Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ја пређем у Забрежје у кућу Пантелије Ружичића, и на малој столици клечећи пишем ноћу, а Пантелија држи свећу; писао сам како сам умео.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
патити и нас и себе — лијепо га моли секретар штаба батаљона, Раде Чувида, бивши општински чиновник, али ознојени Пантелија само искоса зрики у сиров љесковац у Радиним рукама и домаћински пословно нијече: — Вала, Радоје, да имам шта
— Зар и ти, Веселине, дијете моје, а син би могао да ми будеш?! — мученички се обзире осумњичени Пантелија и као највише му дошло криво баш на тога младића: та није од њега лијепо ни да слуша о таквим работама, а камоли да о
Жена удовица, попила она, попио ја, па шта ћеш, свакакве се ту работе десе — слеже Пантелија раменима. — Ко ће знати шта се у ономе пијанству и мраку све исподогаћало.
Командир им је добродушни дугајлија Пантелија Хинић. Он лично зауставља путнике и прегледа легитимације. Тек је рат завршен и по горовитој околини још лутају мале
Друмом, већ издалека, чује се зврјање кола. Пантелија затеже блузу и креће на рампу. — Ви, момци, будите спремни — опомиње он своју наоружану братију поваљану по папрати
На глави му столује голема црна јагњећа шубара. — Стој! — службено каже Пантелија и диже руку с дланом окренутим путницима као да им показује нешто написмено.
! Откуда баш ти овдје? Нијесам те видио има добре двије године. Сад Пантелија обрадовано развлачи уста и шири обје руке у сусрет кочијашу. — Куме Петре, оче рођени, откуда ти?
се по раменима, па се онда поизмакну да боље виде један другог, опет се грле, па кум Петар брише заводњене очи, а Пантелија разњежено шмрче и гледа у страну.
— Па гдје си ти мени, куме Петре, досад био? — пријекорно се загледа Пантелија у дошљака. — све штокуд по стражама и осигурањима, па никада да те видим.
О мој кумићу, јабуко моја, ходидер овамо. Опет се грле, лупају по раменима, а онда се зарумењени кум Пантелија измиче за корак од рампе, затеже блузу, салутира и каже озбиљно и службено: — Друже, молим легитимацију.
Ево, да ти покажем. — Ма шта ти то мени велиш, кумићу? — Тако ти је, куме — озбиљно каже Пантелија. — Дешава се тако некима, пропусте сељака без легитимације, а кад тамо, преобучен бандит. — Па зар ја бандит, куме?
— Ето ти, де. Знао сам ја да ти на свога кума нећеш бацити ружну паролу. Зар мене легитимисати? Пантелија се опет укочи иза рампе и тврдоглаво понови : — Куме, пропис је пропис. Не знам ја ко си ти док не видим.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Пут по кругу - нигде знанца. Куд ме води шумна стаза? Сјај источен из Чобанца, то је сумрак крај Калаза. Пантелија, Чип и Бата. (Слик трепери око газа.) Отворе се троја врата а ни Ловре ни Помаза. Равна Пешта. Вече тмоло.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
У неке, буде уступљена општини, а општина одмах нађе купца. Јавио се Сави, као будући комшија, чиновник Пантелија Рајић — тако се казао.
Заправо, није га испратио, јер чиновник Пантелија Рајић, по наређењу ћерке, није улазио пођонару у кућу, позвао га пред кућу.
— Није требало његов инат дочекати с нашим инатом, али јесу ли се две жене успркосиле, ни топ не помаже... Пантелија Рајић и јесте и није био чиновник. Био је у суду, у архивском одељењу писар.
Био је у суду, у архивском одељењу писар. Жена његова и кћер Ната гласиле су се „чиновничке”, а Пантелија је говорио: писар у суду.
првог упознавања очи у очи свих из чиновничке и свих из шустерске куће, наравно, на земљишту неутралном, испред кућа. Пантелија и Сава су предлагали да се углави чреда, или да се земљиште подели у два дела, и свака страна о једном да брине.
Сећали су се како је некада, једне јесени, Пантелија први пут прешао к њима да види колико је рода на гранама које су „прелутале куд не треба”, па отишао кући да реферише,
— Кућу пођонареву да одувамо, не можемо; велике гране да посечемо, унаказићемо дрво и — упада у реч Пантелија — и можда засећи у живот, и, сачувај Боже, убити дрво! — Па се сви троје загледају као некуда у мутну будућност.
Кад се Савина жена спремила да на позив млађег сина путује у Америку, Пантелија је дошао у велику кризу да на време плати последњи део дуга на кући, и да плаћа доктора који му је лечио жену.
Исплатила дуг, послала матер у бању. Као да је, прилично висока, још порасла, и још се угојила. Човек. Пантелија, пун респекта, преписа кућу на кћер. Као искључиви поседник, Ната одмах поче да располаже.
ђаво ће знати шта мије... матора, луда..” Сиротиња је жилава; а како и да не буде, кад на њој свет стоји. Пантелија је почео писати по Горњој Вароши писма и молбе, а Ната, сведавши „апсалутно” на релативно, сашила је неколико хаљина
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Земљи паде Дамњановић Панто, земљи паде, пушци огањ даде, Пантелија уби у ордији из Брчкога Глибан-барјактара; и он паде, ни ногом не маче.
Панто, — погуби га Дервиш од Зворника: Дервиш-ага Панту долећео, удари га сабљом изненада, уједном му одсијече главу; Пантелија оста на ногама, глава паде у траву пред тело, мртва глава са земље говори: „Ти си, дедо, пушка те убила!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ево је! Ту нас неће наћи ни свети Пантелија. Николица одједном запрепаштено избечи очи. — А шта ћу ја с мојом Жујом? Она се не зна пењати.