Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: — Шта би? — Ништа. Оно ти је нека бабетина. Да га нисам очима изјурио из
Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао. Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама ; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.
Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца. У неко доба стиже Ђурица. Беше весео, као ретко кад. — Ха, здраво да си, мио обратиме! Јеси ли се уморио, бане?
досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења.
Наједаред косачи се пренуше. Неко иза њих повика: — Стој! Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.
— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце... А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац?
Али прво мора да се плати јатацима... Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« XВИ Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа),
— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их ? — Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо...
необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.
Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште. Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини. Народ се окупи уоколо.
Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца. Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају.
»Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«. Црче од муке за оне паре. — Што он мене криви за Пантовца ? — Ђаво га знао.