Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Тако Цвета, па лице одврати, Својих мисли јађаних се лати, Од образа сузе јој удрише — Радивоја јади покосише, Од јада му пуца срце живо: Зашто он баш да јој чини криво!
ударише, Једним махом хтјеше да освоје, Ма их Срби наблизу пустише, Па узеше на то око бистро, Ког смислише, оног покосише, За час тињи Турке замрсише, Сломише их низ тврдо стијење Једном ватром, брате, кâ никога.
стаје, Посаже се, погледа је, Па се гротом тад осмену; Око њи се све окрену, И о тле се оборише, Кô да и муње покосише.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
и каже: »Повезача наношена, девојка напрошена, а ливада некошена: повезачу понесоше, ливаду покосише, и девојку запросише«. Цветове што са т. опадну покупи у повезачу и носи уза се (Беговић, 222). Према гранчици т.