Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПОСЛЕДЊА ПЕСМА Бол је дао овој љубави горчину, Лепоту и тајну; мрачна сумња моја: Сав простор и ужас; коб и очај: њину Свемоћ; задња суза: неба седам боја.
Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ
А како их препустит’ улици, гдје је одгој дјеце на нулици? и када је мајке ухватио очај оне су селе и попиле по чај, затим су нашле једну здраву алу да им једе децу неваљалу.
Црњански, Милош - Сеобе 1
У целом његовом подбулом лицу, у ком се још тресао бес и очај, био је миран и непомичан још само његов пљоснати, велики нос и на њему две крупне сузе.
миран, као неки медвед у свом зимском сну, него је, под привидним миром свога тела и својих покрета, крио најгрознији очај и узнемиреност душе.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
хвата, одржи милост док се небоплава у води гледа с пуклог недохвата и спира румен с Божијег кристала; просветли очај, бездане размакни ороси траг ми бојом што се стакли.
Септéмбар гризе августу свршетак. Источи очај, пиле у плетиву, у душин понор утрепери иву: да ивик живне куд је сјао тренак јелеја њеног с неначетог стола док
Црњански, Милош - Лирика Итаке
На моме лицу бледом мирише тама бела: осмех мог разочараног тела. У њему је очај, у њему што презриво одриче љубав свему, свему. ГОСПОЂИ X. Не помаже ни муж, ни дете, ни гласовир.
Ти зидови, те таме, ти врхови, ти оштри, високи вијузи пробудили су у мени очај и мржњу. Ја изненада, пребацујем све: оцеве, што траже паре, девојке што траже паре, мајке којима смета кћи, и сва та
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ипак, смолничави глиб ораница и сокака Нормалног човека у прави очај баца. Нигде чисте стазе ни сувог ногоступа, Пљусак не помишља да стане, бар за сада!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
О, како труну бедни дани наши У општој влази што и мене таче, При посртању напора и воље, Сумраку нада. Али очај наш ће Велике буне бити плодно поље, А овај трулеж неповратно пашће.
СУМРАЧНЕ ТЕЖЊЕ Да ми је да видим зрак мистичне среће О којој снева младост и наш јад, Кад душу очај горки прелије, И дођу дани беде теже, веће! Јер свет је чемер, и блато, и гад, И тесан, мемљив простор ћелије.
Јер свет је тешка, страшна лудница, Свирепост, очај, несрећа и вај. Или ће увек све бити тек плен Сурове смрти; а вечно робље Живота неће стрести ланац њен, К’о
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Чинило се да су погинули узалуд: Кочина је крајина (рат у којем је Аустро-Угарска, као и обично, искористила очај раје, па онда склопила са Турцима примирје), за Србе завршила поразом.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
грчеве мишића на његовом ужаснутом лицу, и непоимање и страшну немоћ, преклињање и проклињање, мржњу и луди бол и очај и неки слом доле дубоко у његовим грозно упалим очима. „Е па умри“, велим, „умри, умри, време ти је, умри.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Скривају нам истину, из самилости. Скривају нам самилост, из обзира. Труде се да заглуше свој очај умором тијела, затрпавају своје безнађе пожртвованошћу.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад
ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим
Откуд ове зоре У часу када коб и очај сања? Да клетва није, или нешто горе? Немоћном подсмех? Ал' се лепо ведри Окис'о видик, огрнут са стравом, И моје
К'о дуга небом после многе кише, И моја нада појави се тада Над љубављу ми, и лагано брише Дубоки очај и трагове јада.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
великих томова, које је овај монструм написао, испијајући седамдесет и две шољице црне кафе на дан, ухватио ме је очај. Морао сам тај посао да завршим, али када сам одложио и последњу књигу, био сам веома срећан и рекао себи: “Никад више.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
У корену мојем здрави осок бије, — И ако се крије, нестало га није. Очај не помаже...“, топлим гласом дода: „Измениће с’ време, биће бољих года, — На гранама мојим биће друкча рода“.
Ако и Декембар превари те љуто, Немој да ти очај надање пресеца, — То исто понови у години новој, И та има пупих дванаест месеца. »Стармали« 1889.
“ — „Шта ће ми душа? Мени треба злата!“ Што се већма силиш, горе ћеш се сплести. А крајни очај куд ће те одвести? Можда ћеш заслепит’ па учинит’ — јао! Ох, многи је тако у грехове пао!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
тој тмини, грозотини, И тебе би боли стисли; А ја можда, што још никад, Изрекô бих црне мисли, Изрекô бих, где се очај, Где се живот смирит’ може — А ти, душо, безазленко... Ох, сачувај, благи Боже!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
'' И, док покајници у сузе су бризли, С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: ''Уријина крв ће очај да ми спере!'' А Град Свети спава под велом тишине. Страст је закликтала на лешини Вере.
чете што не знају стати, Што, онемеле, у сутону свести, Сен снаге скупив у челичне пести, Стег у крв боду, где се очај јати? О, пошли муње!... Но за сенку славе Они ће дати отупела чула И мрети свесно крај дедовских кула, Да.
И Бог још један у души се сруши. XXВИ Неми су за мене олтари кô стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.
Ћипико, Иво - Пауци
Као гоњен улети у своју собу и баци се на постељу... По подне одјурио је у поље, изван града. Очај, чама и силна туга глодали га. У грудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа.
И пиво бијаше преслабо да разагна очај. Наручи жешћег пића. Домало пламен лизаже му уз образе. Јагодице се зажарише; поче да губи свијест.
Он пође к мору. У његовој близини увијек налази, утјехе. Нешто што није схватио гонило га и гурало у очај... Уморан, застаде пред боровиком, на догледу жива мора. ...
Њихова млада лица засјаше на сунцу, засве што је из њих избијао очај... Уоколо пустош још се јаче истицала, а из села до њих допирали су раскидани тугаљиви гласови... — 'Ајдемо!
И чежња за њом трга га и баца у очај. А кад би се за час смирио, питаше сам себе; ,, Што је то тако силно што ме за њощ.м вуче?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Али нећемо ваљда, господине, господине челниче, господине победниче над Брзаном, падати у очај. Примићемо и тај изазов. Стаћемо на белег против самог пакла. Ту смо и ту остајемо.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Непрегледна колона пешадије, артиљерије, коморе и избеглица, гамизала је лагано преко Косова, носећи собом тугу и очај поробљене земље своје. Сустигосмо и колону рањеника, који су умакли из болнице.