Употреба речи пише у књижевним делима

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” Наравоученије Не ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори и пише, јер свак себе описује како лепше зна и може. Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају.

Но један који пише и жели поправити нарави људске, сасвим ваља да је чист од овога порока који се рађа из зависти. Зато надлежи добро

Ово расположеније вешти свакоме је нужно, а за највише оному који за многе пише. Тешко оном коме реку: „Врачу, исцели себе”, и „ Учитељу, научи најпре се|бе”.

“ Наравоученије Блаженство би било на свету да се може да човек о злу ни мисли, ни говори, нити пише. Благо оном ко нити мисли ком учинити зло, нит се томе од другога боји!

То се зна, али, против тога, кад се о исправљенију человеческих нарава говори и пише, ваља право казати да је много бољи они народ који поштење, правду, истину и чистосердечност љуби, неголи они који све

” — „Бака! како не би стајало кад стоји?” — одговори султан. — „А пише ли у алкорану” — придода дели-дервиш — „да браћа што год имаду право међу собом разделе?

— „А пише ли у алкорану” — придода дели-дервиш — „да браћа што год имаду право међу собом разделе?“ — „Та пише, прођи ме се, аман! Ко вели да не пише?

“ — „Та пише, прођи ме се, аман! Ко вели да не пише?” — „ Е добро”, — приложи други, — „а ти 'ајде пак |раздели са мном све што год имаш.

Приклад у овоме Омира ми узми: ови нами стихе бешчислене пише, но нико Омира не назва дугачким”. Прекрасан је дар умети беседити и пристојно времену и људма знати како са

Ево како мудро о овом Плутарх пише: „Λόγος τροϕή διοανόιας εστί, τούτον δ΄ακάθαρτον η πονηριά ποιεί των ανθρώπων: Слово је храна ума, али га лукавство

Ово се пише не само за садашња времена, но и за последња, нека знаду и на хиљаду година после нас потомков наших потомци: да у

И опет: за зле се ово говори, за које и свето Евангелије овако говори и пише. Дакле, за живога бога, поредак уводите међу се, изберите себи поглавара и дајте себи законе добре, по којима ко се

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ТРИ ВЕКА У ОБРЕНОВЦУ 1. Глув судија по путу пише штапом. Глув кројач концем нишани у иглу. Под сијалицом од 20 свећа, глув, на тезги бакалин сапун сече канапом. 2.

Деспот крај Дунава смишља, у соби пише, и на државном сабору у двору објављује Закон, који, ко живи муж, свакој удовици у Доњем граду, о!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

ви хоћете да ударим порезу по хатишерифу царском; то и ја хоћу, ја нећу једну аспру више него што се у ферману пише.

то време чујемо ми опет о Црном Ђорђу, да се тукао са Турцима на Дрлупи и на Сибници, а о свему томе нити он нама што пише, нити ми њему, но само по речима људи знамо.

Грбовића, и од наши̓ буљубаша, да су Турци ону ноћ, кад сам ја отишао, побегли из Ваљева; тако ми исто и стриц Јаков пише да су разбили Турке на Свилеуви, и млого и̓ побили, но да гледам џебане што више и брже могу да понесем да идемо на

Сад ја узе̓ размишљати, јербо мислим да није досад Црни Ђорђе комегоде писао, па се бојим да он од једну руку не пише, а ја од другу, пак ћу му покварити план и посао.

Тако исто и Реџеп-ага своме стрицу пише: Ако не побије Фочића Мемеда, Мула-Јусуфа, Кучук-Алију и Аганлију, да ће он од Бећир-паше погинути.

— „Помози Боже — рекосмо ми — то је јошт боље, јер ми ионако нисмо Ђердапу вешти.” Сад пишемо Миленку, да он пише Јови Протићу у који ће нас дан дочекати у Раму на Дунаву. Дође уречени дан за полазак, и дође и чамац са три возара.

” (Видећете писмо Вла-бегово како нам пише 1805. године маја 17. у мојим прочим писмима.) Од ти̓ новаца исплаћујемо дугове Гушанчеве и за џебану; испратисмо

Јоште и о овоме, децо, да вам кажем. Кад сам дошао из Русије, они̓ наши̓ ускршњи̓ поста, пише ми Јанко Катић да су сви момци одустали Карађорђа, и сам остао, но брже да му у Рогачу дођем, да идемо у Тополу, да

И Божа Грујевић са мном пође. И како он у свом журналу пише, да смо из Бранковине за у Тополу пошли јунија 7., и сваки дан где смо пролазили и како смо Карановац тукли, освојили

јунија, на Петровдан, и попалили, накратко описивао. И ово пише. Кад смо дошли у Тополу, како нас је г. Ђорђе угостио, и на његово, тј.

Он пише да он воли у Борку, но да дођемо кнеза-Симиној кући. Одберемо ваљевски̓, шабачки̓ и руднички̓ 4-500 најотменији̓ људи,

Међу тим временом убију смедеревски Турци кнеза Ћушу Вулићевића. Карађорђе почне тући Смедерево. Пише мени, одем из Боговађе, тучемо Смедерево и узмемо.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

су још и неке женске слике, што токорсе показују делове света и годишња времена; слика неког детета с наочарима а доле пише: Клеинер Гроѕѕпара и друга — опет дете, женско, с наочарима а доле пише: Клеіне Гроѕѕмама...

времена; слика неког детета с наочарима а доле пише: Клеинер Гроѕѕпара и друга — опет дете, женско, с наочарима а доле пише: Клеіне Гроѕѕмама... Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану.

Видак узе и оде за други сто украју да пише. Док је он писао, дотле је овамо већ Милун и част дао. Голуб, Веса и остали једнако хвале Милуна и говоре Среји како

Некакав грдан врањ упао му кроз пармачу у чакшире, па га то жуљи. Узе га и погледа колики је, кад и на њему однекуд пише: »25!« Љутит и озлојеђен, избаци врањ кроз прозор напоље.

— Аха, господине капетане! — прискочи Сава, повратив се од смеха, чисто заједљиво — ко оно не пише никад ништа у ветар? Моја је опклада! То је жао за срамоту — сећаш се!?...

— Пазите добро! — вели начелник. — Овај ми пише да је врло опасан звер. Чувајте се да не осакати кога. Пандур приђе и поче откивати пажљиво сандук.

Ево га опет! — учини начелник и намршти се. — Баш ми досади! Енглез сасвим немарно приђе начелнику и упита: — Има пише, тако тражи? — па прстима и мимиком запита начелника као је ли већ писано да му се тражи што је молио. — Јест, јест!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Станко запева. Он је певао Јанковића Стојана и Гојеног Алила. Стојан пише књигу Алилу: Ој, Алиле, кладушко копиле! Што се, курво, по Кладуши ̓валиш Да си мојој кули долазио, На чардаку

— Јесам, у длане!... А што питаш? — Мишљах писмен си, те да прочиташ ова турска слова. Ја мислим да овде пише име бегово.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Тако она пође учити и четврти разред. Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама који су у војсци. И попа она одмењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо, и таке

Ја то чиним, ваљда, стога да ти не би помислио: „А, сад се ућутао, сад ништа о њој не пише, знам ја шта ће то рећи!”, јер таквог скептика као што си ти, мало је.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Има једну књигу пуну исписану. Лепе корице и пише на њима Поеѕіе што јој је купио за спомен на презент господин Шандор, јурат из Кикинде, а нема ништа труковано, него

Све излењирала и исписала, слатко дете моје. Пише к’о канцелариста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру виртштафтерку.

А био је добар учитељ. Неких четрдесет година је учитељевао у овом месту. Све што у овом селу зна да чита и да пише, од њега је то научило.

Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена!

Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена!

За писмо су му плаћали два сексера и то што попије док пише и напише писмо. Коме треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ

у шпајзу, па пошао да види да се није пацов ухватио у гвожђа па цичи, — кад ал’ оно седи његова слатка кћи па плаче и пише неком писмо.

Па није да пише к’о што се пише, него и неке стихове везе по писму што их је запамтила са медених колача са последњега вашара.

Па није да пише к’о што се пише, него и неке стихове везе по писму што их је запамтила са медених колача са последњега вашара.

Она вам не мари баш да чита и да пише, али да скува — у томе се не боји ни једне своје вршњаке надалеко. Јуцо, дете моје, иди у кујну, још мало па треба

Гром их спалио! Седне тако какав гладница, кога мрзи да ради ил’ не може да добије у амту место, па пише и мами новце и залуђује младеж. — Та... оно, милостива — вели Пера — ви сте у праву, али само донекле.

— Па, ето... ти удовица, а ја удовац; па шта би нам к’о фалило!? Та тек ми је четрдесет пета, а у рожданику ми пише да ћу доживити и читаву стотину и још три рáдош. — Шалиш се, Нићо, — вели Ракила.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може

Љуба Чекмеџијић Прође две недеље, Љуба не добија одговора. Разљути се и одважи да више не пише. Већ је готово на Савку заборавио. Кад једаред дође господар Сириџић са госпођом Јелком и Савком у О.

Сад је већ знао колико је сати. Зна да неће ништа бити од женидбе; већ му је госпођа Јелка побила цену. Белкић не пише ништа.

Није шала, тако лепа девојка и две хиљаде форинти! Ал’ није му до оклевања, него хоће да буде ствар што пре готова. Пише Јулки писмо, да зна на чему је: Дражајша фрајлице Јулка!

Остајем твоја до гроба — Ј-ка — Но, то је лисица! Шта је мени писала, а шта теби сад пише. Не требам је! — Видиш, брате, да те вуче за нос! — Нећу више ни да знам за њу. А хоћеш ли је узети? — Нећу.

Не траје дуго а Бабоња одговори на све акције. Марко чита све, чуди се како Бабоња лепо ради, пише латински као Цицерон. Марко одмах позна куд Бабоња циља — да процес задуго траје — ін інфінітум.

Алка чека Миливоја, али он не долази да се покори, поносит је. Но, она не може срцу да одоли те му пише писмо: „Слатки Миливоје, мили роде мој! Сад сам независна, а богата. Прва љубав никад се не угаси.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

пута прочитава Христић, Док му руке дрхте, а сав се окаменио и помодрио и моли све оне у соби да изађу, јер има да пише неки важан званичан одговор, а већ јасно осећа оно исто трње у грудима и оне бодље и мачије нокте како га поново

Знам, реко', и сама. Још турског рата упропастио се негде око Битоља, па после пише, пише сваки дан, а никако не долази на одсуство к'о други, док једног дана, кад није имао куд, он дође, и сад: нит' му

Знам, реко', и сама. Још турског рата упропастио се негде око Битоља, па после пише, пише сваки дан, а никако не долази на одсуство к'о други, док једног дана, кад није имао куд, он дође, и сад: нит' му ваљам

“ Лепо, ето, то је мој дед. Дакле тај дед овако ми пише: чувај се, јер ако се сам не чуваш, нико те чувати неће, па ако се вратиш опростићу ти, а не вратиш ли се знаћу да си

И опет рукама живог ајдука ухвате, а пушку и не опале. У срезу је становао и чим сване он за перо, а увече пише према лојаној свећи и сам купује свеће за своје паре.

И сви се кикоћу и церекају, а неко се загрцнуо те му кроз нос цури црна кафа па још већи урнебес. — Је ли, а пише ли ти мала Жана из Клермона? — Мала Жана из Клермона? Па њу је већ прихватила млађа генерација. — Лажеш.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

(сам ода по соби) ЈАЊА: Јања, Јања, у нестрећна си се планета родио, Јања, оћиш да пропадниш као Велизариос, што пише греческо мудрост. Шупу ти пало, убила ти скупи коњи! Кукуруз си покварио, толики новци коштуи.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Био је то строг укор са највишег места и Гарсули је знао шта пише у тим писмима. Укор је био „еx Цонсилио Беллицо“ и тежак удар за старог војника.

Исте године, скоро у исте дане – како у једној представци Марији Терезији пише: неколико пута и у ономашних хорватских предељах немир догодио се!

А он јој је одговорио да је тајна љубави света и Богу, али да у Светом писму пише и то, да не треба бисер расути пред крдо, пред свињу.

А тешко је њихова имена, и иначе, преписивати: ето он пише једнога: Штерба, а Аустријанци пишу то Чорба, па није лако рећи, јесу ли то два официра, или један.

У том извештају, Имбриани пише да је добио, за паре, и лепа обећања, и женску, нове, брзе, податке, од попа Микаила, о Чрногорцима, и неком официру,

Није било тачно да Вани не зна, ни да чита, ни да пише. Ознојио се, намучио, али је, и то, у Вијени научио. Ниједан човек не зна своју судбину, ни будућност, па је није знао

Према реферату баруна Аша, њему се чини да капетан пише, то јест, прича, о владици, сувише благо. Цео тај пројекат о преселенију Чрногораца (гроф рече: Еxодус) измислио је

“ Једна Вуковарка, каже у свом писму ово: „С тога терајте шогора Ђорђа, па да га Бог види!“ Један, из Аде, пише, и зове матер, а пошто је, у то време, била велика несташица, у Росији, гвоздених секира, додаје, да му мати понесе

Поменути Пишчевич пише, у својим мемоарима, да је Сербелони био гвоздене руке. Кад је била реч о команданту пука, баруну Ланиусу, гроф је

Генералкоманда упутила је тај извештај у Беч. На извештају пише: Еингесцхицкт, Граз, ден 14 Елапси, 1752. Ми данас знамо да су наводи, у том извештају, углавном, тачни.

Дошло јој је било време. После тога почело је нагло припремање Евдокије. Устремише се на њу, да научи да чита и пише, то јест шкраба. Почела је и да, немецки, штрбеца. А учила је и да игра. И у харфу да свира.

Није имао ни појма о томе шта пише у францеској књизи, коју му је Вишњевски дао, али је у њој загледао цртеже, дуго.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Упорност, неповерење и притворство су особите одлике њиховог карактера.“* Један дописник Фигара пише у овоме листу 1017.

“ К. Јиречек, истакнути научник, који је у Бугарској био министар просвете, пише: „Као стари бугарофил, знам врло добро из властитог искуства, да у Европи многи научници и државници сматрају Бугаре

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.

ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.

— А пише ли тамо како ће се они извући из те невоље? — забринуто упита мачак Тошо. — То баш не пише, али ја ћу и сам то да прор

— А пише ли тамо како ће се они извући из те невоље? — забринуто упита мачак Тошо. — То баш не пише, али ја ћу и сам то да прорекнем — рече миш и умири се, а то је био знак да дубоко мисли, толико дубоко да би таквим

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Зашто да јој кварим срећу? ПАВЛЕ: А мислите да је срећна? АЉОША: Да, она мени пише, пише да је срећна, ал' опет ја морам да помогнем. ПАВЛЕ: Новчано? АЉОША: А, не; има, има она.

Зашто да јој кварим срећу? ПАВЛЕ: А мислите да је срећна? АЉОША: Да, она мени пише, пише да је срећна, ал' опет ја морам да помогнем. ПАВЛЕ: Новчано? АЉОША: А, не; има, има она.

АЉОША: А, не; има, има она. Али, је л' дозволите да вам прочитам писмо које сам јуче од ње добио? ПАВЛЕ: А одакле пише? АЉОША: Из Берлина. Он там има ангажман. ПАВЛЕ: А шта вам пише? АЉОША (развија писмо): Пише руски.

ПАВЛЕ: А одакле пише? АЉОША: Из Берлина. Он там има ангажман. ПАВЛЕ: А шта вам пише? АЉОША (развија писмо): Пише руски. ПАВЛЕ: Разумећу толико. АЉОША (чита): „Миљенки мој...” (Застиди се.

ПАВЛЕ: А одакле пише? АЉОША: Из Берлина. Он там има ангажман. ПАВЛЕ: А шта вам пише? АЉОША (развија писмо): Пише руски. ПАВЛЕ: Разумећу толико. АЉОША (чита): „Миљенки мој...” (Застиди се.) Опростите, то нежност...

Погледај ти у та твоја упутства, па види шта тамо пише за такве случајеве? СПАСОЈЕ (цепти од узбуђења и суне на њега са стегнутим песницама као да би тога часа да га смрви,

СПАСОЈЕ: Него? АНТА: Он је онако, дође му као неки летећи новинар; он вели да је публициста. Пише, знаш, онако, испод руке. СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић.

(Вади папир и писаљку и спрема се да пише.) СПАСОЈЕ: Ствар је у овоме: један је човек умро пре три године и сахранили смо га. Ја сам лично био на погребу.

И ако се о свему озбиљно размисли, биће прерано канда да се о томе пише. Пардон, то је само моје мишљење, ал', ако ви желите, ја ћу писати; само, знате, писање ће изазвати и одговор, па онда

Е, мило ми је, извол'те, седите, младићу. МИЛЕ (седне). СПАСОЈЕ: А ви сте, како ми госпођа пише, писар код адвоката Петровића. МИЛЕ: Да! СПАСОЈЕ: Том се адвокату обратио такозвани Павле Марић да га заступа?

АНТА: Па шта? СПАСОЈЕ: Па то, узео ми две хиљаде динара прекјуче, а види данас шта ми пише. (Вади писмо из џепа.) Слушај шта ми пише одјутрос. (Чита.

СПАСОЈЕ: Па то, узео ми две хиљаде динара прекјуче, а види данас шта ми пише. (Вади писмо из џепа.) Слушај шта ми пише одјутрос. (Чита.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Он би телефонирао и достављао писма. Ја сам био тај који ће да их пише. - Боже свети, Рашида! Ја ни за себе нисам писао љубавна писма!

Тема је била нешто о мајци а дечак је написао како би више волео да не пише о томе: „Моја мајка није мајка. Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се

„Једина моја...” — замишљала је Татјана да јој Оњегин пише. Тако, вероватно, замишљају све жене. Сада сам знао почетак. Једина моја...

У том осмеху било је сакупљено све оно што је Караново причало о Црвенку професора Галца, који пише тамо некакве ствари.

- Шта би она могла да каже неком као ти? - Не знам. Мислила је да јој он пише. - Ко он? - Ти знаш ко. Ти знаш у чије име смо послали сва она писма? - А сада? Шта сада намераваш да урадиш?

- Где си оставио та писма, питам! - Нисам имао где да их оставим. Писао сам само ја њој. Писао сам јој као да јој пише Маркота, то је све! - А, не! Не, све! То не може да буде све! Причај!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Од никуд се не одзива. Дају се цркви молитве читати, дају се службе, — ништа не помаже, нико се не јавља, нити ко пише. Госпођа Сока са кћериме плаче; тако исто и Кречарка.

вароши у Галицији, три дана блуди којекуд; трајало је три године, а жена му не зна је л’ жив или мртав, па наједаред пише јој чак из Коломеје, отуд јој јавља да се већ кући враћа. Тако у разговору дођу до једне вароши, већ се тороњи виде.

Сад седне па пише. Пише и Чамча, и Кречар. Господар Софра је описао своја страданија на чарди и како је продао „ауспрух”, и да је већ

Сад седне па пише. Пише и Чамча, и Кречар. Господар Софра је описао своја страданија на чарди и како је продао „ауспрух”, и да је већ близу

На ту форму је писао и Кречар, Чамча тек којешта дрља, да се чини да пише писмо. Он никад с пута не пише писмо кући. Кад буду готови, запечате писма, и сад треба на пошту носити.

На ту форму је писао и Кречар, Чамча тек којешта дрља, да се чини да пише писмо. Он никад с пута не пише писмо кући. Кад буду готови, запечате писма, и сад треба на пошту носити. Чамча зна где је пошта.

Не сме га оставити, а ни кола са платном сама не може кући послати. Не сме ни кући госпођи Сари да пише, да се не поплаши. Закључи дочекати излазак болести свог давнашњег верног друга, па ма га шта стало. Прођу девет дана.

И онако треба му новаца, истрошио се, па ће баш овом приликом оца изненадити. Седне па пише писмо: „Љубезни оче! Ако сте ради за мене разумети, ја сам фала богу здрав, и молим бога за ваше здравље.

Вади писмо из џепа. — Та ваљда није умро? — Ево читај, — баци му писмо. Чамча чита. — Па шта је то? Пише ти да се у мору купа, па шта је то? — Подај даље писмо. Чамча пружи „фишкалу”. „Фишкал” чита.

Фантазира, па опет к себи дође. Кад себи дође, Шамики каже да зове натароша и још четири сведока, хоће да пише тестаменат. Шамика оде сам у магистрат и позове сведоке.

На цркву пет стотина. Пери малу кућу и хиљаду форинти. Натарош пише. Све је готово. Софру подигну из кревета, подметну под тестаменат један стари протокол, и господар Софра дрхтајућом

Шамика га моли да тражи ма кога „стихотворца”, он ће га јако наградити. У уредништву пише један јуриста. — Амице, ви знате стихове правити? — запита га уредник. — Нешто мало.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Код нас је од тих обичаја најпознатији узимање накончета на свадби. Наконче је, пише Вук, „мушко дијете што се по обичају да дјевојци на коњу, кад је сватови доведу пред младожењину кућу“.

у мужевљеву кућу, осим мушког појаса, треба ставити и „мали ножић црнијех корица, да би мушку дјецу и јунаке рађала, пише Вук⁵¹.

Рецимо, Јован Миодраговић пише: „Иако је природно да родитељи теже да имају деце, опет има случајева, где родитељи, особито мајка, пожеле, да их више

„још пре доласка сватова оде на воду, и колико година жели да не роди, толико пута напуни судове водом, па их проспе“, пише Милићевић. За време венчања, невеста колико година жели да буде бездетна, толико пута кришом окрене прстен.

⁴⁰ Трудница такође не сме јести „начето“ место. Вук пише: „Приповедају кад жена трудна једе месо од овце, или од козе, коју је вук јео, онда по њезином дјетету кад се роди,

За трудницу и њено дете је веома опасно да сретне или на било који други начин дође у додир са змијом. Трудница се, пише Милићевић, „чува да не види змију, јер ће јој дете бити шарено“.

⁵² О овоме пише Сима Тројановић: „Кад се пред трудном женом изненадно појави нека људска наказа, као кљаст (у руке), богаљ, особито

Милосављевић пише: „Најгоре је трудну жену изненада уплашити, јер може дете пре рока побацити.“ Чак и забрана крађе, када неко може

„Каже се“, пише Вук Врчевић, „да се човек само три пута у народу јавно гласа, а то: кад се роди, кад се ожени и кад умре.

нити смије јести од онијех јела што се готове за свадбу“, пише Вук.⁷ А кад једно од њих умре, онда се врши ритуално „отклапање“ оног живог (тј.

„Ако се дете роди на Васкрс, држи се да ће му скоро умрети отац и мајка“, пише Милићевић.¹⁷ Посебно је значајно и занимљиво уочити како народ у својим веровањима и обичајима везује поједине дане у

За овако рођену децу народ верује да имају нарочите моћи и натприродне особине. Вук пише: „Дијете које се роди у кошуљици, зове се видовито; и такови послије човјек (приповједају), или жена, иде с вилама, и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

и месечине, за презрене априлске плавети, за октобарских шума буктиње, за сликовитост њину прастару, за бајку што је пише иње.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«.

Бангави Зека вири кроз скалу, тачно на оном месту где пише Хилверсум П, и описује нам шта се догађа напољу. На кутији седи наш инструктор са слушалицама на ушима и говори у

Слушам...«, а са стране пише црвеним словима »Поздрав братским аматерима света!« Сипи пролећна киша, па нам се низ лице слива црвена боја

тај лов на мало љубави, тај прастари, стални и вечни нагон да додирујемо брата, да пипнемо површину слике испод које пише да је забрањено додиривање прстима, све то траје до дана данашњег. Шта чиниш непрестано?

— пита Бел Ами, гутајући од страха пљувачку. Пуфко са суседног стола дохвати таблицу на којој пише: РЕСЕРВÉ и стави је тамо где претпоставља да му се налази срце: – Чекам некога … промуца и запали цигарету ознојеним

Матавуљ, Симо - УСКОК

На њој је лик руског цара Петра И, а што наоколо пише не могу све разабрати, само има ријеч „Црногорци“. Пуро му објасни: — То је једна од онијех стотину и шесдесет што

Не могући у Бечу ништа учинити, пише у Русију, своме пријатељу, њеком ђенералу Зорићу, Србину. Овај га позове к себи.

највећу доброту? — Што могу драге воље! — рече Саво. Јанко изјави жељу да пише сестри; каза му своје сумње о пошти и своју наснову, како би могао доћи до одговора. — Ништа лакше од тога!

А кад му дође новац од куће, даће га кнезу да му зида кућу. Рођак му рече да прије подне иде на Његуше, јер владика пише гувернадуру. Заговорише се тако, те се зачудише куд вријеме брже прође, кад ђак дође да тражи Крцуна.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

и кад потпуно одбацује одговорност пред дететом као читаоцем, дечји писац је, природом свога дара, упућен на њ; он пише и за дете.

Дечја песма се, по њима, пише због деце, да би нам подмладак имао шта да чита; њена једноставна структура згодна је јер им не задаје никаквих

Избија сам од себе, нехотично, због природе предмета о којем се говори или пише, да би, касније, тај необични спој раздраганости, несташлука и нежности постао одлика новог књижевног рода.

Најпре, улога и положај специјализованог дечјег писца. Сматра се да је он, приставши да пише за децу, приступио испуњавању једног племенитог послања, толико изузетног, да се уобичајена мерила књижевне критике на

другој половини деветнаестог века, у свакој години, сваком месецу, као работника који уједанпут силне послове обавља: пише сад лирске, сад сатиричне, сад пригодне, сад дечје песме, преводи и адаптира са неколико језика, уређује листове које

Оно што се пише за предшколску децу, додуше, неизбежно је поучно и усмерено, па се, баш зато, са аутентичним поетским стваралаштвом

ДЕТЕ У ЛУКИЋЕВОЈ ПОЕЗИЈИ Драган Лукић (1928) је једини наш дечји песник који никад није ни покушавао да пише за одрасле; овај ниво песничког израза он, дакле, није доживео као редукцију и ограничавање, већ као пуну меру и

Главни уредник Пионирских новина од године 1947, дуго је покушавао да пише онако како се то око њега чинило, али без успеха.

Све, или скоро све што је написао рађено је с одређеном наменом, са циљем да буде употребљено, употребљиво. Песник пише за потребе дечјих листова и часописа, из дана у дан и из недеље у недељу, за строге рокове радијских и телевизијских

радијских и телевизијских емисија, за приредбе и прославе; ствара текстове за компоновање, потписе за карикатуре, пише стиховани водич за Зоолошки врт, текст који матичари читају при склапању брака, укратко, не либи се стварања по

Песнички текст који се пише конкретним поводом, са јасном наменом, покушао је да, под плаштом дечје песме, прикључи достојанственој Песничкој

Воок оф Нонсенсе Едварда Лира јесте пародија; за Чуковског Шкловски каже да је „дечје стихове, вероватно, почео да пише као пародију и саградио је нови дечји стих”.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

НАЂ: Заиста лудују. (Извади новине.) Гледајте, молим вас, ко тако пише: „Ми ћемо Маџаре у Тунгузију, ми ћемо и истребити; Србљи су весели, купују дуван на листове.

Зар после нећемо опет живити заједно? ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати. ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани!

И овај јој сад пише како она врло добро чини што мрзи на Маџаре. ШЕРБУЛИЋ: С Маџарима корешпондирати, то баш није лепо!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

« Стари патријарх Арсеније ИИИ, 1705, у писму једном руском бољару, пише о стању пресељеног српског народа у Угарској: »Бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до места, бацан

учити рачун, земљопис, историја, и други световни предмети; не доносе се више буквари и часловци из Русије, но се пише и издаје цео један низ школских уџбеника за црквене и световне предмете; установљава се стручан надзор над школама.

Када помиње себе назива се: »многогрешни«, »непотребни«, »луди«, »скудоумни«, крије своје порекло и место рођења, и пише: »отечество ми земља, мати же гроб«. Када је писао своја дела био је »в старости глубоцеј«.

он је прост човек, празноверан калуђер, слаб писац. Иначе пише доста добрим народним језиком. Цело дело је без књижевне вредности, и има значаја утолико што је то први путопис

Управо, он има два језика којима пише. Када пише књиге за црквену употребу, нарочито када преводи са рускога књиге црквене учености, он пише

Управо, он има два језика којима пише. Када пише књиге за црквену употребу, нарочито када преводи са рускога књиге црквене учености, он пише српскословенским језиком.

Када пише књиге за црквену употребу, нарочито када преводи са рускога књиге црквене учености, он пише српскословенским језиком.

Али када пише за народ, нарочито када саставља беседе, он се служи чистим и лепим народним језиком. Када се богу моли, вели он на

Неко време био је у затвору у Ердељу, потом буде послат у Беч, где је остао до 1703. Он стално пише молбе и жалбе, тражи своја права, ступа у везу са представницима српскога народа, којима помаже у националним

У оскудици, оптерећен дуговима, под строгим полицијским надзором, он се отима, пише на све стране жалбе и молбе, покушава да се избави и да дође до својих права.

Још тада у Букурешту он је наумио да сам пише српску историју, и написао на румунском језику једну кратку кронику, која је тек 1893.

Када је допао затвора у Бечу, он је узео да пише историју српску, више да докаже своје право но да изнесе прошлост српског народа.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

били ближи) код Ристе пушкара у дућан, и отимају се и надмећу ко ће пре добити »слово«, а Јова има готов шаблон, па пише по њему.

Ту је дочекивао сељаке. И док му Јова пише молбу ил’ жалбу, сељак седи и с њим заједно троши пиће механџији; зато је сваки механџија радо примао »господин-Јову

— Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише!

— Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише!

— Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише! А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све!

— Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише! А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све!

Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише! А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све!

— наставља Јова тумарајући и тражећи нешто по соби. — Господин Чеда, наш министар, пише тако неке историје; море, ја да му седнем па испричам, па да спише моја разна житија и чудествија, па да изиђе књига

Имао је неких двадесет балегара набодених на чиоде. Испод њих стоји хартија, као нека надгробна плоча, а на њој пише: Геотрупеѕ ѕтерницораріуѕ, с тачним назначењем, места, дана, месеца и године где је покојник нађен.

Једна тако бурска песма, сећам се, почиње се овако: У хиљаду и осмој стотини, Деведесет деветој години, Књигу пише јенглеска краљица, Главом млада дилбер-Викторија, Па дозива младе џентлимане.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Па сићане књиге повадише: „Гледај само како султан пише — Сто хиљада“ — Турци загледаше, Ал' на срећу читати не знаше.

Но то на лицу његовом не пише. Бијаше лепо, беше прамалеће, А силни народ тамо-амо шеће, Тај тражи сунца, онај тражи лада, Ту видиш старца, онде

за њ се плам разгоре; Да г' угаси, он се труди, Клони је се де год може; А што она још уздише, Ко ће у греј да му пише? 79.

Све ја нађем кô што књига пише. Ал' је могло јада бити више. Ја помисли на убаву Цвету, Те прежали целу срећу клету; Оста дома шест недеља дана

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Тамо је „Жалобитни Ђуро“, онај наш Ђуро Векић, он свима из нашег села писма пише. Ђуро је био надалеко познато сеоско спадало и није га, мајци, било туче, крађе или каква другог „шаљива“ догађаја а

Па видиш ли, синко, да сам жива? А видиш ли ти, баба, шта у књизи пише? Бог те пита ко си ти. Овдје стоји, црно на бијело, да је Тривуна Бабић, из тога и тога села, погинула у рату.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

а околином се разлежу речи песме: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Цвет — о — о! — кликће Стојан и одмиче се од ње, да би је боле видео. — Шта ти је? — пита га она враголасто.

кући, певаше ону исту песму: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Ох доста, доста! ...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Ја вам не знам рећи више, до што књига ова пише, док не прође ова јава, што ми сада додијава, те се мојих снова сетим, ил' док опет — не полетим.

Задимио Селим-паша нештедимице, на прозору дим се вије чак до гредице. дим на стаклу тамно пише чудновати шар, мрке брке, мор-доламе, дуги џевердар. „Погле, пашо, што се дело на врх горама?

змај, на првој глави глава мртвачка, из вилица јој модри плам полагано по црном диму лиже кô да нешто пише, — у млазових прочитам сричући: Руварац! Шта, Руварац? је ли, звери? Ха!

храм, облачак над њим, црни један прам, сијевну муња по том прамену, кâ да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!” У Сомбору, јануара 1902.

Ох, зато, боже вечне милости, не прости њему, ил' ником не прости!” Још даље пише, још даље се ниже, све жешћа клетва, све страшнија мисô, онај тек зна је што је написô; јер чудан је поглед, чудан је

Ал' шта то пише, шта ли то вели, та црна књига са ти слови бели? Јесу ли клетве? прорицање је ли? — Још страшније је, страшније још је

ситан вез; — тај је везак што замути Самсонову бистру свес': — шарен везак њему ниже једно лишце, а под лишцем ситно пише по комаду жуте свиле: „довече си у Делиле!

Богу целива блажена цика, пакленом страшћу што пише рај, господу вриска очајаника, рушећи вечним надама трај: ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му,

А наша деца песме су моје, тих састанака вечити траг; то се не пише, то се не поје, само што душом пробије зрак. То разумемо само нас двоје, то је и рају приновак драг, то тек у заносу

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Обично се мисли, и пише, да је Вук прво штампао приповетке у Давидовићевим новинама, па онда их објавио у посебној књизи.

Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.

Али цар ни да чује. Овај му опет пише, а цар ни абера, ни малићем да мрдне. Онда му овај по трећи пут пише: „Царе, или ми пошаљи везену мараму, или изведи

Али цар ни да чује. Овај му опет пише, а цар ни абера, ни малићем да мрдне. Онда му овај по трећи пут пише: „Царе, или ми пошаљи везену мараму, или изведи војску на то и то поље да се бијемо“.

е и исп...е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г...о! Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим.

— упита кадија тужитеља. — По кануну, ефендија! — одговори тужитељ. — Канун ти пише да даш твоју жену ономе кмету да је држи код себе један мјесец дана, па — иншала!

— По кануну, ефендија! — одговори тужитељ. — Канун ти пише да онога кмета поставиш на оно мјесто пред џамију ђе си ти био, а ти да изађеш на мунару па озго да скочиш на њ, —

Кад му је било већ око осамнаест година, онда га поведе уза се као ђака и пође амо у свијет да пише. Кад дође у прво село, а то дјевојке ухватиле коло па играју.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ПУТНИК: Молим, то се не зове Прага, него Праг. ШАЉИВАЦ: Прага, Прага треба да буде, тако пише у књиги. ДОКТОР: Шта вам се чини од младог Болеслава, с чојаним и кожним фабрикама?

Ко су то? Два ђубра, чауши који нису вредни ни слуге бити правоме чаушу. ШАЉИВАЦ: А шта пише ту? ДОКТОР: Подлост и пакост деморализирати људи који туђим духом дишеду. ШАЉИВАЦ (подигне броширу): Да видимо.

ПУТНИК: То јошт није тако велика увреда; јер може бити да онај који тако пише, има право. ДОКТОР: Питам ја вас, јесте ли ви читали то неваљалство? ГТУТНИК: Које неваљалство?

Ништа друго, него алегацију модифицирати (седне и почне писати): Віѕум еѕт ніхілотамен мінуѕ... (Пише). Врашке речи, како се латински експримирати не могу (отвори лексикон и преврће)... насрнути, — насрнути — нема. Хм!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ако сте дакле, моје миле читатељке, раде да се више против вас ништа не пише, ви знате лек: пишите ми и ја ћу абије у чувство доћи (оће ли пак то бити љубови чувство или друго какво чувство, то

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Бебирони уфуравају у моду! А затим поносно седа на оно седиште покрај возача изнад кога пише РЕЗЕРВИСАНО ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ! Што јест, јест, дуго смо се растајали...

“ Траве чекања! Опа, бато! Глаголске именице и ти системи! Па уме ли она уопште да пише и о чем другом, сем о себи? Знате ли на шта ме то подсећа?

У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд вид: „Ма зар је то дама? Живота ми, мислила сам да је кец!

У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд“. ГЛАВА ИВ Ана води међународне разговоре у студенском дому на Новом Београду.

налази се похрањен у професорској соби моје гимназије (жути роло:ормар, трећа фиока десно, у фасцикли на којој пише: „Неки школски примери неодговорног понашања испитаника на полагању матуре, школске 1970/1971. год.

Онај ветеран успут изгрди и мог маторог, тврдећи да је „ово што се данас пише најобичније ђубре“, а да је још увек наша најбоља књига „Српска трилогија“ покојног Стевана Јаковљевића.

Тако бар пише у свим књигама које сам у своје време читала на ту тему. — Збрисала си од куће? — упита момак. На часну реч, све му

Најпре, у отаџбину? Бих ли погинула за њу, ако затреба, као што лепо пише у читанкама? Нисам нешто сигурна. Драгоценија сам јој жива, је ли тако? Идемо даље!

лорда Рокфора, као што си јуче тражио најновије дело чувеног Хемендегза, за кога у јеловницима наших хотела лепо пише „Хамендегз — са шунком и јајима“).

Апартман! Поврх свега још пише: МОЛИМО ЦЕЊЕНЕ ГОСТЕ ДА НЕ ЧИСТЕ ЦИПЕЛЕ ЗАВЕСАМА, ПЕШКИРИМА И ЋЕБАДИМА. И усред те сценографије за потенцијалне

“ Било ми је досадно да џоњам ту и гледам како он пише. Да бих ствар прекратила, ставих длан на уста и у мртвачкој тишини испустих свој чувени ратни поклич из племена

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Али кад од једнога изварам сто форинти, видим шта ми се пише, пак — испод жита. Затим се дам на докторију. МИТА: Но, ту знам да си све покојне излечио.

ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце!

Тако сам код Гете, — о тај вам пише! Код њега сам један прекрасан ферс нашла: Гех’ ден Wеіберн зарт ентгеген: Ду геwіннѕт ѕіе ауф меін Wорт, Доцх wер

АЛЕКСА: Заиста, Гете изрјадно пише. ЈЕЛИЦА: Сви га пофаљују да је модишрајбер. АЛЕКСА (смеши се): Тај ме је учио играти. ЈЕЛИЦА: Шта?

ЈЕЛИЦА: Ја сам слушала да су ти људи глупи и нерадени. АЛЕКСА: Свашта се сад пише, свашта се може и говорити, али треба отићи тамо, па се увјерити.

МАРКО: Ето ти! ЈЕЛИЦА: А како не би кад је лепши него Аполо, као што Коцебу пише; а видила сам сама кесу дуката у њега. При том име „милостива госпоја бароница“...

МАРКО: Пак чим се сад занима? МИТА: Чита, пише, путује, разговара се с ученим људма, истражује филозофију, и шта вам ту ја знам.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Адреса кратка; ал се разуме: „За друга Јежа На крају шуме.“ У писму пише: „Јежурка, брате, сањам те често и мислим на те. Ево ти пишем из камењара гускиним пером. Дивно ли шара!

— и јутрос, ево, из краја родног, овакво добих писмо: „Мој стари знанче, што ли ми радиш, одавно од нас оде? Пише ти Шаров, познаник Жућин, са Јапре, хладне воде.

Од ватре се пламен опржио па је рану са димом завио. Зраком сунца песник море боде, пише песму површином воде. ЧУДАН ВОЗАЧ Баш у луци, на окуци, (ваљда вам је познат Груж?!

Ви сте, несташко, прилични кози.“ „С кућом у друштву иде се слађе и још се лакше брани од краће. А гдје то пише, тако ти песме, да станар кућу возити не сме?

БАКА, ОН, ЂАК И СЛОН ОГЛАСИ „КУПУСНОГ ЛИСТА“ Ево новина „Купусног листа“, овде се пише истина чиста, истина црна, сива и бела.

Добар си, зече, добро ти име, оцену спремам још ове зиме, кад видиш торбу старога Симе. Ласта нам пише уз тугу лаку, жицу јој лирску осећам јаку, она је песник у црном фраку.

Битка за правду, за народ свој, искова таквих невиђен број. ТРИ ПИСМА УНУКИНО ПИСМО Ово ти пише, док сунце облак злати унука твоја, дедице непознати.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих На једној кући пише: хаза де хуеспедес. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

а питао сам и нашега кмета-правника и још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент отвара четрдесет дана после смрти завештачеве. АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао?

Не могу ја тек наредити да се адвокат истуче и премлати да би признао шта пише у тестаменту. ТАНАСИЈЕ: Па не може, дабоме! ПРОКА: Ама, оставите се људи празних разговора да не губимо време.

АДВОКАТ: Па кад ме већ тако издалека питате, ево да вам издалека и одговорим. Ја не знам шта пише у тестаменту. АГАТОН: Ех, не знате, па ви сте писали тестамент? АДВОКАТ: Па зато га и не знам што сам га ја писао.

АДВОКАТ: Судија би уважио само оно што пише у тестаменту. АГАТОН: Па зар у тестаменту не пише да се споразумемо? АДВОКАТ: Ја не знам, али стрпите се до сутра,

АДВОКАТ: Судија би уважио само оно што пише у тестаменту. АГАТОН: Па зар у тестаменту не пише да се споразумемо? АДВОКАТ: Ја не знам, али стрпите се до сутра, па ако тако пише, онда се споразумевајте.

АГАТОН: Па зар у тестаменту не пише да се споразумемо? АДВОКАТ: Ја не знам, али стрпите се до сутра, па ако тако пише, онда се споразумевајте. Нема смисла то раније да чините. АГАТОН: Па јесте, право кажете.

(Прошета значајно.) Дакле, браћо, ми морамо бити спремни за случај да у тестаменту пише да извршимо деобу међусобно и по споразуму.

колена и глупо гледа у таван; Трифун узјахао столицу и наслонио чело на наслон од столице; Танасије, очајна лица, пише и брише нешто на парчету хартије.) ПРОКА (после извесне паузе): Мој брате, мој брате, ко се овоме надао?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Све ја морам... — Господине наредниче, ја сам мислио — усуди се Траило. — Шта мислио, где пише то?... Знаш ли ти, поднаредниче, да ћу да те згромошем...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Стотинама питања и прекора управи она оцу, говорећи и питајући брзо, не знајући о чем ће пре. Шта ради мати, сестре, пише ли брат из Београда, који тамо учи гимназију, па питања о крави Зорки, њеној љубимици, о ружама и олеандеру које је

Мајка ти рекла... и сад се стадоше ређати поруке од мајке, сестара и дође говор на брата. — Мика пише, често пише... због њега сам ти и дошао. Ти му сама рече да остави послуживање, па сад ето... треба уговор испунити.

Мајка ти рекла... и сад се стадоше ређати поруке од мајке, сестара и дође говор на брата. — Мика пише, често пише... због њега сам ти и дошао. Ти му сама рече да остави послуживање, па сад ето... треба уговор испунити.

Кажу, да немају. Ако хоћеш да одемо заједно до суднице, да видимо. — Како не, како не!... Зато сам и дошао. Дете пише: исцепало се, обосило, а зима — ето је!... Нема шта ни да једе, а ја не могу више да дајем... Нема више никакве зараде.

»Још ако буду закључали врата ?... еј незгоде!... А онај пише да се не закључавају свакад«... Полако, као сенка, притиште браву и гурну... врата се лагано покренуше.

И све је тако некако испало, како се у романима пише... И ето заједно су и у школи. Све, како је она желела... А он је љуби, јамачно је љуби, иначе је не би узео за жену.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Вјетар ружу уз поље носаше, На Јовов је шатор наносаше, Гдјено Јово са Маријом бјеше: Јово пише, а Марија везе; Неста Јову мрка мурећепа А Марији злата жеженога, Онда Јово Мари говораше: “Ој Марија, драга душо

Ај, колико су надалеко били, једно другом јаде задавали. Књигу пише паша Алипаша: “Л’јепа Маро, би ли пошла за ме?

одговара тужно и жалосно: “Макни ми се, младо момче, ја сам жалосна, Драги ми је на далеко, у туђу земљу, Он ми пише тужно писмо, тужно и жалосно: Ја сам ти се оженио, бољу узео’!“ 174. Јово, брате, жао ми је на те!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СОФИЈА: Тад не би долазило до овако трагичних неспоразума! МАЈЦЕН: Овде пише и да окупљате народ на јавном месту! МИЛУН: Држали су говоре на Ракијској пијаци! Ова је говорила са бурета!

Неко писмо? ВАСИЛИЈЕ: Ово као да је Филипов тестамент! ЈЕЛИСАВЕТА: Тестамент? СОФИЈА: Шта он има да пише у тестаменту?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ја сам цео тај говор прерадио и он га је прочитао на свечаној седници. Вели, мојој матери: „Боље пише од мене Мића!“ Кад сам се разболео од шарлаха, донео ми је српски превод Рата и мира (или мађарски превод) и ја сам

Као купусара. Шта све нема у њему! Уредник Савременика примио је неку моју прозу и пише ми да му шаљем и прозу. Сасвим сигурно, да треба да пишем и прозу. Ја се онда спремам да ноћу, у хотелу, пишем и прозу.

Ко пише у слободном стиху, глуп је или лопов. У мирису Париза најлепше што сам осетио јесте: безгранична љубав и безбрижност.

То је просто овдашњи, развијен осећај за репрезентацијом. Ни уметност није више опасна. Ко има талента, пише лепо и паметно љубавне драме. Она, он, и муж.

Он је написао читаве књиге о Сезану и о Реноару. Све о њиховим теоријама. Кад пише о Сезану, одушевљава се за Сезана, кад пише о Реноару, одушевљава се за Реноара.

Све о њиховим теоријама. Кад пише о Сезану, одушевљава се за Сезана, кад пише о Реноару, одушевљава се за Реноара. И шта све не прича, све под насловом „це qу’ил м’а дит“.

клечале и молиле се пред зидом, поплочаним белим плочама, као што су сад стубови у свим француским црквама, на којима пише: „Умро за Француску.“ Над зидом су се шарениле заставе, и приметих и нашу, ону стару, црвено‑плаво‑белу.

Он је проводио ноћи међу млађим француским поетама, и покушавао, да и мене упозна са њима. Он је био почео чак и да пише на француском.

Ту, крај канала у море, велико је гробље. На тој утрини, црвене крстаче, на којима пише: „ЗА ПРАВДУ И СЛОБОДУ“. Има их свуд, тако, све до села Катомери. Пролазимо кроз шуму маслина даље.

Између зелених маслина свуд их има. Забеле се кретови, а на њима пише да до тог гроба почива: Милан Јевремовић из Шетоња, срез млавски, Вучић Вуковић, Огњен Вучићевић, из Добраче, срез

Са друге стране, на крстачи, пише Љубомир Милановић, свршени матурант из Смедерева. Месец је, међутим, засјао кроз маслине и мрак се спушта.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Шта је ово? — упитам радознало једног господина на улици. — Свечаност. Зар нисте знали? — Нисам. — Па о томе се пише по новинама већ три дана.

помогнем народу у том погледу, те сам почео писати дело: „Штедња у нашем народу у старом веку”; а мој син пише дело: „Утицај штедње на културни напредак у народу”; а моја ћерка је досад написала две приповетке, опет за народ, у

у народу”; а моја ћерка је досад написала две приповетке, опет за народ, у којима се износи како вала штедети, а сад пише и трећу: „Раскошна Љубица и штедљива Мица”. — Мора бити нека врло лепа прича?!

Цео народ се радује и с усхићењем поздравља владу на мудрој, родољубивој управи. Ни о чему се сад више не говори и не пише у нашој земљи, већ само о том срећном случају који ће ускоро наступити.

Посматрао сам акта. Један директор, на пример, пише: „Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну невољу доведени да ни хлеба

Сви чиновници у Министарству, пошто су књижевници, онда, разуме се, пишу књиге; само господин министар не пише ништа. Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила.

Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а сем тога, свако спреми по какву корисну књигу за награђивање ученика и за лектиру доброј деци.

Све то изгледа као припрема за представу у позоришту. Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини.

Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.

и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком.

на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи: — Ти си луђи него овај што пише ове трице!

земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Па хоће ли да је пише? — запита неко. — Мора, и да му се неће, — вели поп. — Сутра је мора послати. — Да ли је већ почео? — рече неко.

— рече неко. — Ја рачунам да ће он то ноћас, — вели Митар. — Не може дању због ларме. — Море остаде човек да пише, — вели поп. — Шта ви говорим ја. Ми се готово запрепастисмо.

— Море, људи, јесте ли при себи! — вели поп. — Зар не знате како уча пева херувику... тај не може 'нако да пише, јер му душа није зла.

Испод овога обичним словима пише даље: »Известити господина министра, да В. — (ово је име пређашњег капетана) — бушкара по народу и буни га,

000 динара... Обрнем десно, те поред Српске Заставе. Тамо седи Рибарац и журно пише чланак: »о погрешкама, заблудама и гресима либералне странке«.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

) Какав беше наслов томе чланку? ДАНИЦА (чита): „Реч-две уочи избора”. ЈЕВРЕМ: Па то, дабоме! Шта има вазда ту да пише кад се из наслова види да су скоро избори, а то је најглавније.

ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.) Чим сте ме опоменули, газда-Јевреме, ја сам наручио, али, ето, тек сад стигло! ЈЕВРЕМ: Е, баш добро!

ЈЕВРЕМ: Кажи калфа-Јоци, кад други пут хоће нешто да напише, нека узме кесу од две киле па нека крупније пише. (Натежући чита.) „Господин Секулић, писар, моли две банке зајма, вратиће сутра”. (Сам себи.

(Сам себи.) Сви они сутра враћају, него... (Размишља.) Може ми он сад и затребати. (Пише на другој страни кесе.) „Дај му!” (Даје кесу шегрту.) На, носи ово калфа-Јоци.

СЕКУЛИЋ: Па ову меницу. брате, од пет стотина динара. Није да кажеш хиљада, него пет стотина. Ево, и словима пише пет стотина. ЈЕВРЕМ: Е, то ја нећу да потпишем! СЕКУЛИЋ: Ама, како нећеш? ЈЕВРЕМ: Тако, нећу! Зашто да потпишем?

Ето, чуо си ваљда да Јовица Јерковић прелази у опозицију. ЈЕВРЕМ: Кој'? СРЕТА: И да га чујеш шта пише! (Развија једне новине и чита.) „До данас сам припадао...” (Говори.) То већ знаш, него чуј само како свршава. (Чита.

ЈЕВРЕМ: А ти ћеш бити изабран? ИВКОВИЋ: Ја се надам! ЈЕВРЕМ: Сигуран посланик! Пише депеше против свога таста. (Баци му згужване новине кроз врата.) На ово па да се закитиш!

Ето ти! (Гурне врата, закључа их, стрпа кључ у џеп и шета узбуђено и љутито.) ИВКОВИЋ (седа за сто и пише). ИИ СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (улази у Јевремову половину собе): Добар дан, зете!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се онда умири и

зебезекнете се кад видите у новинама писмо на вашу адресу: Погледате, пошто дођете мало к себи, да видите ко вам то пише, и још више се зачудите кад видите да је то Срета, онај исти Срета што је по сто пута данас с вама.

Погледате шта вам може то писати! Пише вам преко новина и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну

руку са погледом пуним бола у очима, а пред њим намалане неке букагије како омотавају завијутак хартије на коме пише: »Правда и слобода у оковима«; ако се, то јест, само добро сећам, пошто сам такву слику свега дваред видео, једаред

Сви гракнуше ка’ из једнога грла на њ: »Ти чича-Милисаве, и већ нико други!« — Пхи! Баруштина! Вандеја. И нико ни да пише, да протестује!! — Шта велиш? — Велим — рече му Срета зловољно — има ли овде кафане, мејане, јал’ тако штогод?

Њиме је једном тако надражио бика у селу (за кога и најмања зоологија пише да не трпи црвену боју), да га је спасао само оближњи багрем уз који је загребао као мачка.

Читао сам те проклете новине; ето то је! — Па шта му пише у новине, господине? — Зло пише, мој Максиме! Слобода илузорна, правда параграфска; власници силни и сложни, а народ

Читао сам те проклете новине; ето то је! — Па шта му пише у новине, господине? — Зло пише, мој Максиме! Слобода илузорна, правда параграфска; власници силни и сложни, а народ инертан.

спремим лепо вечеру, а сас вечеру Уредбу о механама, па му отворим књишку па му кажем: »Чети си, господин-капетан, што пише у ову књигу у параграфос једанаести што пише: да нико не сме да дâ своју зграду да се употреби за механу ако неје

па му отворим књишку па му кажем: »Чети си, господин-капетан, што пише у ову књигу у параграфос једанаести што пише: да нико не сме да дâ своју зграду да се употреби за механу ако неје добио месно право; и па други параграф, параграф

»Ама, нуто Жице, погле Жице, како га пише!« — веле сељаци па се подмигују. »А откуд си се ти, море, прописменио?!« — Ех — вели Жика — ми иако нисмо писмени, а

А затим прелази на ствар и вели да пише »праву историју« у којој ће свак »на своје место« доћи, а то је опет из Хига, па вели: »Народ је проговорио громким

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” Одоше обојица — Цига и Радојица — Загрљени ко да су Сликани на прогласу На којем пише: „Доле рат!” И још: „Свак је сваком брат!

Срце, срце је било њено Масно, и сјајно и румено: Та оловка је знала да пише — Истроших је, и никад више. Одонда непрестано мрштим веђе, Јер оловке пишу бледо, све блеђе.

Речи њене, у мраку, шапуће мокро лишће. Киша је мастило којим песму о себи пише. Вазда су јој руке пуне Јер увек нешто пупи и увек нешто труне; То је тако, и тако мора бити.

Љубомир Симовић у Плавом колу СКЗ; то је применљиво за песнички опус сваког песника који, будући још у животу, пише и дописује. Не, не позивам никог на прославу сребрног, или златног јубилеја.

су ме поздрављали, кроз прозор; младе маме су дизале децу на раме, и објашњавале: — Гледај, ово је писац: он сад пише књигу... Писао сам крај отвореног прозора, али не о ономе што се видело кроз прозор.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Често су при томе тако груписане, да група добија један нарочити изглед, познат под именом »кордон«. »Понекад, пише професор Луј Рул, велики француски ихтиолог, такав кордон има дужину од неколико километара, а ширину од једног метра;

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВЛАДИКА ГА ЧИТА. ЗАМИШЉЕН. ВОЈВОДА БАТРИЋ Каж', владико, што ти везир пише. Већ нећемо да се крије ништа, сви ако ће окрилатит Турци!

Леополдов храбри војевода¹, Собијевски, војвода савојски саломише демону рогове. У ћитапу не пише једнако за два брата једноимењака². Пред Бечом је Бурак посрнуо, обрнуше кола низа страну.

СЕРДАР ЈАНКО Дивна плећа, а дивно ли пише! Благо теби задовијек, старче, чудно ли ћеш нешто доживјети! КНЕЗ РОГАН Које држе да је наша страна, ал' од крста

Ђе допире, ту закона нема; закон му је што му срце жуди, што не жуди у Коран не пише. ПОЈУ СВАТОВИ УЗ ПОЉЕ. СВАТ ТУРЧИН Гергелезе, крило од сокола, те на хата у рају пȍлеће, самовољно, без никаква

ПОП МИЋО ДАВА ПИСМО ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ, ВЛАДИКА ГА ГЛЕДА И НЕ ГОВОРИ НИШТА. КНЕЗ ЈАНКО Што је било? Што пише, владико? ВЛАДИКА ДАНИЛО Не може се оно прочитати. Даје га владика кнезу Јанку да га попу поврати.

КНЕЗ ЈАНКО ДАВА ПИСМО ПОПУ И ГОВОРИ МУ. КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише! ПОП МИЋО УЗИМЉЕ ПИСМО, ДУГО ГА ГЛЕДА И ПОЧИЊЕ ЧИТАТИ: ПОП МИЋО (чита) . . . ум . . . дам . . . ам . . . . . . би . .

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Сам је почео Софку учити да чита и да пише. Покаткад у вече, кад би долазио кући, а доле, испред кујне, међу матером и међ осталим женама, била и Софка, и кад би

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „А да, од онога доброг чојка. Је ли вјере ти?“ „Јест. Па и сестра ми пише“, рече Јанко тронут, „не знам шта је, сад ћу ви причати“. „Ела брате, читај...

шћеде да га ту скоро премјесте амо у Приморје, а то је некако дознао поочим, а знао је да смо пријатељи, па ми ево пише преко њега, јер друкчије, знате да ме писмо не би никад нашло.

Он ми сад пише шта је радио, колико ли га је јада убило трчући тамо-амо, тобоже да ми поможе. Ишао је и у Беч, па најзад вели израдио

„Па што ти говори, тај поочим?“ упита сердар. „Он свјетује и нуди, да се покорим!“ „А да сестра, што ти она пише?“ „То ћу вам прочитати од ријечи до ријечи, јер је укратко.

Јанко тада утрча у одају па сједе да пише. Писаљка му није већ застајала у руци, но летила по артији, као по леду. Писао је за дуго и написао неколико листова,

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

се како је архимандрит од некаквог манастира заокупио сиромаха човека, за кога је знао да је мајстор украсти, да му пише ждрепца.

По том човек отиде, па ухвати најлепшега ждрепца из ергеле онога истог манастира, и доведе га кријући, те пише архимандриту, уверавајући га да је баш из препуна чанка, и да се не боји да ће га ко познати.

(Ватра и ватриште) 64 — Говори без уста и језика? (Перо којим се пише) 65 — Голо момче проз гору промаче и изнесе косу у зубима? (Звоно) 66 — Гора овуд, гора отуд, међу њима змај лежи?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

е, а испр..е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г....“ Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим. ИИИ.

из Херцеговине и из Босне и из старе Србије; само молим свакога који би их писао да он не поправља ништа, него да пише управо онако као што му их ко усприповиједа, па гдје буде потребно да се која ријеч премјести или дода или изостави,

шетајући се тамо амо кроз камару угледа негђе у некаквоме ћошку од куће некакав штап вас од сухога злата, на којему пише крвавијем словима: „не тичи ме.

свијету чоека, те она у та час напише књигу посланицу те је пошље за њим по једној највјернијој слузи, у којој му пише да сјутра у ју | тро рано крадом до ње дође, и да инако не учини ако жели да њу узме за жену.

е, и исп..е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г...о.” Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим. 45.

Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: „Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке,“ По том отишавши к својој кћери

Кад ово дозна царска | кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Оћу дизлудим од овог кутњака! ЈАГОДА: А и шта ћете, морамо због те фабрике! Стрина му стално пише да дође, нема никога ближег да му остави! А он! Има дилему пошто је организован, а мораће да буде капиталиста!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

из Фрушке Горе, који је од први[х] и најимућ[н]и[јих] манастира у Срему. Његов игуман послао га је к мени и пише ми, молећи ме, да му допустим просити милостињу по Банату, заклињући се да другда нејма за што купити соли; јавља ми

У неколикоп месеци очитам сва житија. И осим свију омили ми се житије мога имењака. Пише се о њему да и он, дете од седам година будући, остави родитеље и оде у калуђере, и прочаја.

Њи[х]ов је језик прост и зато ласно се даје научити; а с нашим словами пише се колико да су за њега начињена. И тако сваки дан би[х] писао по који разговор и наизуст изучио.

Мојега благороднога и љубимога романскога епископа већ сам о мојем намеренију предуведомио био. Он ми пише да његове питомце с трговци отправим у Молдавију, и мени на дар пошаље 35 дуката.

је да је он желио мени по возможности својеј помоћи, и сам не будући богат, но није се усудио за не повредити, како пише, моју нежност, ибо поштена и благородна срца суде по себи да није сваком ласно дарове примати; и то што се у

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Најзад би Вртиреп изазвао Бакоњу да, по стоти пут, пише глаголицу. Ређе би тражио да Бакоња сриче реченице, које се налажаху под сваким словом. Испод „аз“ бјеше „а-ки“.

Та права најезда опроштеника нареди се с богом, па отиде ка Тетки у трпезарији да пише прилоге, начинивши мјеста другој најезди у цркви.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају.

Говорио му је да пише за новине, и шта све он очекује од њега, и видео је да га син не слуша и да се мршти гадљиво, као да гусенице скида с

Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају. Кроз отворене вратнице коњи лако укасаше у двориште, па одједном стадоше као да ударише у зид.

тврдо рече, узе са стола своју некадашњу ђачку мастионицу и перо, извуче из џепа парче хартије и, не седајући, поче да пише признаницу. — Не пристајем. Паре ти не дам, а ти поведи парницу за своју очевину. Није братски... Нисам заслужио...

“ Сударише се очима. „Прочитај писмо.“ По соби су сенке дрхтале. „Иди, нећу ништа да читам!“ „Твој Вукашин пише. Лепо те поздравља.“ „Рекао сам ти: нећу да читам! Остави ме!“ викну. „Тражи још сто дуката.

— А остале? Моје Преровце? — За њих ништа не пише. — Како ништа не пише? — Немам наређења. — Капетан подиже депешу са стола и загледа се у њу мичући уснама.

— А остале? Моје Преровце? — За њих ништа не пише. — Како ништа не пише? — Немам наређења. — Капетан подиже депешу са стола и загледа се у њу мичући уснама.

Зашто болест не дође у апсану и не умори га? — Ти бар знаш закон. Тамо лепо пише да окривљено лице нема право државном службенику да заповеда. Али ја сам човек и нећу да се наљутим.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

змај, На првој глави глава мртвачка, Из вилица јој модри плам Полагано по црном диму лиже К'о да нешто пише; у млазових прочитам сричући: Руварац!... Шта, Руварац? је ли, звери?

Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! А. Шантић ЛВИ ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва, И да склопиш очи на душеку меком!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

се једним малим ситом, посуо камену плочу стола равномерно танким слојем тог песка, па је могао да на њој црта и пише.

“ „То није баш сасвим тачно, јер, иако је Карло Велики научио да пише тек у својој старости, он је и пре тога умео да чита.

Предавао је у Венецији, Милану, Фиренци и Напуљу, а сада већ намерава, како ми пише, да дође и у Рим. Прави чергар!“ Опат седе на једну клупу у аркадама и замоли свог госта да седне поред њега.

у оном што га имам, разазнајем се особито, бацим само поглед на горњи ред странице, па одмах сам начисто шта на њој пише“.

Герике извуче поново из џепа писмо Шотово и прочита га пажљиво. Онда рече: „Бога ми чудна ствар! Шот ми, заиста, пише да му је мило што сам - из разлога које сам вам, драги господине, малочас саопштио и ја сам увидео да свој реципијенат

„Па, драги ујко. Свето писмо даје ти и на то питање одговор“. Онде пише: „Не брините се за сутра, јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“.

Богат плен за мене, страсног ловца ретке дивљачи. Лавоазије је, тако пише у његовој биографији, био изванредно љубазан и предусретљив.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А кад га, потом, упитах о снајки, он брзо одговори: — Она је, каже, добро... нередовно добија новац, оскудева, пише са пуно прекора. А ја, шта могу? Шаљем, откидам од уста... Па још брже и нервозно: — Шта ћеш?

Међутим стигло ми је и опширно писмо од снајке. Пише ми: да је Николе нестало сутрадан пошто су издали седмицу Боби која је, у овој последњој великој епидемији грипа,

му доносе прибор за писање, и он, све нешто оклевајући и сваки час погледајући у Симу који се сав пред њим преподобио, пише Лази Бркићу у Шабац оно своје чувено писмо које овако почиње: „Драги драги, Лазо Лазо, шаљем ти, шаљем ти, овога

Дакле, пише њему, Мији Беамтеру („Предати се, вели, Мији Беамтеру ондашњем“ — тако пише на коверти), некакав финансијски наредник

Дакле, пише њему, Мији Беамтеру („Предати се, вели, Мији Беамтеру ондашњем“ — тако пише на коверти), некакав финансијски наредник из Чеврнтије ово: „Драги“, вели, „куме, господине Мијо.

— Види, види, — вели чим га је угледао, и да прсне од смеја — на читај ово писмо, да видиш само шта ми овај пише. Нит’ знам тога Милића Сандучаревића, нити су га икад моје очи виделе, нити о њему моје уши чуле, само читај да видиш.

колико се они оправдано гаде и гнушају свих оних досадних страница сваке такве књиге у којој се о том отужном рату пише, и брљави нешто о крви, топовима и митраљезима, утолико пре што је тако рећи буквално цео целцат народ играо оно

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

да је на мом ноћном столу за трећину испијена чаша воде, да на зеленом картонском рубу седмичног календара на ормару пише испупченим златним словима „Сретна нова 1936. година!

другога: „Читав је проблем у томе да човјек изнађе некакав начин, некакву форму, у којој ће слободно моћи да пише што год xоће.” Као да из туђих уста чујем свој властити уздах!

Али ту Прободени опет устаје, Неутјешна се опет смијеши. Представа је, напротив, коначна, неопорецива. Ту се све пише црнилом, одмах учисто. Ко је мртав, мртав је, и више не устаје.

Или је и то само један вид тежње за оном птичјом слободом чија вајна љепота и лежи у њеној несврховитости. Говори се, пише и пјева о великим љубавима које знају да испуне читав један људски живот, да му подаду смисао и сврху, да затрпају све

Него знаш ли што сам сазнао о Ивану? — Што? — У тајности пише пјесме и шаље их под шифром разним часописима. Вјерујем да би волио да му бар једна од тих пјесмица „угледа свијетла”

Је ли могуће да не знају? Та то спада у круг њихових елементарних занатских сазнања, то мора да пише у некаквом њиховом „стручном приручнику”! Калигула или Иван Грозни то су сигурно знали.

И, вјероватно, они би са своје стране одтелефонирали исту вијест станици за прву помоћ. Роман се пише само онда кад кућа гори. Иначе је то плитка играрија, тек ради забаве доконих. То препуштам другима.

Иначе је то плитка играрија, тек ради забаве доконих. То препуштам другима. Ако је човјек спао на то да пише фантастичне романе, то још не значи да се деградирао дотле да јури за успјехом у најширим редовима.

Блажена наивности неупућених који мисле да писац пише оно што хоће! Таман! Из њега нешто лаје, брекће, махнита, булазни, дрмуса њиме као дрвеним лутком.

у сталном свакодневном додиру с природом, који годинама гази кроз кртичји ров све самих крутих разумских ствари, а пише пјесме увијек о оним истим звијездама које је доживио кад му је било седамнаест година.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!

А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти. У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу,

— А, е то јест... али није све платио... Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију.

— А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... — Што ти није све дао .... му његова!

и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру... Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... класа...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака који џилитом бедеме њиног града пребаци.

Кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси шипак! Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим.

па га упита хоће ли заклати и испећи, — ако само није грехота туђе муке у кућу уносити; а кадија јој рече да у ћитапу пише: што гођ у пешкеш дође кадији да ништа није гријешно, као ни море што се ничим измијенити не може.

— Не знам, мој златни ага, прије но што чујем. — Знади да у нашему ћитабу пише: кад право и вјерно раја служи својега агу седам година а ага га осме године посијече, отворен му је рај као да је

— А да хоћу ли, мој златни ага, твој хљеб јести али ћу из дома донијети? — Твој, а да чији? Само то, вала, пише: ако би Влашчету премањкало хљеба, подај му да ти није арам оно што ти ради.

Кад му је било већ око осамнаест година, онда га поведе уза се као ђака, и пође амо у свијет да пише. Кад дођу у прво село, а то дјевојке ухватиле коло па играју, ваљада је била недјеља или какво весеље.

— Јок оно, — одговори јој. — А зашто не? — упита је. — Богме, зато што у корану не пише. КО НАЈБОЉЕ МИЛУЈЕ? Сиђеле негђе жене и ђевојке на прелу према сунцу, па се о свачему разговарале.

Кад гођ је којему сељанину била потреба да што пише, ходили су к попу, али поп дознаде да коме је гођ писао нико није могао проучити, те се окани писања одговарајући се

Зачуди се они сељек, те упита попа: — Ма што опанци требају кад се књига пише? — Право ти рећи, ако ја напишем књигу, треба ми је у Дубровник носити, јер је нико други осим мене не зна проучити.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ил' је коб моја, што у дане ове Осећам руку како мирно пише На моју љубав, мисли и на снове Име, које ми на крст црни дише, На крст што носи све радости нове?

Дух заветне мисли и вековних снова, Као труба правде цео народ зове: И огромна буна огромних окова Црта нову карту, пише дане нове. О, како је дивно то доба прегнућа, Историја кад се ствара пред очима!

А има кад. Сем ако спава, ако не дише, Десет месеци равно је сад Од растанка нам, откако не пише. Још ћу чекати, иако сам дуго чек'о. Десет месеци од мене моји су далеко.

Пре тол'ко ја сам оставио њу, Завичај, децу и дом свој лепи. Тад зима беше, сад жита зру. А она не пише, а душа стрепи. Залуд право кући мисао ми хрли, Али кућу не налази, успомене грли.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа код здравих очију.

Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа код здравих очију.

Приметио сам да пише врло вешто и брзо и то подједнако и десном и левом руком. “Како ћу се ја надметати са америчком омладином” - помислио

Ћипико, Иво - Приповетке

Судац их посматра, замислио се и — пише. Наједном полиже главу и упита Спасоја: —Можда га нијеси на мртву убио? —Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва!

Затим, наоко једнако једак, рече као у вјетар, не гледајући никога у лице: —Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу.

Тих дана господару Вељку стиже од Спасоја упутница на пет златних лира; пише му да му их на његово име дарује Цвијети, а она, како их прими, нека крене на пут.

” Чула је у селу да пише да му је у Америци добро, но свеједно да жуди повратити се. Поздравља све који за њ упитају и пита је ли још обилат

А варала се, јер ми већ давно не бијасмо заједно, па тако охладњесмо један према другоме. — Ни мени не пише већ дуго, — одговори ми она кад јој рекох да немам од њега гласа.

— Ни мени не пише већ дуго, — одговори ми она кад јој рекох да немам од њега гласа. — Не пише ми, — понови па се као сјети и порече се: — Лажем вам, писао ми је једном, — продужи старица очито бистрије, као да

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Он је једном приликом, у огледу о Борисаву Станковићу, казао да је највећи писац „нарочито онај који пише најбољом синтаксом“, а затим додаје: „Синтакса, то је геометрија мисли.

Зато се о њима обично пише такорећи у низу, кад се даје преглед важнијих особина целе групе песама или чак целе врсте.

носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним илузијама над отвореним провалијама нисам рука што пише задатке који се допадају свима.

код наших савремених критичара, ставља на одређене муке сваког ко се с дужним пијететом и љубављу прихвати да о Мишићу пише: већ прву реченицу, и нехотице, започињете подигнутим гласом, који, на крају крајева, одузима контролу над текстом.

онда се о смени двају разумевања природе и назначења поезије може говорити од тренутка када је Мишић почео одлучно да пише против сентименталне и површне лирике „меког и нежног штимунга“, а на другој је страни Милан Богдановић Матићевим и

Није, према томе, свеједно како ће се писати о тако тананом градиву као што је поезија. Ко о њој пише аљкаво, већ му унапред не верујемо. • И, при крају разговора, три личнија (не и приватна) питања.

• И, при крају разговора, три личнија (не и приватна) питања. Колико су студије о књижевности одређене оним ко их пише, то јест, колико кроз избор тема, стил писања, па и резултате истраживања, просијава тумачева личност?

Она одаје да би то било као кад бих са стране на себе гледао. Вероватно код сваког ко о књижевности пише постоји и избор по сродности. И постоје писци којима се често и радо враћамо.

Прекида, дисконтинуитета негде има мање, негде више“ – пише Петковић у завршници свога московског реферата: „Српска књижевност има у свом развоју врло оштре ломове и дуготрајне

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

) ДАРА (чита): „Живана Поповић министарка”. (Говори.) Па шта? ЧЕДА: Како па шта? Откуд се на картама пише „министарка”! Као да је то занимање: министарка. ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради.

ДАРА: Али зашто? ЖИВКА: Замисли, усудио се да тера спрдњу са мном. Убићу га, па нека идем на робију и нека се пише и приповеда: отишла је на робију што је убила зета. ДАРА: Па шта је, забога, урадио? ЖИВКА: Дошао је да ме проси.

РАКА: Откуд ја знам! АНКА: Сиромах човек, а баш ништа није крив. РАКА: Е, а што је скинуо капут? Ето, у новинама пише да је скинуо капут. АНКА: Зар и то пише? Ју, боже! А, бога ми човек је сасвим невино скинуо капут.

РАКА: Е, а што је скинуо капут? Ето, у новинама пише да је скинуо капут. АНКА: Зар и то пише? Ју, боже! А, бога ми човек је сасвим невино скинуо капут.

Ама, како то, молим вас, зар може бити закона по коме полиција нема власти? ПЕРА: То је ваљда зато што овде не пише о вама, него као да се све то дешава у Кини. ЖИВКА: Искинио се он дабогда никакав!

Море, земљу ћу да прогризем, па ћу да га нађем, а већ кад га нађем, запиштаће мајци и проклињаће час када је научио да пише. Задавићу га, разумеш ли, ево овим ћу га рукама задавити. ВАСА: Де, де, де! Опет си пала у ватру.

ЖИВКА: Шта кажете?!... Ју, прегризла језик дабогда! Каква оставка? НАТА: Кажем само: овај насигурно пише. ЖИВКА (узруја се): Ама, је ли то могуће? НАТА: Ех, како да није могуће.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

развио: „Ја ту његову синтаксу сматрам одиста једним жалосним недостатком”; „Највећи је писац, напротив, онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!

једним жалосним недостатком”; „Највећи је писац, напротив, онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!” Дучић затим поентира: „Синтакса, то је геометрија мисли”, итд.

Тако је веома индикативно што се примедбе упућиване Борисаву Станковићу приближно у исто време кад пише Богдан Поповић, и то све заједно узете, лако могу подвести под Поповићеве карактеристике „декадентног” песништва, које

карактеристике „декадентног” песништва, које је сменило претходно „виртуозно” песништво: Станковић, могли бисмо рећи, пише „у разлабављеном облику, у стилу неправилном и мутном, често сплетеном”, његово је дело „долазак примитива у високо

Стога је Дучић и могао тврдити да је највећи писац „онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!

Стога је Дучић и могао тврдити да је највећи писац „онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!

Према томе, Дучић је у праву кад каже да је за њега највећи писац „онај који пише најбољом синтаксом”, као што је у праву и Б.

57 Борисав Станковић се, напротив, налазио с оне друге стране: он пише несигурном и често невештом синтаксом у часу кад њена модернизација, и канонизација, у београдскоме стилу тече у

Борисав Станковић, сем тога, не само што није био спреман да дисциплиновано, по плану пише роман с натуралистичком тезом, него није био спреман ни да уопште пише са ма каквим програмом на уму.

није био спреман да дисциплиновано, по плану пише роман с натуралистичком тезом, него није био спреман ни да уопште пише са ма каквим програмом на уму.

Тако није случајно, рецимо, ни то што дневник који Петар Рајић пише о себи није насловљен Дневник Петра Рајића, него Дневник о Чарнојевићу: одговор на питање ко је тај Чарнојевић

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Чуваће га као брата. Докле буди суђено да се поврати Србија. Кроз три месеца, кроз три године: и хоџе веле да тако пише у ћитапу. Спаваће са њим у његовој одаји; његова се жена неће од њега крити.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

— Ако има надзвездија, Где вечита зора свити, Наше душе, мили друже, Онде ће се загрлити, — Ал’ ми црним словом пише: Ту, на земљи, никад више! »Јавор« 1890.

Прочитајмо што нам повест пише — ’Ваких гробâ наћи ћемо више: На сваком је зимзелена трава, Из свакога светлост просијава, Светлост снажна духа

Застава се у вис диже, Али једна само На њој пише: „Српство пада, Ал’ ми га не дамо! Око храма светиње нам Биће бедем живи: Слози нашој, жртви нашој Нек’ се свако

»Стармали« 1884. ХРИСТОС НА МОРУ (Уз слику) Возили се (тако књига пише) Апостоли с учитељем Христом, Возили се по морској пучини; Море мирно и глатко му лице, Над њим лете тице

Један, осам; осам, седам, — Наслов му је то. С тог ће листа свако читат’ Што напише ко. Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће гром.

Један, осам; осам, седам, — Наслов му је то. С тог ће листа свако читат’ Што напише ко. Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће гром.

Бŷните се, бŷните се, и питате: Зашто то? Над „Шетњама Новосадским“ данас пише цифра сто. Абуказем данас шеће стотинити ево крат.

?“ Ил’ можда ништа не чекаш више Већ што се снази несложној пише, Да један уздах пепô распири, А жртвеник нам опет замири, А један синак — ма који буди — Да скупи жуди из наших

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ако будеш хтео Да учиниш стварним туђе речи Да похвалиш туђе срце Онда ћеш зажалити што си песник Јер песма се не пише она се живи Песма није песма ако није радосна Ко никад није похвалио туђе срце Тај се предао на милост и немилост

додирну се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се пише само зато Да та реч не би морала да се каже Тако речи једна другу уче Тако речи једна другу измишљају Тако речи једна

варај врата, пише на вратима Поезија зија у своје глупо п Песме сме свако да пише И онај који не зна како се пишу Велика слова од данас

варај врата, пише на вратима Поезија зија у своје глупо п Песме сме свако да пише И онај који не зна како се пишу Велика слова од данас непотребна Што је више глувих Песма добија у времену Покажи

Душо, животињо коју прати сета, Упознај нас с мразом који пише песме; Шумо тешка римо накрај бела света, Зар зло побеђено ни запевати не сме Пред новим злом које почиње да цвета?!

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: Дела, шта пише?... Проучи сам! Стамбол ме није књизи учио, А српске земље лузи сенасти И не познају црну мазију Којом се пуне

А сада збогом!... Ја послом одох, А ти се сећај часа стравичног, Не кô што пише књига дебела: Народ ће бити страшан судија!... (Хоће да одлази.) ХАСАН: Још нешто...

) ХАСАН: Још нешто... ГЛАВАШ: Чуо сам све И разумео куда нагињу Сулејманове ћуди смишљене... ХАСАН: И ово пише: „У Станоја се негде прикрила Војводе бившег ћерка једина, Па сад је тражи мати њезина“.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Черњајев је био јако љут на ово извешће. — Је ли могуће да то пише Прапорац? стаде викати ђенерал, па онда и не чекајући одговора додаде: — То није могуће, та он је тако храбар човек!

Ви то нисте добро прочитали. Није могуће да он тако пише. Покажем ђенералу разговетан потпис, а он се чисто помами. — Пишите повика он гневно — и продиктира ми те на противној

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Пуне очи жара; Пуна уста сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У погледу пише, Да ни само не зна За чиме уздише; Што би знало чарне Не склапати очи Грлећи, љубећи Три божије ноћи.

ХХХВИИ Празан је листак овај, Не пише ништ’ на нему, — Ал’ сад ће песма бити, Осећам то по свему. Ах, преварио сам се, Сагрешио сам Богу; Хтео сам све

Ово перце анђô И не тражи више, Он га је и послô Да Ћулиће пише. ЛІX Ти ме питаш, што те гледам, У душу ти поглед журим; Ти ме питаш, што те гледам, — Гледам, гледам — па

Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора. Добро дошло, чедо моје, Ако ти се пише, Да ти живот своме роду За слободу дише.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Петнаестог септембра у шест и четрдесет и пет... — Али увек, у „четрдесет и пет“ — дира га Мишић. — Овде тако пише, молим... У то време, дакле, изиђу на положај наших шест чета.

Бугари су почели да регрутују наше младиће, али они беже из војске. И један од тих пише: „Захваљујући нашем дичном цару Фердинанду, обукли су нам униформе и извукли из наших загушљивих кућа.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Истовремено, по Бачкој се певала друга, у славу Стевана Заке, кандидата Бачке: ...Када пише, Добога уздише, Кад говори, Педесет умори. — — — — — — — — Сваком у инат — Зака нам је аблегат!

Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.

Оне хоће да се жених родом можно хвали, Ови — да им вјено мошњом дебелом превали, Да се пише високо-, пре-, и от да имаде, Да слугама валбе даје, — ко је, да се знаде!

Дукат — ни то није благо! Само папи није драго Што рад’ тога једну више Чивутину векслу пише, И то све на хипотеку, Док се игром новци стеку; Ал’ шта ћете — човек прост, Не зна што је кући дост’!

Зато пева, декламира, Чита, пише, клавир свира А игра балете, И представља комедије Баш к’о да је Италије Ког театра дете.

Рачун сваки вешто пише На хиљаде, и још више, Само не зна бројит; Сувенир зна лепше вести Нег’ чарапе своје плести И кошуље кројит.

Што је занимљиво, преопрезни Радојчић не сматра доказаним, и наравно не без разлога, да је Плач дело Орфелиново; он пише: „Садржина ове песме не даје сасвим сигуран одговор на питање — ко ју је написао?

Тако Ћоровић у Предговору Српској грађанској лирици XВИИИ века, XXИИ, пише да је у песмарици Матије Ивковића преписан Горестни плач, а потом и Плач (в. о томе и Остојић, Захарија Орфелин, 100).

М. Грујић, у својој књизи Српске школе од 1718—1739, Прилог културној историји српскога народа, Бгд 1908, 152—3, пише ово: „Рајић је погрешно — по сећању — навео да је Козачински ову драму још 1733. г.

Спремио за штампу др Никола Радојчић. Сремски Карловци 1914, 18—9) пише о иришкој куги и следеће: „...какав је страх и ужас народ трпио, довољно изјаснити се не може.

” „Мармонтел је, додуше”, — пише П. Поповић — „указао да су те речи (наиме, у Мармонтеловој причи Доситеј има укупно три песмице сличног постања. — М.

Суботић у чланку Неке черге из повестнице сербског књижества, Летопис, књ. 75, 1846, 119, пише да ову Доситејеву „песмицу и данас многи и многи певају”. ПЈЕСНА НА ИНСУРЕКЦИЈУ СЕРБИЈАНОВ (стр. 79).

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?

“ Гле безбожника! Крвника! Турчина! Куда га води смелост свирепа? „Крвљу бојити?...“ баш тако пише, Азијски скот! нечовек! грдило! Али — Опрости, боже, женску прехитрост!

донекле виђасмо капетана у небројној чести нашијех крволоках, ђе оштрим палошем по грудима потучене измети крстове пише, бог му помогâ!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Писарчић (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише). Давид: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљô кô прасе у сурутку?

Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље. Судац: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој... Но, како се то зове?

Ш.). То веле кô пише: царска шума. Боже мој, Боже, чудне лепоте у вашег цара! Боже мој, Боже, сваком ли се данас одаје чест: царска шума!

Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље. * Поглавица Земаљске Владе за Босну и Херцеговину, Његова Преузвишеност, господин барон Јохан

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

С јутра стража би ме пијану нашла И шибала бичем по жилама вратним. - И жене ми пише страст до кости голе! И у шаторима вриштала сам ратним, Док ме очи, уста, док ме груди боле, Срећна када мучим,

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

У мојим је рукама, гледам га, а не знам шта у њему пише. Не можеш да издржиш, па то ти је. Слађе је мени прочитати туђе писмо но појести три порције сутлијаша са циметом, а

Чула си шта у писму пише и тако ће и бити. Он ако не стигне данас, стићи ће сутра зацело и онда... Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине!

Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година. Па онда, и да га ухапсиш, камо ти код њега револуционарни и

Ко зна шта се ту крије, јер ти револуционари имају тако неке шифре, па једно пише а оно му друго значи. ГосподинЖико, молим те обрати и ти пажњу. ВИЋА (чита): „Дванаест марама за нос”... КАПЕТАН: Хм!

Хм! Дванаест марама за нос”. Кобајаги! (Воки.) 'Ајде, реци ти нама поштено, шта си тиме хтео рећи? БОКА: То што пише. КАПЕТАН: Читај, господин-Вићо, дале! ВИЋА: „Шест кошуља, три пешкира, четири пара гаћа”. КАПЕТАН: Хм! Хм!

Две јегерке. (Ђоки.) Дедер ти, младићу, реци искрено, шта си мислио под тим „две јегерке”? БОКА: То што пише! КАПЕТАН: Слушај, младићу, да ти дам један сасвим родитељски савет.

(Збуни се, не зна шта ће.) Овај, како да кажем... Чекај, молим те! Ко пише то писмо? ВИЋА (загледао је крај писма. Злобно): Пише га ваша ћерка, господине капетане! КАПЕТАН: Шта кажеш?

) Овај, како да кажем... Чекај, молим те! Ко пише то писмо? ВИЋА (загледао је крај писма. Злобно): Пише га ваша ћерка, господине капетане! КАПЕТАН: Шта кажеш? То не може бити! Откуд моја ћерка може бити тако писмена?

) А овај... Шта би ти рекао, господин-Вићо, на кога се као односи ово што она пише? ВИЋА: Па на вас, изгледа. КАПЕТАН: И ја бих тако рекао. Одмах сам познао себе. (Грађанима.

) Ово се писмо, господине Вићо, неће читати! ВИЋА: Мора, господине капетане. КАПЕТАН: Ово се писмо неће читати! Где пише да се морају читати писма која пише моја ћерка? ВИЋА: То је докуменат нађен у џепу код окривљенога, а ово је истрага.

ВИЋА: Мора, господине капетане. КАПЕТАН: Ово се писмо неће читати! Где пише да се морају читати писма која пише моја ћерка? ВИЋА: То је докуменат нађен у џепу код окривљенога, а ово је истрага.

Ја гутам то и трпим, јер имам друга обећања, а оно – ево, госпођица пише љубавна писма. Па сад не дате још ни да се чита, иако то мора да буде. КАПЕТАН: Чекај, де! Чекај мало! (Грађанима.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

првовенчани српски краљ, имао је задатак да изнесе цео Немањин живот и постхумна дела, према захтевима жанра који пише. За то је морао тражити разне изворе. За извештај о Немањином успону преузео је повест из историје Ђурђевих ступова.

Иако пише по налогу двора, Доментијан је био довољно удаљен и од актуелне власти и од догађаја које описује, те може да поступа

У истом правцу наставио је да пише и Данилов анонимни Ученик. Он је описао живот свога учитеља (после 1337), али је у њему обрадио само духовни живот и

Међу њима је Григорије Цамблак, који за време свог кратког боравка у Дечанима пише Живот Стефана Дечанског (око 1405) као великомученика, потпуно у традицији бугарске Трновске школе, у строго

Вук прича као непристрасни сведок а Прота као ангажовани учесник устаничке епопеје. Он пише стилом надахнутог усменог приповедача, код кога има једноставности и наивности али, исто тако, тешке животне збиље,

И кад пише у везаном и кад пише у слободном стиху, препознаје се традиционална лирска песма. Раичковићева транспозиција песничког

И кад пише у везаном и кад пише у слободном стиху, препознаје се традиционална лирска песма. Раичковићева транспозиција песничког доживљаја у природу

тематике, док је, насупрот њима, Младен Марков (1934) приметно традиционалан и кад се дубље враћа у историју и кад пише о поратном селу. У историју, даљу и ближу, враћа се и Војислав Лубарда (1930).

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Да не седи узалудан, да штогод не сломи док се не вечера, натерали га да пише, учи. Његово округло, доста здраво лице види се нагнуто над таблом, а чује се како по њој шкрипи писаљка.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Кмет ми седи у столу Те ми пише икону, И светога Николу; Ћер му седи у двору, Те му везе мараму Да покрије икону, И светога Николу.

Ћипико, Иво - Пауци

Петар оде, а писар опет сједе и пише. Писмо већ је био по формулару саставио, требало га само испунити. А попунивши га, диже се и пође к прозору.

—А ко ти вели да ја не видим? — љутит ће поп. —Не љути се... к'о велим тако .... —Ево, — говори поп Вране и пише у књигу, биљежим дан раставе од сутра до треће наповједи.

Војкан протрне. Мора да судац рђаво нешто пише, жури му се, перо му лети по хартији... Судац изрече осуду: Војкан се осуђује да има да исплати Петру дванаест круна

Узе перо и хартију и пише Злати да га не ишчекује, а нека не води бриге о ономе што су последњи пут уговорили, и о чему она му пише.

и хартију и пише Злати да га не ишчекује, а нека не води бриге о ономе што су последњи пут уговорили, и о чему она му пише.

Та га вијест љуто жацну: — И ти? — рече сухо. — Е, да ча ћемо овдје?! Брзо ће нам све однит', а брат пише да је посла' пинезе. — А оно двоје старих? — измаче се Иву. — Остаће... Ако нам бог провиди, нећемо их запустит'.

— Далеко је то! — притрже га она замишљена. — А ти не иди! — Ваља да грем! — одазове се живље... — Брат пише да сам потрибна за посао... — А како ћу ја без тебе?

— А што вам син из Америке пише? —преокрену Иво разговор, јер за оно што му је старац приповједао он је већ давно знао.

— Да нй њега, не би нас ни било! — одговори жена и настави: — Пише да шаље пинезе за пут обома. Чекамо дан по дан. Нека греду!... Остаћемо сами...

Сађе са сједишта; и са сином пође у дућан. Пође иза банка и узме једно писмо: — Гледај ча брат пише! — и гледа у писмо, а дебели му подбрадак јаче отскочи. — Пише да се вино слабо продаје и да су трошкови велики.

Пође иза банка и узме једно писмо: — Гледај ча брат пише! — и гледа у писмо, а дебели му подбрадак јаче отскочи. — Пише да се вино слабо продаје и да су трошкови велики.

Ишла би и с Турчином, само нека је мушко. Ма нека дође, ако сми — запријети јој и ућута. — Пише ли ти старији син Петар? — обрне говор Иво. — Јур давно не знам за њ, — одговори стари Анте.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

да се врпољимо од нестрпљења, замочио је гушчије перо у раствор чађи или другог нечега црног и љигавог и почео да пише.

а знао сам толико да могу прочитати, додуше уз натуцање, оно што је написано, закључио сам да тај усукани калуђер пише сасвим добро, али да је Димитрије бољи.

да су такви обичаји у преписци са владаоцем, да краљ не подноси простоту, воли китњасте и отмене реченице јер се тако пише у Константинопољу, па му је стало да своје људе научи лепом опхођењу какво је код Грка.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Мој бледи парнаски сабрат, што самом љубављу дише, У зноју лица свога што своје стихове пише, Већ ми је постао мрзак са овога плачевног вида, Јер ова жалосна луда ни бога нема, ни стида: Где год ме увреба само,

Та то није тешко то је барем лако, Намрштићу чело, почећу овако: Зграби перо иза ушију глади косу, мрда уснама и пише но брзо оставља перо. Аја, то не иде. Врло добро знадем, Привикаће људи да Јакшића крадем. Аја, то не иде...

“ А Србин ће њему: „О Господе јаки! Ја бих жељно искô новина ма каки', У којима пише шта ли доле раде, Какве нове сплетке пред изборе граде?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

“ - „А шта пише у тој књизи о судбини нас, појединаца?“ - „Ништа, драга пријатељице! Са таквим се ситницама та узвишена књига не бави.

И цариградске новине објављују мој долазак. Тако ми бар пише један пријатељ са којим сам проживео неколико година у инжењерској пракси.

У моме дневнику пише: Стигли у Цариград 2 маја до подне, небо облачно, Мраморно Море сиво као пешчар, Стамбул прљав, станица мусава.

Довршили сте онај посао који су некад почели наши свети оци, први христијани и апостоли. Та зар не пише у деветнаестој глави дјела апостолских: „А многи сабраше књиге и спалише их пред свима; тако здраво растијаше и,

“ „Али Галилеја хвале!“ успротиви се онај други. „Хвале! Хвали га фукара, зато што говори и пише језиком пастира, без реторских обрта, без класичних цитата. А и одакле му их?

“ упита један из гомиле. — „Шта рекоше? Да то падање ништа не доказује, да је тачно оно што пише у Аристотелу, а не ово што су својим оком видели.“ Сви ударише у смех сем оне двојице Кремонинијевих ученика.

шта да уради са александриском библиотеком, а овај му је одговорио: „Ако се у тим књигама налази што и у корану пише, не морамо их ни читати, а ако садрже нешто противно Мухамедовој речи, не смемо их читати.

Но чујте шта још нешто у овим књигама пише: „Са свог обитавалишта, завитланог вековним вихором, открио је човек, тај сићушни створ, законе које слуша цела

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Сви се гротом насмејаше Кнез Данило највише; Па одговор Омер-паши На фишеку он пише: „Родио се с' да крст браниш А сад си му ти злотвор, Потурице Омер-пашо – Фишек ти је одговор!

Покреће 1765. Славеносербски магазин, први часопис Јужних Словена. Пише поезију („Мелодија к пролећу“, „Плач Сербии“ итд.), уџбенике за школе, издаје монографију Живот Петра Великог.

Књижевно дело овог писца је веома обимно и разноврсно: пише песме (Лира Јована Суботића 1837, Босиље 1843. и др.), класицистичке оде, епове (Краљ Дечански 1846, спев Потопљена

Био је православни свештеник у Истри, Далмацији, Дубровнику и Задру. У православном селу Перој у Истри почео је да пише песме. Био је уредник календара Орлић у Цетињској читаоници и председник друштва Славјански дом.

Један од набољих писаца романтизма, Јакшић пише поезију, приповетке (четири збирке) и драме. Умро је у Београду. Мита Поповић (Чика Мита Поповић) (1841–1888), српски

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Мало је болело родитеље његове што им, откад се оженио, никако није долазио. Пише, зове, али сам не долази. Једног дана Ристана опреми мужа на пут.

Ристана лежи у воденој болести и дићи се неће. Сека је родила мртво дете, не осећа се најбоље, муж њен пише да би добро било да је неко одведе до оног блата где се некад лечила. „Ко да је води!

” — бризнуо је у плач мајстор Коста. Риста је могао бити помилован још пре два месеца, али није хтео да пише молбу. Срећко — засуче се, припаше материну кецељу, ради по кући све сем кувања, мајку диже и премешта, стигне и у

Једног дана заборави све, леже у постељу, и позва адвоката. После сахране — не пре — да адвокат пише Ристи, а ако Риста не може доћи, онда Секи. Адресе деце своје само је отприлике могао дати.

Сва три писма су од матере моје. Видиш по датуму да су дошла једно за другим, а ти си лежала. Пише, да ми даш, колико мислиш, као мој мираз, сестра сам ти, каже, и да онда идем код ње у Трст.

ње— Ти, Нано, купиш сав свет, па би, ја знам, скупила и њу, али она унапред поручује да овамо не би дошла нипошто... Пише, ако би ти пристала да ме пустиш, и ако би ме ко пратио, да то не будеш ти.

Госпа Нола седи у једном ћошку и рачуна. На свој начин. Дечја таблица од шкриљца пред њом, по њој пише и брише, и напослетку оно што је тачно израчунато преписује у доста малу свеску, прилично искрхану, и више пута

Кад је Павле био у петом разреду гимназије, сви су његови другови знали за две ствари: да Павле пише песме; и да увек има новаца и зна неки особити систем руковања новцем.

Тркунић ме једнако прогања: „Ваш је задатак из српског језика опет био о б р а з а ц Милану Марићу. Милан просто пише као ви.” — „Али, можда, господине професоре, ја пишем као Милан.

Да ли си ти то кад од Рибарића очекивао? — Нисам знао за то, али кад кажете ти и Тркунић, што да не. Књижевност се не пише пером, знаш ти то сам врло добро. А затим, демони нису последњи људи у литератури.

Енглески није знао. Али се у себи питао: зашто је Павле изабрао, некако снобовски, да пише о крајевима које никада није видео? Ускоро се та књижица појавила и на српском језику.

Писац књиге, на жалост, никада није посетио крај о којем пише, али аутентичност података помогла је да се у овој књизи слију проживљени живот и право лично искуство оца, и извесна

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ако живот човечји и има какав предговор, он је тако интимне природе да се о њему уопште и не пише. Али се мени предговором ваља оправдати што сам предузео овај посао — писање биографије — којим се обично баве пропали

молећи вас за „искрени суд“, претпостављајући, разуме се, да он буде повољан; државник, који у плаћеним новинама пише чланке о својим успесима; денди, који се себи диви у огледалу и намеће се да му се и ви дивите; војник, који се

вам каква госпођица сањалачка погледа и топла осмеха поднесе своју лепо укоричену споменицу, на којој златним словима пише „Поесие“, а која представља тако раскошну колекцију људских глупости.

Тај мој друг није морао издржавати никакву дијету, већ је успешно наставио писање стихова, те ено га и данас још пише стихове за надгробне споменике и натписе на општинским славолуцима, приликом великих свечаности.

на испиту, и врло корисних опомена, сличних оним таблицама на улици која је раскопана због канализације, на којима пише: „Пази, не иди лево!“ Ето, ту леже прве инспирације, које заразе цео гимназијски разред те пропева.

Требало је дијетом окрепити стомак да буде кадар сварити тринаесту љубав. Q. Б. Ф. Ф. Ф. С. Q. б. ф. ф. ф. ѕ. пише у врху докторских диплома. Qуод бонум, феліx, фауѕтум, фортунатумqуе ѕіт!

доставља да сам свршио универзитет, па онда стручни гласник службеника истог ресора у коме сам и ја поче отворено да пише: „Не може бити напретка овој струци догод се у њу увлаче и људи који су свршили универзитет!

Јест, у пресуди пише да ти се то рачуна као олакшавна околност, али те, заједно с том околношћу, отерају на робију, па шта ти онда вреди.

се опет вратиш у фронт, а ако се пушка поквари, образује се комисија, прегледају је са свих страна, проучава се ствар, пише се реферат, пажљиво се пакује и шаље на оправку, па се здрава здравцата враћа у фронт.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Али оно што је настало после тога, то нисам кадар ни да схватим, ни да појмим. Кажу да у Светом писму пише: ко те удари по једном образу, окрени му и други. А ми смо изложили и образ, и трбух, и леђа И душу, па и живот...

Скела крете... Пристиже и друга скела. Гледамо где ли ће нас. На пучини је огроман црн пароброд. На његовом прамцу пише: „Мирмидон“... Пловили смо у том правцу. Наша скела била је као љуска према ономе црном огромном џину.

— Видео сам... видео, на станици, наше машине, и вагоне, где пише: „Српска државна железница“ — и из очију му потекоше сузе. И Луки се очи овлажише. Он шмркну и брзо запали цигарету.

Окретао сам га са свих страна размишљајући ко ли ми то пише тако дугачко писмо. Отворио сам коверат и нестрпљиво Окренуо последњу страну писма... „Твој Драгослав“.

— Био сам... — Откуда ви на Кајмакчалану?... У званичним извештајима ваш се одред нигде не помиње. — Шта пише у тим извештајима ја не знам, нити сам их читао. Али да је комитски одред освојио Кајмакчалан...

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

И гле, поче да чита, поче да пише, поче да разумева дечак учитељеве речи. Растварала су се пред њим чуда земље као велика, с љубављу написана књига.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! 1905. ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва И да склопиш очи на душеку меком!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

у биографији деспотовој, писаној 1431 дакле, само 42 године после боја косовскога у положају да добро буде извештен, пише о косовском боју: „Уста, наиме, кнез Лазар и пође на Турке. Бој се догоди на месту које се зове Косово, и би овако.

са садржином; такви су: „Још зорица није забелила“, „Честе књиге иду за књигама“; затим они који почињу речима: књигу пише, вино пије, кад се жени, коње јашу, славу слави, храни мајка, рано рани, бога моли, протужио, разболе се, санак снила,

Када дође бијелу Леђану, лијепо га краљу дочекао: вино пише неђељицу дана. Тада рече Тодоре везире: „Пријатељу, Мијаило краљу, није мене царе оправио да ја пијем по Леђану

“ Тешко свуда своме без својега! 2 ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА Књигу пише жура Вукашине у бијелу Скадру на Бојани, те је шаље на Херцеговину бијеломе граду Пирлитору, Пирлитору према

је шаље на Херцеговину бијеломе граду Пирлитору, Пирлитору према Дурмитору, Видосави, љуби Момчиловој; тајно пише, а тајно јој шаље, у књизи јој овако бесједи: „Видосава, Момчилова љубо, шта ћеш у том леду и снијегу?

Дође књига љуби Момчиловој, књигу гледа љуба Момчилова, ону гледа, другу ситну пише: ,,Господине, краљу Вукашине, није ласно издати Момчила, ни издати, нити отровати: у Момчила сестра Јевросима, готови

нејак царевић Урошу, ћути д'јете, ништа не бесједи, јер не смије од три братијенца, братијенца, три Мрњавчевића. Пише књигу Вукашине краљу, пише књигу и шиље чауша до Призрена, града бијелога, до онога лротопоп-Недељка, нека дође на

Пише књигу Вукашине краљу, пише књигу и шиље чауша до Призрена, града бијелога, до онога лротопоп-Недељка, нека дође на Косово равно, да он каже на

он каже на коме је царство: он је св'јетла цара причестио, причестио и исповједио, у њега су књиге староставне. Пише књигу деспоте Угљеша, пише књигу и шиље чауша до Призрена, града бијелога, до онога протопоп-Недељка.

Пише књигу деспоте Угљеша, пише књигу и шиље чауша до Призрена, града бијелога, до онога протопоп-Недељка. Трећу пише војевода Гојко, и он шиље огњена

Пише књигу деспоте Угљеша, пише књигу и шиље чауша до Призрена, града бијелога, до онога протопоп-Недељка. Трећу пише војевода Гојко, и он шиље огњена чауша; а четврту царевић Урошу, пише књигу и шиље чауша.

Трећу пише војевода Гојко, и он шиље огњена чауша; а четврту царевић Урошу, пише књигу и шиље чауша. Сва четири ситне књиге пишу и пошиљу огњене чауше, све потајно један од другога.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Језик му је Кано перо скорописца књижевна — Не пише ни с пером, Него са својим прстом Без мастила. ФИНИК »Финици проналикују јуначком окрету на бранику; одољивању и

крше ако би и од самих кедрових дрвета били; нејма те јаке штаке на коју би се старац слободно подапро; ломе се. Пише се да глас Господа Бога ломи кедрове; један је тај штап од корена Јесеова непревијат.

високо, Приличан ђакону кад служи летургију, Обучен у свиленој, пазлатастој одежди, Што се зове стихар и подир се пише. И по груди бијаше с златним хораром препасат. А косе му на глави сафи седе Бијаху беле ка снег!

), ево, што ти се за твоје нечовечаство од Бога пише. Мани: измерило се је твоје царство. Текел: кривда је претегла. Фарес: прошло те је већ и другом је издато!

« А како то удари, вода слатка, лепа ка медовина, посукта нагло из камена и пише сви ону воду докле онде преседише с одморањем се од путовања.

ЈАСЕН Пише неки доктор, зовоми Плиниуш, за јасеново дрво да има велику у себи страховиту снагу на земљане гадове. И змије и гуштер

Врло скупо украси му ћивот и тамо га поштено положи стајати му. Врло лепа миризма из ћивота му, пише се, да излази. И може бити да и досад онде стоји, како овде за њега се пише.

Врло лепа миризма из ћивота му, пише се, да излази. И може бити да и досад онде стоји, како овде за њега се пише. Ако га не узбуду однели куд Римљани кад су харали Цариград, и многе су свеце и свете ствари покупили по источној

Но ето, и за те Једемске воде неки књижевници о себи мудри, износе да нису то исте право реке ни воде што се за њих пише, него о нечем другом бају да се то говори.

Пророк божији и то упослова! Бисер паде у блато! А крошто то би? Зашто изађе из памети. Штоно се пише: сваки се човек у три посла и мами и беси се. Кад се разљути и опије и кад се распали на жену.

(неки Ахар именом) с кришем полакоми се и ђикну себи једну свилену атлаџу, капама је била, зубун ли, — шарена риза се пише. И кроз то једно дуговање на сав табор хушум пуче.

своје хаљине и паде од туге ничке на земљу, узе јецати и с плачем до Бога оне мобене му речи изговарати, ка што се пише о томе, — и није сад време за све по реду указивања. И што му на то изрече господ владика?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Што он напише, то је било написано. А и то му је не један рекао да је његово перо, којим он пише, просто једна жаока умочена у жуч, а и он сам се често с уздахом изражавао да „пише крвљу срца својега и соком живаца

рекао да је његово перо, којим он пише, просто једна жаока умочена у жуч, а и он сам се често с уздахом изражавао да „пише крвљу срца својега и соком живаца својих“. И то није, да кажете, одскора — одвајкада је то.

Онда пише у новинама: — „Таљигаш“, реци Прока, „и вешерка Соса живе наочиглед света и полиције невенчано. Живе на саблазан свету