Станковић, Борисав - ТАШАНА
СТАНА (не дајући му да уђе, заклањајући га на вратима, благо): Твоја, твоја, Парапуто. Само зашто не идеш у кујну, и тамо ће ти дати да једеш и пијеш.
И зашто онда земљу? (Умиљато): Али иди сада, Парапуто, у комшилук, у другу неку своју кућу. Види се како Парапута одлази мумлајући: »Моја је, моја кућа«.
Овде се нема шта више. СВИ (крстећи се побожно, одлазе). ТАШАНА Не бој се ти мене, Парапуто. Чуваћу те ја. ПАРАПУТА Не бојим се. Јер и ти си земља као и ја. ТАШАНА Ох, јесте.