Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Тешко ономе који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије! У то време (1793. године) био је парох стари мој учитељ попа Станоје и поп Никола из Кршне Главе, оба стари и не велике науке, но што се тиче крстити и
Ја онако радостан пређем на чардак бољевачки. Дође лајтнант и поп Јаков, парох бољевачки, са кочијама; ја се поче̓ хвалити и казивати, како су Турци ону ноћ из Ваљева побегли, како и̓ је мој стриц
Сад наш комшија и парох, поп Панта, скочи с коња и старца свеже. Ову сам пушчицу гледао у попа Панте; мало је дужа од једног аршина, не ваља
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Овим се умирио и помислио у себи: »Благообразан младић! Исти ја!« А затим продужи гласно: — Мило ми је... Парох Спиридон, овдашњи... Е, наравно! Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо.
За сада као учитељ ђацима, пастир јарића, к’о што рекосте, а после, ако бог дâ, као парох пастир богобојажљивим овцама. Постепено, само постепено.
— Шта?! Зар онај паоренда и даље да буде парох ту ди си и ти?! — праска гђа Перса шетајући по соби, па од времена на време застаје, брише порцулан кецељом, гледа
Тешко њему!... А да неко, к’о удовац на пример, има домостроитељку по примеру иноверних попова; или да се парох с парохом на саблазан стада свога свађа, — но, тога би’ вол’о видети ко би му смео изићи на очи!
! — вели поп Спира, коме се ни најмање нису допадали разговори о строгим епископима и архиепископима. — ... А да парох пароха тужи и тужака епископу, — наставља домаћин, — и да то још парохијани знају!.. Таман посла!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1841. дошао је у Вршац на богословију, и ту био један од оснивача дружине Србске слоге банатске. 1846. постао је парох у Панчеву и учествовао у 1848. Цео свој живот провео је у Панчеву као душа ондашњег Српства. Од 1864.
Као парох словачке протестантске општине у Пешти, он је имао великих веза са Србима, нарочито са Вуком Караџићем и Теодором Павло
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
« И звонари се дигоше, па, стењући и кашљуцајући, стадоше силазити низ степенице. Прође недеља дана. Умро поп Коста, парох цркве. Случајно је Марко ступио у службу као звонар баш истог дана, кад се поп Коста ђаконио.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Врањешевић, трговац; — у Пакленици: Митар Вукотић, добростојник; — у Пардању: Ђорђе Петровић, парох; — у Фрањеву: Младен Маџаров, биљежник, и Петрачић, професор; — у Сентомашу: Јован Настић, учитель ИИ.
класе; — у Сомбору: Димитрије Поповић, парох и намјесник; — у Српском Бечеју: Ђорђе Глибоњски, учитељ; — у Старој Градишки: Косто Угринић.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ми смо друговали толико година заједно кад је био парох у К!“ И поп Илија (тако се звао) поче да прича о њихову друговању.
То је био једини начин да се парох обезбиједи. Цонтрону пак није могао зауставити да не лијечи дјецу по селу од сугреба и урока...
Ћипико, Иво - Приповетке
подне, не крсти се нити се обазире на чељад што се разилази својим кућама, већ чека на вратима док изађе млади парох из цркве, — чека га, а мале, упале очи сјаје се и изражаја су као да увијек нешто истражују, па не зна куд ће с њима;
— Само дви бесиде ! — рече стари одлучно и униђе за њим. — Знам зашто си дошао, али узалуду ти је, одговори парох прије но ће ући у собу. — Како сам данас с олтара навијестио, онако ћу и учинити. — Ма устрпи се, пустите ме рећи!
— Ма устрпи се, пустите ме рећи! — пресјече га стари Жижица. —Ала, да! — навали парох нестрпљиво. Било би боље ради мира у пуку. Кад ни друге, нека на отару остану оба кипа! — Дакако!
—Реци им што си чуо! — одлучи се парох. —Дакле, збиља уклонићете га с отара?... —Уклонићу га и спалићу га... Нећу трпјети идолатрије, — закључи парох и
—Дакле, збиља уклонићете га с отара?... —Уклонићу га и спалићу га... Нећу трпјети идолатрије, — закључи парох и униђе у собу. — Спалићете нашега старога свеца...нашега завитника?! — повика за њим Жижица. А, нећете, побога!
Учинићу ча будем могао. — Ваља, — потврди Букало. И махом кренуше по селу да својим једномишљеницима јаве што је парох наумио да учини са старим кипом светога Спиридиуна. ...
Млади парох дум Андрија, мален, с наочарима, врти се и надиже између гомиле народа. Не боји се; зна да његови жупљани добре су
—Нека гре Жижица и Букало! — предложи Јаче. —Нека иду! — прихвати већина их. У парохијалној кући парох понуди своје пратиоце да сједну, а он се смјести до прозора.
— Онда ча је било и потриба метнит другога на његово пристоље? — набаци своју Букало и извади из уста лулицу. Парох устрпљиво чека и хоће да опет прихвати ријеч, но Жижица је све жешћи: — Право ћу вам рећи, ја вам се чудим...
— вели Жшкица на кога наљезе, у бризи, журећи се преко села. Парох се није надао толикој навали ни слави, а нашао се неприправан, не зна што би радио, па се прилагоди вољи народа.
Али исповедник, угојени парох, погледа на колаче, одлучи онога начетога, поврати му га и, ишамаравши га, отера из цркве.
јасно и свеже као млазови воде из планинскога извора, и часом му испред очију искрсну и мајка, и стари каштел, и парох Кеко, и поље са брежуљцима у позадини, и морске олује, и онај оштар рт подно поља што далеко у море задире, једнако
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
судећи, Рајићева песма је била и преписивана: преписао ју је, свакако негде већ крајем XВИИИ века, Василије Крстић, парох румски и оснивач српске гимназије у Руми у XВИИИ веку; препис се није очувао, али је у породици Крстића остало сећање
које на нашој гори расте, у крило просипа”), извештај се завршава овако: „По свршетку слова овог узвисио је мили парох наш Чокерљан глас свој, и не само да је сузе из очију наших измамио, но и на већи прилог Матице српске нас побудио.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Давид: Коме рече да се потужим? Судац: Пароху дотичном? Давид: Шта је сад јопе' парох? Писарчић: Поп, поп, Давиде. Давид: А, поп!