Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁵⁰ Гете, Ј. В., „Српске песме“, у: Кољевић, С., Ка поетици народног песништва (страна критика о нашој народној поезији), Просвета, Београд 1982, с. 152. ⁵¹ Дворниковић, В.
, Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цетиње 1968. Гете, Ј. В., „Српске песме (1825)“, у: С. Кољевић, Ка поетици народног стваралаштва (страна критика о нашој народној поезији), Просвета, Београд 1982. Гете, Ј. В.
Гете, Ј. В., „Српска књижевност (1824)“, у: С. Кољевић, Ка поетици народног стваралаштва, Просвета, Београд 1982. Глик, Л., „О уроцима“, ГЗМ, 4, Сарајево 1899. Глушчевић, М.
Грим, Ј., „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица (1814)“, у: С. Кољевић, Ка поетици народног песништва, Просвета, Београд 1982. Грим, Ј., „Народне српске пјесме (ИИИ, 1823)“, у: С.
Грим, Ј., „Народне српске пјесме (ИИИ, 1823)“, у: С. Кољевић, Ка поетици народног стваралаштва, Просвета, Београд 1982.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Развој модерног песништва могао би се, у извесном смислу, схватити као ширење и продубљивање отпора према поетици романтизма. Модерни дух се оштро окренуо против романтичарских илузија и расположења.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
нашли песници нашег романтизма када су се приклонили усменоме стиху и језику, чиме су се приближили и фолклорној поетици. За српски романтизам обично се, и с правом каже да је нетипичан.
је улогу готовог обрасца или формуле која се од певача до певача, од једног до другог извођења – како то иначе бива у поетици усменог песништва – делом чувала и делом мењала, варирала.
га одобрио, него да му послужи као подлога за уношење нешто другачијег искуства, што нас приближава његовој сопственој поетици.
С тим је повезано и у доброј мери у романтичарској поетици утемељено схватање лирике као исповедања/препричавања личних, интимних доживљаја: побуњена личност, субјективитет и
Што се некад звало пишчевим занатом данас се назива поетиком, и у прози као и у поезији. Серије радова посвећених поетици излазе свуда у свету, а ово је прва посвећена српској књижевности.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
одступања, опет, не могу се посматрати само као грешке, него превасходно као стилогене синтаксичке фигуре (оне се у поетици понекад именују као песничка синтакса, а данас се у реторици именују и као метатакса59).
И како их је, уосталом, широко разрадио Борис Успенски у Поетици композиције. 306 Елем, прозаисту је стављена на располагање употребна рашчлањеност језика на говоре или, како их још
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
), Кравцов каже: „Све те одлике епа као жанра одређују његово место у историјској поетици. Он живи у одређеним историјским и социјалним условима, он је поетска форма засебног сталешког гледања на свет.