Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Будала ја! Четрдесет друге, љети, истог дана кад су партизани ослободили Босанску Крупу, непријатељски бомбардер преполовио је ујакову кућу.
— Ко ће, још ти питаш? Четници, Талијани, усташе, партизани, а могу, вала, још и ови најновији, ни фарбе им не знам. — Пролетери? — Све ти знаш што не треба ...Они, дабоме.
Бог зна како ли тек ти плијеве, јадна ти мајка. — Ови не плијеве — намерно жваће момчина. — Ти су исто што и партизани, само су мало пробрани, просијани на ситно сито. — Кад стиже да и ту мудрост покупиш, а? — Не галами, уши ми проби.
Ту су се сустизали партизани и остали свијет и згомилавали се с обје стране потока, јер је преко залеђена брвна ваљало полако и опрезно прелазити.
Главно је да ће тамо у селу остати оно чељади. Партизани не дирају дјецу ни женске, то им је тако у закону. Око банде у троуглу све се више згушњава и стеже обруч народне
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
А они остали штребери, они ће бити, као, партизани — ослободиоци шта ли? Знате ли када би овај град био ослобођен да су га нешто ослобађале оне татине и мамине мазе?
града да заузмемо положаје, с којих ће нас, према сценарију нашег Ајзенхауера, тачно у десетку пре подне отерати лажни партизани. —Тамо сте до десет часова, нула, нула! Јасно? — заврши своју говоранцију наш маршал Петен.
Кеве ми! А месечари, који су до тада сматрали да су нерањиви, почеше да вичу: „Па, ми смо партизани! Професор је казао да се повлачите, пријавићемо вас, на часну реч!“ Кренуше онда још једанпут и поново испадоше чабар!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
је већ мјесец дана од тога разговора у кукурузима, од онога ватреног двадесет седмог јула, кад су крајишки устаници, партизани, ослободили Дрвар од непријатеља.
Није се знало је ли непријатељ продро даље, до њихових кућа. По причању пољара Лијана, партизани су заузимали положај у првим шумарцима иза Гаја спремајући се да непријатељу спријече продор даље у село.
Кад у Јованчетовим рукама спази ону велику електричну лампу, Стриц само избечи очи. — То су партизани сигурно отели од њемачкога генерала.
Девојчица се за десетак минута створи поред патроле. — Гдје су? — упита старац. — Ено их у јарузи, праве нешто. Партизани се тако изненада сјурише у јаругу до непознатих људи да ови немадоше кад ни да скоче на ноге.