Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Што је овој? Батиса ни се све; све се батиса, бата-Таче!... Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!... — Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет...
— Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско! Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија! Србија — слободија!... Ако за тој!
А кључ си тури у џеп, па си иде! Куде си иде, што Праји кад се врће дом — никој не знаје и не смеје да га питује... „А ја си, — рече Петракија — кад ми рече човек тој, брго дом.
Што си не ћутиш веће?!... Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те па питује?!... — А што кој да ми казује кад си сама све знајем и све видим? Замилуваше се деца, та што... саг ги је време...
Џевап не могашем да си веће дајем, — тол’ки ме питуваше! Кој ме сретне на пут, не збори ми: „Живо-здраво“, ни ме питује: „Како си, Таске?“, веће си збори: „Леле, а што ви оцрни образ Зонче ваше?!
Срето’ се ја и с њума, — вели Таска — ама не смешем да гу питујем ништо зашто је луда.. Ама она си мене питује: „Живо-здраво, Таске!“ виче преко сокак. „Што се, мори“, рече, „напрајило тој при вас? Кој се то удава, кој се па жени?