Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија. Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све...
— Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!... Па што збори Петракија, две ти очи?!... — Лошо збори, много лошо збори. Давију ми правија!...
— „Ласно ти теб’, — рече ми њекња Петракија — имаш девојке, сина немаш, — бригу немаш!... А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!“ — А ти, викам, зашто га испусти?
Ама се вукујем и теглим с њег’ како ала с берикет. Да чујеш сал“. и стаде да прича. Причање несрећног оца Петракија о свом несрећном сину Митанчи „Полани, рече, — отпоче бата Таско Јевди Петракијеву причу — кад му купи’ једне путине
Стиза недеља, па светак, па недеља, погледам ја — а он си јоште иде у поцепане путине! Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники! А зашто, море, ти не обукујеш нове путине, викам му ја, што ме резилиш?!
Ти си трговац, ама овој ће, рече, искочи јевропејски трговац, галантерис’...“ А ја си сал ћутим, — збори си Петракија — па викам: Може, истин’, да сам човек прос’ па се не разбирам у сагашње време; па си оћута’ н отрпе’ нико време.
дан у недељу, рече ми један, — а беше код мен’ јоште у турцко време калфа — ништо лошо за Митку; рече: „Пази се, газда-Петракија, да те не орезили, рече, твој Митка.
— „А ја си, рече Петракија, уфати’ таг ники стра’ и зорт; — зашто си премећем по мој памет, па уфати’ и присети се за много, та реко’: Море, неје
Куде си иде, што Праји кад се врће дом — никој не знаје и не смеје да га питује... „А ја си, — рече Петракија — кад ми рече човек тој, брго дом.
Недељу дана не смејаше да си до’оди дом, веће зареди по тетке и по стринке на ноћување... „А да беше тагај туј, рече Петракија, — ћа’ с оно сикирче да га утепам!“ — Ех, ех, аџамија, па лудо... — Виде ли, Јевдо, што ни с напраји оди наш варош?!
— Виде ли, Јевдо, што ни с напраји оди наш варош?! — Лелеее! — хуче Јевда. — А татко му Петракија тури га у новине и рече: „Од данаске ми веће Митанче неје син, ни му ја па татко; тој ви је, вика, на знање и, ете,
А фрајла Кермина поседе си малко; чека, белким, да се измире сас татка Петракија, та када си виде што ништа неће бидне, — а она си уфати свет... Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар...