Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
од јутра до мрака, и целу ноћ бије монотоно у прозоре, и ујутру опет осване облачно небо, киша и блато; и видиш само покисле кокоши пред кућом и чавке на грању, и врапце чујеш под стрехом како џакују.
како се, вечито гладне, устумарале по авлији и једнако брбљају и брљају кљуном по житком јесењем блату; видиш и глупе покисле кокошке и још глупље и мизерне ћурке (које ти изгледају као каква стара кокета сутрадан после бурнога бала), како су
Позн’о је оно место где је вранац стајао, па пуно света око њега — а сада све пусто, нигде никога, само покисле вране и гаврани гракћу и прелећу са багрема на багрем.
Све је сада суморно, и њиве и дрвеће. По путу никога; по њивама никога, а дудови оголели, па им се црне покисле гране. Тек на неком видиш врану или парче репа од дечјег змаја, који је бог те пита с које стране пао и заллео се у
Црњански, Милош - Сеобе 2
и Петар Исакович, са женама, почеше затим да се спремају, да иду из Темишвара, а седели су, увече, у трактиру, као покисле тице. Као кад се чека вест да је неко у породици умро.
Исаковичи, тог дана, нису ни излазили из куће. Били су се окупили, као покисле чавке, у полумраку, у кући, око оне избе у којој је лежао Петар, а у коју је залазила само Варвара, као неко
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
кроз који је, десет жалосних јесени, мртво гледала у блатне коловозе иа широкој и пустој улици паланке, и гдекад покисле коње који су се пушили и мокре дизгине и руке погуреног у таљигама сељака под капуљачом; па бескрајно дуге зимске ноћи
се све више пуни, измешао се мирис и смрад од покислог сукна, обојака, ракије, дима и прашине, од кујне, од штале, од покисле псеће коже.