Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Нећете ми веровати, ал’ баш је човек тај мој побратим! А знате ли по чему су њих двојица побре? То је такође чудна историја. Један је вучићевац, а други обреновићевац!...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Тамо, брате, ено сунце седа, Једна љуба на војна изгледа, И ево га, на ножу му, побре, До две турске, до две главе добре, Она преда њ: „Здраво, мили друже!
“ А мој побре, ала ти се жари, Ал' се кува, ала ти се вари, Ал' се врти крај огња пециво, Ал' се спрема то румено пиво.
господска под небом милина: Већ дан један — већ и други ето — Пате јањци, пати винце клето — Већ и трећи — амо, побре мио, Но већ си се, брате, задоцнио. Веће Гојко окрочи коњица Што поклони њему Жеравица: „Збогом, збогом!
“ На ово је јунак Радивоје Мало лице разведрио своје, Јоште рече: „Хеј мој побре мио! Какве мане — куд си замислио? Та што год је на свету дивоте, Све то Цвета за себека оте.
ватру, друсто разређује, Па оли је задобити тако, Оли тако ол' тужан никако, Гњевно јунак зуб'ма зашкрипио: „А мој побре, баш си ме убио.“ Глени Турке — већ су близу горе, Већ веселе започеше зборе: „Јала, кардаш!
Месец сину — а мој побре, глени, Већ су одсвуд Турци опкољени, Ђаур стискâ кâ никад дојако, Бар Турцима учини се тако, Те зовнуше Мухамеда
А ти наши сиви тићи, Југовићи, Обилићи — Да ли и њи клета смрти За навеки у гроб спрти? — О не бој се, мили побре, После лоше биће среће добре; Српска пушка севка из грмења: То су, брате, предивна зламења.
82. На западу увек седај, На истоку увек грани: Ао побре, само гледај, Докле ми се попишмани, Па љутито једном зађе, Никад више не изађе! 83.
“ Тако пита девојку Милета, А јунаку одговара Цвета — Цвета, побре, јесте име њено, Још је мома јуначко колено, Јер да беше лошега колена, Када виде јунака мамена Како сину од
“ — Рече старац, па седа јунака; А долете ћерчица му лака. Нуто, побре, њене пусте муке! Носи јела, те од сваке руке, Носи пива, љуте шљивовице, Па је точи у златне чашице, Носи бела
“ А мој побре, ала ти се жари, Ал' се кува, ала ти се вари, Ал' се врти крај огња пециво, Ал' се спрема то румено пиво!
Помоз', Боже, пуче једна диљка, Па истера око на потиљка, Ал' не, побре, оном српском сину, Веће пустом српском душманину.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Оста соко у опсени голубичиној, Дуго није побре вид'о, не годи му бој; Дуго није, - једва, једва, даде им се срест' Ал' за побру већ не беше побратимска свест.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад се побре накитиле вина, онда рече Танковић Османе: „Побратиме, Бојичић-Алија, јеси л’ био скоро у Приморју, у Приморју, у влашко