Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Колико светла у речи призма, кад зрачно прожме грижу савести чаром јесени - пуклих ципела, с разврз-пертлама - што се испела врх пропланка ми тмурне подсвести! А пламсај бића - као судбина прати ми сенком ружа Будима.