Црњански, Милош - Сеобе 2
Јеја Императорскаго Величества високоповелителнога ђенерала и рикскомесара, лајбгвардије сименовскаго полка потполковника и всех росијских орденов каваљера и милостивог государа нашего! Чујеш ли ти то, дебели? Чујеш ли?
Црњански, Милош - Сеобе 1
још вернији херој, са „његовог војног подручја“ у рат, на Рајну. Не споменувши ништа о производству за потполковника, он је, од синоћ, понављао све исте речи о Царици, о Двору, о Бечу, што су требале Исаковичу да посведоче оно што беше
Не само зато што су га у Печују онако вређали и мучили, већ и зато што му нису дали за потполковника, чему се, овако матор, свакако надао и што му беше, још у Варадину, обећано.
То беху, тек пробуђени, у гаћама, људи потполковника Арсенија Вуича, који са своја два пука беше стигао главнину. Учини им се као да су на дому и развеселише се.
Већ идућег дана, за тим уласком, дође порука и од потполковника Арсениа Вуича, који је са своја два пука био одмакао, на два дана хода, пред Исаковичем, да се улогорио и да га чека,
је триста бираних војника, које је хтео да употреби нарочито при опсадама, и Беренклау није мислио да му ускрати чин потполковника, ако не погине. План за напад, који је Карло Лотариншки сматрао за свој, имао је Беренклау готов.
Кад му ни после првих победа, не дадоше за потполковника, престаде и да се брије и дотерује, тако да му нокти израстоше и да код Штрасбурга изиђе пред Карла Лотариншког, као
Марија Терезија успети да крунише свога мужа у Немачкој, била му је шеста брига, као и њима његово производство за потполковника.
Чекање, месецима, на чин потполковника, начинило га је грозничавим и он је, сад, јасно видео беду и осталих. Одрпаност војника, смрад рањеника који нису
неке заробљенике, подробно их испитиваше, преко тумача, о њиховим официрима, о разним чиновима старешина, особито потполковника и полковника, сав жут у лицу, од немоћног беса.
Бесним, очајним, безумним га начинише одуговлачењем његовог производства за потполковника. Мислио је да мора полудети видевши како глупо, како лакомислено ратују, заповедајући му час ово, час оно, терајући га
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
јунаково необично чулно-чувствено стање (рецимо Вуково западање у „страшан бунар очајања” зато што није „произведен у потполковника”), те мотивације не изгледају ни довољно опште, ни довољно дубоке.