Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— показивајући јој на своје крпе, одело који ће да му изгоре од бачене жигице на њу. А сви су знали зашто она тога, Парапуту, ево већ целога века надгледа, чува.
И шта су могли друго? ... Напослетку једва су изнашли, довели тога Парапуту и дали јој га, да целог века, готово затворена у кући, само њега храни, чува, надгледа.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
кад је ову причу развио у драму, Станковић јој је у наслов ставио Ташанино име и Ташану је довео у предњи план, док је Парапуту повукао у задњи, начинивши од њега епизодичан лик.
човека у махали, чак за слугу, али ће с њим доћи и пород нежељена порекла; напослетку, затворили су је у кућу и довели Парапуту да целог века само њега двори и чува.
Али је зато уследила и позната нам казна: хаџије су јој досудиле да навек двори божјег човека Парапуту. Као што се види, понашање ликова у високој је мери условљено, ограничено; било да они сами потискују своје нагоне и
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Сал ни ти још једно котличе дај. СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани. СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете. СТАНА После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема.
И зашто земљу, кад је и за птице Бог дао хране. (Спази на улици једног пролазника): Чорбаџи Стојане, причувај Парапуту од деце, док ја стигнем да га узмем и одведем код мене у цркву. (Одлази.
ТАШАНА (одлази у своју собу). МИРОН (једном трговцу): Иди у цркву и кажи клисару да ми доведе Парапуту. ТРГОВАЦ (одлази). МИРОН Знао сам ја то и зато потрчао.
Зато она мора да живи. Али да би свој грех испаштала, била кажњена целог живота, овде, у овој кући, има Парапуту, онако унакаженог, блатњавог, што се ваља по улицама и спава по камењарима и под плотовима, да негује и двори...
ХАЏИЈЕ Благодарни смо, дедо! Улазе Арсеније клисар и Парапута. АРСЕНИЈЕ (води Парапуту): Дедо, ево доведох Парапуту. ПАРАПУТА (кад види све у соби, почне да узмиче): Жиж, жиж, изгорећете Парапуту!
ХАЏИЈЕ Благодарни смо, дедо! Улазе Арсеније клисар и Парапута. АРСЕНИЈЕ (води Парапуту): Дедо, ево доведох Парапуту. ПАРАПУТА (кад види све у соби, почне да узмиче): Жиж, жиж, изгорећете Парапуту! СВИ Нећемо, нећемо, Парапута.
ПАРАПУТА (кад види све у соби, почне да узмиче): Жиж, жиж, изгорећете Парапуту! СВИ Нећемо, нећемо, Парапута. ПАРАПУТА А једете ли земљу? Сви сте земља.
АРСЕНИЈЕ Не смем, дедо. Убиће ме овим камењем. Ти знаш, да му само ти можеш узети. МИРОН (чисти Парапуту од земље): И где оволико земље и блата нађе? Сав се земљосао. (Вади из његових недара камење и земљу.
ПАРАПУТА (трепћући, гледа побожно у Мирона): Хм, хм. Слушам. Ти и Бог, дедо. МИРОН (посади Парапуту да седне): Седи ту. (Доводи Ташану): И сада ова, не жена, него мајка, она ће ти друга мајка бити.
Хајде што ја, као слуга, порад хлеба, морам овде служити, и на њега, Парапуту, пазити, али како она може? Како се њој не досади да само нега двори, чува?!...
тихо продужава посао, јер одозго, на степеницама, појављује се Ташана с послужавником јела и пића, спремљених за Парапуту.) ТАШАНА (стара, погрбљена, али још са траговима некадашње лепоте. Забрађена је дубоко. Једва јој се очи и чело виде.
ТАШАНА (досећа се и зауставља га): Арсо, синко, да ли где успут или тамо код вас, на гробљу, не виде Парапуту? (Брижно Мирону): Опет ми се, дедо, јутрос искрао, опет некуд залутао.