Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
руком препишем и оним стричевим печатом запечатим и, аки би на Врачару било писато, с датумом августа последњи̓ дана потпишем и адресирам: „на Теодора Филиповића у Московску, где се нађе”, а мур онај о камен истрем, па путујући у Москву бацим
декембра 1814. год, у среду, по совершенији прошенија, дођем у Карловце; ноћим. 10. декембра, четвртак. У Варадин. Потпишем пасош и маршруту за пошту, одем у Нови Сад, купим потребно на пут, дође пошта и по полдне у 1 сат из Новог Сада пођем.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Није да кажеш хиљада, него пет стотина. Ево, и словима пише пет стотина. ЈЕВРЕМ: Е, то ја нећу да потпишем! СЕКУЛИЋ: Ама, како нећеш? ЈЕВРЕМ: Тако, нећу! Зашто да потпишем? СЕКУЛИЋ: Како зашто?
ЈЕВРЕМ: Е, то ја нећу да потпишем! СЕКУЛИЋ: Ама, како нећеш? ЈЕВРЕМ: Тако, нећу! Зашто да потпишем? СЕКУЛИЋ: Како зашто? Па је л' хоћеш да будеш народни посланик или нећеш? ЈЕВРЕМ: Добро, ал' зашто да потпишем?
СЕКУЛИЋ: Како зашто? Па је л' хоћеш да будеш народни посланик или нећеш? ЈЕВРЕМ: Добро, ал' зашто да потпишем? СЕКУЛИЋ: Е, па како ти то мислиш? Мислиш, само пљуни па залепи.
Ти паре, ја пенџета, а народ мандат! ЈЕВРЕМ (снебива се и ломи): Знам, ал' то... (Тргне се.) А, јок, нећу то да потпишем! СЕКУЛИЋ (узима меницу): Немој! (Ставља је у џеп.) Мени мандат не треба, а не треба ни теби, рекао бих.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Очима као да веле: »Знамо се; наши смо!« А Жика ће мрднути главом па запитати: »Има ли, учо, штогод и јопет да потпишем? Слободно, вала, ја сам ти ту; и тако, знаш, сад немам баш посла!« А право је и рекао. Био је вазда беспослен.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
сопротиви се мојему, ту под тим именем, пребиванију зато што нисам венецијански поданик, нити [х]оћу на то да се потпишем.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Ђорђе одговара: „Хоћу да потпишем све што тражиш, само да ме пустиш кући.“ — „Како ти, његов син, можеш да будеш боли од њега? Крушка под крушку...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Да, да, ту сте... — Онда, молим вас, испуните меницу на шест стотина динара, колико вам дугујем, да вам је потпишем. Ето, то су отприлике биле моје последње речи.
Као што сам пре толико година, после преживљенога детињства а ступајући у живот, рекао: „Испуните ми меницу да је потпишем!“ тако сам, ето, и завршавајући живот, изрекао исту мисао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ја — вели Лука. — Кад сам рекао Момчилу да је све шала, а он мени: „Чекај да ми њима сада подвалимо.“ И ја потпишем онда „бланко“ команданта, а ађутант напише оно остало. — Знате шта? — рече Душан.