Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Баш ћу вас нешто замолити, слатка госпоја Сидо, па ма се љутили на мене, — рекла би госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се канем да једаред дођем код вас на једно пола дана, па да ви
— Хе, слатка моја, — вели поносито госпоја Перса, — није то сваком баш ни дâто! Ал’ зато је требало имати доброг учитеља, а ја сам га баш имала!
— Баш добро те се сетисте и наканисте, а ми, бога ми, скоро задремали. — Бештија једна — мисли у себи госпоја Перса, — мора она свуд свој нос да забоде! Ништа друго него је дошла само зато да види шта вечерамо. А баш је и потрефила!
Ништа друго него је дошла само зато да види шта вечерамо. А баш је и потрефила! — кида се госпођа Перса, а смешка се и вели: — Ех, ех, ама к’о да сам поручила, е баш добро!
— вели поп Спира. — Рек’о би да је добар сат... мог’о би још да послужи. — Та, ман’те га дођавола, — вели госпоја Перса зевајући и заклањајући уста, — а шта већ нисмо пробали, и куд га нисмо шиљали, па ништа. — Непоправим је!
— Непоправим је! — вели поп Ћира. — Не да се поправити, он тера своје: »Тера Јела што је започела«, — вели госпођа Перса. — Дође ми понекад да га шчепам па да га треснем на сокак! Него и јесте чудан био тај дуварски сахат.
Сахат је давнашњи. Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали.
Е, време је да се иде! — вели поп Спира. — Ајд’мо, диж’те се, да идемо. — Ју, зар већ! — зауставља их госпоја Перса. — Па ви’те да нас ваш сат опомиње. Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити.
Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити. — Та ман’те га дођавола! — вели госпоја Перса. — Морам, слатка, — вели јој госпоја Сида.
а морала сам данас да прекинем через петка. — Онда нисте требали ни долазити! — пребацује јој госпоја Перса. — Знам, слатка, — брани се госпоја Сида, — ал’ кад човек дође код вас, а ви онда не знате шта је доста; ви онда
Зацрнили облаци! — вели поп Спира. — Таман за кукуруз к’о поручено, — вели госпоја Перса, зевајући и дижући свећу. — Паз’те, господин-Спиро, да се не саплетете на грабље!
’Ајде-де да је снев’о мој попа, па да ми није ни чудо. — А шта сте то сневали? — пита је госпоја Перса и изашла већ на сокак. — Та ман’те ме, знам да ћете ми се смејати. О жено, часни те! Та помислите само!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Кад дође једно девојче, иште од бирташице једну земичку, а овамо пиљи Љуби у очи. Послала је госпођа Перса да види какви су странци у бирцаузу. Љуба се окрене бирташици. — Госпођо бирташице!
Љуба се окрене бирташици. — Госпођо бирташице! Кажите ми где седи овде млада госпођа Перса трговкиња? Има дућан, велику трафику и кућу. — Та ово девојче је баш њена слушкиња!
Само да најпре пошљем по мог тату. Он ми је куратор, а тутор мом детету, — одговори стидљиво-смешно госпођа Перса. — Имате и фамилије, молићу? — запита Љуба. — Имам једног синчића. Сад ће доћи. Само, опростите, да пошаљем по тату.
— запита Љуба. — Имам једног синчића. Сад ће доћи. Само, опростите, да пошаљем по тату. Сад изиђе гђа Перса напоље и пошље слушкињу по тату. Донде је са гостима фрајла другарица која се с њима разговара, али уједно и мери их.
Не зна се ко је ђувегија. Љуба је млађи, а чика Гавра младолик. Дође госпођа Перса са синчићем. Слабо, чађаво дете од године и по. — Ево мог сина. — Драго ми је! Колико му је година? Нешто је слаб.
Сад почну певати. Госпођа Перса имала је леп глас. Љуба је њу својим јаким гласом потпомагао. Много су певали. Када су певали: „У мјесту пријатном”,
Много су певали. Када су певали: „У мјесту пријатном”, Љуба је уздахнуо, а госпођа Перса се заруменила; љубав је била готова. Сви се добро провеселише, па тек после поноћи дигоше се да иду спавати.
Још су се неко доба шушкајући разговарали и испланирали како ће се сутра због женидбе разговарати. Госпођа Перса са фрајлом такође је имала разговор о младожењи, па онда поспаше. Фрајла је о чикаГаври снивала.
Муштерија у дућану лупа, иште цигарете. Госпођа Перса изиђе. Долазе и друге муштерије; дотле се у соби без Персе разговарају.
Долазе и друге муштерије; дотле се у соби без Персе разговарају. — Дакле, ако смем питати, шта има госпођа Перса? — пита чика-Гавра.
— Дакле, ако смем питати, шта има госпођа Перса? — пита чика-Гавра. — Моја Перса има шилдгерехтикајт, па онда велику трафику и сав дућан је њен; поред тога има седам мотика винограда, једно на друго
— Та, већ госпођа Перса како би се удала, добила би лако мајоренство. — Нисам рад да добије мајоренство пре дваест четврте године, јер мада
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Видите, откад нисам и ја аљину променула, пак не протестирам. ЈУЦА: Кад си луда. И одономад мије кума Перса у цркви преговорила да смо већ последње готово у вароши. Гледим друге, боже мој, накићене!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Приђох му и упитах га учтиво: — Смем ли знати за ваше име? — Перса Митровић, одговори он и погледа ме зачуђено. Но ако смем запитати: шта бисте ви хтели ? — Хм... знате...
Господин или боље рећи госпођа Перса стидљиво обори трепавице и поче да дише убрзано, баш као каква цурица из нашег века после нежног пољупца.
— Ах? — Извол’те само за мном. И госпођа директор ме поведе на једна врата, која нам услужни господин Перса отвори.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Свирјепа сила непријатељских начала, која храброму борцу у отечественој служби перса разби, не разби дух персију творца ових пјесама у којим је онај свагда јуношествено-бодри обитавао.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Манда, дакле, нека се по моди каже Мендин; — Сара, Сирен; — Наста, Нерина; — Перса, Исидора или Сида; — Макра, Мигрен; — Пела, Бианка; — Рокса, Розмарин; — Фема, Филис или Филида; — Алка, Луиз; —
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
је ограђен шљивак; Х ногаре за стругање дрва; У ракље за ражањ; Т чивилук за вешање одела; Д турски нужник, а Ф тетка Перса, фамулусова жена, која је одиста несносно зипарала по школском ходнику, наслањајући увек руке на кукове, те личила на
Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама.
Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима. — Шта ћемо сад? — пита Перса. — Да једемо палидрвца. — Како да једемо? — Ето овако!
Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав. ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА Написао сам свега две песме у животу и са
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
је било да неће, и да верују чаршијским гласовима, јер је Уранија одмах сутрадан чула — достављено јој је — да се Перса, Манулаћева мајка, јасно и разговетно изразила на једном месту код жена да зато неће Зону за сина што из њихове
а Мане је, вели, тек нешто више: растапа злато, окива иконе, кује минђуше и белензуке, па и ово сад са Зоном, заврши Перса Јордановица, може да испадне по оном народном: „Злату ће се кујунџија наћи“...