Матавуљ, Симо - УСКОК
— Сâм бог зна! — рече Стане и уздахну. — Сувише је мека срца, па, занаго, не може да прежали Крцуна! Па потихо запијевајући додаде „Мог сокола те дивнога!“... Сви се смутише, а настаде дуг тајац.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' за благо Милун и не хаје, Већ он гледа Мустафино злато, Њу ми гледа, наглат се не може, Још потихо младој проговара: „Јао Фато, лијепа л' си, злато!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Невоља једна, па ето ти. Сељачак се опет печално загледа у широка Вачкоњина леђа пред собом и потихо ми се пожали: — Бојим се, брате, ових разних ...
Дуго је ћутао, печалан и сплашен, па ће ти се истом огласити, потихо, да други не би чули: — Куме Перајица, хоће ли се наши пробити? — Хоће, душо, знам ја Гојкића.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња се ослободи, те им ста потихо причати смијешне ствари из свога манастира, нарочито из онога времена кад се јављала Шкоранчина пудалина.