Теодосије - ЖИТИЈА
Као и остале градове, помишљаше да разори и Солун, и коначно опустоши. Али топлим заступством светога код Бога, пропаде са својом празноумном замисли,
Састрадаше и душом за отачаство, и био је у скрби за народ свога племена, јер помишљаше како је у сукобу многога оружја немогуће да прође без смрти многих, а нарочито оних који се с топлом вером и усрдно
А он од почетка као мрзост избегавајући хвале и славе и почасти људске, пошто му је то тешко падало, помишљаше да бежи. Јер говораше — да ми како ова мала и привремена почаст ону велику и вечну не одузме?
сматрајући то за гнев Божји, говораше да се од њих окренуо његов свети отац Симеон, и очекиваше неку казну са неба. Помишљаше на грех свој и испитиваше савест.
Размишљаше и о пређашњем свом животу и о многој помоћи ка Богу од поука оних преподобних и од гледања њихова живота, помишљаше како неће ништа моћи успети у земљи свога народа, јер раније они нису имали архиепископа.
размишљајући, и слушајући Господа како у овом говори: Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, и он помишљаше да остави родитеље. А уз то, ако куд оде и нађе кога где служи Богу, да и он остане с њим да Богу служи.
И помишљаше како је бедно и незгодно са женом живети у пустињи, те речи у себи: „Боље да сестри претпоставим Бога, и корисније је д
Милићевић, Вук - Беспуће
— И предаде се својој судбини, мислећи да избије малог Илицу што му је овог објесио о врат. Он већ помишљаше да се с њим завади и тражаше само коју ријеч.
И он помишљаше, да се, ма на који начин, врати староме начину живљења, да поново потражи своју стару наслоњачу, своје старе снове у
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Он и сам не зна зашто му баш ма мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и учитељица становала у школи. »Овако...
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
О, о, о, бог дâ и Дивица... Бакоњи већ није друго што требало, те понесе кафу стрицу. Идући помишљаше колик је само мијена поднијело његово срце откад је устао, за непуна два часа, како се морао савлађивати, он, коме је
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Рече л', старче с'једи, На ког мртва ћерка помишљаше онда Онај горки осмјех кад јој уста следи? И да ли га прокле да у часу туге, И бесвјесног бола над тим пустим
Ћипико, Иво - Пауци
Е па, до виђења! — и пружи му руку. Како је младић сам остао у пољу, заокупише га свакојаке мисли. Живо помишљаше на јадну чељад што им се, ето, отима из уста и задњи комад круха...