Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Коњокрадица га неуморно храбри: — Аха, тако, тако, само се ти држи, друже поручниче. Ништа се ти не бој онога тамо чике, њега ћемо ми вечерас: кољ-кољ! — Лијепо ти васпитаваш омладину!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Зар сада нађосте?!... — виче нестрпљиво командир. — Шта је то? — развика се командант пука. — Поручниче, где су вам људи? Командир се нервозно окреће и шаље ордонанса да истера војнике из шипрага.
— Је ли ту командир? — запита неке војнике ордонанс. — Ко пита? — зачу се глас из рупе. — Ја, господине поручниче. — Ко „ја“, оца ти твога... — Ордонанс из батаљона...
Охо-хо! Дедер, наредниче, натегни... Знаш, скотски живот проводимо. — Господине поручниче — појави се једна сенка на отвору — извршена је попуна муниције. — У реду... Него стани...
Потом се одмах уозбиљи. — Јесте ли предузели штогод?... Дабоме... о свему треба ја да водим рачуна, господине поручниче! — Затим важно и достојанствено: — Приметио сам да у батерији нема реда, и не треба се чудити ако једнога дана скину
— Господине поручниче... — Доста! Неред, ђубре на све стране, штала као свињац. Најзад, украдоше и точак са кола. Не треба се чудити ако
Не треба се чудити ако једнога дана дођу са запрегом, па нам одвуку сва фуражна кола. — Господине поручниче... — Ни речи!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
саобраћајницом и гледао замишљено у густу маглу кад ме глас једнога ордонанса позва: — Тражи Вас командир, господине поручниче. Нашао сам командира у рову код прихватнице под малим шатором маскираним, од непријатељског ока грањем и травом.
Пожурите, господине поручниче. Он појури из шатора, опасујући револвер, и отрча топовима. Излазећи испод топлог покривача он се стресе и задрхта на
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— засмеја се гласно Радослав. — Да видите шта је било... Седим ја у земуници, кад утрча мој нишанџија. „Господине поручниче, ево га један пуковник!“... Набијем шлем и излетим.
Тако нешто, само да не говоримо прави разлог. Причање Драгишино прекиде телефониста: — Господине поручниче, извештавају пешаци да их туче батерија двадесет девет — двадесет девет. Лука се одмах диже.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Коморџија завапи како су унутра ствари његовог командира. Али кола са треском падоше у реку. — Господине поручниче, претоварена ми кола пешачком муницијом. — Бацај сандуке у реку! — Шта је то?... Ко то виче?
— наређивао је гласно Лука да га сви чују. — Господине поручниче, рамље ми коњ — пожали се један коморџија. — Дај овамо једног командантовог коња...
ЛИХВАРИ САХРАЊУЈУ ДРЖАВУ Пролазили смо кроз Приштину, када приђе Исајло, посилни поручника Луке. — Господине поручниче, неће трговац да прими банку. — Зашто? — Вели, банка не вреди више... Тражи сребро. — Где је тај трговац?
— Ордонанс, задржи га! — Назад! — испрси се на вратима Груја. — Господине поручниче, еве га шећер — појави се Исајло, вукући једва пун џак шећера. — А шта је ово?
Посилни Исајло сручи нарамак дрва покрај ватре и подбочи се: Господине поручниче, ко ће да огреје сиротињу моју? — обрати се поручнику Луки. — А, господине посилни, Исајло Аранђеловићу, ко ће моју?..
— и показа му руком у правцу Митровице. Збуњен оваквим одговором, Исајло се почеша иза врата. — Господине поручниче, ја се не жалим... него велим... — Не жалим... не жалим, па шта онда? Да причамо причу. Је ли...
— Срам те било! Исајло и нехотице стаде мирно. — Ја баш нисам тако казао, господине поручниче... — Ниси?... Подбочио се као пиљарица и „господин“ као да тражи изјашњење од мене: ко ће да греје моје?
Једна зграда само и неколико барака. Остало крш и камен. Из зграде изиђе журно један виши официр. — Поручниче — дозва једнога коњичког официра — идите и саопштите оном капетану да се сместа удаљи.
— Е, извините, господине поручниче — љути се сад озбиљно потпоручник Живадин. — Нека изгубимо још и тај морални ослонац, онда немамо више ни војске ни
Исајло је очекивао питање и приправан одговори: — Господине поручниче, молим вас да ме смените и упутите где било. — А што, роде мој? — пита јетко Лука. — Богами, господин поручник.
— ману му прстом. Исајло приђе погнуте главе и натмурен. — Господин посилни био је у вароши? — Јесам, господине поручниче. — А јеси ли имао дозволу? — Нисам... — А јеси ли питао кога? — и Лука му се приближи.
— А јеси ли имао дозволу? — Нисам... — А јеси ли питао кога? — и Лука му се приближи. — Господине поручниче, питао сам своју стражњицу... — Шта кажеш? — грмну Лука.