Ћипико, Иво - Приповетке
Цвијета пође равно к великом зрцалу, с очитом вољом да се у њ погледа. Огледа се дуго, но не може да се лијепо види. У сутонској свјетлости лице једва разабира,
— Што сте невесели? — силом шали се Лазо, с очитом жељом да их разигра. — Лијепо се састасте, па да уживате! Де, соколови!
Ћипико, Иво - Пауци
Он осјети у себи задах васељене, из које је и он никнуо и ослушкиваше шапат њених бића... Пред очитом објавом вјечности душа му се растапаше у свеопћој хармонији бесконачне љубави, у чијој сили блиједила је и ишчезавала
—Не шалим се, само мислим да их на строгост не води љубав за народ. — Какова љубав! — са очитом одвратношћу понови Иво. Тога дана Иву је по подне још досадније у уреду.
— рече доктор и гледа прама вароши. — Учинио је за себе; то је паметније! — одговори Иво с очитом одвратношћу. — Ти се шалиш!А мене овакоге ствара силно узбуђују ... — Ја те разумијем.
Иди ! — Не мучите ме! — одговори она тужно иза краткога премишљања. — Иди слободно! — понови он, с очитом вољом да све сазна. — А гдје је Петар? — бесвјесно изусти дјевојка. — Наћи ћеш га! — Неће ме! Ућута часом.
— Познам, лијеп младић! — Носија је у себи ништо тешка; наоко бија је ка тромаст, — прослиједи Кате, с очитом вољом да о њему прича. — И замишљен је био... Држао би ме за руку, па би се никуд загледа.
А кад је дан освојио и сунце га у соби поздравило, би му лакше; и он је, истина, с тугом у души, али и с очитом вољом да се наново подаде животу који све лијечи, изишао из куће напоље.