Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Крв је нагло јурила по жилама, као планински поточић кад се вода у њега слије; лепо је осећао како се понегде згусне и застане од силне навале...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо Стражилову томе, Под ногама она росна трава, А са стране брда
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Пази, пазидер тамо по асфалту, ено крв тече као поточић, то видим први пут у свом вијеку. Илија се, коначно разбистрен, широко огледа око себе, принесе затим часовник до ува
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Брзицом оштром ко муња шиба пастрмка смела, ватрена риба. Подно брегова зараван мала, ту Јапра није поточић више, стрмоглав јури у бадањ уски: ево ти млина старине Трише.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
По пољима травним разлеже се јека, Одјекује небо и гора далека. И кроз тихе равни поточић кривуда, А песме и свирке разлежу се свуда... Од здравља и среће надимљу се груди, Устаните, децо, рујна зора руди.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Док сидемо кâ на ово поље, починемо под једну јабуку, испод које и поточић враше. Сви се у хлад под њом сабијемо, уберемо зрелијех јабуках, као цукар свака бјеше слатка; поп очита под њом
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.
Сад нема љубичица! Ту, погружена у дубоку болу Поточић слушам где жубором звони, И шумор лишћа, што кроз гору гони Дах поветарца у дремљиву молу; А шума мирис цветна
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Биће то - тако расуђујем - неки поточић који је на том месту своје корито положио у увалу стазе. Напрегнувши очи видим да се та светлуцава трака креће уз брдо
Они ућуташе и предадоше се уживању природе. Демокритов врт беше заиста прави земаљски рај. Ту, поред њих, жуборио је поточић, а у крошњама дрвећа цвркутаху птице. После дужег ћутања проговори Демокритос.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Крај мене, весео, жив, бујан, бистар, кристалан, блистао се, чаврљао, мазио се поточић. Воћке су шириле своје млазеве миомириса. Свуд око мене куцала је безумна радост живота. Била је недеља.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
А ја с драгом мало ниже По руке се држећ’ топло, Кроз груди нам струјао је Као мајски миомир. Поточић је жуборио Као песма путникова, А над нама облачићи Низали се, губили се.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Непријатељ се примиче крадомице, вреба, пузи, превија се... употребљује као заклон сваки жбун, свако брдашце, сваки поточић, сваки шумарак.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Громке експлозије сваки час потресају клисуру. Војници ћуте, а један поточић жубори. Иза једне стене њих неколико превијају двојицу рањених.
На његовом врату видела се велика рана... Глава му клону у страну. Крв је текла из његове ране и црвен поточић цурио низ камење. Прасак се разлеже свуда наоколо. Артиљерија наша све је жешће тукла и разносила њихове ровове.
Са свих страна је севало, грмело, грувало... Са шлема је цурио поточић воде и сливао се низ леђа и врат. Осећали смо влагу по телу, и језа нас подухватала.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Био сам ти украј гаја с оне холма стране Гди поточић исподмива шумарица гране. Једно мјесто зелени се усред густог хлада, Окружено са три стране као сводом града; Одовуда
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Народ у Словенији верује да је Исус био разапет на л. дрвету (Рад, 1. с., 172). Поред свете липе у Бањалуци био је поточић.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Шта му је недостајало да би успех пријањао за њега? Наравно, ништа. Сада стари покушава да зајази поточић и да га врати поново у извор.
Одиста све је овде саздано као у дечјем сну: жуборави поточић, слап, вир, окомита литица, зелени пашњаци, горостасни храстови. Предео је свеж. Омамљујући.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1892. КЛЕОН И ЊЕГОВ УЧЕНИК Ученик Честити Клеоне, кренимо се даље! Сваки жбун ме себи, сваки цветак мами, И поточић бистри што нам жубор шаље, И вис Филопапе у јутарњој тами.
1892. НИОБА У хладу жалосних врба, где вале поточић броји, Сливена од хладног туча Ниоба очајна стоји, Са беспомоћном тугом руке је клонуле свила На своја уморна крила.
А далеко тамо, где се гора диже, Окићена цвећем, плавом небу ближе; Где заносно славуј о љубави збори; Где поточић тихо жубори, жубори, Сневајући рајске чари и милину, Загледô се пастир у даљну даљину.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Семериншких планина, онде где се оне спуштају ка долини реке Шварце, избијају из једне уске долинице један ужурбани поточић и једна врцкаста стазица, која се привила уз поточић као девојка уз свога драгана.
реке Шварце, избијају из једне уске долинице један ужурбани поточић и једна врцкаста стазица, која се привила уз поточић као девојка уз свога драгана.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А тек како мора бити очајно тешко онима у рову, где паљба не престаје. Наиђосмо на један поточић, поред којег је седео рањеник и прао већ усирену крв са ране. Он нас и не погледа. Ваљда му је доста и његових мука.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Кроз јаругу, дубоко у Гају, мрмори узан поточић пун трула лишћа и брзо се губи у тијесну камениту понору. Нема те бабе у селу која би се усудила надвирити над то
— А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?“— избечи се он. — Лијепо, велим, понире под земљу као онај поточић у Прокином гају. — Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница! У Црно море, болан.
може попети горе, у широку крошњу, а једног дана изгубио се некуд према стеновитој јарузи кроз коју је роморио таман поточић. Сатима се није враћао. — Куд ли се изгуби Мачак?
Тамо је она дубока јаруга, понор гдје увире поточић, дрекавац, уух! Пажљиво размичући љескове гране, он се шуљао ивицом Гаја, загледао трагове, тражио није ли негдје
— Идемо тамо, шта велиш, мајсторе? — Можемо — тихо се сагласи Мачак. Послије седам-осам корака наиђоше на бистар поточић, који им је сјекао пут и брзао некуд у таму. — Да кренемо низ поток? — упита Јованче. — Хајдемо.
— Да кренемо низ поток? — упита Јованче. — Хајдемо. Дуго су ишли низ тунел газећи поточић. Уквасише се низ краће брзаке, букове, па чак и читаве мале водопаде.
— Примичемо се неком отвору, отуда дува — рече Лазар Мачак. Брзајући, поточић је закретао ходником удесно и губио се у једном тако тијесном отвору да је немогуће било унутра се завући.