Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
вече, Он по своју оде мому, Ал' му онде бака рече, Да не има ње на дому, Да јутроске рано оде Боној стрини у пооде. 90. „Кад ће доћи?“ јунак пита. „За пет дана“, рече стара.
И тужна се назад дала, Тужна кâно тужна мати, Кадано се с гробља врати, Куд јединцу своме оде У жалосне у пооде. За њом гледа, ох мој Боже, Узаман је, бит не може — Зато да му бол одлане, Зато да је јадну мане?
Но макар како с' догодило, Ја мисли имам итро крило, На њему, браћо, ја ћу поћи, У пооде ћу вама доћи. ПЕСМЕ ИИ (1851) МИЛЕТА И Свуд весеље и радост и срећа, Ветрић шушка око љупка цвећа, Врело
Радивоју срце пожелело Да угледа Цвету, чедо бело, Па се журе кроз лисну горицу, Да пооде Рајка Жеравицу. Лаки коњи, а прелепо доба, Ала лете побратима оба; Гора носи за коње травице, За коњике коњи