Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” — И тако живили су потом у великој љубови и миру. На петнаест година после тога умре дервиш Осман, којега монах Патермутије погребе, и с сузами облије гроб друга свога. Но спомињући се своје огњуштине, не сме сам ту остати.
Прилажем овде један леп параграф његове предике, у којему он доказује да Патермутије могао је љубити Османа као друга, комшију илити сосједа, и како благодјетеља свога, могао је и богу се за њега молити: