Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Једног дана пребаци Симеун штуц пре'о рамена, па ће покојном Партенији: — Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ћабу, а ја одо' у ешкију. Више се, вели, овај зулум не мере трпљети.
некако жалостивно отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу: Већ је крвца из земље проврела, земан дошô, ваља војевати. Партенији се нешто ражали. Иде, а сузе му врцају, крупне кô љешници: — Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди!
— Устави, Симеуне! Устави, болан! стадосмо и ја и Партенија викати. Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје. Партенији паде с главе камилавка и одваља се у поток, а једно му зрно проби џубе на два мјеста.