Ћипико, Иво - Приповетке
Дечаци наложише ватру, крше суве гране и прилажу на њу. А кад се пламен весело диже у посурели ваздух, поклекоше до ње. Миливој, гледајући пламен, крши озебле прсте. Дође му да загази у воду и да приђе к ватри.
Ћипико, Иво - Пауци
Начичкала се глава до главе. Иво попође и погледа унутра. Миса започе. Чељад крижаше се и поклекоше, а он се наново поврати на улицу. Тумараше даље селом.
Заслави на „подизање”. Сви поклекоше и пригнуше се к земљи; гласно молећи, скрушено се удараху у прса. Иво нестрпљиво очекиваше да изиђе тај народ;
Ала, Маре! — јави се жени... — Ето, сад ни ње ни! Кад се бог слави, никад их нй! Најпослије поклекоше пред сликом. Најамница наглас отпоче молити „Госпину круницу“; други одговараху, а тако се је свако вече пред вечеру