Покушах да своју памет прекопчам на неки други колосек, без неких нарочитих резултата, као и увек.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Девојке служе, мати наређује. Ту је и „мали фишкал”, гледа у оца брижљивим погледом, канда осећа да отац иде на далеки пут. — Јеси л’ сасвим преправан, Софро? Ниси ли што заборавио?

Није гледао коме ће на вересију дати, ма коме. У механи, кад није оца код куће, муштерије части пићем. У подруму млађима даје пити колико ко хоће, па, кад их изопија, то му је мило.

Лађари воле Перу, већма него његовог оца, јер им да и на вересију, на карте узајми им и па чека и пô године да сврну опет, да му врате.

Господар Софра је био од искона сиромах, па већ у детињству радом морао се борити за опстанак; Пера, богатог оца син, нема нужде ни бриге како ће живети и шта ће од њега бити.

их жени његовој предаду, да не иду у штету; и дао је опоменути да децу од зла одвраћа, да узму сви пример од њиховог оца; и, очитав још „оченаш”, сигурним кораком ступио је на вешала. Сутрадан их скинуше и укопаше са оном четворицом.

”, а Пера на то тек: „Па онда?” Њему су још и сада ноћашњи кечеви у глави. Дође из школе и Шамика, скаче око оца, грли га, љуби га, а отац извади пољске хаљине, па дâ му пробати; добро стоје, само су мало алватне, али тако хоће

” Можда је за оца та прилика фино испала да се Чавић са Ленком упозна, а „да се не сећају Власи”. Но све је бадава.

Сва је нада још у Шамики. Шамика је већ правник у Кашови. Није шала, богатог оца син па јуриста, куд ћеш лепшег живота! Када је мање школе у околини свршио, посла га отац у Кошицу, да тамо учи.

Па онда Пера сасвим се забаталио, отпадно се од куће, од матере, од оца, нити је изгледа да ће отац на главу блуднога сина опростљиву руку метнути. И то је гризло.

У Шамике сузне очи. — Сад те, синко, више задржавати нећу, путуј срећно! Шамика пољуби оца у руку, а отац њега у чело и образ. Седне, па оде. Отац пред капијом дуго за њим гледа. Шамика отпутова.

Да видимо. XИИИ Пера је већ прешао тридесет година, а заправо још ништа није научио. Код оца, у дућану, више је био, у почетку, газда него шегрт.

Но шта ће почети? Ваљда дућан? Боже сачувај! Пера је био сасвим од другог калупа човек. Није био ни на оца ни на брата. С братом се разговарао као с каквим туђим човеком. Никад се тај с братом пољубио није.

Црњански, Милош - Сеобе 1

неколико речи слугама, кир Аранђел је весело махао рукама девојчици, старијој ћерчици, коју је био довео да испрати оца, а коју слуга никако није спуштао на земљу.

И док се све друго вртело око њега и без реда и без смисла и збркано, те његове мисли на оца налазиле су га на обронцима брда, пред видним, пролетњим пределима, као и овде над градским крововима, па су све

од најбољих официра са његовог подручја, просвећен дивним речима бискупа печујског, приклонио да пољуби папучу Светог Оца, и да тако пође као веран, тј. још вернији херој, са „његовог војног подручја“ у рат, на Рајну.

оронуо, рањаван, преживео, да можда умре, нити га је било жао што ће он кроз коју недељу дана можда већ бити сам, без оца и без брата, без иког на свету.

немачком довикнуо, сав пренеражен, посматрајући швапске ђенерале и официре, опсова им са тужним изразом лица, у себи, оца. Пук је међутим, равнодушан и уморан, полазио натраг у логор, у шуми.

Одрастао уз оца који је још Савојском продавао стоку и који је сву своју децу, браћу, родбину, и сва своја кумства и познанства терао

Они беху дошли из Сербије за патријархом, тек пре седам година. Оца Аранђеловог, Лазара Исаковича, добро су знали, терајући му стада и продавајући му говеда, свуд трагом аустријске

Да је био пошао патријарху да му се исповеди, држећи до пријатељства митрополита Јовановића и његовог оца, чинило му се све луђе.

Аранђеловим, жућкастим и мутним, увек разрогаченим, сагињући се, дотичући му се руке, али на велико запрепашћење свога оца, како изгледаше, узалуд.

Ананија се први смилова на њега и, на запрепашћење свих осталих, поклони му овцу. „Украдох ти је, рече му, во имја оца и сина и светога духа, и враћам ти је.“ И не само то. Него му рече још да не треба красти и да не треба убијати.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

(Голубиње, Пореч), односно да ће се захваљујући овом повијању дете „привити“ уз мајку; ако се жели да дете више воли оца, да буде више њену привржено, онда га први пут повију у крпе од очеве кошуље.

симболично афирмише своје очинство. Према Малиновском, друштвена функција куваде јесте да оца привеже за дете и да допринесе социјалној интеграцији породице.

Према Тихомиру Ђорђевићу, међутим, смисао куваде је у скретању злих очију са детета и породиље, који су угрожени, на оца, коме не прети никаква опасност од урока.

⁷⁸ Док не наврши годину дана, сматра се да не ваља да дете спава између оца и мајке, али у Метохији не знају објашњење ове забране.

(ЛМС, 1858, књ. 98, бр. 392) — У тврда оца крадљива ђеца. (Вук, бр. 5945) — У милостне матере крастава деца. (ЛМС, 1859, књ. 99, бр.

(Вук, бр. 5945) — У милостне матере крастава деца. (ЛМС, 1859, књ. 99, бр. 404) — У мекана оца неваљала деца. (ЛМС, 1860, књ. 101, бр. 456) — Иза тврда оца разметљива деца (дођу). (ЛМС, 1859, књ. 100, бр.

(ЛМС, 1859, књ. 99, бр. 404) — У мекана оца неваљала деца. (ЛМС, 1860, књ. 101, бр. 456) — Иза тврда оца разметљива деца (дођу). (ЛМС, 1859, књ. 100, бр. 94) — Што год дете зло и погано говори, од оца је и матере чуло.

456) — Иза тврда оца разметљива деца (дођу). (ЛМС, 1859, књ. 100, бр. 94) — Што год дете зло и погано говори, од оца је и матере чуло. (ЛМС, 1858, књ. 98, бр. 492) — Тешко изађе добро дете од неваљалих родитеља. (ЛМС, 1861, књ.

101, бр. 460) — Дјелај колац као ти и отац. (Вук, бр. 1207) — Бог на небу, а отац на земљи. (М. М., 1973) — Од зла оца још гора су ђеца. (К-Љ, НБ, 1888, бр. 79) — Од зла оца и ђеца паликуће. (Павићевић, М., 1937, с.

(М. М., 1973) — Од зла оца још гора су ђеца. (К-Љ, НБ, 1888, бр. 79) — Од зла оца и ђеца паликуће. (Павићевић, М., 1937, с. 212) — Какво гниздо таква тица, какав отац таква дица. (Вук, бр.

105, бр. 356) — По оцу се познаје син, а по мајци шћи. (Вук, бр. 4355) — Што чине ђеца? — Што виде од оца. (Вук, бр. 6363) — Добар је пример најбоља придика. (ЛМС, 1859, књ. 99, бр.

јесте: попустљивост у васпитању наноси штету моралном развоју детета („У милостне матере крастава деца“; „У мекана оца неваљала деца“).

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Ја имам светитеља оца и деда, имам светитеља за кума, и на небесима све Сухој планини од громада преко Ситнице до Раса и Хума моја лоза

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Видеће свог оца огрнутог избледелим официрским шињелом, оним истим у коме се демобилисао 1947. Отац ће седети за столом и гледати у

Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до

« У кући нема никога, сви су се некуд разишли, сви сем оца који пуши и даље гледа у онај зид. Враћаће се закрченим друмом у дугој колони повратника што су по ко зна који пут

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ништа пак урадити нећу без твога савјета, кнеже, јер те одсада сматрам као другог оца! И да си ми здрав са цијелом породицом, са цијелијем својим јуначким браством!

Не помишљаш ли да је човјек огладнио, верући се уз наше главице! Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече: — Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати

руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да гледа оца. А каква бјеше та женска глава!

Радоје погибе биће десетак година. Син му Кићун жив, али се не уврже на оца, но је ситан, сметен, рђица, каквијех је, срећом, мало у овијем горама!

Да смишљаш створење у свему и по свему неналик на оца и на свој род, вјеруј не би га смислио такога, као што је тај Кићун Радојев!

па кад видје гвоздене самовољне горштаке укроћене и заплашене као дјецу, владика се одједном преобрази, од блага оца постаде оштар, неумитан судија, рече им да тога дана хоће умир без поговора, да се утврди суд и све што се дотле два

Отац изабере сину дјевојку, па пошаље двојицу од својте да је ишту. Дјевојчин отац, или, ако је сирота, ко оца замењује, пита све браство да ли пристају; сваки браственик има ту гласа, јер да послије одива дође до невоље, сваки

Кћи посматраше оца дршћући; њене оштре очи праћаху сваки покрет борâ на очеву намрштену челу, сваки миг мишића на његову лицу и она у

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: И то, и то. ПРОВОДАЏИЈА: Ајде, младожења, жури се што треба, то јест, за довече. (Младожења пољуби оца и матер у руку, они њега у образ.) ПРОВОДАЏИЈА: Збогом, пријатељу! ОТАЦ: Збогом!

КУМАЧА: Е, мани врагу, опет је боље кад си удата! Своја си госпођа и себи радиш. А овако код оца... ДЕВОЈКА: Сад како му је, тако му је! КУМАЧА: Море, кад ће бити свадба? ДЕВОЈКА: Ђаво га знао.

- Ја ти кажем, ћерко, можеш га вући за нос како ти је воља. МАТИ: Ето ти оца, уклони се у другу собу док се с њим разговорим.

ЖЕНА: Ти си ми муж! ОТАЦ: Да вас враг носи, ја с вама не могу на крај изићи! (Отиде.) ЖЕНА: Ето и оца ми отерао, јошт мало па ћеш и мене. МУЖ: Море, жено, шта си ти почела? ЖЕНА: А шта си ти толико узео једити ме?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У Илијади се дете појављује да би крикнуло пред страшним изгледом свога оца, ратника Хектора. Тзв. дечја књижевност настала је у освиту модерне ере: једном је излазила у сусрет детету као

Девојчица покуша да за свог миљеника заинтересује оца, мрзовољног човека, уз то страсног гледаоца телевизије, што значи, изгубљеног за лепа и узвишена осећања.

смислу од оног што је „песник хтео да каже”: Ево, децо, то је онај Пура-Моца, Што је већем трипут бежао од оца! Лоластије лоле нема испод неба: појео је више батина нег' леба.

У сећању мојем нигде светла зрачка; Оца ми је, јаој, прогутала мачка, Једноставно је несрећна животињица која би, да може, управо тако оплакивала своју муку.

Једна од најпознатијих Керолових песама, Цтар си, оче Вилијаме, пародија је Саутијевог Оца Вилијама; цела Воок оф Нонсенсе Едварда Лира јесте пародија; за Чуковског Шкловски каже да је „дечје стихове,

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

црта то стање: »Ох! ох! и уви мне! Лути страх и беда тогда беше! матер от чедах раздвајаху, и от оца сина; младе роблаху а старе секаху и давлаху.

Верске мржње међу људима, синовима једног истог небеског оца, распирују они за које је вера постала занат од кога живе: маги, брамини, бонзе, јерофанти, ламе, хоџе, фратри, попови

То је први од важнијих српских писаца рођен у Хрватској. Рођен је у Великој Писаници 27. јула 1779. године, од оца православног свештеника.

Поред Терговаца преводи он са немачког и Злог оца и неваљалог сина и Благодарног сина, све то са циљем: Србе »незнања ослободити и комедије добре код њих у бољи кредит

— Сима Милутиновић је први писац нове српске књижевности кога је Босна дала. Рођен је у Сарајеву З. октобра 1791, од оца Милутина, трговца, који је тамо дошао из Србије. Због куге цела породица остави Сарајево и дође у Земун.

Сима је учио школу у Сегедину, Карловцима, и, не свршивши ништа, неко време бавио се трговином поред оца. 1809. постао је писар код Правителствујушчег совјета у Београду. 1813. био је у чети Зеке Буљубаше на Дрини.

Нови историчари књижевности указали су не само на историјски значај његових драма и комедија и утврдили му стари глас »оца српске драме« но истакли у њему најбољег комедиографа српског кога ни данас још нико није претекао, »првог нашег

Од његових превода вреде помена: драма Наполеонъ Бонапарта (1850) од Александра Диме Оца и Историја француске револуције (1863) од А.

Ненадовић је издао и један део заоставштине свога оца: Мемоаре проте Матије Ненадовића (Београд, 1867; друго издање Српске књижевне задруге, Београд, 1893) и његова писма о

године. Школе је мало учила; у родитељској кући, поред оца сеоског свештеника, сама се образовала великим читањем и општењем са људима од пера.

доселила се у Јадар, у Србију. 26. октобра 1787, у селу Тршићу, од оца Стефана и матере Јегде, рођене Зрнић, родио се Вук Караџић.

ЛАЗА КОСТИЋ ЖИВОТ. — У Ковиљу, у Бачкој, од оца аустријског официра, родио се Лаза Костић 31. јануара 1841. Основну школу учио је у месту рођења, реалку у Панчеву,

Милићевић, Вук - Беспуће

смрт оплакују туђу; кадгод се отео по који смијех и брзо се утишао; а све, и звоњавину звона и грају спровода и појање оца Герасима са свађалачким гласом, надмашивало женино кукање и запијевка; у тај ведар дан, пун свјетлости, младог лишћа и

То је био погреб његовог оца. И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога

То је био погреб његовог оца. И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком,

ватра, огледало се нешто страшно и запрепашћено, с очима, пуним суза, убијена стидом, осјећајући понижење свога оца, као да и на њу пада један дио његове срамоте. Кад угледа Гавру Ђаковића, она бризну у гласан плач и сакри лице рукама.

нијемим погледом; он се трудио да заборави на то, али кадгод је обраћао очи према њој, видио ју је гдје иде поред оца озбиљна и без ријечи, и он се корио да није требало да је жалости.

Она би сва уздрхтала кад би се, код стола, почињале свађе између њезине матере и оца, које би трајале дане и недеље: она се успављивала са ужасом чутих ријечи које није схваћала али је осећала њихову

плашљиво отварала врата, и налазила собе ненамијештене, и сто од ручка нераспремљен; кад се на њу сасвим заборављало; оца није било код куће, мати, у јутарњем руху сједи на дивану уплакана и наслоњена на лакат; — онда би Ирена послушно

Она се осјећаше сама, сасвим сама, уз неурачунљивог оца, без мајке која се негдје изгубила у свијету и о којој није ништа чула.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

су име и звање врло често с поносом спомињали), и мати — све је то полетело и спало с ногу док му је нашло места. Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио.

начин даје се разумети зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом

Но мати му је вић умела накнадити оца, и њена милошта осладила му је рâне дане детињства, тако да је то најлепше и најведрије доба у животу Јованову.

Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу.

За свако задоцњење у школи бивао је кажњен од професора, а за задоцњење код куће од оца. Не треба ни да кажем да би Марјан дао три казне професорове за једну очеву.

или, још боље, одмах се сподобио у кревет, а џабаисао и вечеру — али сада то никако није могао, јер с врата још опази оца и чу га како срче кафу. — А где смо до ово доба? Син ћути. — А који је ово сат? А? Онај ни речи.

Настаде подужа пауза. — Па како се осећате? — прекиде је газда Радисав. То »пер-си« у разговору између оца и сина није никад добро значило, то је Марјан из богатог свог искуства знао.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ На то Гојко брзо реч прихвати: „Право ћу ти све ја казивати. Оца свога једва сам познао, За детињства мога он је пао, Са Турцима у боју крваву Он је славно изгубио главу, Њега

је онда залазило, А сувише два крвава данка Гореаше огањ без престанка, За небо се пусти дим машао — Онда сам ти оца упознао.

“ Вели њојзи Милун четовођа: „Мируј, Фато, мируј, душо моја, Чуваћу ти оца рођенога.“ Ово рече, више не могаше, Е већ пушке цикутати сташе.

43. Код куће нађо лице материно, И оца милог и љубезне браће. Виђења новог бајна ти милино! Све здраве видим, срце друго шта ће?

“ 61. „Оца, мајку, сву родбину Дотад већ сам изгубила, Те потражи своју стрину Код које сам онда била, Па јој реко: 'Морам

Њу, све која заборави, Оца, мајку што остави, Не запита: ко је, шта је? Не запита: откуда је? На груди му верна паде Па се са њим у свет

пита Рајко, сабља стара, А Милета њему одговора: „Право ћу ти све ја казивати Што си, оче, рад од мене знати. Оца свога једва сам познао, За детинства мога он је пао, Са Турцима у боју крваву Он је славно изгубио главу; Њега

и тешко, Па га љуби у чело витешко, Јошта проли две големе сузе, Па ондака 'вако речцу узе: „Ох мој сине, знам ја оца твога, Оца твога, побратима свога...

га љуби у чело витешко, Јошта проли две големе сузе, Па ондака 'вако речцу узе: „Ох мој сине, знам ја оца твога, Оца твога, побратима свога...

Ал' што ли је Раде крив ту био? Та он није, сирома, ни знао, Да од оца мому сам искао... За годином годиница прође, Глас менека тужан амо дође, Низа лице проли сузу тешку: Паде Огњан на

“ Ово рече, Богу душу даде. И гле, како теде благи Бог, Те ја нађо друга његовог. Оца немам, ја сам синак твој, Сина немаш ја сам синак твој, Сеја моја јесте ћерка твоја, Ако Бог да, скоро љуба моја.

Али сада погледајде амо, Погледај им оца Мурто-бега, Под Турчином доро ми се слегâ, А Миленко уставио зека, Па Турчина на мач бритки чека; Турчин гађа,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

и неке жене, па се приљежном чтецу и брк насмије, а не мора баш послије сваког записа пљуцкати у страну и псовати оца непознатом калем-ефендији.

Још увијек је држала слугу, а то је био сигуран знак да смо и надаље неко и нешто. Истина, има у кући сирочади без оца, нашло се и дуга, а плијесан бриге, оне старачке и удовичке, већ се увлачи у нашу стару пространу дрвењару, осјетиш је

— Име оца и мајке? — неумољиво је испитивао наредник, спреман да запише. — Вид и Соја — зачу се глас моје мајке, истањен и паћен

— Е, мој рођаче, не знаш ти каква је то мука кад стане сат, ти си био и остао сељак. — А ти си ми грађанин, пази, оца му! — сасвим се разбуди Бориша. — Дедер, кажи, ко је икад у твојој кући имао сат? — Није нико, брате, али мени ноћас .

Кад сам с оне тамо стране, онда ја немам ни оца, ни матере, ни кума, ни пријатеља, никога. Опрости зато, кумашине, и ничем се не чуди кад ме видиш с оне друге стране.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Он јој никад не даде да осети, е је она код њих само слушкиња. Свакад јој је поклањао понешто, давао — кријући од оца — жита, брашна и друго, да она однесе својим сиротим родитељима. Беше он благ, миран, тих и раден као нико.

Суза јој се скотрља. На нашој капији уђе заносећи се, са заваљеном шубаром, наш ч’а Јован, ортак и побратим покојног оца, а за њим, тискајући се, свирачи. — Овамо, — говори им он и показује на нашу кућу. — И у овој се кући песма поје.

А опет од Цигана нађе се неки, који је оца лично познавао, свирао му некад. Мајка, сирота, клецајући од среће, и њима, Циганима, даје, не из чаше, већ из

Закла ју сина јединца. И тако из дубине, тупо, оштро, поче целу песму: како је, кад је заклао Јована, оца његова нагнао да га пече. Отац га пекао и плакао: Јоване сине, Јоване! Ти си ми, синко, првенац!

Дођи, те ако бар теби што каже. ИИ А шта би имао да ми каже? И без њега ја сам знао. Знао сам још и за оца му, и за њу, матер му. Како је она била сирота, удовичка кћи. А отац му био из добре куће. Имао браћу.

Само је гледао свој посао. И мајка му је радила. Она је гледала кућу. Од њега, оца му, није више ништа тражила. Чак јој није било криво што је и према њој био озбиљан, хладан; још мање да је у тој

Па и то је чинио преко матере. Обично, ујутру, чим би се Мита дигао, и као увек пошао у дућан код оца, мајка би му, испраћајући га, испоручила то што би му отац наредио да уради: „Мито, поручио ти отац да то и то...

И то само првог дана Мита би с њима сео за софру. После, он би дизао софру, купио мрве, поливао оца, мајку. „Е, сад, иди!“ допустила би му мати. А отац га и не гледа.

Он код њих није имао ништа друго да ради до: или само код куће да седи, или да је у дућану, код оца, па, кад му се отац с ручка врати, дође кући на ручак; увече, да после оца легне, ујутру пре њега да устане, оде и

код куће да седи, или да је у дућану, код оца, па, кад му се отац с ручка врати, дође кући на ручак; увече, да после оца легне, ујутру пре њега да устане, оде и отвори дућан, попрска га, почисти, распреми и онда да испред дућана, стојећки,

ујутру пре њега да устане, оде и отвори дућан, попрска га, почисти, распреми и онда да испред дућана, стојећки, дочека оца. Ништа друго он није имао да ради.

Кад се у зору кући вратио, жену, Марику, на мртво је име избио, тукао је, тукао... И те ноћи комшије су чуле његова оца, где уздржавајући се, шиштећи од беса, грди га, псује; али чули су и њега и његов, тада први пут јак, силан глас, где

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

У теби творац читав створи свет; небеског оца захвалан си син, не мога свет у теби живу мрет: кô терет срца изврже га сињ.

Нијеси л' зар свог праха био сит опростивши се земне трпије, но, попут праха оца Србије, у душе своје уплете га нит?

Израиљке, израјанке, зашто, сине, не би њи'? Узми Мару, имаш стада, од истока до запада, стадовита ј' оца кћи! Узми Сару, имаш злата, а лепотом вреди млада филишћанске цуре три!” „Израиљке?

Послани се враћа слуга, за њим воде једног слепца, стаде дрека Филишћана: „Убијте га, једног штенца!” Један оца, други сина, сваки друга жали свесна, што издахну под ударцем Самсонова бојна беса.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Тешкоће су отпочеле још од оца. Сам Вук Караџић у почетку свог рада на народном језику, на народну причу не обраћа никакву пажњу.

А врабац му одговори: — Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике па удри њима по корену; одмах ће се

После тога прође опет година дана, и ни за њ ни гласа ни трага у двору оца његова. Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: — Шта ћемо радити?

Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: — Шта ћемо радити? Ни један од моје браће не долази натраг. Дај и мени блага и галију и неколико момака,

пред цара, и пошто га цар запита ко је и откуда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у некаквом граду студенац, и да би се помладио, и да би

Овако ћеш поздравити свога оца: Ако ми не пошаље онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по чему

Кад изиђе пред оца, загрли га отац па му рече: — Забога, синко, где си? пропаде царство! А он одговори: — Ко је томе крив?

Како га царица угледа, одмах га позна, па још и дете га позна и стане га вика: — Ево оца! Ево оца! Како он дође под шатор, царица и њега запита: — Јеси ли ти однео воду од мене? Он одговори: — Јесам.

Како га царица угледа, одмах га позна, па још и дете га позна и стане га вика: — Ево оца! Ево оца! Како он дође под шатор, царица и њега запита: — Јеси ли ти однео воду од мене? Он одговори: — Јесам.

ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиннле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу илијнскоме, вјетар је оживио, роса је

А змај му одговори: — Моје је име Младен. Онда му Стојша рекне: — И ја сам најмлађи у оца и мајке. Па се онда пусте и збрате и тврду веру даду један другоме да ће братински живети.

Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Кувај му само лепо, да те после приповеда, како си добра госпођа. СОФИЈА: Остави се бога ти; та и код мога се оца тако радило, пак је било добро. МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам.

Зато држим за нужно, да се објаснимо. Ја сам послао једнога пријатеља, да вас од вашега господина оца за мене проси. Но нужно ми је једно уверење и с ваше стране: оћете ли за мене поћи?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СРЕТА: Милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор! СУЛТАНА (једнако се отима од Трифића): Молим те, као мога оца, пусти ме да му само два зуба избијем. СРЕТА: А, то је млого!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Где сам се оно родила, и ти системи! Родила сам се у породици неуспелог писца с почетка пете деценије овог века. Од оца сам наследила љубав према лепом (!), а од мајке систематичност у масирању.

порођаја, обично закмечимо у суморним собетинама градске болнице, заједно са другом нижеразредном дечурлијом од зла оца и од горе мајке.

Већ у то време, друг Топ је преко свог нежног оца упознао најнапредније револуционаре, које је Тодор Топ често спроводио у Централни затвор.

“ Какав пљесак? Пљескавица таква и таква! И тако се испоставило да је мој геније од оца, излазећи да купи цигарете и новине, таманио успут по два пљеска од дваест комада, или мажњавао један од педесет,

У чему је ствар? Пронашла женска писма која јој је некада упућивао онај лажњак од мог оца! Шта да се ради? Пошаље,ме у кухињу да скувам три кофијановића, вратим се кроз десетак минута, а она седи усред онога

У једанаест ноћу, баш кад је маман пречитавала последња писма мог драгог оца — ескиватора Великих спремања, зачу се несигурно кључ у брави.

Три дана сам пролазила поред њених великих излога и три дана сам виђала свог маторог с некаквим пропосима од зла оца и од горе кеве, како се непрестано смењују за његовим столом.

Бакута, наравски, није употребљива. Само би ме укопала да се нешто појави на родитељском састанку, као дух Хамлетова оца. Шта сада ради? По цео боговетни дан чита фељтоне о Карађорђевићима и Обреновићима.

Толико сам желео да се упознам макар с једним представником вашег храброг народа, о коме сам толико слушао од свог оца и деде!

како бих онда могла поверити Сулету веома одговорну дужност да оде на родитељски састанак и изиграва тамо мог рођеног оца? Скувала сам га на брзака. „Зашто да не?“ — помислих.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Сипи полен, сипи лирски, чудотворно, алхемијски, а ништица шишти, шкљоца, гута мајку, гризе оца и оштрећи љуте канџе љушти кору са наранџе.

Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Од румен-јада и од зрелине, ја јездим белцем, јездим, царујем уз

Казујем тајну, тајну чудесну, плачем радосним, знаком питања. Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. ЉУБОВИЂА Где је лето, где ли зрење? Што саберем - буде мање.

Дежура негде Мајстор без алата да срцем слуша тајни језик Оца, док окном зукти изгубница оса. Октóбар пали брегове Баната.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Батићу, сад све знаш; ако ти је итно, можеш ићи. БАТИЋ (пољуби га у руку): Ја ћу се трудити да љубов тако доброг оца задржим. (Јелици.) Слуга понизан. ЈЕЛИЦА: Збогом! БАТИЋ (одлази).

АЛЕКСА: Засад управо у Беч. ЈЕЛИЦА: Ах, како вас бенајдигујем! АЛЕКСА: Зашто? Изволте и ви намолити господина оца да вас води горе, пак можемо заједно путовати. ЈЕЛИЦА: Ах, даѕ wüрде міцх üберраѕцхен; али једно ми стоји на путу.

ЈЕЛИЦА: Ја ћу мога татицу намолити да ме за вас дâ, као што је Цулима свога оца намолила. Само му немојте казивати да ћемо горе полазити, јер он за те ствари слабо мари, па нам неће допустити.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ваша ујна је из Сарагосе? — Да, то је јединствена ујна. Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице. Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар...

Има ли и слике ваше матере? — Да, да, ево овде су моји родитељи; ту сам и ја сасвим мала. Смешно? — Личите више на оца. Је л̓ ово ваш брат на слици поред вас, или...? — Не, мој вереник. — Близу венчање? — Чим добије службу.

— Чекајте да догурам барку. Пазите! — Нисте у риболову? — Не, чекао сам брата и оца. Спремамо се да проведемо целу ноћ на језеру.

Он воли свој занат. — Зар га ви не волите! — То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путова сам до Кине и Сиднеја, и све то ми се врло свидело.

Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене! — Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи? — О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем.

— О, могао сам увек доћи доцније. Овако не волим ни њега, ни икога; ни мајку која је тражила девојку, ни оца, ни брата, ни децу. Мислим да не волим никога. Они су ме сви уништили. Нарочито ме је отац уништио.

Чак и кад човек има да живи и умре у Хуенти и иначе. — Сигурно, сигурно... Али ја сам увек... Ево оца! Причекасмо неколико тренутака док нам стари не приђе. — О, добро дошли, господине. Како вам се допало на Острву?

То је мој трећи син. Млађи је син био решен да задиркује оца. Глас му је ипак умео да помеша то са много нежности и поштовања.

Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне. — Ајде, ајде, — рече други. — Претерујеш. Као увек.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Стражба видовита и пречудна Бес око крвоточења се мота Жри и твори праведност ову и своју и ину У име Оца и за славу Сина ту сви стану избавни Дух светлошћу се бави мало изнад живота Постим.

и Вук у Раваници Расту два сина сигурна у свој лик по њима сунчев сјај бриди венци трепере још мало па ће њиховог оца да посеку при крају жетве Јуноше високе усред рата и песме расту на брду својим сјајем и стакленим мирисом метве Има

мачем пресецају архиве преко паса да нико више никог не позна ни дете ни оца ни ону мајку мудру избачене су из употребе личне карте каква вест јерес је овде у праву догађа се свето скврнуће!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: И остави то, 'ал теби се некако не држе наследства. Ето, наследио си од оца лепу пару, па некако исклизило ти све, све ти се исклизило. МИЋА: Ја сам се од тога наследства школовао.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Смеје се и Таса, па, да би забашурио кривицу, показује на коња. — Ето, и они једу! — Е, оца ти мангупског, нећеш ваљда да ми причаш како си то за коње носио! — наљути се потпоручник и дохвати га за уво.

Теке наједном чу, како нешто „цука“. Ја загледну боље да се уверим да не забушава, па га довати за телећак... — Е, оца ти твога, право за телећак! — смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин.

врућа, ево видите! — па му поднеше готово под нос, да би га одобровољили. Александар махну главом, расположен. — Оца вам мангупског, кажите ми право: како умакосте и где је нађосте?

— запита неке војнике ордонанс. — Ко пита? — зачу се глас из рупе. — Ја, господине поручниче. — Ко „ја“, оца ти твога... — Ордонанс из батаљона... Из мрачне земунице запахну ме задах земље помешан са мирисом ракије.

По зиду беху закуцане дописне карте са сликом. О прозорима је висило свеже грожђе. — Пази, оца му његовог, овај се спремио да овде и зиму проведе, док ми иструнусмо у оним рупчагама.

На предњаку каре угледасмо закланог вепра, крв му шикља из ране, па отиче низ платформу предњака. - Оца вам вашег — викну из баса потпоручник Александар — каква ваша свиња... Марш у батерију!

Они се згледнуше. — Овај, па што ниси тражио одсуство да присуствујеш сахрани твога оца? — Појма немам... Како... отац! — узвикнух пренеражен. Објаснили су ми извињавајући се што морају баш они да ми кажу.

Занемео и збуњен, стајао сам оборене главе, наслоњен на ограду. Тешко ми је било што више немам оца, жао ми је мајке, плакао бих, али су ту око мене људи. Гутам пљувачку и гризем усне. Локомотива писну.

Ја заћутах. — Разумеј, ми смо сада у рату, гине се на све стране, погинућемо можда и ми. Отаџбина је преча од твога оца. Жалим... али не може. На своје место! Већ по навици одговорих: „Разумем!

“ Али сам одмах увидео колико је то грубо од моје стране. Очајан изиђох из собе. Сем сазнања да сам изгубио оца, увиђао сам како су ме људи лишили сваке воље и без потребе угушују и моја интимна осећања.

да нисам ни могао да размишљам о ранијим речима командантовим, кад ми је строго рекао: „отаџбина је преча од твога оца“. Али свеједно. Стегао сам објаву и потрчао на станицу да ухватим воз. Причала ми је мати да је отац пресвиснуо.

Али зачудо, и ја сам нешто спокојан. Можда и зато што нисам видео оца на одру. Све ми се чинило као да је некуда отпутовао.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

А Љубица се наслопила на прозор па посматра децу, која ће бити предмет њена рада и старања. Свако се приљубило уз оца или мајку, па ни мрднути даље, као да се плаше какве велике напасти.

све у реду и добро, али не мисли о том; зна да у џепу има доста банкнота, да ће тај новац обрадовати и помоћи брата, оца, све... али су јој сад и они далеки. Сад има нешто прече, ближе...

Камо вас досад, за Бога! Тебе сам једнако погледала. Мати јој, Смиљка, изгледаше старија од оца јој. Изнурена, ослабела, лице се већ доста збрчкало, коса у велико почела седети, а она се погрбила, превила се онако

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Облак се вије по ведром небу, И лепи Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца: “Опрости мени, мила мајчице!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Или ће груби Франц, који је преварио оца и оклеветао брата, успети у својој блудној намери? Или ће се оклеветани и прогнани Карл појавити у последњем тренутку,

Или ће се оклеветани и прогнани Карл појавити у последњем тренутку, да освети оца, да одбрани љубљену Амалију, и да као муња казни свог злочиначког брата?

(Василије иступи напред и поклони се) ФИЛИП: У улози старог грофа, несрећног оца Францовог и Карловог, појављује се, овога пута изузетно у мушкој улози, наша трагеткиња, Јелисавета Протић!

Кажеш, Василије? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине, Василије. Василије Шòпаловић. МАЈЦЕН: Престани с тим „господине”! Име оца? ВАСИЛИЈЕ: Милош, господине! Милош Шòпаловић, бакалин из Велике Плане! МАЈЦЕН: Пол? ВАСИЛИЈЕ: Чији?

Пун месец.) ГИНА: Не, нимало ме не гризе савест! Нимало! Мајка би због сина и против Оца сведочила! ТОМАНИЈА: Понекад и оно што је најсветије, мајчина љубав, може да буде страшно изопачено!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Карловци, 1918. ПОЗДРАВ Теби, што си ме срела на мору и збрисала ми са чела жиг мајке блуднице и роба оца, скинула ми са врата змије, жудне, жалосне, женске руке, слава, Слободо!

“, „Бошко и црњо!“. Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто? Све до мога оца писали смо га старословенски: Церњански. Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован.

После револуције, породица поп Митина остала је без куће и кућишта. Моја баба, Јула, отхранила је мог оца ваљушцима од црнога брашна. „Далеко ми је Банат, црна кошуља!“ – каже, негде, Јакшић.

Једва су га спасли наши наполичари и моја добра, мала, нежна, баба Јула. Сестре мога оца нису биле срећне: једна је умрла млада, а друга је била несрећно удата, у Загајце, за богатог трговца, Мунћана.

Знала је много драма, и много стихова. Кад су је удали за мог оца, мој отац је био толико пун дугова, и толико осиромашио, да нису имали ни толико новаца колико је онда стајала једна

У трећој плове на пучини само олупине брода. Данас ми се чини да би то било доста. До смрти свога оца, до петог разреда гимназије, био сам осредњи ђак. Онда се реших да убудуће будем међу првима, Био сам међу првима.

Свет овде ништа не зна, сем тужакања. Изгледа као да лелек прелази са оца на сина. Слушао сам их како певају. Као да јаучу.

Питам рибаре шта им уче, у школи, деца. Али ми они невесело одговарају да рибање прелази са оца на сина и да и на нашем броду има таквих који раде заједно. Шоферов син – шофер! Рибарев син – рибар!

Поменута млада девојка из Шапца видела је своју разрушену кућу у аустријским новинама, а њеног старог оца, који је био талац, само су случајно мимоишла вешала.

пуне и мртваца је много, а породице често не могу на време да стигну, па представљам, каткад, и ожалошћену породицу. Оца, или мајку, или децу.

Он је набавио, за сваки случај, радничко одело и вели: иде у Панчево, има тамо код оца, у башти, закопано сребро. Ја сам био послао Бенешићу Маску и он ми је писао да је то већ дао у штампу.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима

народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...

умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога!...“ — Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути.

— Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода? — Можда зна човек?! — рекох.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

И он се пита у чуду: како да то баш њега снађе!... И Пера беше сломљен, убијен... Сети се оца. Шта ће му он рећи и како ће му на очи изаћи!

— Мама... где је мама? — викну Бора и стаде разгледати угао где би се склонио од оца, који му иђаше на сусрет. — Не вичи, дете моје, ево тате... ја ћу тебе обући и умити... — Нећу, не умеш ти као мама..

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Шта отац? ДАНИЦА: Он се кобајаги с бољима ухватио! ПАВКА: Ју! Још ћеш почети против рођеног оца да говориш! ДАНИЦА: Нећу, али што је право, право је!

Па пошто сам имао два гласа, госпођица ме окупила па каже: један дај за оца, а један за зета... ЈЕВРЕМ: Ама, ког зета; чијег зета? Није он ничији зет, море! МЛАДЕН: Па ако може да се избрише?

ПАВКА: Чула! СПИРИНИЦА: Ију, рођена ћерка па да гласа противу оца. То да сам прочитала у новинама па не бих веровала!

Па онда и онај газда Јовица повукао је са собом око тридесет и четрдесет, па онда многи су оца преварили, па онда... Ја не памтим све, ал' знам да отац неће бити изабран. СПИРИНИЦА: Ију, па онда?

Кад би отац имао изгледа да буде изабран, онда, не кажем; и сама бих вам казала: гласајте за оца! Ал' овако: зашто да се замерите Ивковићу? СПИРИНИЦА: Па јесте... СПИРА: Јесте, не...

ДАНИЦА: Досад је био, ал' сад више не! ИВКОВИЋ: Како то? ДАНИЦА: Ступила сам у отворену борбу противу оца. ИВКОВИЋ: Ви? ДАНИЦА: Већ сам вам два гласа прибавила и сад радим на томе да створим опозициону партију у самој кући.

ДАНИЦА: Тако ће бити, веруј! И ти место, као паметна жена и као мајка, да пристанеш са мном па да спасавамо оца срамоте, а ти си се сама ухватила у коло. СПИРИНИЦА: И шта се напео тај Јеврем да буде посланик?

) НАРОД: Уа! Уа-а-а-а! Доле! Доле! Доле Прокић! Живео народни посланик Ивковић! Живео Ивковић! ДАНИЦА (жалећи оца, хоће да га одвуче од прозора): Отац! ЈЕВРЕМ (гурне је, па би ипак хтео да настави говор): Овај... ваше тежње...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А остало му од оца лепо имање, па браћа радила а он левентовао. Левентовао је тако све по механама. Увек му је један или други рукав од

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Овај тужни дечак зове се Крста Пепо Од мајке Лизе и оца Хохохонда. Па лепо. И шта онда? Зар не видите: дечак је погружен, као цар Кога су прогнали из домовине, тако

Додуше, понеку маму требало би упутити У то: како да се смеши. КАКО ТРЕБА С ОЦЕМ Хтели не хтели, оца морате волети.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Један проналазак његовог оца за спасавање лица из буром потопљених бродова и за вађење потопљених предмета из морских дубина, навео је сина на

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ П. П. Његош ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ Садржај ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ 2 ЛИЦА 5 СКУПШТИНА УОЧИ ТРОЈИЧИНА ДНЕ НА ЛОВЋЕНУ 7 СКУПШТИНА О МАЛОМЕ ГОСПОЂИНУ ДНЕ НА ЦЕТИЊУ, ПОД ВИДОМ ДА

О МАЛОМЕ ГОСПОЂИНУ ДНЕ НА ЦЕТИЊУ, ПОД ВИДОМ ДА МИРЕ НЕКЕ ГЛАВЕ 18 БАДЊИ ВЕЧЕ 156 ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ Нек се овај вијек горди над свијема вјековима, он ће ера бити страшна људскијема кољенима.

Паде на њем клетва бесчестија. Што је Босна и по Арбаније? Ваша браћа од оца и мајке; сви уједно, и доста работе. Крст носити вама је суђено страшне борбе с својим и с туђином!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Особито удовице, чији синови тек што настали, па место да предузму и почну водити бригу о кући, да замене оца, домаћина, а они почели трошити и расипати — особито су оне те своје синове једнако њиме, „батом својим“, како су га

чохане чакшире, и тада још, онако мала, па је већ знала да ће то ма- | тери чинити радост и срећу, мазећи се око оца, почела би да одриче и да се правда: — Није, ефендијице, није, татице! Није, жив ми ти!

ИИИ После дође рат, и ослобођење, нестанак турске власти и господства, па и нестанак Софкиног оца, ефенди-Мите. Са Турцима и беговима и он пребегао, и тамо у Турској почео да се бави, тобож тргујући с њима.

Али он је и био све и сва, особито код Софкина оца. Никада га овај није питао од кога је узео новац, које имање за то заложио и под којим условима.

Тада се видело да им, после свега, од њиховог имања неће остати ништа. А што је најгоре било за Софкина оца, још ће поред свега морати да иде пред судове и тамо он, ефенди Мита, да се заклиње, свађа и то с ким?

Али ипак, поред свега тога, изгледало је да се отимљу око ње највише ради њега, оца јој, ефенди-Мите, јер, ма да их је он оставио, ипак га они још толико поштују да ето сада његово јединче и љубимче

А да је заиста сва та њихова љубав била више ради оца јој него ради ње саме, Софке, она је видела и по самој матери.

кад се још више обогатише, браћа сасвим им порастоше, ишле су на својим колима, И то лакованим, са федерима, а без оца, већ само са матером и којим братом.

за раздавање; кад је дошла, доцкан или рано; како жалила и нарицала; кога највише од покојних спомињала: да ли мужа, оца, да ли сина, своје дете јединче, и колико, до ког времена плакала; како је била обучена.

Било је загушљиво. Завесе и прозори никако не отварани. И Софка је по томе знала да оца сигурно није ни испраћала, јер да је излазила за њим до капије, сигурно би, враћајући се, морала да осети оволику

А то све сигурно на њега, оца јој. — Ћути! — Нећу да ћутим, мори! — чуло се како она као кроз прсте руку, којима су јој остале сигурно запушивале

Брзо спремај! Ево нам гости! А Магда тамо сва смушена. Не зна куда ће. Кад испаде пред оца и пољуби га у руку, већ гласа није имала. Он се трже, изненади, и то усрдно: — Гле, Магда! Зар ти, Магдо, још овде?

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ја разумем твоју сузу тога трêна, К’о и бригу доброг оца што изиђе, Као тужне очи верног пса што приђе, Као душу туге и јецања њена.

тања и тања; А моја мис’о у парадном руху, Тамо где беласа још Млечна Путања, Следује нечем, као Хамлет духу Свог оца, а свет звезда јој се клања. То су најлепши, најбољи, најдражи Часови њене блудње, али камо?

Живот је цвеће снóва побр’о; Његове грубе кликћу хајке. Ал’ чујеш? То је успаванка Вечнога Оца, вечне Мајке На крају овог лудог боја, Мој верни друже, сузо моја.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те је она морала одићи своју главу гледајући у оца. А какво бјеше то гр’оце и та женска глава! Материне очи а очине племените црте, њежније дакако, састале се у кћери.

“ То јој се ражали, па немогав се више савладати, клече крај оца и бризну плакати. Јанко, можда бјеше све чуо, а може бити што га ране бољаху, јаукаше доста гласно.

Јанко, можда бјеше све чуо, а може бити што га ране бољаху, јаукаше доста гласно. Она, једнако плачући, дрмаше оца. Сердар се нагло пробуди и сједе.

Рекосмо да је био из Црмничке нахије, од племена Иличковића. Видање, у кући његовој, предавало се са оца на сина, кроз много нараштаја. Прича се да је неки Иличковић у давно доба служио у Медиковића у Паштровићима.

Ја се, крста ми, чудим што је ово чељаде још у оца!“ „А инокосан је човјек. Нема је ко замјенити“, одговори стари.

Рекли су ми у очи: нећемо!... Ђевојка би, иако преко воље, послушала оца.“ „А тај Кићун, послао те к мени, што ли?“ „Не он, Господару... Шта он зна, не зна ни да путем ходи...

Сви то видјеше осим њега. Пошто се обредише сви и кад дјевојка остави бардачић пред оца, па се одмаче, медик уђе, назвавши „добар вече“.

„Што ти је, Јанко? Шта радиш ту?“ понови она готово шапућући, па му се стаде примицати, обзирући се на оца. Пејо покрио бјеше главу и прси струком. „Не могу да спим, па сам изашао мало на хлад!“ одговори Јанко.

Па оди, дијете, к мени, да ме разговараш, д’ако ме ушикаш“, рече смијући се. Цура навуче корет, па дође и сједе уз оца. Он пуњаше чибук, домишљајући се како ће заоколити.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Дијалошке пословице нису ретка појава (— Што чине деца? — Што виде од оца?; Пошто би се Марко потурчио? — За инат; Ко ти је извадио око? — Брат. — Зато је тако дубоко).

Завезана врећа. Зна ђавола на леду поткопати. Зна шта је цар вечерао. И камен би рјечма подигао. И оца би за новце продао. Једва му кожа кости држи. Једна глава, хиљаду језика. Једне капи поштене крви нема у себи.

— Не пада ивер далеко од кладе. — Ни оца да кара, ни мајке да сјетује (сироче). — За својима ране поред срца, а за децом посред срца.

(Казало дијете којега је отац био турскога закона, а мати хришћанскога). — Што чине дјеца? — Што виде од оца. Г) ПОСЛОВИЦЕ-ПРИЧИЦЕ О БИЉУ Рекла ива: „Не квари ми жила, од мртва ћу направити жива!

4 Питали миша: — У којем селу најбоље живи? — У оном ђе нема мачака. 5 Питао магарчић оца: — Што те оно данас зову на свадбу? — Биће нестало дрва. 6 Питали пса: — Зашто много лајеш?

— Зато што ни ја нијесам никому пријатељ. 3. О ТУРЦИМА 1 Питала шћер оца: — Који оно људи прођоше сад испод нашега села? — Шути, ћерце, нијесу оно људи но Турци.

— Може онда кад вјерно Турчина служи дванаест година, па тринаесте да га ага посијече. 4 Питао син оца: — Куда сијече Турчин рају?

— Рекао ми је ага, кад ове раздерем, да ће ми он нове купити. 8 Питали рајино дијете оца: — Зашто, бâбо, даде аги оно јагње? — Хе, мој синко, боље је дати једно с миром него двоје силом.

10 Питао Циганин фратра: — Хоћеш ли ми дати врећу жита да се прекрстим? — Хоћу; прекрсти се! — У име оца и духа светога! — А ђе ти је и син? — Ено га чека с врећом напоље. 8.

2 Питали ђаци учитеља: — Који је занат најмучнији на свету? — Поштена човека и књижевника. 3 Питао син оца, кад је по свету хтео поћи: — Од шта ми се ваља највише чувати? — Од туђе муке.

3 Питао син оца, кад је по свету хтео поћи: — Од шта ми се ваља највише чувати? — Од туђе муке. 4 Питао син оца: — Каквом је сиромаху најдушевније дати? — Ономе што очима гледа, а устима не пита.

— Образ, ко га зна цијенити. 10 Питао син оца: — Који угаљ најжешће опече? — Потајни. 11 Питао син оца: — Зашто ми треба највише бога молити?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на рамо као кијачу да иде у свијет. Дијете послуша оца, и идући тако по свијету, дође у једно поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији.

” А змај му одговори: „Моје је име Младен.” Онда му Стојша рекне: „И ја сам најмлађи у оца и мајке;” па се онда пусте и збрате, и тврду веру даду један другоме да ће братински живети.

” Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама! Али кад се син никако не дадне одвратити, најпосле му допусти отац да иде да учи занат.

” А врабац му одговори: „Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену; одмах ће се

” На то му реку отац и мати да би он сам себи изабрао коју хоће. Он онда | нађе сам једну сироту и пошље оца да му је проси. Отац отиде и девојку запроси, а она онако у сиротињи пође радо и весело.

Кад га виде браћа, повичу на оца и матер: „Камо те се да видите свога хваљеног сина што иде и краде којешта!” Кад га отац опази, рече му: „Несрећо, где

Сад се наново учини весеље за неколико дана. После најмлађи син одведе оца и матер са собом, а браћи својој даде спахилуке, те су од оно доба госпоски живели. 12. ЗЛАТОРУНИ ОВАН.

Кад дође у шуму, онај ован са златном вуном изиђе и предањ, па му рече: „Твога сам оца убио, па ћу и те82 бе.” А он се упла- | ши па рекне: „Помози Боже!” и натегне пушку те убије овна.

То ће зачути и царева девојка, па ће се искати у оца да је пусти да и она ви- | ди. Кад она дође са својим другарицама у 87 галију, ти је води све из дућана у дућан, и

” Онда му Усуд одговори: „То је све за то што не поштује оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да, они не

шта вели Усуд?” А он му одговори: „Усуд вели: оца и матере не поштујеш, него им бацаш за пећку да једу; а да их метнеш у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина

„Хајде од мене, не ћемо више заједно живљети, и ево ти триста цекина и један коњ, то ти је дио од свега што вам је од оца остало, више ти нема ништа.” Он узме триста цекина и коња, па пође говорећи: „Хвала Богу!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Потом, опет, подигох овде у Ораховици место за тиховање, Светог и преподобног оца нашег Саве, за дом двојици или тројици, по речи Господњој: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам међу

књига, или од икона, или шта друго што буде у месту овом, нека буде проклет и завезан од Свете и животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен нити у овом нити у будућем веку.

7, 37) „са источника живота мога“ (Откр. 21, б) и који је затим рекао: „Ко љуби оца и матер више од мене, није ме достојан. Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан.

“ (Мт. 1З, 23; Лк. 13, 27) Бојећи се овог одговора, а желећи чути онај прекрасни глас: „Дођите, благословени Оца мога, уђите у радост Господа свога“, (Мт. 25, 34) понизимо се овде да се тамо узнесемо, (ІІ Кор.

13, 46) спомињући у преподобним својим молитвама богопочившег оца нашег и наставника Симеона монаха, и моје недостојанство не заборављајући.

„Благодат и мир Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама у векове, амин.“ (ІІ Кор.

СЛОВО 3 О временој смрти преподобног оца Симеона монаха Године 6708 (1200), месеца фебруара тринаестог дана, у вечно пресели се блаженство отац наш Симеон,

буде ово делатно и стварно нама као и онима после нас до краја овога света, часним молитвама вашег угодника, нашег оца и ктитора Симеона.

Заповедамо да ни један од вас нема другога оца. Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно живи, али сви

Заповедамо да ни један од вас нема другога оца. Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно живи, али сви једнога, и да се поучавате од њега, а да он саслуша оне који

црквеним, нити ичијим другим, осим под једином свеопеваном Богородицом Наставницом и молитвом преблаженог и светог оца нашег који игуманује у њему.

вољи, а не исповедајући се игуману или општем оцу, како навише писасмо, него он другог себи, а не овог, одређује оца духовног, и њему мисли стара се да излаже, изван и далеко од вашег стада, нека буде тада изагнан, не примајући ни

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Мислио да си Вукосава, личиш на мајку... Цмиљо, питај овог шта оће, мени се ноге осекле! Несретнице, могла си оца дубијеш! ЦМИЉА: Шта пијете? ИСЛЕДНИК: Ја л овде станује неки Анђелко Ћора?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

»свој господар«, али, ено, већ виноград на Ћошци оде, и ону њиву већ је начео, преполовио... АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ја сам га потом всегда у уму мојем пре[д]|стављао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год

уверити, да ако је што добра и с моје стране било, заисто узроковато је било чрез всегдашње спомињање мојега доброга оца којему и данашњи дан желим уподобити се и тако љубезног спомињања браће моје и рода сподобити се.

оставши удова с четворо малене деце, не могући сама теготу куће носити, а притом и млада будући, две године по смрти оца мога пошла је за другог мужа; но у овом фтором браку весма је сирота несрећна била.

Овде ми се чини да почиње први почетак живота мојега. У деветој или десетој години возраста, без оца, без матере, без сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје

А човек (будући даје тако воља божја) не може иначе на свет произићи и постати разве од оца и матере рођен. Из овога се јасно како сунце види колико мора бити богу угодно и мило брачно и законо чловека и жене

Сви видимо. Ето, видите оца Н. из манастира Н. из Фрушке Горе, који је од први[х] и најимућ[н]и[јих] манастира у Срему.

Отац небесни. Погледајте на птичице по воздуху. Ко и[х] [х]рани и ко и[х] одева? Благи промисал оца небеснога!” Ову књигу читајући, премудри Сократ, вечна слава Атине и свега славнога греческога рода и имена, | пре

” Ја: „Наумили смо покалуђерити се. Иг[уман]: „Имате ли ви оце и матере?” Ја: „Ови мој друг има матер, а ја сам без оца и без матере.

” Ово је последњи разговор мојега милостивога оца и благодетеља. Он није нимало науке имао, но ништа мање био је јестественим здравим разумом и расужденијем одарен.

” Праведна душе, ти се сад водвораваш с блажени духови у слави небеснога оца, за кога си живила и којега. си свету исполњавала вољу. Прими ови знак вечне моје благодарности и воспоминанија.

и друге боље ползовали, ја им то честитам и заисто не завидим; но, и ја с моје стране имам зашто благому небеснога оца промислу док сам год жив благодарити што ме је сироту без очина и материна совета и пристарања довде наставио и довео

случају дођем у дом једнога благообразнога господара, именем Филипа Сељаковића, који ми се каже да је ближњи сродник оца родитељнице моје Круне.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Срића да је вра-Брне на време дознâ све! — рече Барица. Бакоња сложи руке на кулашу, па погледавши побједнички оца и мајку, рече: — Мој добри ћаћо, и моја добра мајо, ништа стриц за то не зна.

Послије ручка син испрати оца до воза. На растанку рече Бакоња: — Ћаћо, купићеш ми још ове недиље дви приобуке нови дијачки аљина, јер ја нећу да

У здравље нашег припоштованог оца гвардијана и свију редовника, који су овди и који нису овди, и свега пука кршћанског и његовог поглавице, светог оца

оца гвардијана и свију редовника, који су овди и који нису овди, и свега пука кршћанског и његовог поглавице, светог оца папе! Живили! — Живили! — заграјаше млађи! — А шта је с Ловрићем? Је ли му ко каву понија?

! — рече, крстећи се, Срдар. — Је ли ово сметени Букар? Је ли човик, или пас? — Брзи су Буковичани, оца им њиова! — вели Бобан — али је ово јопет прико мире! Коњ и Букар пролетјеше испред кућа, пак савише дуж ријеке.

Гостију је било много и сви се тискаху ко ће први у лађу. Бакоњино оштро око познаде у гомили оца и стричеве: Ркалину, Рдала, Рору, Кљака. С њима бјеше и тутуш фратар зврљевски.

Наредише ђацима да смјеста звоне. Млађи фратри отидоше да уреде сељаке за спровод. Бакоња видје оца на тријему пред мађупницом и ману му руком, те Кушмељ пође за њим.

Наћвар, Блитвар и дувало опет се затворише. Бакоња шкргућући зубма, стрча и изведе оца из дворишта. — Валија си још ти да подјариш смутњу! Зашта ми, болан, ниси поручија по ком слузи?...

Брне им онда каза двије-три тамне изреке њекога светога оца, и каза им како их он тумачи. Докле је он говорио, она се двојица поглéдаху.

Овај опет хтједе да му се о врат објеси, али му се Бакоња измаче, па отклони подаље оца и све остале, који једнако грајаху. — Прикините мало, па ћете говорити редом, ако имате шта! — викну Бакоња.

обоје мораху вјеровати да њеки нарочити светац штити њихову тајну, кад она оста скривена од матере (Јелка немађаше ни оца ни браће, но двије млађе сестре), од сусједа и пастира.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

са слугама спавао и с њима јео слан сир и ужеглу сланину, плашио се свих жена, а нарочито оних механских, због чувеног оца од свих крио презиме, хтео да му само дукати проносе глас, да вреди само онолико колико су му кесе тешке, и пред женом

Ја знам да си то већ постао, јер си мој син. Хоћу да будеш гласнији и чувенији од оца. Хоћу да будеш први.” — „Бићу” , рекао је озбиљно Вукашин.

Није га брига што је то ливада његовог оца, где је некада лежећи у кукурузу прежао сатима да види гола колена девојака што су пластиле сено, све је ово радост у

Скиде рукавице и одброја кочијашу са добрим бакшишом. — На кога ће син, ако неће на оца. Фала, господине. — Можеш одмах да идеш — брзо сиђе са санки. Пожури кроз двориште Куда ће?

Никога не питај кад својој деци бираш мајку. — Симка је добра жена — рече Вукашин. — добра је за тебе и мог оца. — Није ти лепа? Ђорђе јекну. — Чија је твоја изабраница? — чвор је Аћимово лице.

Селачка патетика, деспотско самољубље, То је он. Преживео, живот га згазио, Вукашин може да заплаче. Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја Ти никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин!

Срушили су механу у којој су тада преноћили. Он није спавао, љут на оца што је одбио да му купи варошко одело, онакво какво је виђао у Паланци на великошколцима. „Ти си сељачки син.

и леп био му је Београд тада, први пут виђен, и био је збуњен и задивљен што толики људи у Београду познају његовог оца, па му скидају шешире, шубаре и нагињу фесове. „Гледај пред ноге и не блени у прозоре!

Мора признати даје лепо. Лепо... Школовао га. Јесте. Даје остао у селу, не би ни умео тако да увреди оца; да није био у Паризу, не би знао да му каже све што му је вечерас рекао.

Свеједно какав је живот што га они кроје. А на шта је он, син таквог оца, спао данас, после петнаест година учења и студирања, после Париза и докторске титуле?

Могу ли идеје, успех, каријера, салони, друштво конзула, министара и дворских дама да надокнаде губитак оца, брата и снаје, завичаја?

Чему цео тај мали пакао који је он створио?... Одлази из Прерова, вређа брата, унесрећује оца, дели имање да купи кућу и не буде под Тошићевим кровом. Жели да започне нов живот, хоће Србију да уводи у Европу.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак. Ај, како се град комешао! Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио.

Кришом од оца вадио их је и бацао натраг у море: — Пливајте, будалице! Бежите! — блиставих очију гледао је како у прозирној плавој

Сведочиле су то његове панталоне чије ногавице нису краћале као у осталих дечака, и забринути погледи оца и мајке. »Шта ли ће с малим бити?

Неко мора владати царством! — Царев изасланик поклони се пред принцем, али овај поче да узмиче. — Поздравите ми оца и мајку! — рече. — И реците им да се не враћам. Не тиче ме се ко ће владати царством! Ово је моје царство и мој дом!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

за столом украј врата, мршти се и гневи уздржано баш као и његов брат Јеврем кад би, 1841, помислио на Гарашанине, оца и сина, ХаџиМилутина и Илију.

Дом свог деде заменио је за дом свог поочима, као што је презиме свог оца, Добриловић, заменио презименом свог поочима, Чупић. Име његово, Стојан, обавезивало је на опстанак.

изнебуха али јасно видео онај трзај око усана, то је било очево лице, трзај судбинске примирености која је избила из оца кад му је, једном рекао: „Ти си со соли земљине и најбоље што ми је дао Бог, хвала му.

брзо, довести у питање све што је створио а Кнегињини синови наћи ће се у прилици да отплаћују опаке дугове свога оца. Можда и животима, ако народ побесни. А незадовољства, Кнегиња то зна а и Вучић је обавештен, има много.

Припреман да замени оца на кнежевском престолу, тај лепи двадесетогодишњи младић није ни знао да је власт над Србијом пренета у његове руке.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ј. Јовановић 3мај XXВИИ Мрачни, кратки дани, Суморно јесење, На небу облаци, На срцу камење. Сестра моја болна, Оца, мајке нема Ја је љубим, грлим Рукама обема Грлим, љубим, тешим Ал' суморно вече К'о да песму пева: „Ој пелен пеленче!

лепота својих, И као плашљиво стадо збиле се у густу таму; Јер осећаху тада, у чудном овоме часу, Присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.

Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, и бришућ' чело за здравље га пита. Сва новом срећом огране нам соба!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

свештенијем, мирови ли ал' умови били, све прелести смртне и бесмртне - што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?

Одлазак ме мога хранитеља у плачевну тугу повргао, ка сироче кад се оца лиши и остане у свјетском метежу на произвол необуздне судбе.

Зла његова виђу посљедствије и погипше твари сожаљујем; ал' је име неблагодарности спрама оца погрешка највећа: свете правде строги су закони, све је дужно њима сљедовати, преступнике мој бич наказује.

већ нагнуо у цвијетне небесне равнине, два вјенчана славом полковоца уљегоше у густе полкове врага неба, а несреће оца; ка дв'је лађе крилах надутијех када иду ускијем каналом кроз покрите снијегом равнине, - тако они кроз бијеле

Зар се смијеш врагом злијем назват оца свога и оца мировах, који те је из једног атома у вјечнога претворио духа, окрунио круном архангелском, да уживаш

Зар се смијеш врагом злијем назват оца свога и оца мировах, који те је из једног атома у вјечнога претворио духа, окрунио круном архангелском, да уживаш вјечите

Ах, Сатано, обрати погледе, виђи престол оца превјечнога: он је старА начала и конца! Обрати се, душо изгубљена!

Страшно бјеше луду преступнику свевишњега оца могућега обучена гњевом погледати! Посље страшна његова карања, кога небо јошт виђело није, легиони два вјерне

Свето слово премилосна оца нас с границе вјечне погибије свемогућом вољом заустави. Вјерни небу тада легиони у окове тешке и плачевне све

хуком већ пребјежа равнине небесне; вечером се два војводе вјерни представише творцу пред престолом, премилосна оца умољају да оружја од обије војске смртоносним наостри ударом: "Већ хулења - кажу - Сатанина и његове нерасудне

Сунце правде и земљу огрија, храм се мрачни засја заточниках, робовима олакшаше ланци: син достојни оца превјечнога обука се у человјечество, наоружан оружијем правде и стр'јелама светог просвјештења, попирући злобу и

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ту седоше за сто. Домаћин приступи понизно Никији, а овај поручи јело и пиће. „Изгубио си, синовче, недавно оца“, рече Никија после малог одмора Аристотелу. Овај жалосно обори главу.

Па се тек од емпиричара, посматрача и природњака уздигао до филозофа, рационалисте, оца материјализма и оснивача нашег данашњег природњачког метода. Аристотелес је пошао другим путем.

Принцеза слушаше са видљивом пажњом шта он говори и наже се, истуривши своје лево раме, поред свог оца, да би инструмент видела.

„Отпочет од мога оца, а од мене довршен, стоји овај град, из којег ћемо да кренемо, опремљен и снабдевен оружјем и џебаном.

“ Принцеза погледа захвално на свога оца, а њена маћеха стисну бесно своје румене усне. Тако постаде Аристархос преко ноћи славан човек.

Кад то дознаде принцеза Береника, похита пред свога оца да он, свестан обећања које је дао у свечаној седници Музеиона, узме Аристарха у заштиту.

Зато га и назваше Филаделфос. Поред свог сина, који је као Птолемајос ИИИ Евергетес био достојан наследник свог оца, имао је Филаделфос две ћерке; старија од њих, вероватно из првог брака очевог, звала се Береника.

песка“, обраћа се он Гелону, сину краља Хијерона - који је, буди овде узгред речено, умро неколико месеци пре свога оца - овим речима: „Ти знаш, краљевићу Гелоне, да астролози зову светом лопту чији центар лежи у средишту наше Земље, а

„Ја вам, поштовани господине“, рече ми он, „стојим радо на расположењу, но добро би било да и мог оца упитамо за савет; он има далеко више искуства но ја, а пропутовао је Немачку уздуж и попреко“. „И ваш отац је у Бечу!

Кад свршисмо са ручком, мој нови познаник ми рече узнемирено: „А мог оца још увек нема! Сам Бог зна када ће доћи. Кад оде у царске дворе, чекам га често сатима“.

„И мени се изванредно допада“. „Но ваља да се побринемо и за вашег оца, јер ако касно стигне, неће имати ишта да метне под зуб“. „Имате право! Ја, будала, нисам на то ни мислио“.

“, запиташе њена деца. „То је било овако, слатки моји. Кад ваш браца уђе у своју трећу годину, удадох се ја за вашег оца и дођох с њиме у Норт-Уитем.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И већ је замишљам у добу бајне девојке како удубљена предано размишља о искуству свога напаћеног оца. Ох, колико жалим што је нисам могао пратити у њеном развијању, у једном тако слатком узрасту кад се расцветава, што

“ У једном тренутку узбудљиве свечане тишине један пуша у наручју свога оца кликну: „3ивио српска војска, и прозори се затресоше од манитог одобравања тапшањем.

— опомињао сам га. — Е, мој побратиме, ето докле сам дотерао. Кад пролажасмо преко пијаце сетих се његовог оца. — Слушај — рече он заплићући језиком — видео сам пропалица, али као што смо нас двојица — нигде нема.

А из црног оквира на зиду посматрао ме строги израз очију старога оца тако одлучно опомињући да се скамених. Али блудна пара слатке пожуде избијала је помамно из жене, она опој се

оф... официрско дете, знам шта је војска. А он је био официрско дете само утолико што је рођен у Ч., од оца Јефрема Ресимића, покојног наредника, штабовског трубача истога онога пука у коме, по мишљењу претпостављених, на

— Па добро, оца му, и ја нисам камен, мислим и ја на све то, и шта би ти могао да измениш на прилику? — Ама, ко мисли? Ти мислиш!

Сине, сине!“ — „Хоћу да убијем, да распорим, да исечем на парчад.“ — „Кога да убијеш? Зашто да убијеш? Зар оца рођеног да убијеш? Умири се, поврати се, прекрсти се, помоли се Богу, помоли се Богу!

и ти мораш бацити земље на сандук, на мене, на твога тату, бар неколико прегршта, тако се ваља, и више нећеш имати оца. Шта ћеш после, јадни, јадни мој Бане, шта ћеш после?

Није ми, поред тога, измакло да приметим: како млади људи облећу око њеног оца и како се он све више од мене либи као да му се чиним помало припрост за његов нови положај, а најпосле сам осетио и

оче мој, јест, знам шта говорим, свестан сам онога што кажем, оче мој, јер из вас говори сам велики дух мога покојног оца, чије сам занимање богами, заборавио.

Бедник како сам могао попустити, ја син мога покојног оца који је три жене на моје очи у гроб отерао? Али заклињем вам се, ево заклињем вам се овде у овим каруцама у којима сте

Враћамо се у варош. У вашем присуству, пред вама, кроз један сат, ја ћу показати и доказати ко је син мога покојног оца. — Полудели сте ви — рекох ја — јер шта се мене тиче син вашег покојног оца?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

В Оца нисам упамтио. Али из причања (и, можда, још више, из прешуткивања) која сам о њему из дјетињства упамтио, као и по њег

За мојим проласком дизао се шапат оговарања. Знам да се причало да су оца, насред оцеана, морнари убили и бацили у море зато што је према њима био „гори него пас”.

Био је неколико година млађи од мог оца: између њих двојице умрла су два брата, у нејаким годинама. (Њихова имена знао сам с мраморне плоче на породичној

(Сјећам се да је бака смјеста отпустила служавку која је трагове тих цјелова на стаклу фотографије мог оца збрисала истом мокром крпом којом је обрисала прозорска стакла).

Сигурна, зајамчена љепота. Ако јој познајете извор, ако јој знате оца и мајку, врло добро схваћате да иначе није могло бити другачије.

Читаво посљедње вријеме мотрила ме испод ока. Чинило ми се да на мени тражи црте мог покојног оца. Сад је изгледала примирена.

Тај је апотекар на силу хтио да од његовог оца купи комад земље за свој перивој, али стари никако није хтио да прода.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Тако пролажаху дани... Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао. Имања, може се рећи, и не имађаше.

Имања, може се рећи, и не имађаше. Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца. Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.

Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: — Даље од мене, кучко, не погани ме!

А Станка му задаваше највећу бригу. Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.

— Како ? Кога то ? — запита Ђурица живо. — Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши. Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.

Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...

— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина... Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. — То је, то је, знам ја...

а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... — Јесте, синко, знам ја. Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било... Такво срце не би се само покварило.

А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право. Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца. Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?

Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила... Јест, то беше онда у забрану... Ала беше лепо! ... Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.

Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... — Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала. Зар сам ја стока, да само једем... — Море није то, него ја тако уз реч велим...

Оно ти је опак душманин... Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио. Само га се чувај ... — Знам ја то, нано, одавно.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде. Идући тако по свету, наиђе једном на три врло лепе девојке, где ломе чиоде.

Једно му од њих рече: — Остало нам је од оца три ствари: капа, штака и папуча, па сад не можемо да се поделимо. Петар на то рече да се због тих ситница не вреди

Чим је Петар коракнуо на ову земљу, заборавио је и на оца и на помор. И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао.

Чим је прекорачио бразду, одмах се сети на свога оца, па повиче: — Идем да видим шта ми ради отац. Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него

Он се томе јако зачуди, па пође да потражи где је некад његовог оца кућа била; кад је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда

Када аждаха дође до оца, све му исприча шта је било и како је било, како је ово момче кутарисало и како га је побратила, и како га је, ево,

Ту је он лијепо дочека и стаде миловати, а богме и она кад се видје у онаком истом добру као и код оца, помисли да је он ја цар ја царевић, па стаде и она њега миловати, те ти се ту лијепо по закону вјенчаше и лијепо

А врабац му одговори: — Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену; одмах ће се

На то му реку отац и мати да би он сам себи изабрао коју хоће. Он онда нађе сам једну сироту и пошље оца да му је проси. Отац отиде и девојку запроси, а она онако у сиротињи пође радо и весело.

Синови као синови: иако не говоре с оцем, ипак га воле као оца, те се јако забринуше за то што видјеше, погађаше и погађаше шта би то, велики бого, могло бити, али никако не

Кад већ баш никако не могоше погодити шта је, договоре се да сваки поредом пита старца оца шта је то да му лијево око плаче а десно титра, па макар са све трију пала глава доље. Тако и било.

Тако и било. Што рекоше, то и учинише. Најстарији син ухвати згоду те ће упитати оца: — Оче, дуго нисмо проговорили, сад је дошло доба да морамо говорити.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Једне зимске ноћи, оца су позвали да обави хитан посао и док је ишао кроз планине које су врвеле од вукова, коњ се уплашио и збацио грубо оца

оца су позвали да обави хитан посао и док је ишао кроз планине које су врвеле од вукова, коњ се уплашио и збацио грубо оца на земљу.

Када јој је било шеснаест година некаква заразна болештина харала је земљом. Њеног оца су били позвали да обави последњу причест болесника на умору, а за време његовог одсуства она је сама отишла да

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Као дечак ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких

Звали су га ”италијанским Карађорђем”. Сећам се такође да је у кући мога оца, у којој су се одржавала ова зимска посела, стајала слика Гарибалдија у боји, у црвеној кошуљи и са шеширом окићеним

Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869. године.

Крајем те године моја мајка је успела наговорити оца да ме пошаље у вишу школу у Панчеву. Тамо сам срео учитеље који су на мене учинили јак утисак, нарочито њихово

у могућност да је, после свега, Американац Франклин ипак паметнији од свих мудраца у Идвору и прећутно одобравање мога оца, пробуди у мени живи интерес за Америку Линколн и Франклин били су прва два имена с којима су били повезани моји први

Кад сам се на пристаништу при уласку у брод опраштао од оца и мајке, очекивао сам, као нешто сасвим природно да ће мајка заплакати, што се и догодило.

На моје велико изненађење, међутим, приметио сам и две велике сузе које су се котрљале низ образе мога оца. Знао сам га као снажну личност, неемотивну, као сјајног представника јуначког доба.

ридати, осећајући се постиђен када сам приметио топло саучешће путника на броду, на ову дирљиву сцену мог растанка од оца и мајке.

Господин, њен муж, распитивао се о земљорадњи и гајењу стоке. На сва питања сам спремно одговорио позивајући се на оца као на свој ауторитет.

Причао сам им о свом искуству са Франклиновом теоријом муње и раскораку ове теорије са причом мога оца о светом Илији. Одговорио сам им на многа питања у вези са мојом примедбом да је Линколн амерички Краљевић Марко.

Ригер је личио на мог оца: црн, озбиљан, уздржан, снажне грађе, дивног сјаја у очима. Послужио ме је кафом и колачима које је и сам јео са

сам им да су мађарске и аустријске власти попреко гледале на мене јер сам био на страни народа, а посебно на страни оца који је протествовао због гажења старих права и привилегија.

Ћипико, Иво - Приповетке

А браћа захвално га гледају и, утјешени, враћају се пуни наде у тамницу. У нади, што их већ не оставља, дочекују оца.

То ти узми код њега што ти је потреба, па понеси кући... ваљаће ти, — одговара Спасоје, и очито жали оца. —А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста.

Дуго синови оца посматрају, и све јачи нагон осваја их за кућом, па и нехотице у души буди се немир; раздражено гледају око себе, но

Свога оца не бјаше упамтила, па Петра упознаде као свога рођенога, а и он је прими као своје дијете. С мајком и с њиме проживљел

Зар они послије питају куд им је мајка? —Ма ето, — прекине за час низ мисли, — ни ја не познајем ни оца ни мајке.... И настави: — Па стари пар опет се амо врати; и тако иде док их негдје не снађе смрт, а онда је свему крај!

—Пусти ме!... Зар сам ти ја боља од жене? —Јеси! —Па што ме не поведе собом оне вечери? —Нисам смио од оца, а жао ми бјеше. —Жао? Очију ти? —Да! Па је јаче к себи привуче.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

чисто књижевног становишта разлози су јасни: лик који је постао двојник мора имати помало двосмислену биографију, па и оца Чарнојевићевог налазимо у манастирима фрушкогорским и у Влашкој.

По свему судећи, сунце је оличење оца. Томе иде у прилог и ауторова напомена: „Треба ипак назначити да, кад је реч о Сунцу, употребљавају се заменице мушког

Види се то и на примеру оца громовника и мајке земље, који, кад се повежу, по логици мита воде ка светом браку. И заиста се у „Вуку ИИ“ појављује

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

РАКА: И отац је понављао четврти разред, па... ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца! РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам. ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника!

ДАРА: Не знам! ЖИВКА: Зову га у Двор. ДАРА: Оца? А зашто га зову? ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није измет'ло на мене.

ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није измет'ло на мене. Сви су глупи на оца! (Имитира је.) „Зашто га зову?

) ДАРА: А што покриваш себе? ЖИВКА: Па да видим то, хоћу ли бити министарка? ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар... ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц... велика радост. Бога ми, кћерко..

” 'Ајд' нека изговори то десет пута, па ево ја пристајем нека ми опсује и оца и мајку. УЧИТЕЉИЦА: Пфуј! ЖИВКА: Марш, стоко једна! Зар је за тебе васпитање!

још сирота хоћу да научи енглески да би се могао играти са децом енглеског конзула, а он, какав је, могао би опсовати оца и самоме енглеском конзулу. Напоље, битанго, вуци ми се испред очију!...

ЖАНДАРМ: Молим покорно, госпођо министарка, ударио је песницом по носу сина енглеског конзула и псовао му оца, па господин члан... ЖИВКА: Шта кажеш?!...Ју, ју, ју, шлаг ће ме стрефити. Анка, Анка, брзо чашу воде. АНКА (отрчи).

!...Ју, ју, ју, шлаг ће ме стрефити. Анка, Анка, брзо чашу воде. АНКА (отрчи). ЖИВКА: Разбио му нос, псовао му оца... сину енглеског конзула. Господ те убио да те не убије! Разбојниче, ти ћеш ме убити, ти ћеш ме живу сахранити!

И 'ајде што му разби нос, напослетку – омакне се песница, па деси се, али што му опсова оца? РАКА: И он је мени! ЖИВКА: Није истина, не уме он то, он је васпитано дете. РАКА: Опсовао ми је.

” а „олрајт”, то значи на енглеском језику да ми псује оца. ЖИВКА: Није истина. РАКА: Јесте, ја сам то учио у лекцији.

” А он мени опет: „Олрајт!” Е, нисам онда могао више да се уздржим, него га хакнем по носу и опсујем и ја њему оца. ЖИВКА: Несрећниче један, знаш ли ти да је то енглески отац?

Да! Па замислите, разбио нос сину енглеског конзула и опсовао му оца. (Пауза.) Па да, увиђам и ја сама да је то врло незгодно, али, шта ћу, не могу из ове коже.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

А и отац Софкин, који је ћерки у походе дошао, одлази мимо реда: усред ноћи, у недоба. Отпративши оца, Софка је учинила симболички гест: није затворила, него је оставила отворену капију, и то ноћу.

Право успоравање, међутим, настаје тек у главнини романа, од В до XXВ главе, од доласка очевог гласника, па и самог оца, до просидбе и - а ту се већ време згушњава, успорава, као да је на тренутке закочено - до свадбених свечаности, до

Цела родбина из ње је произишла “. 32 И даље све са истом поступношћу, све док се поново не дође до оца и мајке главне јунакиње, и не започне прича о њеној судбини.

Тако, рецимо, у ноћној сцени између оца и ћерке, када драматични преокрет у роману достиже највишу тачку, ефенди Мита - изван себе од срџбе и немоћи, тренутак

Тај је страх вероватно повезан са већ доживљеним губитком оца, ефенди-Митиним бекством у Турску; додуше, не потпуним, него привременим.

њеног се немог размишљања понављају речи како она жели „да се покаже како се жртвује, приносећи себе ради њих”, тј. оца и мајке, породице.

уводи једна посве нова, газда-Маркова породица, која је такође трочлана (отац Марко, мајка Стана и син Томча наспрам оца Мите, мајке Тодоре и ћерке Софке) и такође има једног слугу, Арсу, као што ефенди-Митина има слушкињу, Магду.

тражи очевог коња, затим и очеве чизме, представља чин синовљеве идентификације с оцем: симболичко преобраћање сина у оца.

Ето стога у роману нема ни помена о бацању кривице на оца не само због куповине Софке, што није ништа мањи грех од ефенди-Митине продаје, него и због покушаја прељубе, што за

блуд између снахе и девера; други пут у блажем облику, али право, код ефенди-Митиног оца, који се мимо реда оженио рођаком.

Стрепње и страховања мале јунакиње, а њих има у приличној мери, везани су за одсутног оца, јер и њена као и мајчина судбина зависи од његове воље.

По утученоме изгледу мајчином, и по томе што није излазила да оца отпрати, Софка закључује - и у томе греши - да је он „кућу продао и то јој јавио”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Синовац чувенога Лазара Ћаје, свога оца је сахранио у православном гробљу, а муслиманство пригрљавао утолико уколико му је расла мржња на оне, нешто раније

У друкчију је печалбу пошао. Саставио је Дружину по старом крџалијском закону: од зла оца и од горе мајке, у којој се о вери не пита.

Није девојку, но да прости Бог и образ — праву хаткињу. Допао јој се наш Бањштанин и нагнала оца да их привенча и да му препише све своје имање.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Зар се ико црним рухом Својој тузи одугова? Зар не зборе ваша деца Ове речи из гробова: „Наше душе нашле оца У висини рај-насеља, Ал’ на земљи пуно ј’ деце Што немају бранитеља.

— Не, ти нећеш гладна зепсти Ни у Бога губит’ вере, Ма да немаш рођенога, Нити оца, нит’ матере. Ил’ ћеш наћи овде ко ће Да се душе своје сети, Ил’ ћеш отић’ вишњем оцу — А он ће нас све проклети.

“ То је тамо страшно и да с’ у сан снива. Али, јаој, Мргуд има оца жива — Па кад стигли гласи до старца кукавна, Те на светао образ паде сенка тавна: Заплака се старац први пут свог

им децу Копитом и репом, Задахнô им душу Моралштицом лепом: „Добра деца увек Родитеље следе, Треба да се на оца На мајку угледе!“ Тад’ је била сетва, Данас је већ жетва; Ђаво жање коров зрео — А то је и хтео.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице... ФЕМА (увати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух!

ФЕМА: Зна вам та шта је шапов, или капов; она се држи свога паорлука, што је од оца примила, као пијан плота. ЕВИЦА изиђе напоље. ФЕМА: Ето, видите, сад да не свиснем од једа.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Шумор без шуме и цвркут без птице, Празно што траје; не чује се што јесте. Док с мртвог оца скидам наслеђено лице Ватром се звери и звезде причесте.

Петровић, Растко - АФРИКА

Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.

Једва улазим у први европски бенгало. То је стан католичке мисије. Два оца мисионара, у брадама, у белом колонијалном оделу, дочекују ме као да ме одавно знају; служе ме пивом, причају ми о

непрестано грди што му својим леђима греје ногу. Меј не би ни покушавао да на рачун наш постави боље свог оца; он је питом, тих, љубазан, и нимало нема ону насртљиву охолост црнца који је успео да се обогати.

Кад је добро увио свог оца и сестрицу, да би их заштитио од хладноће, он пређе код нас. То се онда збило нешто бескрајно безначајно, што ће за

Учесници су задивљени толиким поклонима: младожења, који је од оца већ откупио девојку за шест боца џина, ево и невести прави дар шкољкицама, за више од педесет франака.

удовица дужна да пође за сина кога је имала са покојником, јер Бобо наслеђује своју матер као и сва остала добра свога оца.

Еп је дуг око десет хиљада стихова, на архаичном је језику, и преноси се са оца на сина у одређеним породицама гриота.

Дајем му одмах и десет франака за биоскоп. Види се да отпора више уопште ни нема. Деран одлази да из собе свог оца узме кључеве, и ево ме сад, пошто сам прешао цео храм, у једном ниском мрачном ходнику, чија су сва друга врата под

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!... Ал’ она ноћ У пустим груд’ма спомен остави: Последњу вољу оца рањеног И прву љубав!... СТАНА: Гром вас убио!... (Одлази јаросно.) СПАСЕНИЈА: Ох, мајко, мајко!... Ено је, оде!...

чудесне Будзашта нуди гадним Турцима За худи живот сина њезина, Што је, још једва зачет, учио Шпијунски занат оца наказног! Јер знади, душо, твоје маћехе Пређашњи муж је био... Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?...

ГЛАВАШ: А јеси л’ негде видео Часнога оца, седог Пајсија?... ИСАК: Видео, Али не више међу живима! На бедему се лаки ветрови Са седом брадом тихо играју,

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

сандучића, кутија, стакала, два грдна револвера и једном красном пушком од шест метака, на форму револвера, а до оца проте ја са мојом архивом.

Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту. — А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих.

за милом породицом, за оним малим, гладним сиротанима, што су остали тамо далеко, далеко негде у Азији саморани, без оца, без родитеља. А ко је тога низама дотерао амо? Мислиш ваљда дошао је сам добровољно?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ИИ Мрачни, кратки дани, Суморно јесење, На небу облаци — На срцу камење. Сестра моја болна, Оца, мајке нема, — Ја је љубим, грлим Рукама обема, — Грлим, љубим, тешим — Ал’ суморно вече Кô да песму пева: „Ој,

Махом дође мом погледу, Па не могу разазнати Које ли је моја љуба, Које ли је моја мати! Тражим слику оца свога, — Јест, она је, — ал’ је нова — Проплетена ј’ сликом мојих Пријатеља и другова.

Једно душа твојег оца, — Сушта благост и доброта,— Друго душа мајке твоје, Хранитељке твог живота. Оне стоје ту па гледе, Како вијеш

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Националисти, идеалисти, убојице, фантасти, људи који би на миг старешине, ако затреба, заклали рођенога оца. Било је ту бивших комита, који су за време турског режима штитили наш живаљ огњем и мачем од крвожедних турских

— А код артиљераца је баш обрнуто. Они опет не подносе звизак куршума — вели капетан Радојчић. — Извежбали су се, оца им њиног! — додаје Мишић. — Чују они још издалека шум гранате кроз ваздух и склањају се.

Нас тројица седели смо замишљени, као да смо изгубили оца, најрођенијег друга. Осећали смо се као сирочићи, без игде икога...

Он погледа на часовник. Вели да исто и он жели, али мисли да је већ доцкан. Оне су се увек криле од њиховога оца и по дану, а тек како би то изгледало да се упутимо њиховој кући касно ноћу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

бурја душе, сн'јег у очи сипа, У домове завирује, по тавани ђипа, Људе за пешч јури, мише под огњиште, Деца око оца и матере вриште. Пес не дира мачку, маца мишу глади, Из серца им звјерство љута зима вади.

Сребрно, бакарно и покуће гледе, Или је од оца ил' од старог деде: Дединство с девојком таки да однесу, Очинство — кад таста четверо понесу.

Не гледе на тајну и брака предели Како сам у Писму светом Господ вели: Остави человјек матер и свог оца, Прилепи се жени до последњег конца. Ретко се налази да се са мирази У садашње време жена с мужем пази.

— Лако је теби, Миленко! — смејући се Благоје гро’том, — Плугом се дичити, — рече; је од оца ти ост’о. Сам да си текао, не би ни голе палице твог за Века имао.

Ено, да, ено га, одлази, неће, ах, неће се вратит! Жалосна мајка ти, Ђорђе, која те родила сина! Оца ти устави силом лепе кад не слуша речи. Десница гди ти је бодра, с оружјем удесно око?

Нужда ал’ гвоздена свагда и свагди је мењала закон: Плачем сиротиње многе му с’ срце растрзало силно, Оца и матере клетва раздвајала душу и чувства; Сва се потресала природа: к небу сад севнуше очи, Верном па другу је

Да — (остаде ми што у перу!) Да сваки, велим, своју веру К’о оца свог аманет чува Кад не знам како ветар дува И макар која птица поје, Да увек буде оно што је, За земљу небо да не

кумову, Имам драгог Војина, Српског сина, Србина, Лепог, красног Србина, Правог Србина, Мати ми је Српкиња, Српског оца кћи, Оца си ми дојила, Српска мајко, ти: Срб Србина родити, Српска сиса дојити Мора новог Србина, Правог Србина.

драгог Војина, Српског сина, Србина, Лепог, красног Србина, Правог Србина, Мати ми је Српкиња, Српског оца кћи, Оца си ми дојила, Српска мајко, ти: Срб Србина родити, Српска сиса дојити Мора новог Србина, Правог Србина.

“ И тог’ ћу се држати Док год будем дисати, Српског оца прави син, Прави српски син. От оца ми остала Лепа дара три: Име Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере свети

“ И тог’ ћу се држати Док год будем дисати, Српског оца прави син, Прави српски син. От оца ми остала Лепа дара три: Име Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере свети дар — Српски језик н олтар — Има сваки

Прави српски син. Зато сваки нека мре Који м’ име, језик тре, — Вели српског оца син, Прави српски син. На част Немцу Немица И те плава влас.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Са страхопоштовањем и оданошћу Којим ми твоје сјајне одлике Преиспунише душу прерано, — Што те у име дужда, оца ти, Као Венеције први посланик, Поздравит могу, светла госпођо!... ЈЕЛИСАВЕТА: И није — и мило ми је.

Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо! Гласник сам само дужда, оца твог, А отац ти се богме не шали.

СТАНИША: И ево ти се, божји престоле, Идоле бледи мухамеђана — Гробом мојега оца заклињем: Да ћу и ону љуљку рушити У којој нас је мајка брижљива Певајућ оне сетне песмице На једном млеку брижно

БОШКО: Хај, да нам оца знаш!... РАДОШ: Можда и знам.... БОГДАН: Орловића знаш ли? РАДОШ: Слушâ сам за сердара Радоша, што су га са

— Испрва шћаше деце хиљаду, Да их на касапиште своје отпрати; После нам старог оца прогони, А Бановића смрти предаде.

БОШКО: Наћемо, оче, Па ма се знали турчити! РАДОШ: О гнусна часа бедне старости! О подле деце оца Србина! Љубави моје срамна изрода!

жено, чедо пакосно Узбуркало је бесне валове — А валови су она племена Којима твоја слатка немилост Прогони брата, оца, другове — То су валови, што засад кришом, Ал’ грозно вичу: „Освета!...“ ЈЕЛИСАВЕТА: Ти буди стена!

Ил’ је зар и он, грешник матори, Курана признô глупу науку? ВУЈО: Позвах их, господару, и светога оца, сердаре и све што сам на дому нашâ — а то је мало, господару, вишина их оде на разбојишту снагу кушат.

Убица када Са оштрог ножа пере брижљиво Рођеног оца крв — Јест, то је доба Избраник пакла себи избрао Да братску лије крв... Ал’ нека!

КНЕЗ ЂУРЂЕ: И ви праштајте, Ви, што сте некад На један позив давно умрлог, Пригрлив сабљу, санак презрели И уз оца ми по густој магли Чудних санова грозне појаве Студеним гвожђем, чврстом десницом Пред будним оком у прах рушили...

Окренув се Бошку и Богдану): Не даље, Бошко! Ну одбијте се, ђецо, јер, ждравља ми и часа ми пошљедњега, волијах вам оца кâ оно зеницу очију ми!... те ми се не шће огријешит о вашу крв... БОШКО (прободе га): Опрости!

ВЛАДИКА: У име оца и сина У име неба! У име земље, Која вам и сад — изневерена — Дедова светих чува гробнице... Закуните се!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо! Пољубише се.

Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина!

„Зар ја да идем путем куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом. У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке.

— Што? — Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али... Што се више приближујемо, Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире.

— Кад сам стигô у Мајдан, мртво све кô гробље. Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација...

Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша. — Симендашу! Пострагијо стара! — чу се громовита гласина оца Сопроније. — О, мајко моја! О, свети мој оче!

Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне

Имô сам сина. Снажно младо и витко момче кô јела. Није био нимало на ме налик. Бацио се био на ђеда, мога оца, што је у пошљедњој буни у Црним Потоцима погинô. Снажно и витко момче, али наопако и злочесто да Бог милостиви сачува!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Мало је место па би одмах пао у очи. Седи у соби и јави ми цедуљицом да си стигао. Ја ћу тад изаћи пред оца и пред мајку отворено.

Видиш да се два чиновника разговарају, а ти твога Јосифа из Трбушнице. Како то, оца му, не помислиш мало: ови чиновници падоше с ногу радећи, право је да се одморе и да као људи проговоре реч-две.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

његових синова и биографа, Саве и Стефана, који су, сваки на свој начин, настојали да успоставе светачки култ свога оца као идејног стуба српске народне и државне заједнице.

Као владар и Немањин наследник, Стефан је журио да оца прогласи светим и добије међународно признање и краљевску круну, те је одмах прерадио очеву аутобиографију у

Заповест таквог оца синовима да се не сукобљавају око престола и власти, већ да живе у братској љубави и слози, делује као пророчански

Томе лику додао је и нове. Врхунац државничког деловања свога оца видео је у успостављању "праве вере" у српској земљи, чиме је померио историјски значај Немањине верске политике -

Слична оријентација обележава и дело Јоакима Вујића (1772-1847), "оца српског театра". Он је стварао позоришне аматерске дружине и за њихове потребе "посрбљавао" драме немачких писаца

Најфиније сензације, колико год да су лирски прозрачне, у сећању су осенчене горчином: имаго оца-жртве лебди у овој као и у наредним Кишовим књигама.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Недужни спите — без сна ни мира дужан ја, док смену доведе вам ноћ или дан, ко да мене смени? Уклетог оца душом ту сав син, спаси, кад клону све, и у срцу још, самотноме мом, камени вера у спас!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И с братом на рукама, било тамо код матере у кујни, било испред куће, и забављајући га, тако чека оца да из чаршије дође на ручак. И после би и отац долазио.

После њега би баба, мати и он, Младен, настављали ручак, али тихо, полако, као крадући, да не би оца пробудили. Тако исто би тихо се дизали са ручка, мајка нечујно износила софру и чистила, тамо у кујни остајала да пере

Тако се говорило, мада се то никад по њиховој кући није осетило или видело. Деда Младенов, после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда наставши на пуну снагу, мада је већ имао сина, оца

после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда наставши на пуну снагу, мада је већ имао сина, оца Младенова, одједном почео да расипа, троши.

Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне. Увек кад год би отац што заборавио из

Или, када би Младен пошао ујутру у школу и она, знајући да ће он, као увек, прво код оца у дућан свратити да му се јави, она би не по њему, већ самом њему, Младену, поручивала шта јој треба из дућана: —

Пратите из дућана. И у тој њеној понизности, заједничком ословљавању, изједначавању у старешинству оца са њиме, Младеном, сином, огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они

Прсти би јој, приносећи залогаје устима, такође на бол скупљени, дрхтали. И да то сакрије, оца не увреди, сваки би час у крилу скупљала и чистила мрве од хлеба. И нико се није показивао да зна за то његово пиће.

Па још он, првенац такве куће, који има оца да наследи. И не само да је морао бити такав већ није смео да допусти да га макар ко, било баба, отац (мати већ не би

страхом да сада све не пропадне, не изгуби се, нарочито за њ, Младена, да неће моћи, мали је, нејак, да заступи оца у дућану, буде како треба, издржи, — гледао је само да се у радњи очева смрт не осети.

Престрашен, не знајући, а највише плашећи се да заиста и не буде као што не треба, не заступи оца, само је то гледао, да се очева смрт у дућану не осети, да ниједан муштерија, купац, не отпадне.

А остало, све је заборавио. И оца да оплаче, за њим сузу да пусти. Чак му ни гроб није добро видео. Сем на пратњи, приликом сахране, а више никад.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

био разлог што су Питагора и орфичари забрањивали једење пасуља: ,Ако једеш пасуљ, исто је као да си појео главу свога оца̒« (СКГ, 11, 1924, 40). На везу са култом предака указује и то што се код нашег народа п.

дочекује младожењу дајући му торбу са погачом, у невестиној кући износи се једна погача пред свекра и једна пред њеног оца — обе са сољу и вином и ракијом (»пресипањем соли узете са обе погаче, кроз невестин прстен, што чини сваки сват,

Ћипико, Иво - Пауци

Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва. Дијете се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне што је већ неће често у

Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца слушати, већ ће повести ону које се зажели.

Усјекао бадњаке у високој планини, санио их и наложио их на ватру, а уочи Бадњега дана дочекао оца у по пута. Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу, преко сњежане планине, само да га, по обичају, на вријеме

Раде први вели: —Има будала, па још неће да се увјере о користи сеоске благајне; ето им оца, па нека он каже! — Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа? —Неће ме поп, отјерао ме!

Газда познаје добро браћу Смиљаниће; чуо је и за оца им, покојнога Раду, који се био, убивши ради преорања земље некога комшију, одметнуо у хајдуке и побјегао у Турску;

Сјети се кобиле: биће жедна. А сада му је кобила драга као очи у глави: ждријебна је. Нада се, ждријебе ће се у оца уметнути, а отац је царски хат, најљући и најкршнији што може бити!

Довео ја Божицу; зановољан ја; задовољни моји, задовољна она, — па утаман све: поп изврнуо се на ме, као да сам му оца убио! —Веле да ће те тужити суду. —Није већ на суду као прије, не зарезује им се свака...

Осле често приупитивао оца о кућним пословима и чисто хтједе да зна о увјетима склопљене погодбе. Дознао је да треба на петнаест стотина талијера

Зар пустити земљу у туђе руке? Не знаш ти, сине, у којој сам ватри био оних дана! Раде посматра оца. Очи му се уставише на смежураној кожи око слијепих очију и на отпуштеним брцима: учини му се да се наједном постарао.

Цвијета се није уметнула на оца, а не сличи ни брату Ради: малога је раста и поплашених очију, па насртљви и летичасти Радивој лако је савлада.

Прави соко! И сврнух с пута да ти то кажем ... —Што неће од оваквога оца! — насмија се Раде и дигавши се, стави држалицу на страну. —Догодине биће друго, хоће бога ми!

На три дана пред Бадњи дан Илија опрема се у приморје, по божићње вино. Тога јутра Ради беше жао оца. Студено је, а већ има неколико дана што се вријеме мути и непостојано је, сигурно промијениће нагоре, јер је земан

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

жупе војнике за поход на Грке, па је клишки старешина одредио њега, не осврћући се на кукање и запомагање његовог оца.

Она се кикоће и бацака, псује ми на сав глас и оца и мајку, све док се поново не замрсимо у дрхтаво клупко. После, неко време, мирни и спокојни, ослушкујемо бекријско

“ А нарочито: „Љубите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне, како бисте постали синови свога Оца небеског, који чини да његово сунце излази над злима и добрима, и да киша пада праведнима и неправеднима“.

Ридао је и готово урликао од бола, мусави сирочићи су вриштали од ужаса врзмајући се око мртве мајке и очајног оца, но свеједно људи су налазили да је то ипак врло смешно.

Сирочад су неутешно плакала цимајући ручицама ногавице што су ландарале око пикљавих ногу њиховога оца, али тај призор није пореметио забавни ток приповести.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

лепота својих, И као плашљиво стадо збиле се у густу таму, Јер осећаху тада, у чудном овоме часу, Присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.

Кмет, човек побожан јако, погледа Амора благо. „Чиј' си“, рече му најзад, „кажи ми, детенце драго, Имаш ли оца и мајке, ил' барем тутора свога, Кад голо и наго скиташ?

Прво га запита строго, да чисто речима пуца, Ко је? Откуд му крила? И што се по селу смуца? Има ли, пита га, оца, и зна ли рођења место? Амор му показа име, а каза и оно ресто, Но ћата подмигну на то! „Батали!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Њен први, историјски забележени љубавник био је Гнејус Помпеј, син Помпеја Великог, пријатеља оца Клеопатриног. Прелиставајмо историју даље! ...

XІИИ, није хтео да призна за сувладарку своју сестру и супругу Клеопатру, као што је то захтевао тестаменат његовог оца, него јој је радио о глави.

“ Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и оца и заједница светога Духа са свима вама. Амин.“ „После тих речи, даде Митрополит свој благослов разнеженој гомили.

У тој грчкој породици живесмо, цењени и поштовани, мирно и спокојно, прелазећи у наследство од оца на сина док Александрија не доби нове господаре. „Године 640 освојише Арапи Александрију и удесише је по свом ћефу.

крштених и умрлих који су се чували у даљској цркви, из породичног архива, успомена и предања које се преносило од оца на сина, саставили су мој отац и стричеви родослов Миланковића; ја сам га сада надопунио са најмлађим изданцима наше

Од шест Тодорових синова остадоше у Даљу само њих двојица; Георгије, који је свога оца наследио у његовом звању код властелинства даљског, и Антоније, мој деда, који је, једини, одабрао слободну професију.

Још данас, после шездесет година, разазнају се на површини тих цигала иницијали имена мога оца и потсећају ме на његову циглану и њеног надзорника Марка.

У доба тог мог детињства, мој је отац знатно увећао своје имање. Трговачка радња, коју је од свог оца наследио, захваљивала је свој просперитет и доминантан положај у целој околини томе што је повлачила сву своју робу

и неуморна, својски потпомогнута од свог брата Васе Муачевића, одличног економа, који нам замени у пуној мери оца, предузе тежак задатак да рукује имањем у његовом несмањеном обиму док јој синови не одрасту.

Зато су и школске сведоџбе мога оца, које су се очувале, састављене на немачком језику. У сведоџбама школе у Винковцима спомиње се као наставни предмет и

Уписао сам се, по давнашњој жељи мога оца, у реалку. Већ на првим часовима осетих да моја знања нису таква као што сам уображавао.

У исто доба долазио нам је и старији брат мога оца Давид, септемвир, са својом супругом. Једног милог госта мал’ не заборавих: једно мало коњче са дугачком гривом које

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

– Оца и сина, супруге, кћери, Брата и сестре, друга што вјери, Сродника мила, пријана радка, Нијесу ми тако имена слатка, Ко

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и псовке — а оно и

онда нико више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар онда овде сама, пуста, затворена што пре умрла, излудела и свршила. (Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох!

А, који? ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који је? Који је тај што, поред свију нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак се усуђује да тебе и кућу ноћу...

тога отишао у свет, и постао ово што сам сада: ваш свештеник, ваш деда калуђер, испосник Свете Горе, намесник Светога Оца Прохора Пчинског. И зато сам срећан. Сан ми је лак, душа чиста, тело мирно и мртво.

»Дигни се!« »Стани!« На шта? Да се дигнем, да станем? Треба да има на нешто да се ослоним. Да имам бар занат. Без оца, без матере а мали, слаб, неспособан за занат, могао сам само код бербера да послужујем госте и ту останем.

МИТА (пркосно): И хоћу. Него да идеш горе и баба да ми да пара. СЛУШКИЊА Па што не потражиш од оца? МИТА Нећу он да ме зна. Него баба нека ми да пара. Ти јој кажи да сам ја долазио и тражио пара, и она ће ти дати.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

С КАШИКАРЕ 169 ПАЛАНКА И ЊЕНИ ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ 181 Кроника паланачког гробља Рад овај посвећујем сени мога оца Данила Секулића Нас двоје, иако још млади обоје — свако својом младошћу — уочавали смо летописе малих наших градића,

После две године дође и Сека. У мајстор Кости порасте сујета оца. Почео је богме и да се хваста, па и да враћа мило за драго. „Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће.

С првом женом је имао пет синова, и како које дете донесу с крштења, он му испали четири метка над главом: „Во имја оца, и сина, и свјатаго духа, амин!” И сто таквих чуда. Са оружјем је живео, само оружје ценио, израђивао ванредне пушке.

Срећко је сад сав ослонац и снага. Преселио се код родитеља, води кућу, гледа мајку, сваке вечери се довија да оца у сан превари.

Ујутро се први дигне, почисти пред кућом, оца поздравља с „љубим руке” и додаје му столицу и воду и лек, улази да види матер, и онда одлази на остали домаћи посао

„Не заборави да сваке године узмеш доста богојављанске воде.” Прекинуле се скоро све вести између оца и деце. Не пишу ништа пријатно. Престале су тако бар и оне некадашње страшне вести, и то ваљда значи да им је добро.

Стари и Срећко се тако саживели, да просто једно исто говоре и мисле. Син све више личи на оца. Смањио се, осушио, оседео, око очију му се ископале дубоке боре, добио и на леђима старачку грбу која премаша погнуту

Смрт Срећкова бацила је старог оца у сав ужас старости и немоћи. Жена која је залазила да погледа кућу, почела је да поткрада домаћина немилосрдно.

их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег, што лепо једног дана умре од господства... Оца мога је требало видети, и веровати да смо од соја, да смо с планине сишли. Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве.

Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве. Ја по висини, као нешто мало и сећам на оца, а по свему другом ни на оца, ни на мајку.

Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве. Ја по висини, као нешто мало и сећам на оца, а по свему другом ни на оца, ни на мајку. Родих се у некој дебелој кожи, и она ми све кости поравнала, и дошла сам трупац.

Лепом човеку се морају и кости видети, јȁ! На лицу мог оца, па и моје мајке, лепо се видело како је кожа по костима разапета, баш као кад неко преко фине руке обуче фину

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

не додирне, и коме је тоном Питије не једанпут, него сваки дан пророчествовала да ће бити велики господин, ако му је оца слабо ко и познавао. Но овај случај ни најмање Романа не дира.

На пример, како је Светомир из детинства несрећом судбине од оца, који је неко село под собом имао, одлучен био; како се потом, јошт док је ђаком био, у Људмилу, која је чудо лепоте

Ова је мисао не мало снесвесели, будући да не би желила оца свога тако оставити, но најпосле с тим се утеши да она није прва која тако ради, нити ће у овом призренију последња на

Ја ћу у том срећу полагати да више никога на свету не погледим. Младожења Б (с истом девојком): Господична, ја имам оца, који ми једну двокатну кућу јошт за живота преписује; после смрти његове ја сам једини наследник целог његовог добра;

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

По тој биографији, покојник се родио 1852. године у Петровцу, од мајке Ангелине и оца Миљка, који је био свињарски трговац.

Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу. Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах!

баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца син.

увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да

је мајка дотле спавала по целу ноћ, што сам ја сматрао за нехигијенски и почео сам је будити по пет и шест пута ноћу. Оца сам пустио до поноћи мирно да спава, одмарајући се од својих дневних брига, али је од поноћи он морао узимати свој

Ја сам за ручком, вечером, па и иначе, са особитом пажњом пратио сваку реч која би се измеђ' оца и мајке водила, мада су они погдекад и шаптали, очевидно зато да ја не бих чуо.

Ако је мајку такво пророчанство и умирило, оца није могло и због тога су у породици врло често вођени разговори о тој теми.

Та се борба јавља најпре у сукобу измеђ' мене и мога оца, који се необично поносио тиме што му син иде у школу, док ја, посматрајући ствар са реалније тачке гледишта, нисам

Затим се та борба развила и у борби са фамулузом, који ме је, на молбу мога оца, просто одвукао у школу и којега сам ја том приликом ујео.

— Шта је твој отац? — Кочијаш. — Добро, седи! А твој? — Кобасичар. — А, тако, кобасичар? Е, па, поздрави оца! А твој? — Пиљар. — Пиљар, је ли? Поздрави и Ти оца! Ми, у почетку, нисмо разумели те поздраве.

А твој? — Кобасичар. — А, тако, кобасичар? Е, па, поздрави оца! А твој? — Пиљар. — Пиљар, је ли? Поздрави и Ти оца! Ми, у почетку, нисмо разумели те поздраве.

је био син једнога кобасичара, врло честитога човека, ваљанога и примернога грађанина, па је, разуме се, и син био на оца, ваљано И добро дете.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Зар да синови наши указују прстом на оца издајника... Другови... 3емља вапије за осветом, породице ваше вас преклињу да их ослободите...

у команданту пука гледао сам одувек високог старешину, а сада у овим тешким данима народне трагедије и свога оца. — Ово има да остане у архиви пука — прекиде читање Душан. — Наш командант испаде: „родитељ Стојиљко“.

Наиђосмо и на војнике из Душанове батерије, негде доле, као у некој јазбини. — Слушајте ви, оца вам вашег, немојте нешто да дигнете са ове лађе. Није ово Албанија.

Група војника посматра побеснеле играче и тад ће један рећи: — Ја, оца им њиног, даве се ко ми с Бугарима... — Вала, да су прешли Албанију, то им не би пало на памет. — Бесни су и сити...

— Ах, оца му његовог! — промрмља Лука. Онда викну: — Где је он? Из шатора помоли се Исајло. Лука затресе оном хартијом и поглед

— зачу се глас потпоручника Предрага, који је лежао на једном од кревета на супротној страни. — Ја, оца му!... Ви га освојили? — Он се придиже и приђе.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола А по мокрим плећима твог младића и тог вранца, У огледању крећу звездана кола.

рођено од моје мајке; у колико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца итд.? Узнемирава ме све то колико И очекивани одговор за после мог последњег даха. Не бој се.

замрачености своје собе, Да бих те видео још једном; Соба је пуна крви; Табах по крви расејан, као дечак кад уби свог оца. Гледам те храбро, одлучно, Први пут овде, под правим углом, са родне груде.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Стави трговац врећицу с златницима на сто, а Варалица је благо одгурну руком. Нека, касније ће о томе, морао би оца да приупита... Али, не дâ се трговац! Није он месечево млеко пио: нека прода одмах, или никад! — У реду!

као од стакла начињен, болује, тањи се, нестаје као коцка шећера бачена у чашу воде, а нико да пронађе његову бољку. Оца Радан одавно нема, а мајка дане и сате проводи у бетонској џунгли, за кором хлеба трчи.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Плачно): А њега, бате, баш никако нема... (На степеницама чују се оштри кораци и кашљање.) Ето оца! СТАНА и ВАСКА журно излазе. Улази Хаџи Тома. ТОМА (љут, прек.

А оно?! (Гневно): Ено га! С Циганкама! Ни оца, ни матер, ни Бога, никога не види и не слуша... Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи!

Сина, јединца, Јована јој заклао. Па... мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и да певају. — Отац играо и плакао: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми, синко, првенац!

Овде ми на старо, на мољци мирише. У башчу, на ава, на зеленило искам! (Асану): Асане бре, уз њума ли си једнако? И оца, и мајку, и кудељке и све газдинство остави, сал уз њума да си!

Шта ја? Жива нисам од страха. Ето целе ноћи нисам... А и нана. Она се сада не љути на тебе него на оца. А он тамо, причају, чуда чини по Собини. Отац као да није стари отац! СТОЈАН А ко му свира?

МИТКА (туробно): И он беше како ти: катил! АРСА (плане): Отац катил? Ја катил? А она, мајка, што те је од оца и од мене склањала, бранила, плакала за тобом, и она је катил, и то највећи, што те је толико мазила и чувала...

АРСА (разјарен): У Бању, за Асана! (Полицаји): И ти одмах да идеш у Бању, нађи Асанова оца и кажи му, кажи, да сам му ја — газда Арса — поручио: да у недељу, ову, прву, одмах — чујеш ли?

КОШТАНА (зарадована): Ех, зар ме баш толико волиш? СТОЈАН (занесено): Све прежалих! И оца, матер, кућу! Хајде! Коњи чекају. Један за мене, други за тебе! И где видимо, тамо ћемо, (љубоморно) само ја и ти!

Не сме... Неће... Не може«... КОШТАНА Нећу! Не могу! Код тебе! Зар само код тебе? и само хаџију, оца твога и мајку твоју да дворим и да служим? Да пред њима клечим и ноге да им перем?

Нећу! Ево, убиј! СТОЈАН (одбија је руком): А не! (Посрће, хвата се за чело.) Их! А ја њу толико волео! и мајку, оца, кућу бацио, само њу гледао, на њу мислио!... А она! (Сломљено виче Марку): Марко!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, И бришућ чело за здравље га пита. Сва новом срећом огране нам соба! На сваком лицу свето, сјајно нешто.

На трошном броду задњи морнар клечи, И тешку судбу он види и схвата. И моли Оца... Но још једном вода Широким валом пљусну преко брода, И чу се прасак и пошљедњи јаук, И, слушај, негдје кô да

''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу скиптра краљевског, Ја хоћу тебе красну.'' ''Залуду'', рече глас јој мек,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Понека личност добила је горостасну фигуру, нека крила, нека оца и мајку у змају и вили, нека изузетну издржљивост на мукама, нека изузетну хитрину и окретност, нека изванредну

Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску

Беше тада горко ридање и плач. Одводили су друга од друга, брата од брата, сина од оца, мајку од сина“. Али за одмазду Турци су добијали одмазду, осветничка хајдучка рука враћала им је жао за срамоту.

који је био довољно храбар да украде ножеве, али није био довољно снажан да њима лако пресече везе на рукама свога оца Грујице Новаковића, кога су Турци свезали: Ал' детету невоља голема: ножи тешки, а дете нејако, једва ноже довуче до

Та вера се преносила од оца на сина, са поколења на поколење, и из века у век бивала све снажнија, ведрија и стварнија.

Осветио је на тај начин не само свога оца него и све друге људе који су трпели увреде од Турака. Његово младалачко јунаштво је кроз векове позивало људе на

а прима раскошно обучене сиротице и ставља у горњу трпезу богате нове господаре у новом скерлету) и што не поштује оца и мајку (не држи их за столом и не даје им прву чашу вина), и, оваква, ова етичка оцена (коју је било ко било коме у

Ето мене мога сина Марка: Он ће казат на мене је царство, Од оца ће останути сину“. Марко слуша, ништа не говори, на шатора не окреће главу.

— већ с' о туђе отимате царство? Видите ли, бог вас не видио! Књига каже: на Урошу царство! Од оца је остануло сину, ђетету је од кољена царство; њему царство царе наручио на самрти, кад је починио“.

цара Симеуна; да видите чудо невиђено, б'јел Вилиндар усред горе Свете, задужбину Саве светитеља и његова оца Симеуна; да видите Жичу код Мораве и код Ибра више Карановца, Сопоћане Рашки на извору, задужбине светога

Вели њему Краљевићу Марко: „Тако, Ђемо, не раде јунаци, већ закољу коња ја сокола, налију се крви од гр’оца“. Вели њему Ђемо Брђанине: „Нит’ ћу клати коња ни сокола, већ ћу заклат тебе Краљевића, па се напит крви од гр’оца“.

Вели њему Ђемо Брђанине: „Нит’ ћу клати коња ни сокола, већ ћу заклат тебе Краљевића, па се напит крви од гр’оца“. Па потеже сабљу оковану да закоље Краљевића Марка.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Коме је душу продао Да би по земљи ходао Кад би ми неко рекао Како је мајку стекао Којим је небом кружио Да би оца заслужио ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА Ово је време чуда Ујаци падају с дуда Ту око Горе Фрушке Стричеви падају с крушке

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна, истукао.

У кући свог оца, колара, он је на тавану имао читаву малу радионицу у којој је ђацима поправљао ножеве, полупане таблице и кутије од

и каубој (чувар стоке) а кад се отуда вратио, мијешао је у наш језик много енглеских ријечи, жену Мару звао је „Мери“, оца Ђурђа „Ђан“, а сина Николу „Ник“. Због тога је читаво село, па и ђаци у школи, дјечака звало Ник.

— И велико дијете! Па да, тако је. Ја сам заиста сирото велико дијете, без оца и матере, без дједа и бабе. Добри мој дека, како ме је само цупкао на кољену и тепао ми: „Јаре моје мало, јаренце!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ко ли воли рит више бистрог извора планинскога пити? Ко ли воли јед неголи мед? Ко маћеху него своју рођену мајку? Оца и очуха? Трње и лепу, чисту земљу? Ко стрњиште или пшеницу?

То ли ти је царска столица твога оца Давида, Исусе мој!... Ама жизнодавче, прознајем твоју вољу штарад си ти на висини, сред света овога на дрвету

Него још, још бар штогод ми проговори кано по завичају к матери даруј ми неко слово, који си сам, Бога Оца слово! Испусти ми коју реч благоутробија источниче, те прохлади ми срдце твојој слушкињи, јаох, јаох мени!

Имам код себе кључеве од смрти.« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно пронахођење сјања) — За тим великим светом Пак има

пак тугу и голем дерт имао је цар Давид, где његов најмилији му, хубави син Авесалум дугокоси, узе на свога рођена оца војевати, да га истера из царства, ил' га убије, еда би се он скоро оцарио!

А и Валтазар, при Данилу пророку, син Наваходоносора, цара вавилонскога, по смрти свога му тога оца искреса на тридесет комада, пак баци пред своје орлове и соколове му у двору, те га поједоше.

доби био је послао своје елчије к Александру, маћедонскоме краљу, изаради порције, што је од пређе узимао од Филипа, оца му, данак, да онако и он му лепо, потпуно има издавати ону исту порцију, како што му је његов Филип отац давао од

ЕНЕЈ Јенеја, тројански кнез, тако је врло миловао свога оца Анхизеа те кад се је била запалила Тројада град, и ватра га је била опколила, он усука се кроз ватру, те га лати на

) О ТУРЦИМА Со тим и Турком окрајање постаде, од Исмаила, оца њихово тај адет. Јерно Исмаил син је био Аврамов од слушкиње му робиње Авгаре.

И више не пусти је из дама од себе. Поче молити свога оца да му је узме за њега. Дође тај злочест хабар к Јакову. Он ошути ал' синови врло се расрдише.

А ти ме питаш откуд ја имам воду живу!...« »А еда си ти који боли човек од нашега оца Јакова — рече му, — да бољу воду где имаш?

Одоше они с опроштењем се од оца и матере им с неколико катана јоште пратилаца им на добри коњи. А кад стигоше тамо доћи, нека је, лепо их дочека цар и

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и прилика свога оца. Она је лебдела над њим; свака најмања потреба била је одмах испуњена.

Ама се вукујем и теглим с њег’ како ала с берикет. Да чујеш сал“. и стаде да прича. Причање несрећног оца Петракија о свом несрећном сину Митанчи „Полани, рече, — отпоче бата Таско Јевди Петракијеву причу — кад му купи’

Куди му сталеж, а још више владање и поведење његово. Почела је чак од оца Манина, Ђорђије; ни њега није оставила на миру.

— Што да се арчи мâл?... Паре су то!... Несу крушке дивјаке!... — додаје и погледа у оца. А родитељи га гледају пуни милоште, а из погледа им се разговетно да прочитати како благодаре небу што их је

И сад тако паметно дете, које је тако много обећавало већ у најранијим годинама, када је оца усхићавало, — како је онда тек мајку Персиду срећном и поноситом чинило!

навише од колена, па би онда сео и не би се дигао док му се прво његов татко не дигне; само у кафани би он прво оца опомињао да се дигну и иду. С кокошкама је легао, с петловима устајао. Био је штедљив.

Од Васке је дознао да је Зона грдно много пропатила због тога од свију, а највише од оца, који дотле није ништа знао, и коме су тек сада све казали, и потужили му се како се одавно носе са Зоном.

Играју сви; кликћу и подврискују уз оца силна ћеманета, зурле и дахирета. А Мане се све више склања и повлачи украј, и све тужније му око срца гледајући шта

отац, стари Петракија, још никако да се одљути: никако неће ни да чује за њега иако је већ нестало узрока свађи између оца и сина.

Сад јој је јасно било и оно расположење Манино, а сетила се и покојног Ђорђије, оца Манина, да је и онај увек готов био на такве ствари, — а Мане је исти отац...

узе на себе ту дужност, обећа се да ће уложити сав свој ауторитет и утицај на јогунастог Петракија, и да ће измирити оца са сином — са сином који се каје, који се поправио, и који је опет примљен у ред чорбаџисјки, јер га, ето, и сам стари